Ne vraćam se više...

27.07.12 Danas

Posle godinu dana od objavljivanja briljantne knjige, pretežno poezije, Zamoliću te da se iseliš... (2010) Raša Kominac Radoslav objavio je prošle godine kod istog izdavača knjigu poezije i proze Ne vraćam se više... (2011). Odmah ću reći šta je meni problem sa ovom inače odličnom i veoma duhovitom knjigom pesama uglavnom o nemogućnosti, fatalnosti i nemerljivosti ljubavnih odnosa. Sama tematika i uspešnost obrade, stilska besprekornost, već poznata iz ranijih knjiga, svrstava i ovu Kominčevu knjigu u sam vrh prošlogodišnje produkcije, ali, da li je knjiga mogla da bude i bolja?
Kako i zašto? Utisak je da najduža proza, od tridesetak stranica, pod nazivom Velika književna prevara, koja je umetnuta pri kraju knjige, a, inače, već objavljena ranije samostalno kao knjiga (2006), utisak je da ona ruši koncepciju čitanja, žanrovsku celinu. Registar iz koga je ona ispripovedana drugačiji je, posredovan i poentiran na čisto prozni, distanciran način, za razliku od drugih proza knjige koje zadržavaju neposrednost lirskog ja i ne ruše pesničku koncepciju, nego je naprotiv, pojačavaju na najbolji način. Tema je takođe drugačija: prljava borba za književnu moć, ne za ljubav, kao u većem delu knjige. Ne možemo čitati Veliku književnu prevaru a imati svest da smo još uvek u istoj knjizi. Zašto je bilo potrebno preštampati u novoj knjizi i ovu, duhovitu, mada manje uspelu Kominčevu prozu i time ugroziti sasvim dovoljno dobar tekst koji ima sopstvenu poentu? Ovde se čini i da, u poređenju s drugim prozama knjige, Kominac u kalkulacijama pripovedanja na dužu stazu, sa metasvešću koja je potrebna za to, gubi na uverljivosti i spontanosti, a to su njegovi najjači aduti. Neko će ipak reći da se i ovde radi o sličnom lirskom ja, o poznatom Kominčevom bezumniku. Uz jednu slovnu grešku u citiranju na engleskom, bila bi ovo jedina primedba koju bih imao u vezi sa ovom knjigom. Sve ostalo je uživanje. U nastavku o tome.
Dakle, slabo, korumpirano, ushićeno, nonšalantno, zbunjeno, prividno ravnodušno i poročno lirsko ja ovih pesama i proza, čini se da tek na kraju knjige dolazi do samosvesti i eksplicitnog samoodređenja u odnosu na svoje glavne probleme, one sa sobom, partnerom i okolinom. Kao da tek na kraju uspeva da se smisleno usidri posle strahovite plovidbe kroz sve moguće oluje, situacije i potonuća ljubavnih odnosa a čega smo svedoci kao čitaoci. To sumiranje u pesmi The silent treatment glasi: moja opsesivna i bolesna potreba za tobom,/ moja opsesivna i bolesna potreba za tvojom bolešću,// može biti da sam usamljen,/ ali,/ ne i prazan,/ može biti da sam zao,/ ali,/ ne činim zlodela,/ može biti da sam opšteprihvaćeno dobar,/ ali nisam dobrotvor. U pesmi Moje ime je Mardžori lirsko ja se obraća bogu i kaže: ja se ne ložim na ljudsku lepotu,/ već na ljudsku nesavršenost,/ bol i akutnu patnju,/ ložim se,/ gade sveobuhvatni,/ na tvoju umornu pastvu/ kojoj obećavaš, a uskraćuješ,/ ložim se na umiruće i pobeđene... U ovim završnim stihovima čitava knjiga buke i besa, nekontrolisane mržnje i ljubavi, hroničnog alkoholizma, oduševljenja, rastanaka, zavisnosti svake vrste, emotivnih sumraka, partnerskog nasilja i nerazumevanja, dobija izvesno autopoetičko objašnjenje, katarzu. Spontanost lirskog junaka, njegova konstantna razapetost, postaju nam jasniji. Naime, u pomenutim stihovima govori se o saosećanju kao o vrhunskom načelu, ma kuda ono vodilo, u ma kakve paklove i ljudska đubrišta. Antiintelektualistički karakter ove poezije, njena ironija, vitalizam, urnebesna duhovitost, neposredan jezik, samo su načini da se oslika sva beda i veličanstvo ljudskog bića koje voli i pati. U tome je saosećajnost ovih stihova, njihova vrednost i to baš kada ne štede nikoga i ne ostavljaju nadu.
Junak na kraju dolazi i do jedne metafore koja se takođe ukazuje kao nekakav ključ za razumevanje ove poetike: a onda sam se/ miran, tašt i ravnodušan,/ prepustio talasima i bezumnoj besmrtnosti... U drugoj, već pomenutoj pesmi, on se moli bezumnom beskraju. Ovo su metafizičke granice jednog pogleda na svet, pogleda koji je duboko human jer ne priznaje upliv onostranog, mada ga ironično priziva. Oseća se ovde ona starogrčka mudrost da je čovek mera svih stvari i da su strasti koje ga razdiru samo njegova prćija, da samo on može da proba da ih racionalno osvetli, da ih sagori, prevaziđe. To prepuštanje elementarnom takođe je jedna od osobina ovih stihova. Kada sve propadne ostaju elementi iz kojih je moguće ponovo sagraditi čitav svet. Ono što nas uči Radoslav Raša Kominac je da je vezivno tkivo ma kakvog novog sveta nešto što zovemo ljubav. Često se ona ukazuje kao varljiva i nepostojana, pokvarena roba, ali bez nje nemoguće je živeti ljudski. I to je nauk ove knjige koja je sva u efektnim dijalozima i obraćanjima partnera, u pokušaju da se odrede granice sveta ma kako mali on bio.
Samotnost junaka, onih koji pokušavaju da izgrade i održe svoj klimavi svet ogleda se u očajnoj borbi i potrebi za ljubavlju i to je, takođe, jedno od lica poente ove knjige. Činjenica, pak, da se ona čita sa osmehom na usnama, nekada i sa grohotom, zbog svoje razarajuće ironije, jezičke kreativnosti, pored svega navedenog, sasvim je dovoljna da je preporuči svakome, pa i najizbirljivijoj čitalačkoj publici.

Dragoljub Stanković