Šta se to, dođavola, dogodilo sa nama?

Tumaranje

tek kasnije sam u toj sobi pronašao
neiskorišćen kondom,
grudnjak bačen u dno ormara,
ukosnicu zakačenu na početak karverovog kupea
upaljač sa reklamom lokalnog kafea i
poklon majicu iz grčke.
isto tako,
tek kasnije sam shvatio da je kraj i da
fotografije na tv-u više ničemu ne služe
osim, možda, boli i poniženju, ili
želji da mirisi nikuda ne odu iz te sobe.

21.02.09 Danas

Koliko bolan ali istovremeno i pun ljubavi može biti odnos među partnerima, koje su to sile koje nas prevazilaze i kakav je to svet sa kojim se hvatamo u koštac od detinjstva do smrti - koji i nije građen po našoj meri, nego tone i raspada se od kada postoji, kao i svako živo biće - teme su nad kojima meditira pesnik Raša Kominac Radoslav, pitajući se Šta se to, dođavola, dogodilo sa nama?

Naslovni ciklus je i najuspeliji, i to zbog perspektive lirskog subjekta koji pasivno (bleneš u mene kao retardiran) sluša reči osude i pitanja sopstvenog, očajnog partnera. Nemost, muklost lirskog subjekta pojačava efekat do prskanja i mi osećamo da to nije ćutanje mržnje većnekakve spoznaje da su stvari takve kakve jesu. Sva dirljivost i kompleksnost odnosa dvoje ljudi naći će se u pesmi Ožiljci. Druga velika tema knjige je smrt. Autor opipava puls smrti, flertuje s njom i u jednoj od boljih pesama razmišlja o prošlosti i vidi život kao neizlečivu bolest, kaže: pomišljam na more./ tačnije, na talase./ i na sebe, u talasima./ sve je u savršenom redu, kažem sebi./ i to priznanje me potrese. Kao što je Crnjanski nekada gledao u svoju prošlost, govoreći da mu se ona ukazuje kao beskrajno ludilo, ili jedan drugi koji je rekao da je život priča koju govori idiot a koja ne znači ništa.

Ima u ovoj kratkoj knjizi svakako slabijih, nategnutih pesama, u kojima autor projektuje svoje frustracije i predrasude, koje piše na mišiće, ali celokupni dojam je pozitivan zbog pomenute suptilnosti i načina da se ona iskaže, kao i zbog relaksiranog tona kojim se obrađuju delikatne teme: roditeljstva, rastanka (Trenutak), književne scene (budući akademici i ostala bratija./ impotentna književna sekcija/ koncentrovana dosada na početku milenijuma), pesničke sujete, letovanja, banalnosti života, budućnosti u kojoj nas vreba novo i neočekivano zlo. Da li nas ambivalencija života poništava do kraja (nema nas! isparili smo, dragi moj! ), može li se pobeći od svega toga i kuda, u alkohol, seks, drogu, rutinu nonšalancije, maštu, muziku, prezir prema tom svetu koji je bol - pitanja su koja postavlja ova knjiga.

Kominac autopoetski prenosi mišljenje pesnikinja u pokušaju o njegovoj poeziji. One su bedno naklapanje o svakodnevici i ne govore ni o čemu. Dalje on kaže da malo je pesnika,/ a previše onih drugih,/ koji su pretripovali za sebe da nešto vrede./ većina samo jede govna uokolo/ trućajući besmislice,/ većina (u malotiražnom dnevniku)/ hvali svoje kolege s lažnim osmehom na licu./ idiotarija. I evo, ja ću uzeti tu ulogu i reći da je podnaslov ovih pesama koji kaže da se ovde radi o ljubavnom roto-romanu, samo nužni ironični otklon autora. Ove pesme svojom neposrednošću i emocionalnim nabojem vidno prevazilaze navedeni žanr. Zato, uzmite fino piće, napravite atmosferu, pustite laganu muziku i ova knjiga će vam se otvoriti u svoj svojoj nežnosti i tami.

Dragoljub Stanković

06.01.09 Večernje novosti

ZA pesničku knjigu „Šta se to, dođavola dogodilo sa nama?“ Raše KomincaRadoslava (1967), pesnika, romansijera,pripovedača i dramskog pisca,sve se može reći samo ne da pripadastandardnoj pesničkoj produkciji.Stvarnost pesnik pretvara u pesmekoje bi mogle nešto da znače čak ionome ko svoje dane obično nakrca porodičnim traumama, besmislenim putovanjima,dobrim opijanjima i tek ponekimtrenucima ljubavi, ističe književni kritičar dr Aleksandar Jerkov.
Pišući s besprimernom težinomjednom ovakvom doživljaju životasveta, rugajući se sebi i piscima, svojojčuvenoj ženi i poznanicima, pišu-ći u verističkom tonu sa malim prostaklucimakoji mu daju pravu boju,ovaj pesnik je napisao zbirku koja zahvatai prevazilazi sve ove teme. Zbacivši sa sebe svaku masku i svaku iluzijukoja se gradi oko mitskog likastvaraoca, pesnik se pojavljuje kao živoi, upravo zbog tereta i odvratnostiživota, vrlo dopadljivo biće.

Dragan Bogutović

27.12.08 Politika

O svojim uzorima, ako je o tome još reč, sam autor piše u drugom licu: „imao si sreće, otišli su i bukovski i karver, i ginzberg i bartelmi, sada si najbolji, jedini u mom životu”
Rimejk bitničkih stihova
Raša Kominac Radoslav

POSTPOEZIJA
Mogući naslov ovog osvrta je „Hermeneutika prozirnog” što je verovatno oksimoron, pošto onome što je „prozirno” i nije potrebna nekakva hermeneutika kao tumačenje onoga što je samo po sebi neprozirno, kako bi se učinilo jasnim i prozirnim.

Iako ovo „podvostručenje realnog” i dalje postoji, jer spada u strukturu naše imaginacije, umnožavanje postizama, ovih tajanstvenih homofona bez stabilnog značenja, zahvata i samu imaginaciju od religije do poezije. Hoću da kažem, da se u tumačenju poezije Raše Radoslava ne bi postiglo ništa pomoću hermeneutike neprozirnog, ne zato što je sve u ovoj poeziji „prozirno” ili „jasno” nego zato što ona spada u poeziju koja se piše posle poezije ili postpoeziju, jednostavno zato jer je došlo vreme postpoezije kao što je došlo vreme postfilozofije. Ali to vreme nije, kako bih rekao, od danas, iako su tzv. „postmoderna” i njeni ostaci, od religije do poezije, uneli izvesnu zbrku u ovaj „red” pošto je postmoderna bar u filozofiji i dalje filozofija i ništa se ne bi postiglo postmodernom dekonstrukcijom filozofije, što je jedna od mogućih definicija postfilozofije. Zato ni postpoezija nije jednostavna dekonstrukcija savremene poezije koja je, recimo, od Bodlera do Helderlina i Trakla, tih Hajdegerovih omiljenih pesnika, jedna „hermeneutika neprozirnog” ili „iskustvo hermeneutičke granice”.

Jer, poezija Raše-Radoslava Kominca se jednostavno ne može čitati na taj hermeneutički „neproziran” način. Ona je rimejk bitničke poezije, jer sve je moguće i dozvoljeno u ovo doba „posle teorije”, kako bi rekao Teri Iglton, značajni kritičar postmoderne, u ovo doba rimejka i kopija, vreme bez aure i neprozirnosti, ili medija bez poruka, jer medij nije poruka. Makluan je bio u pravu a ne njegovi kritičari. Uostalom, o svojim uzorima, ako je o tome još reč, sam Raša-Radoslav u pesmi, ako je to još pesma, „Pesnikov stomak” piše u drugom licu: „imao si sreće, otišli su i bukovski i karver, i ginzberg i bartelmi, sada si najbolji, jedini u mom životu”. Naravno da su imena ovih velikana iz sedamdesetih napisana malim slovom, pošto su oni doista otišli a došlo je vreme rimejka, vreme bez aure, koja je svoje poreklo imala u kultu ili transcendenciji, što je bila Benjaminova ideja, jer su mediji promenili i naše nesvesno a onda i filozofiju i religiju i poeziju, naravno, u ono što sam nazvao jednostavno „post” ili „postnešto” u jednom eseju koji je objavljen. I kako u takvom vremenu voditi „sređen i uređen život”, eto to je pitanje koje postavlja Raša-Radoslav, u vremenu u kome je poezija ostala bez poezije i tako postala postpoezija a filozofija bez filozofije, religija bez religije ali su pitanja ostala i traju, jer ne postoji neutralan odnos prema realnosti koji bi bio jednostavno opažanje činjenica. Iako je ovo „post” prodrlo u imaginarno i promenilo ga.

U tom smislu estetsko iskustvo ili iskustvo razlike čini da taj prodor za nas i dalje govori tako što se pokazuje kao iskustvo drugog, iskustvo „tajne” koju mi ne poznajemo u njemu. Sasvim jednostavno, imaginarno razumevanje realnog koje je činilo antropološku osnovu religije ili poezije, svejedno, počinje da funkcioniše samostalno i nezavisno od starih sadržaja ili kanona. To je, rekao bih, kanon postpoezije.

Nenad Daković

15.11.08 Politika

U izdanju „Otkrovenja“ (Beograd, 2008) izašla je zbirka pesama „Šta se to, dođavola, dogodilo sa nama?“. Autor ove zbirke, kao i mnogih pesničkih, proznih i dramskih dela je Raša Komina Radoslav. Podeljena na četiri poglavlja, a ujedinjena jednim osećanjem, zbirka oslikava fragmente života, koji su opšti i svakodnevni, kao sedenje na terasi i ispijanje pića, gledanje u more ili u kućni nered. Lirsko JA demitologizuje svakodnevicu i spušta je u rang prolaznog i nebitnog, sve dok se, iza maske događajnosti i ispunjenosti života, ne ukaže nebitnost svega postojećeg, što pesnik vidi i prema čemu je ironičan. I samo lirsko JA je demitologizovano – pesnik je tu, on progovara pred čitaocem, razgovorno i oslobođeno rime, ali zvučno i ritmično. Stil je na granici proznog i poetskog, uključuje sve što i život uključuje, od psovki i banalnosti, do iskri velikih reči i događaja.
„Šta se to, dođavola, dogodilo sa nama?“ je, paradoksalno, dopadljiva poezija, neopterećena besmislom života, iako ga uviđa. Autor je na distanci stvorio međuprostor, koji sve te površnosti ne dotiču i ne ometaju, gde i sam čitalac boravi čitajući poeziju Raše Kominca Radoslava.
D. Paunović