Ostavljajući Moldaviju, moj dobri prijatelj, romanski episkop, naloži mi, kad dođem u Saksoniju, da primim u moje nadzirateljstvo njegova dva mladića, Aleksandra Ćiuku, sinovca njegova i Gerasima dijakona, koje je bio pre mene tamo poslao. Put nam je bio kroz Lemberg, Poljsku i Sleziju. U Breslaviji, trgovci imajući dela svoga, zadržimo se sedam dana, i črez Lajpsik pređem u Halu i primim višerečene mladiće k sebi. Ovde se preobučem u svetske grešne haljine, ka" i ostali ljudi čelovjeskoga čina, dam se zapisati u katalog universiteta i pođem slušati filosofiju, estetiku i naturalnu teologiju u slavnjejšega u Germaniji filosofa, profesora Eberharda.
Smatrajući u ovom musa i svakih božestvenih nauka sedalištu kako se više od hiljade mladih ljudi uče, kako neprestano iz jednoga u drugi kolegijum trče, kako se sva prekrasna i blagorodna duševna sposobstvija razmršavaju, prosveštavaju i u mnogoobraznim znanijam raširavaju i rasprostiru, i sravnjivajući ova mesta i ljude s prekrasnom no bednom varvarskom Albanijom, s koliko dražim i milijim toliko većeg, sožaljenija dostojnijim zemljama, Serbijom, Bosnom i Hercegovinom, uzdisao sam i često gorke prolivao suze, sam s sobom govoreći: "Kad će u onim prekrasnim zemljama ovakva učilišta biti? Kad će se i ona mladež s ovakovim naukam napojavati? Milioni naroda! Jadni Turci čekaju da što pametno čuju od derviša, a bedni i udručeni hristijani od kaluđera. No što će im ovi kazati kad nigde ništa drugo pod nebom ne znadu nego: daj milostinju, daj sve što god imaš, a ti umiri od gladi, i mrzi i proklinji sve ljude na svetu koji tvoje vere i zakona nisu!" Gledajući kakve se ovde knjige svaki dan sastavljaju, pišu i na svet izdaju, žalost napadaše na mene kad bi god pomislio kako kod nas viču: "Daj nosi knjige iz Rusije." A kakve knjige? Za one koje se tu prevode s učenih jezika, sastavljaju i izdaju na slavenskom, ni kataloga ne ima, barem da im se imena znadu.
Razmišljajući neprestano o ovim veštma, spomenem se jošte u Dalmaciji začetoga želanija i namjerenija da je krajnje potrebe i nužde delo na opštem narodnjem jeziku što napisati i izdati. Ja sam čisto pred očima imao kakvu su buru i metavicu na sebe svi oni privlačili koji su se usudili najpre podobna predstavljenija narodu činiti. No mora se kadgod ko jedanput naći. Ajde, u ime Božije, nek se počne! Sila se nikom nikakva ne čini, neka kaže ko što nahodi za dobro i polezno, a razumni ljudi i sad i posle o tom neka sude. Znam da će nerasudni i nevježe psovati i ružiti; nerazumni revnitelji proklinjaće i pretiti. Ali, s druge strane, znam i ovo da razumni bogoljubitelji, istinoljubitelji i opštega dobra i polze želatelji, blage duše i poštena srca ljudi, cerkovni i mirski, počeće se razbuđivati i sverh ovih vešti s većim pronicateljstvom razgovarati i rasuždavati; a ovo je početak k ispravljeniju, i to što se zasad želi. "Pak šta će iz toga sljedovati?" - reći će ko. Da se opredeljenim na sveštenstvo bez svakog daljeg oklevanja i zakasnjenija i takove knjige daju, koje čitajući učeniji da postaju i da su kadri sebe i narod svoj učiti, na dobro nastavljati i prosveštavati - evo šta će u ime Božije sljedovati.
