Raša Kominac Radoslav (1967), pesnik i prozni pisac, objavio je sledeće knjige:
Instant proza (kratke proze, Prosveta, Beograd, 1994), Pesme sa rasprodaje (pesme, Prosveta, Beograd, 1997), Matine kod mrtvog dobrotvora (pesme, Prosveta, Beograd, 1998), A dan je tako lepo počeo... (pesme&proze, Gradac, Raška, 2000), Bezumnik (roman, Prosveta, Beograd, 2002), Život strogo kontrolisanog minimuma (priče, Narodna knjiga, Beograd, 2004), Velika književna prevara (kratak roman, Beton+Hala+Teatar, Beograd, 2006), Isuviše smrti (pripovetke, Gradac, Raška, 2006), Šta se to, dođavola, dogodilo sa nama? (pesme, Otkrovenje, Beograd, 2008), Bezumnik - drugo izdanje romana+drama, (CZKD, Beograd+ Gradac, Raška 2008),
Napisao je dve drame: Tužna bića sa unutrašnjim sagorevanjem i Bezumnik za koju je dobio nagradu Dragiša Kašiković (2005).
Njegova Radio drama Izložba premijerno je emitovana na drugom programu Radio Beograda u proleće 2002, a drama Bezumnik u martu 2006.
Za potrebe Gete Instituta napisao je triptih-pripovetku Granice mozga na temu Granice koja je objavljena u knjizi Grenzen-Recherchen und Projektideen zu «raumlich erfahrbaren Grenzen (2005)».
Roman Bezumnik preveden je na rumunski jezik i objavljen u izdanju Liberatatee (2008), dok je istoimena drama prevedena na nemački jezik.
Pesme su mu prevođene na poljski, češki i slovenački jezik.
Zastupljen je u nekoliko antologija i zbornika.
Još uvek živ.
10.03.13 Danas
Teško je naći dobrog pesnika
Zamoliću te da se iseliš, Radoslav Raša Kominac
Kada počinjete tekst o nekoj knjizi, opšta mesta iz baštine svetske književnosti su uvek podesna za parafraziranje, preinačenje, sprdanje i ostale banalnosti redom. Na toj listi opštih mesta se nalaze razne stvari - od motiva iz Ilijade i Odiseje, preko Novog Zaveta, nezaobilaznih Šekspira ili Dantea pa do novijeg lonca svetskih umotvorina u kome se krčkaju i brčkaju Gregor Samsa, Leopold Blum i Holden Kolfid.
Ili, recimo, setimo se kako Tolstoj slavno započinje priču o Ani Karenjini - sve srećne porodice liče jedna na drugu, ali svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način. U tom smislu, ako počinjemo priču o Raši Komincu, možemo takođe reći da su svi "nesrećni" pisci "nesrećni" na svoj način, a što se tiče srećnih pisaca - hajde, molim vas, koga oni uopšte zanimaju?
"emocija se može simulirati do jedne granice/nakon toga sve postaje groteska" R.K.R.
Kada sam rekao ovo "nesrećni" pisci, naravno da nisam mislio na stanje Kominca ili bilo kog drugog pisca kao privatne individue. Takva tumačenja teksta retko kada imaju za posledicu nešto drugo osim nekakvog tabloidno-voajerskog užitka. No, sa druge strane, za poetski odnosno pripovedački glas (pošto se u ovoj pretežno pesničkoj zbirci nalaze i dve kratke priče) koji dominira u knjizi "Zamoliću te da se iseliš..." možemo reći - doduše, vrlo uslovno i uopštavajuće - da je nesrećan. Makar u onom konvencionalnom, svakodnevnom, pa samim tim i malograđanskom značenju te reči. Čini mi se da postoji dovoljno razloga da ovu knjigu čitamo kao zbir fragmenata iz života jednog literarnog junaka, olinjalog pisca koji se oslanja na šarmantni stereotip kao što se Bukovski oslanjao na šank. Istina, to je izlizan recept, recikliran do besvesti, ali Kominčev junak ima oružje koje većina drugih iz te urbano-boemske palete nemaju (premda ga žarko priželjkuju) - to oružje kojim nas udara u stomak (i literarno i "literally") jeste spremnost da nam se ogoli u najboljem mogućem smislu te reči. A koji je to smisao? Pa, onaj koji se dobija iz čarobne formule ISKRENOST - PATETIKA = OGOLJENOST. Teme koje se obrađuju u ovoj knjizi su prvenstveno mali, interpersonalni, privatni paklovi koje proživljavamo svi, u ovom ili onom obliku. Čini se da je taj tematski obrazac preobrađivan mnogo puta, ali...
"jednostavno, ništa na ovom svetu nije tako prosto. ponajmanje ljudski odnosi. odnosi između muškarca i žene. odnos između dva muškarca. dve žene. dve strane iste ličnosti." R.K.R.
Raša Kominac zaista uspeva da, koristeći se karverovski preciznim minimalizmom, pronikne i u onaj deo ljudske zbilje o kome javni moral odbija da govori ili - ako baš mora da govori - onda je to nekakva tiha, ućutkujuća osuda. Pritom, ono što daje poseban čar stvarnosti ove knjige je to što Kominčevi junaci nisu neki supkulturalni čudaci izašli ispod šešira gospodina Vilijama Barouza - naprotiv, oni su prosečnoj svakodnevici vrlo bliski i stvarni likovi. Doduše, obavijeni teškom - nepremostivom kao život - aurom patnje. Slika sveta i života koju nam nudi pisac nije toliko mračna, koliko je siva, premda...
"naleti se kroz život i na nekoliko dobrih ljudi. tu i tamo. ali, patnja prožima svakog. kladim se da ste i vi negde u vašem životu sreli bar jednog dobrog čoveka. isto tako, mogu da se kladim i da ste patili." R.K.R.
Istina, okrenutost ka objašnjavanju vlastitog (post)ljubavnog života, može učiniti da lirski junak Raše Kominca izgleda donekle autistično u prebiranjima po vlastitim životnim fiokama. Recimo, taj junak u pesmi "Jazz" kaže da mu jedan dobar prijatelj zamera da njegova poezija ne doseže dalje od ličnog. Ako ovu zamerku prebacimo sa poezije junaka na poeziju njegovog kreatora, ona bi možda delimično bila i osnovana. No, takve sugestije je i sam autor svestan jer, u izvesnom smislu, pokušava da je neutralizuje kada svom junaka u usta stavlja sledeće reči...
"OK, neka vam bude,/sebičan sam i glancam sopstveno dupe,/ali, zar ne radite to i/vi koji čitate ovo štivo ili/vi koji glasate ili/vi za koje će beslovesni glasati" R.K.R.
Međutim, netačna bi bila tvrdnja da je Kominac apsolutno izmešten iz nekakve šire stvarnosti i da nije svestan društvenog konteksta u kome njegove pesme nastaju, premda je njegova poezija svetlosnim godinama daleko od bilo čega što bismo mogli nazvati društveno-angažovanom književnošću. No, u svakom slučaju, on svojim žestokim pesmama i ponekom pričom zauzima jednu angažovanu poziciju na, ako hoćete, estetskom polju. Ovom knjigom je lupio jak šamar učmaloj pesničkoj sceni kojom gospodare mistifikatori ili guslari (ili, još gore, mistifikatori-gulsari). Takvoj sceni, uostalom, i sam daje sjajnu dijagnozu kada kaže...
"iščitavam poeziju savremenih srpskih pesnika/i mislim:/bože, kako su dosadni,/gospode, stravično su dosadni!/Isuse, pomiluj ih grešne/i učini da postanu/portiri,/ekonomisti,/fudbaleri,/ili bilo šta drugo/korisnije..." R.K.R.
Bojan Marjanović
23.09.11 Danas
Strašno i divno kao život
Zamoliću te da se iseliš, Radoslav Raša Kominac
Prošle godine Raša Kominac Radoslav objavio još jednu knjigu u nizu, i to poezije, pod nazivom Zamoliću te da se iseliš... Iako je autor par pesama iz prethodne knjige, Šta se to, dođavola, dogodilo sa nama?, preselio u novu, to ne oduzima snagu novoj celini.
Strašno i divno kao život
Može se reći da je ova knjiga bolja od prethodne, da je njome postignuto ono što je retko na ovim ali i drugim prostorima a to je da ona nema slabu pesmu. Dakle, jedna od nekoliko najboljih knjiga poezije iz prošle godine, bravurozno izvedena od početka do kraja. Takođe, samoironični podnaslov knjige, herc roman, samo pojačava efekat pročitanog. Treba naglasiti i to da su dva prozna dela koji otvaraju cikluse (Kaja Lakuš spava, Čeprkanje) tako dobro napisana da, ne da ne smetaju, nego poželimo da ih ima više. Ne ruše poetsku koncepciju, nego baš naprotiv, to su možda najžešći pasaži knjige.
Kako u par reči sažeti svu buku i bes, ludilo, neobjašnjivu ljubav i beskrajnu patnju koje nalazimo u ovoj knjizi? Istrajavanje u nemogućem koje se zove život? Ili, nepojmljivi, ljubavni, bračni, najneverovatniji trouglovi i veze u koje uvek ponovo upadamo i pokušavamo da ih osvestimo, da slabom mišlju opravdamo njihovu nepodnošljivost, podnesemo glupost i podlost sopstvene egzistencije? Kada se neko otvoreno suočava sa navedenim problemima, situacijama, beskompromisno ih obrađujući u poetskom vidu, zaslužuje bar malo naše pažnje. Ako pak to čini u jeziku virtuozno, duhovito i bez suvišnih reči, onda imamo posla sa izuzetnim autorom. Ako ste čitali Zorana Ferića, Gorana Samardžića, Draga Glamuzinu, autore iz regiona, koji su se, svako na svoj način, zagledali u vrtloge neobjašnjivih, hirovitih ljubavnih odnosa, naginjali nad fenomenom ljubomore i nad čitavim pandemonijumom koji uz nju ide, od čega nekada dolazi nesvestica ili slom svake koncepcije života, naći ćete u poeziji i prozi Raše Kominca sličan intenzitet literarne obrade ogoljavanja ljudskog bića u svoj njegovoj niskosti ali i veličini.
Kad je u pitanju promišljanje ljubavi, onoga što ona donosi, poređenja sa lažnim i plitkim, kič životom, ima ovde, kao i u prethodnoj knjizi, jednostavnih ali zato vrhunskih uvida (pesma Ljubav dođe iznenada). Kominac opisuje vertikalu od najnižih strasti i stradanja do relaksiranih epifanijskih trenutaka slobode i zadovoljstva (pesme Nešto o telefonima, Diši, Pesma). Od traume koja ostaje za ceo život u vidu psihičkog poremećaja i nemogućnosti da se živi iole normalno, da se ostvari bliskost, do suverenog pogleda na stvarnost, duha, koji oslobođen predrasuda i samozavaravanja, surovo preispituje svoje lične i profesionalne uspone i padove u vremenima nimalo ružičastim. Sve to autor nudi preko slika hroničnog alkoholizma svog lirskog antiheroja, njegove depresije, verbalnog i fizičkog obračunavanja sa partnerom i sredinom u kojoj je, preko preispitivanja sopstvenog odrastanja, neartikulisanih tamnih mesta sopstvene psihe, sumiranja ličnog i bračnog života u nekoliko stihova, jezgrovito, preko problema roditeljstva, motiva očajne želje da se bude voljen, da se ne bude sam uprkos neslaganju s malograđanskom sredinom, uprkos nepripadanju, sve do osećanja užasne samoće i straha od nje (pesma Beznadežnost). Nije ni čudo što pesnik dolazi i do bodlerovskog uzvika bilo kuda samo van ovog sveta! Ipak, kao što je možda poslednji pravi boem sa ovih prostora, pesnik Tin Ujević negde rekao da je svako njegovo veliko NE životu u stvari bilo jedno skriveno DA, kao i u slučajevima već pomenutog Bodlera ili Siorana, primera ima dosta, velika negacija svega često govori baš o velikoj vezanosti i želji, o najdubljoj afirmaciji, o želji za pravim životom, dostojnim i duha i tela. Život dakle, posebno na ovim prostorima i posebno poslednjih decenija, nije dovoljno cenjen i voljen, oklevetan je i zamenjen za nekakve ideje zbog kojih se i ubijalo, mrzeo Drugi i drugačiji. Zato nam ovaj pesnik poručuje upravo suprotno, da je život, ma koliko izgledao besmislen, vrednost, takav kakav jeste, jer bez njega ničega drugog ne bi ni bilo. On je kao tlo po kome hodamo i svi koji ga preziru u ime ma kakve ideologije, korumpirani su, otvaraju ponor ispod sebe i počinju da lebde u bezvazdušnom prostoru. Antiintelektualistički napor ove poezije vitalistički je odgovor svim propovednicima smrti, lažnim autoritetima (pesme Majka, Uzmimo boga, Short skirt, long jacket). Zato i posebno prezriv pogled, osuđujući, lirski subjekt usmerava na tzv. intelektualnu elitu svoje sredine, na mejnstrim kulturu i kulturnu politiku svoje zemlje koja je odavno postala nekrofilna u svojim nacionalističkim i drugim fantazmagorijama: budući akademici i ostala bratija. impotentna književna sekcija/ koncentrovana dosada na početku milenijuma (pesma Posete od 14 do 15). Svetlo je, dakle, za tren bačeno na poznate pesnike i umetnike, na njihovu jalovost i intelektualni jad i bedu (pesma Pesnici). Autor je to rado činio i u ranijim knjigama poezije i proze distancirajući se od etablirane i institucionalizovane korupcije koja guši svaki zdrav duhovni napor. Iluzija koju živi Kominčev lirski heroj stvarnija je od iluzije koju živi njegova sredina jer ona tone u ideologiju Drugog dnevnika Televizije Srbije, u palanačku paranoju, sasvim neautentično, dok on svoje karte i svoju misao živi do kraja, nemilosrdno po samoga sebe. Zato on, za razliku od hipnotisane većine i može negde stići a da to ne bude ništavilo i nihilizam.
Ipak, i to bih voleo naglasiti, glavna, ključna karakteristika ove knjige njena je duhovitost. Ona je neretko urnebesna. To je ono što ostaje posle čitanja, sa osmehom na usnama. Potrebna je velika doza humora ne bi li se olakšala, prevazišla, ovako teška i banalna tematika, ne bi li imali umetnički proizvod a ne žalopojku i dosadno ponavljanje. Zato, iako stalno varira slične teme i situacije Kominac ne biva dosadan. Na primer, prva pesma knjige, Bez budućnosti, upravo je jedan takav silovit poetski udarac, pogodak, spoj duhovitosti, životne (ne)mogućnosti i svedene, virtuozne obrade svega toga. U ovoj pesmi dat je fenomenalni ljubavni četvorougao: ratni profiter, zločinac iz nedavnih ratova, njegov gej dečko, zločinčeva kći koja mrzi oca i lirski subjekt koji je u vezi sa njom. Ubitačna ironija ove pesme je u tome što autor daje glas baš ocu zločincu koji otvoreno govori i preti. Tu dolazimo do sličnosti sa još jednom pesnikinjom, Draganom Mladenović, takođe ne slučajno autorkom Fabrike knjiga. Poezija Raše Kominca ispisana je na granici dobre i uzbudljive drame, kao i poslednja knjiga poezije ove pesnikinje (Rodbina). Upotreba psovki kod oba autora potpuno je opravdana i samo podseća da ne postoje ružne reći već samo njihova loša upotreba. Poezija Raše Kominca sva je u dijalozima, monolozima, ispovestima. Kod Kominca oštri, britki dijalozi nemilosrdno usecaju u meso života, ogoljuju našu ljudsku situaciju, odnose, prikazuju strasti koje nas vode, zaslepljene i pune iluzija o sebi i drugima i time, zasluženo, postižu komičan efekt.
Na kraju treba reći nešto i na temu nepostojećih urednika i lektora u našim izdavačkim kućama. Naime, koliko knjiga poezije Raše Kominca Radoslava Zamoliću te da se iseliš... svoj besprekorni kvalitet treba da zahvali i uredničkoj ruci Dejana Ilića to znaju samo autor i urednik i nas to ne mora da interesuje, mnogo je važnije da smo dobili jednu od nekoliko najboljih knjiga poezije iz prošle godine, na kojoj je neko, svakako, pažljivo radio.
Dragoljub Stanković
30.07.10 Danas
Nova izdanja Fabrike knjiga
U svojoj ediciji Dan i noć izdavačka kuća Fabrika knjiga nedavno je objavila knjigu Vilijema Barouza Gradovi crvene noći.
Gradovi crvene noći
U svojoj ediciji Dan i noć izdavačka kuća Fabrika knjiga nedavno je objavila knjigu Vilijema Barouza Gradovi crvene noći. Barouz, američki književnik, najpoznatiji je po svom romanu Goli ručak, koji je po objavljivanju 1959. godine u izdanju uticajne francuske izdavačke kuće Olimpija pres (prvi izdavač Henrija Milera) izazvao brojne kontroverze. U Americi je prvi put štampan tek 1962, a u Engleskoj 1964. godine. Dejvid Kronenberg je po tom romanu snimio film 1991.
Barouz je veliki deo života je proveo kao heroinski ovisnik. Počeo je da piše još tridesetih godina, ali nije imao značajnijeg uspeha do početka pedesetih, kada su nastale dve knjige ispovedne proze, Džanki (1953) i Peško (roman napisan pedesetih, ali objavljen tek 1985. godine). U prvim romanima obrađuje teme adikcije i homoseksualnosti, koje će dominirati i ostatkom njegovog opusa. U više knjiga je eksperimentisao sa "kat-ap" tehnikama, pozajmljujući ideje i tekstove iz svih segmenata popularne kulture (filma, stripa, kaubojskih i naučnofantastičnih romana), stvarajući tako upečatljiv tekstualni melanž. Opsednut svim oblicima zloupotrebe moći, upotrebio je zavisnost kao sveobuhvatnu metaforu za različite načine kontrole naših života. Mada je relativno kasno počeo da objavljuje, Barouz je izvršio znatan uticaj na pisce bit generacije iz pedesetih godina, naročito Keruaka i Ginzberga. Stekao je zavidnu reputaciju u književnom podzemlju još pre nego što je napisao Goli ručak.
Aktuelna knjiga na ovdašnjem tržištu prva je u drugoj Barouzovoj trilogiji (Gradovi crvene noći, Mesto mrtvih puteva, Zapadne zemlje) - u jednoj od ranih verzija sa podnaslovom Knjiga za dečake - objavljena 1981. godine, predstavlja gotovo savršen destilat autorovih starih i novih opsesija u periodu koji je obeležen njegovim povratkom heroinu i konačnim preseljenjem u Kanzas. Udaljivši se od njujorškog Bunkera i radikalnih eksperimenata iz "kat-ap" perioda, Barouz razvija jednako upečatljiv i prepoznatljiv, ali za čitaoce prohodniji jezik koji ga predstavlja kao zakonitog naslednika velikih filozofskih satiričara, člana ekskluzivnog kluba u kojem borave Džonson, Svift, Stern i Kafka. Majstorskom upotrebom groteske i mračnog humora, Barouz gradi tekstualni ekvivalent bošovskih noćnih mora viđenih očima njegovih mnogobrojnih avatara. Nakon zastrašujućeg iskustva propadanja kroz vasionu i vekove u plamenu, čitaoci ostaju zatečeni otkrićem da je najsnažniji utisak koji će im ostati posle čitanja ovog romana osećanje obnovljene vere u ljudske mogućnosti za koje smo poverovali da su zauvek izgubljene. Revolucionarni subjekt je među nama. Za veliki broj poštovalaca Gradovi crvene noći su Barouzov magnum opus, Ostrvo s blagom postatomskog doba.
Zamoliću te da se iseliš
U ediciji Dan i noć IK Fabrika knjiga objavila je i, kako stoji u podnaslovu, "herc roman" domaćeg autora Radoslava Raše Kominca - Zamoliću te da se iseliš. Da je u pitanju duhovita knjiga, osim podnaslova svedoče i sledeći redovi iz nje, očigledno upućeni glavnom junaku. "OK - kaže momak - devojka vas je napustila u proleće 1999. i otišla u Ameriku... imate 43 godine i 10 pesničkih knjiga iza sebe... neke od njih čak i nisu toliko loše... bez dece... arogantan... prek... cinik... svakodnevni konzument alkohola, duvana i lakih droga... dva puta osuđivan zbog remećenja javnog reda i mira... prvi put zbog tuče, drugi put zbog vožnje u pijanom stanju... osuđen uslovno... tačno?"
Rodbina
Nova u Fabrikinoj ediciji Dan i noć je još jedna zbirka poezije Dragana Mladenović pod nazivom Rodbina. Prethodnih godina Fabrika je objavila njene zbirke Tvornica i Omot spisa. Iz knjige u knjigu - od Tvornice, preko Omota spisa, do Rodbine - Dragana Mladenović opisuje i preispituje utopijske vizije, državotvorne ambicije i njihove realizacije na prostoru koji nastanjuju ljudi za koje smo skloni da verujemo da srljaju iz jedne katastrofe u drugu. Pa ipak, sledom svojih pesničkih knjiga, pesnikinja ne sugeriše da je jugoslovenski socijalistički san nužno morao da se završi nacionalističkom noćnom morom koja se razrešava na sudu u Hagu. Tako se u središnjem delu Rodbine košmarne devedesete svode na sukob između onih koji veruju u podelu na naše i tuđe sinove, majke i kćeri, i onih drugih, koji iz saosećanja sumnjaju u nju. Razaranje kolektivističkih obrazaca insistiranjem na ličnom stavu i odgovornosti omogućilo je Dragani Mladenović da u relativno kratkoj pesničkoj knjizi suvereno izloži teme s kojima se domaća proza, uz retke poštovanja vredne rezultate, muči već decenijama. Kao, uostalom, i sva domaća otačastvena poezija.
K. R.
