Život u nevremenu 2

01.01.16

Zbornik Matice srpske za društvene nauke - br. 154/2016
Objavljivanje memoarskih zapisa veoma često izaziva mnogobrojne kontroverze, nedoumice, osporavnja i različito motivisana reagovanja i to ne samo neposrednih učesnika određenih istorijskih i društvenih događanja. To se naročito odnosi na memoare koje su napisali istaknuti politički i istorijski akteri, jer oni često donose ocene pojedinih važnih događaja i ličnosti koje stvaraju sliku određene epohe. Oni mogu biti izuzetno važni u oblikovanju našeg viđenja i tumačenja političkih događaja i pojava a to je posebno važno kada je reč o memoarskim zapisima u kojima se ne poštuje istorijska distanca, već ih pišu neposredni učesnici savremenih političkih dešavanja. Tim više je izazov veći, jer se autor kreće na tankoj ivici subjektivnog pristupa i neophodnosti da se postigne objektivna istorijska istina u najvećoj mogućoj meri. To je grupa memoara koje pišu naši savremenici i time se neminovno otvara pitanje dostignutog stepena objektivnosti u tumačenju aktera i karaktera istorijskih prilika i dešavanja. Obično se pisci memoara pre svega pozivaju na svoju nameru da poštuju princip objektivnosti i težnju da što više relativizuju i zatome svoju ulogu i tako izbegnu zamku subjektivnosti i glancanje sopstvene biste, ispoljavanja narcisoidnosti i naknadne pameti. To je veoma težak i zahtevan izazov koji mogu da prihvate i prevladaju samo retki i vrhunski umovi. Zato i nema mnogo memoara koji mogu da posluže kao pouzdan vodič kroz određenu političku i istorijsku epohu.
Dragoljub Mićunović u svojoj drugoj knjizi memoarskih zapisa Život u nevremenu II nema ovu vrstu problema, njegov pristup je pretežno subjektivan, pošto on sebe predstavlja nezaobilaznim katalizatorom i glasom razuma, koji uspeva da ostvari toliko potrebnu ravnotežu u političkim sukobima, ostajući uvek izvan političke baruštine u kojoj su se valjali ostali učesnici tadašnjih političkih dešavanja. Gojko Nikoliš je u knjizi Zapisi pod pritiskom, opisujući svoje iskustvo u oblikovanju njegovih izuzetnih istorijskih i memoarskih zapisa Koren, stablo, pavetina, izneo veoma zanimljiv stav o problemu odnosa subjektivnosti u ovakvoj vrsti literarnih ostvarenja. „Memoar nije istorija kako to često žele da predstave njegovi autori (pišem subjektivno i pristrasno) i kao što traže u njemu neki čitaoci, naročito savremenici. Memoar je subjektivno viđenje događaja, ljudi pa tako memoarist ima slobodu da i samog sebe posmatra subjektivno. Ukoliko se više zaklinje u objektivnost utoliko gore po njega: odriče se vlastite slobode. Uostalom, kad je reč o istorijskoj nauci možete li mi navesti primer „objektivno napisane istorije“. Autor zapisa u knjizi Život u nevremenu II dosledno se pridržavao ovih stavova Gojka Nikoliša jer u njegovom pristupu dominira njegov subjektivni stav, koji je veoma često prožet pristrasnošću i težnjom da se izriču neupitne „istine“ i „ocene“ o političkim procesima i njihovim akterima. U njoj se obrađuje politički vrtlog (3. februar 1990 – 25. januar 2001), najvažniji i najdramatičniji događaji naše savremene istorije: Osnivačka Skupština DS, počeci višestranačkog života, rušenje Titovog kulta ličnosti, prvi mitinzi opozicije, počeci borbe za premoć u DS, prva izborna kampanja, prvi višestranački izbori 1990, kriza i raspad SFRJ, slom iluzija o Jugoslaviji i JNA, političko vrenje u Srbiji i najava kosovske drame, rasplamsavanje građanskog rata i razbijanje savezne države, ideja i kratki život Deposa, poslednji dani Panićeve vlade, poslednji susret i razgovor sa Slobodanom Miloševićem, narodni otpor zbog pokušaja izborne krađe 5. oktobra 2000. godine, prvi koraci u izgradnji demokratske vlasti, složen odnos prema ličnosti Zorana Đinđića. Sve su to čvorišne tačke naše savremene političke i društvene istorije u kojima je neposredno učestvovao Dragoljub Mićunović i sada o tome svedoči u svojim memoarskim zapisima demonstrirajući pre svega svoje lično viđenje ovih istorijskih događanja ne trudeći se mnogo da obuzda svoj subjektivan pristup najrazličitijim pitanjima naše savremene političke povesti a to se naročito odnosi na deo njegovih zapisa posvećenih obnavljanju i delovanju Demokratske stranke u vreme ponovnog zasnivanja višestranačkog života. Zato je veoma značajno pokazati na koji način je Dragoljub Mićunović opisao prve korake obnovljene Demokratske stranke ali i razvoj političke krize u Jugoslaviji u osvit njenog razbijanja.
Druga knjiga memoara i počinje zapisom o Osnivačkoj skupštini Demokratske stranke koja je za Dragoljuba Mićunovića rađanje demokratije a poletno organizovanje ove Skupštine podsećalo ga je na studentsku 1968. godinu, na stvaranje nove stranke, pojavu novih ljudi u izmenjenim političkim prilikama i afirmaciju, čuvanje i poštovanje onoga što je najbolje i najčestitije u našoj političkoj tradiciji. Ova idealistička slika je ubrzo narušena o čemu svedoči i autor ove knjige. U zapisu o Osnivačkoj skupštini Demokratske stranke sadržan je iskaz o svim kontroverzama koje su dovele do velikih turbulencija u ovoj stranci ali se može veoma jasno prepoznati i odnos Dragoljuba Mićunovića prema načinu delovanja stranke kao zatvorene organizacije u kojoj vladaju pravila kojima se obezbeđuje efikasnost i subordinacija u stranačkom funkcionisanju a to se dešava već u idilično vreme obnavljanja rada Demokratske stranke. Pristup delovanju partije nije se mnogo razlikovao od načina kako se to odvijalo u vreme jednopartijskog sistema jer je bilo ključno obezbediti i učvrstiti jedinstvo partijskog delovanja. Svako narušavanje ovog jedinstva slabilo je snagu partije i njenu operativnu sposobnost da se suočava s političkim izazovima. Svako iskakanje se već tada smatralo nepoželjnim i štetnim. Dragoljub Mićunović posebno naglašava epizodu u kojoj su pozvani gosti na osnivačkoj Skupštini, uglavnom pisci okupljeni oko Borislava Mihajlovića Mihiza izrazili nezadovoljstvo što nema posebne deklaracije o Kosovu i da su zbog toga izrazili nameru da napuste skup. Veoma je indikativno reagovanje Dragoljuba Mićunovića koji se pita „s kojim pravom oni kao gosti, koji nisu članovi DS nameću teme Skupštini. Što se nisu učlanili u stranku ili osnovali svoju, pa pravili program kako žele“. Po njemu ovi nezavisni i nestranački intelektualci nisu pravili razliku između osnivačke skupštine jedne stranke gde je sve unapred dobro pripremljeno i uigrano i javnog skupa jer bi na taj način bila poremećena unapred dogovorena šema kako treba da funkcioniše osnivačka skupština jedne stranke. On nevoljno kaže da je ipak sastavljena neka izjava o Kosovu, očigledno je da u to vreme za njega nije bilo toliko važno pitanje a taj nedostatak konzistentne politike prema rešavanju kosovskog pitanja prisutan je i danas u redovima Demokratske stranke.
U ovim memoarskim zapisima Dragoljub Mićunović je u nekoliko navrata apostrofirao svoj veoma negativan odnos prema tada najznačajnijim i najuglednijim intelektualcima Srbije, ocenjujući ih kao posebnu zavereničku grupu koja deluje iz Udruženja književnika u Francuskoj 7 i SANU nastojeći da kontroliše delovanje DS, kreiranje političkih i kadrovskih odluka i ugrozi njegov položaj predsednika DS. On navodi da je „tako bilo i 1968. i 1990. i u svakoj drugoj prilici. Dobrica Ćosić mi je jednom usput dobacio: Sinoć sam bio u Klubu književnika, čujem da su rešili da te smene“. Veoma je ilustrativan i njegov odnos prema istupanju pesnika Ljubomira Simovića koji se u ime DEPOSA februara 1993. obratio Skupštini DS s uputstvom šta bi ona trebala da radi, sledeći demokratsku opoziciju Srbije. „Delegatima Skupštine to je delovalo kao iskakanje iz okvira uobičajenog bontona ponašanja gosta. Meni je izgledalo kao ?amatersko’ razumevanje politike, opterećeno ambicijama dela literarne srpske inteligencije da usmerava sve političke stranke nad kojima preuzima starateljstvo”. Kritiku tadašnjeg delovanja Demokratske stranke Dragoljub Mićunović svodi na amatersko poimanje politike i pokušaj uspostavljanja političkog starateljstva od strane literarne čaršije, zato nije ni čudno što tadašnja opozicija nije mogla skoro čitavu deceniju da formira ozbiljnu i delotvornu opoziciju režimu Slobodana Miloševića jer je svaka stranka smatrala da ona jedina ima pravo da odredi koji je stepen kritičnosti dozvoljen i prihvatljiv. Nije čudno što se danas pitamo zašto više nema istaknutih intelektualaca i kritičkog dijaloga u Demokratskoj stranci i u našem političkom životu. Autor ovih zapisa ne krije svoje nezadovoljstvo ovim vaninstitucionalnim delovanjem o kome se izjašnjava sa izrazito negativnih pozicija kao da se politika može voditi jedino po stranačkim pravilima, negirajući značaj uticaja javnosti i građanskog društva. Ova vrsta političkog antiintelektualizma i stranačkog ekskluzivizma može se prepoznati u ovim zapisima i u odnosu na uređivačku koncepciju lista Demokratija – glasila Demokratske stranke – i njegov odnos prema njenom uredniku Aleksandru Iliću koji po njemu nije vodio dovoljno računa o hronologiji jednog izbornog događaja (izboru predsednika DS), nije sledio partijsku liniju i od stranačkog lista je napravio časopis, a list je trebao da bude pre svega u službi stranke i njenog predsednika. Zato Dragoljub Mićunović kaže da je list „postao nezanimljiv. U njemu su Nikola Milošević i Kosta Čavoški objavljivali duge radove na po više strana, pa je Demokratija sve više ličila na književni časopis nego na politički list koji je bio zatvoren za njega, bez obzira što je objavljivano sijaset njegovih fotografija i izjava, jer se Aleksandar Ilić pozivao na „slobodu štampe“ i „nezavisnost medija“ ne uviđajući neophodnost usklađivanja stranačke politike. „Međutim, uprkos velikoj načelnosti u raspravi o slobodi štampe, radilo se o sve većoj ?privatizaciji’ partijskog glasila u kome stranka nema uvid u sadržaj lista i raspolaganjem njenim prihodima”. Niste pogrešili, ovo nije izjava nekog stranačkog aparatčika iz vremena jednopartijskog sistema već stav o funkcionisanju slobode štampe koga je izneo predsednik DS Dragoljub Mićunović. Treba reći i da je reč o čoveku koji je napisao (opširan) predgovor izboru tekstova Karla Marksa o slobodi štampe u knjizi Birokratija i jav­ nost. Može nas čuditi da je on u jednom autoritarnom poretku s mnogo više principijelnosti i hrabrosti branio pravo na slobodu mišljenja nego u vreme kada je, kao jedan od najuticajnijih političara vladajuće stranke određivao glavne smernice razvoja savremene politike i društva. Ipak, na ovom primeru odnosa prema stranačkom listu Demokratija može se jasno videti, u suštini autoritarna crta u njegovom pristupu vođenju stranačke politike iako se(be) on konstantno smatra za oličenje političara koji je dosledan u poštovanju i zastupanju demokratskih principa. Ali ovi memoarski zapisi upravo pokazuju da je njegovo shvatanje stranačkog delovanja uslovljeno pre svega zastupanjem i odbranom uskostranačkih interesa u koje žele da se mešaju nepozvani intelektualci kao neka vrsta političkih parazita jer ne žele da prihvate pravila i norme partijske discipline i poslušništva, a žele neplanirano i spontano da pokreću političke i društvene inicijative i tako neovlašćeno utiču na vođenje stranačke politike. „Jedan deo naših članova bio je integrisan u krugove Akademije nauka i Udruženja književnika i pripadali su onom širem krugu srpske inteligencije koji je smatrao da najbolje razume šta je pravi nacionalni i državni interes i da se taj njihov ?krug’ zato mora pitati za savet o važnim državnim i nacionalnim pitanjima. Mnogi od njih su smatrali da im se i vlast i opozicija moraju obraćati za mišljenje. Oni su često imali ambiciju i da utiču na kadrovska rešenja i u vlasti i u opoziciji“. Ovako u svojim zapisima Dragoljub Mićunović (koga u javnosti često bez velikog pokrića proglašavaju za „patrijarha“ srpske demokratije – doduše uveliko istrošenog i prevaziđe-
nog) vidi ulogu intelektualaca koji nisu stranački povezani u formiranju demokratske javnosti i demokratski opredeljene politike. Danas se u Demokratskoj stranci često postavlja pitanje zašto je ova nekada intelektualno veoma snažna stranka ostala bez podrške istaknutih intelektualaca i ozbiljnih stvaralaca. Odgovor se, između ostalog, krije i u ovako formulisanim stavovima njenog prvog predsednika koji smatra da niko ne može narušavati unutrašnju monolitnost i politički monopol (pre svega monopol predsednika stranke) na vođenje pre svega kadrovske politike jer je to glavni osnov posedovanja moći u političkim i društvenim odnosima. U tom smislu je indikativan i njegov stav prema stranačkim aktivistima koji nisu do kraja sledili zacrtanu stranačku politiku verujući da je prošlo vreme političke monolitnosti i jednoumlja. Očigledno je da su se prevarili i prenaglili a opštinski odbori Demokratske stranke koji su nastojali da samostalnije vode politiku za Dragoljuba Mićunovića samo su širili koterijski duh i stvarali posebno neodrživu atmosferu, lobiranje i klijentelizam čiji mehanizam i primenu veoma dobro poznaje i autor ovih memoarskih zapisa. U ovoj knjizi je nekoliko poglavlja posvećeno strasti ogovaranja, intrige i podmetanja koja se pojavila u DS odmah nakon njenog formiranja i koju su posebno iskazivali ljudi koji su bili njeni osnivači i kada su videli da i nije baš tako opasno biti predsednik DS ispoljili svoju želju da razaraju njeno jedinstvo nastojeći da aklamacijom smene izabranog predsednika. Dragoljub Mićunović u ovim zapisima ne štedi većinu osnivača DS predstavljajući ih kao beskrupulozne intrigantne i lobiste koji su već na početku stranačkog delovanja ispoljili svoje velike političke ambicije, sujetu i slavoljubivost. To su sve osobine koje se, po rečima Dragoljuba Mićunovića, ne mogu naći u njegovom političkom delovanju, jer on sebe u ovim zapisima predstavlja kao uvek prisutni glas razuma, koji je oslobođen svih ovih politikantskih slabosti i strasti, jer on je upravo ta politička figura koju svi žele da oblate, sruše i eliminišu iz političkog života, ali ko je uspeo da se održi zato što je bio iznad tih politikantskih strasti. Mićunović za sebe kaže: „imam sve preduslove za dobrog političara, znam dosta o političkim teorijama, ogledao sam se i u konkretnoj političkoj borbi (1968), znao sve slabosti ove vlasti, znao sam prilično toga o ljudima i masama – o stadu i pastirima, o ulozi demagogije, laži i straha u politici. Verovao sam da ću biti realan političar, bez iluzija i lakog podleganja nekritičkom optimizmu, bio sam spreman da poverujem francuskom filozofu Helvecijusu i prosvetiteljima 18. veka da su interesi ključna sila koja utiče na ponašanje ljudi. Ono što je gravitacija za fizička tela to je interes za politička tela“. Ovaj specifični vid samoreklamerstva i preporučivanja za ulogu političara sadrži veoma važan element: isticanje znanja i važnosti odnosa pastira i stada. Za većinu naših političara taj odnos je i danas od posebne važnosti jer naš narod posmatraju i tretiraju zaista kao stado i u tome nisu bili nikakav izuzetak ni funkcioneri Demokratske stranke i to ne samo kada su bili na vlasti. Dragoljub Mićunović je zaista znao da demonstrira kako izgleda delovanje realnog političara na našoj političkoj sceni a njegovo shvatanje gravitacionih političkih interesa može se videti na primeru kandidovanja poslaničke liste za prve višestranačke izbore. „Neki su me, dobronamerno ili ne, savetovali da se kandidujem u Kruševcu, rukovođeni dobrim prijemom na koji smo naišli prilikom osnivanja DS i velikim brojem mojih đaka, sada učitelja, koji su bili spremni da se angažuju u kampanji. Za mene je bilo najvažnije da ne izgubim na prvim izborima. Međutim, ja sam smatrao da se kao predsednik stranke moram ogledati u Beogradu, u glavnom gradu, u centru države i da će tom mojom eventualnom pobedom i stranka pokazati svoju snagu. Smatrao sam da treba s najjačim kandidatima da ?napadnemo’ Beograd kako zbog najnaklonjenijih birača tako i zbog najveće međunarodne i naše kontrole“. Ovo je najbolji način da se vidi kako se gravitacioni interes predsednika stranke proglašava za glavni interes same stranke jer njemu pripada mesto na kojem će sigurno dobiti poslaničku funkciju i ta praksa je ostala sve dok je važio većinski izborni sistem. Partijska elita je uvek išla na sigurno, jer to je najvažnijni interes stranke da na izborima pokaže svoju snagu tako što će uvek biti na sigurnim biračkim jedinicama pretplaćeni partijski funkcioneri. Međutim, ovakvo shvatanje političkog i partijskog interesa nije važilo za profesora Nikolu Miloševića, koji nije prošao kao poslanički kandidat na opštinskom odboru stranke na Vračaru, jer ga je „pobedio Đorđe Zečević, koji je bio Vračarac i uz to je i finansirao kampanju, i na Vračaru se odbor opredelio za njega i Zorana Đinđića“. Dragoljub Mićunović u svojim zapisima ne nalazi za shodno da komentariše činjenicu da je odlučujući činilac za izbor ovog poslaničkog kandidata bilo finansiranje izborne kampanje što je kasnije u delovanju DS bilo jedno od najvažnijih načina da se dođe do poslaničke kandidature i važnijeg položaja i uticaja u stranci. Zato Nikola Milošević i ljudi njegovog profila nisu imali šanse, jer nisu bili u stanju da finansiraju delovanje stranke ne samo na izborima. Tako je otvoren put za uticaj onih ljudi koji su posedovali finansijsku moć, ali i koristili stranku za svoje bogaćenje što je i dovelo do sloma Demokratske stranke na izborima 2012. Ali Dragoljub Mićunović nije propustio priliku da se na prizeman i diskvalifikatorski način obračuna s Nikolom Miloševićem, koji je pored Koste Čavoškog označen kao predstavnik one struje u stranci koja se služila klevetanjem, intrigama i podmetanjima ne bi li ugrozili njegov položaj aklamacijom izvikanog predsednika DS. Njihova glavna krivica je bila u tome što su imali ozbiljne i argumentovane primedbe na način vođenja stranke i formulisanja njene politike a i ispoljavali su i neobuzdanu sujetu i političku ambiciju da se umešaju u kandidovanje za predsednika stranke, koji je trebao da bude izabran na po njemu iznuđenoj izbornoj skupštini. Upravo je na toj sada već istorijskoj Izbornoj skupštini Demokratske stranke Dragoljub Mićunović pokazao da je veoma dobro razumeo kako se koristi tehnologija unutarstranačkih obračuna, lobiranja, ali i kako se u pravom trenutku koristi politički marketing. To se može videti u njegovom opisu silaska među delegate Skupštine, kako se podizala tenzija i pobednička atmosfera a njegov govor bio samo majstorski završni udarac kako je to ocenila Vida Ognjenović. A pri tome on se javlja uvek kao glas razuma i ravnoteže koji je iznad te uzavrele i prljave pene stranačkih obračuna u koje se on ne meša, jer je iznad tih političkih trivijalnosti zagledan u ostvarivanje važnijih gravitacionoih interesa u politici. On je jednostavno iznad tog meteža, oslobođen sujete, intrige i političkih ambicija. To je pozicija koju on neprestano naglašava i forsira u svojim memoarskim zapisima. U samoj pripremi izborne Skupštine veoma je indikativna epizoda u kojoj se može videti kako izgleda taj uravnoteženi pristup lišen sujete i ambicija na koji se neprestano poziva Dragoljub Mićunović. Pri povratku sa sastanka s Aleksandrom Karađorđevićem Kosta Čavoški je rekao: „Znaš ja ću se kandidovati na Izbornoj skupštini protiv tebe. Nisam bio iznenađen, ali sam ga pitao: Zašto protiv mene, ja ne znam da li ću se uopšte kandidovati, mada me mnogi nagovaraju. Što se jednostavno ne kandiduješ za sebe, nego protiv mene? Dobro, to je isto, ali ovako dalje ne možemo, ja neću više da delim vlast – objasnio je Kosta. Ovim sam obrazloženjem već bio iznenađen, rekao sam mu sa izrazom čuđenja: Kosta zar si zaboravio da si doktorirao na političkoj filozofiji Džona Loka u čijoj je političkoj teoriji upravo podela vlasti temelj demokratije? U prvoj prilici gde imaš neku imaginarnu vlast, u jednoj maloj stranci tek u nastajanju, ti već ne želiš da deliš vlast“.
Nismo u ovim zapisima dobili podatak kako je odgovorio Kosta Čavoški, ali je zato sledio nastavak njegove otvorene ideološke diskvalifikacije, jer se Dragoljub Mićunović pita: „zašto Kosta Čavoški, vredan politički teoretičar, nije doktorirao na onim političkim teorijama koje su zastupali oni koji su bili protiv podele vlasti: Musolini, Hitler, Staljin, Tito. Ovakvih koji nisu želeli da ?dele’ vlast ima u teoriji i praktičnoj politici kolikogod hoćete, zašto je izabrao baš Džona Loka, koji je insistirao na principu podele vlasti kao temelju svoje političke filozofije“. Jedino se on javlja kao branilac principa podele vlasti a svi ostali koji su pokušali da ugroze njegovu predsedničku poziciju u to vreme napustili su svoja temeljna politička opredeljenja i demokratske ideale na koje su se pozivali. Na ovom fonu je interesantno razmotriti odnos Dragoljuba Mićunovića prema političkom delovanju Borislava Pekića u obnovljenoj Demokratskoj stranci. Iako ga otvoreno ne svrstava u grupu stranačkih zaverenika i mešetara sklonih intrigama i podmetanjima on ne propušta priliku da i njega prikaže kao neku vrstu političkog posrednika i glasnika u unutarstranačkim previranjima i sukobima. Bez obzira na to što se nije slagao s procenom da se Borislav Pekić kandiduje na poslaničkim izborima u Rakovici nije našao za shodno da jedan od naših najznamenitijih pisaca i intelektualaca bude kandidovan na sigurnom Starom Gradu, već je prepušten da doživi veliki izborni poraz, koji je po rečima Dragoljuba Mićunovića on veoma teško podneo. Ali je zato on bio kandidat na Starom Gradu, jer predsednik stranke ne sme da izgubi izbore, ali se zato može stranka narugati svom najčasnijem i najistaknutijem članu. Dragoljub Mićunović ni u ovim memoarskim zapisima nije se zapitao koliko je Demokratska stranka izgubila time što je tada grubo žrtvovala Borislava Pekića, koji je bio oličenje časti i etike u politici. On je ipak zapisao da je posle tog poraza Borislav Pekić napustio stranačko delovanje i otišao u London i tamo napisao neke dobre knjige. Taj poraz je za Pekića u tumačenju Dragoljuba Mićunovića bio lekovit, jer ga je vratio njegovoj izvornoj literarnoj vokaciji. Samo što Borislav Pekić nije napisao neke dobre knjige (najviši stepen estetske ocene koju je mogao da dosegne Dragoljub Mićunović), već izuzetna remek dela naše književnosti koja su njegov literarni opus svrstali u sam vrh naše literarne umetnosti. Dragoljub Mićunović nije imao taj izazov pred sobom jer je on imao sve predispozicije za uspešnog i realno opredeljenog političara zato mu nije ni bilo potrebno da ostvaruje značajniji naučni i teorijski opus, jer se žrtvovao gradeći svoju uspešnu političku karijeru. U svojim dnevničkim zapisima (nedelja, 8. maj 1983) Borislav Pekić je zapisao: „Prvi paradoks mojih
?političkih’ aktivnosti je u tome što ih ja sa manjom ili većom upornošću preduzimam, iako sam odavno ubeđen u njihovu apsolutnu beskorisnost. Drugi bitniji pradoks je u tome što besmislenost mojih postupaka daje izvesnu snagu, koju ne bi imali kad bi fanatično verovao u njihovu korisnost. Uzaludnost koje sam svestan, nekorisnost koju priznajem, daje mojim činovima čar amaterske igre, slobodne amaterske igre, i igra je često skupa, ali je svaka cena isplativa za osećanje da se čovek sasvim nesebično uzdigao iznad tzv. zdravog razuma, kao instrumenta za izvlačenje profita iz života. Ja ovo osećanje besmislenosti i uzaludnosti ne bih zamenio ni za kakvu veru. Moj je jedini strah da budem primoran pomisliti kako sam u nečemu najzad našao neki smisao. Da otkrijem laž u koju se može, tačnije, mora verovati“. Naša politika je danas upravo ophrvana lažima u koje se mora verovati ali zato memoarske zapise moramo primati s velikim oprezom i rezervom jer često služe za lične i ideološke obračune što možemo naći i na stranicama ove knjige.
U ovim memoarima značajno mesto zauzima autorov odnos prema razbijanju Jugoslavije, uzrocima ratnih sukoba, rešavanju srpskog nacionalnog pitanja, klerikalizmu i stvaranju uslova za formiranje demokratskog sistema u Srbiji. Njegov osnovni stav se može prepoznati u viđenju Srbije, njene istorije i nacionalnog interesa: „Srbija je zemlja zakasnele industrijalizacije, zakasnele nacionalne države, zakasnelog kulturnog preporoda. Ali ona to kašnjenje ne vidi kao zaostajanje, već kao svoju osobenost, kao čuvanje svog identiteta. Njeno mišljenje, zaljubljeno u tradiciju, sklono nekritičkom ?doterivanju prošlosti’ opiralo se uvek, ne birajući sredstva, onim blistavim umovima koji su hteli modernu Srbiju koju će pratiti razvijeni i slobodni svet“. U ovom odlomku je sadržan odnos Dragoljuba Mićunovića prema rešavanju srpskog nacionalnog pitanja prožet tzv. građanskim pristupom, koji je ovde promovisan i u vreme razbijanja federalne Jugoslavije, a njeni glavni promoteri i protagonisti su i danas veoma glasni i agilni ali široko zastupljeni u javnosti nastojeći da Srbiju predstave kao glavnog krivca za nestanak jugoslovenske utopije. Zastupajući ideju o restauraciji antimodernog, klerikalnog i principijelnog duha u Srbiji Dragoljub Mićunović se u potpunosti približio političkoj grupaciji tzv. Druge, građanski orijentisane, Srbije. Biće on spreman da svoje političko delovanje zasoli i ponekim izletom u nacionalnu retoriku ako je to politički probitačno ali generalno iz njegovog tzv. građanski obojenog pristupa može se danas jasno videti zašto Demokratska stranka nikada nije imala dosledno i iskreno formulisanu nacionalnu politiku što se pokazalo i kao jedan od važnijih uzroka njenog aktuelnog političkog poraza iz koga ona veoma teško pronalazi izlaz. O tome svedoči i njegov memoarski zapis, za njega neprihvatljivoj politizaciji filozofije i njegovom učešću na skupu koji je organizovalo Srpsko filozofsko društvo u Sremskim Karlovcima na temu „Misliti Evropu“. On napominje kako su uvodničar Mihajlo Marković i većina učesnika bili kritički usmereni prema duhovnim kretanjima u Evropi, preispitujući njen identitet zastupajući tezu da je Evropa izgubila svoj identitet i vrednosna uporišta ilustrujući to odnosom Evrope prema Srbiji u vreme najdublje političke krize i razbijanja Jugoslavije. Dragoljub Mićunović prepoznaje i u ovakvim stavovima politički dominantan tradicionalistički i nacionalistički etos i zrelost zbog „jednostrane i pristrasne“ ocene sukoba u Jugoslaviji; po njemu, na taj način se pripremala teorijska osnova koja je trebalo da posluži tadašnjem vladajućem režimu i njegovim ideološkim potrebama. Jedino se on na tom skupu zapitao koji je to naš identitet koji opstojava nasuprot evropskom i jedino se on založio za odbranu evropskih vrednosti dok su ostali učesnici oličavali politikantski pad nivoa filozofskog raspravljanja. Kakva se to politikantska svest i netolerancija uvukla u filozofski život, pita se branilac univerzalnih evropskih vrednosti koji se pri tome nije zapitao koliko je zbilja objektivan i nepristrasan odnos te međunarodne zajednice i Evropske unije prema složenom procesu razbijanja Jugoslavije. Za njega ta dilema jednostavno ne postoji jer on nije podlegao politikantskoj ideologizaciji. Tu „objektivnost“ ali i neskrivenu pristrasnost možemo i danas jasno prepoznati u održavanju i podsticanju jednom stvorene negativne medijske slike Srbije kao glavnog krivca u razbijanju Jugoslavije i najvećeg krivca za izbijanje i vođenje građanskog rata. Okarakterisati Slobodana Žunjića, Mihaila Markovića i posebno Mihaila Đurića kao filozofe koji su politikantski rušili i negirali evropske vrednosti i neobjektivno dovodili u pitanje identitet Evrope spada u način mišljenja koji je inače svojstven piscu ovih memoarskih zapisa, jer on se uvek javlja kao poslednja odbrana razuma i odlučna brana pred navalom srpskog nacionalizma i restauracije prevaziđenih ideoloških i političkih koncepcija i retrogradnih društvenih modela.
Treba samo navesti na koji način je Dragoljub Mićunović govorio o borbama za oslobađanje Vukovara prikazujući srpsku stranu kao razularenu pljačkašku paravojsku koja je bila izraz razobručenog srpskog nacionalizma. Još je indikativniji zapis o njegovom prisustvu u Prebilovcima na veliki narodni zboru, gde je obavljeno otvaranje jama i sahranjivanje kostiju žrtava ustaškog pokolja 1941. godine. Na tom mestu je ubijeno više od 60 članova porodice našeg znamenitog istoričara Milorada Ekmečića: „Bilo je preko hiljadu ljudi, patrijarh, mnoge vladike i gomila popova, rukovodstvo Srpske demokratske stranke, na čelu sa Karadžićem i mnogi viđeniji intelektualci iz Beograda i Sarajeva. Sunce je bilo upeklo, nigde hlada, a popovi su razvukli opelo na nekoliko sati. U međuvremenu su speleolozi iznosili kosti koje su razvrstavane u nekim kutijama, po veličini, dečije i odraslih, muške i ženske. Od vrućine i prizora s tolikim kostima nekoliko se ljudi onesvestilo. Bilo je među prisutnim i onih čijih je po petnaest članova porodice bilo bačeno u ovu jamu. Masa se rasula među kamenjem, neki su se dočepali piva i nekoliko stolova, razgalamili su se u svakodnevnim razgovorima. Nije bio adekvatne organizacije ni pravog pijeteta. Novinari su me saletali pitanjima i ?utiscima’ kao da je reč o pozorišnoj premijeri. Nisam hteo reč da progovorim, obuzela me je neka mučnina, izazvana stidom pred tom gomilom pomešanih kostiju bezimenih muškaraca žena i dece. Zamišljao sam tu užasnu smrt nedužnih ljudskih bića koja su decenijama ostavljana na dnu jame nepopisana i pristojno nesahranjena. Skoro sam pobegao sa ovog mesta i tek sam sutradan u Beogradu dao opširnu izjavu o događaju. Rekao sam da se kao savremenik osećam duboko postiđen, gledajući kako su danas te kosti, ostaci ljudi koje niko nije popisao, niko ih nije četrdeset godina sahranio, kako su te ?kosti-ljudi’ postali danas predmet političke manipulacije. Ko je mogao da zabrani Crkvi da ih izvadi iz jama i sahrani? Zašto nijedan patrijarh, vladika ili iguman nije rekao: Skočiću u jamu ako ne date da održimo opelo i sahranimo ih. Zašto nije neko od pisaca rekao poput Sofoklove Antigone, da svaki ljudski stvor ima pravo na svoj grob“. Ovo je zaista čudan način izražavanja pijeteta koji je izabrao Dragoljub Mićunović, jer on ni ovom prilikom ne može da suspregne svoj borbeni ateizam i pokaže dozu prezira prema ulozi crkve u ovakvim prilikama. On je zato našao za shodno da istakne svoje neslaganje s političkom manipulacijom kostima mučenika iz Prebilovaca što je jedna od najčešće korišćenih ideoloških mantri predstavnika građanske Srbije koji su uvek tvrdili da je pozivanje Srba na njihove žrtve u Drugom svetskom ratu i na genocid koji je izvršen u Jasenovcu i drugim stratištima bio jedan od glavnih uzroka za stvaranje političke krize koja je dovela do razbijanja zajednice ravnopravnih naroda i narodnosti u kojoj Srbi nisu mogli ni nakon četrdeset godina da sahrane svoje mučenike. Zar Dragoljub Mićunović zaista misli da je bilo ko od crkvenih velikodostojnika mogao u vreme socijalizma da izdejstvuje dostojnu sahranu srpskih žrtava u društvu u kojem je preovladavao politički aksiom o opasnosti od postojanja i širenja srpskog nacionalizma koji je morao uvek biti pod posebnom kontrolom jer on je bio najopasniji izazov za održavanje bratstva i jedinstva.
Zastupanje republikanskih vrednosti i ideala u ovim zapisima Dragoljuba Mićunovića javlja se kao osnovno političko i vrednosno opredeljenje. On se neprestano poziva na njihovu odbranu u stvaranju demokratskog društva i to čini shodno realnim političkim okolnostima bez obzira na to što su oni često bili žrtvovani zahtevima dnevne politike. Ali zanimljivo je, ma koliko se autor pozivao na potrebu razvijanja dijaloga i tolerancije on ne može da izađe iz okrilja neprestanog ukazivanja na opasnost od širenja srpskog nacionalizma, fašizacije srpskog društva i narastajuće klerikalizacije našeg društvenog života.
U ovom tekstu su obuhvaćeni samo neki aspekti političkih i društvenih događanja koji su zastupljeni u ovim memoarskim zapisima. Suština je u tome da se pokaže da nije slučajno da se Demokratska stranka i ceo korpus demokratski opredeljenih snaga danas nalazi u ovako nepovoljnoj situaciji jer su temelji ovakvog razvoja događaja postavljeni još u vreme formiranja prvih opozicionih stranaka koje ni danas nisu uspele da preleže dečije bolesti političkog pluralizma. Na samom početku su dominirale pojave koje i danas onemogućavaju razvoj demokratije unutar stranaka a samim tim i u našem društvu. Još nisu prevaziđeni: liderske sujete, duh intrige i lobiranja, nedostatak kritičkog dijaloga, potiskivanje intelektualnog potencijala, koji je neophodan za formulisanje stranačke politike, antiintelektualizam, neprincipijelne unutarpartijske borbe i podmetanja, eliminacija najčasnijih ljudi, klijentelizam i nepotizam, nedostaak neposredne demokratije u partijskim organizacijama. Memoarski zapisi Dragoljuba Mićunovića su samo još jedan dokaz više da je znameniti pravnik Valtazar Bogišić bio u pravu – „ono što se grbo rodi vreme ne ispravi“ – ali i da je za svakog istaknutog političara, koji je dugo vremena bio u središtu političkih događanja od presudne važnosti da ima svest o tome kada je vreme da se povuče iz dnevne politike i da kreiranje novih političkih ideja i praktičnih politika prepusti novim ljudima, koji imaju mnogo bolji i kreativniji kontakt s duhom epohe u kojoj danas živimo. Imati meru to je verovatno najveći izazov za svakog čoveka, ali ko uspe da je ostvari može reći da je živeo u saglasnosti sa svojim temeljnim idejama i idealima.
Marinko M. Vučinić

21.07.14 Blic

Druga knjigu memoara Dragoljuba Mićunovića "Život u nevremenu II" govori o o periodu od osnivanja Demokratkse stranke u februara 1990. do formiranja Vlade Zorana Đinđiće početkom 2001. godine. U njoj Mićunović svedoči o svojim kontaktima sa lokalnim i inostranim političarima i državnicima.
"U knjizi su opisani susreti i razgovori sa stranim državnicima i političarima kao što su Butros Butros Gali, Lorens Iglberger, Voren Zimerman, Boris Jeljcin, Konstantin Micotakis, Hans Ditrih Genšer, lord Piter Karington, Havijer Solana, Sajrus Vens, Ričard Gepart, Bob Dol, Tadeuš Mazovjecki, Želju Želev, Kiro Gligorov, Alija Izetbetović ili Adil Zulfikarpašić", piše u dopisu "Arhipelaga" izdavačke kuće koja je objavila Mićunovićevu knjigu.

Izdavač naglašava da je Mićunović "posebno poglavlje knjige posvetio sećanjima na kontekte sa akterima lokalne političke scene".

"Čitaoci će naći detalje njegovih razgovora sa Zoranom Đinđićem, Slobodanom Miloševićem, Dobricom Ćosićem, Milovanom Đilasom, Dragoslavom Avramovićem, Antom Markovićem, Veljkom Kadijevićem, Stipom Mesićem, Fehmijem Aganijem, Mahmutom Bakalijem, Radovanom Karadžićem, Vojislavom Koštunicom, Vukom Draškovićem, Milanom Panićem, patrijarhom Pavlom", najavljuju iz Arhipelaga.
Najavljujući knjigu iz Arhipelaga su naglasili da "knjiga nudi Mićunovićevo svedočanstvo o detaljima smene vlasti u Srbiji 5. oktobra 2000. godine. S posebnom snagom i uzbudljivošću prikazani su ratovi za jugoslovensko nasleđe, kosovska drama i bombardovanje, inflacija i razaranje srpskog društva devedesetih, kao i politički sukobi i dugogodišnja borba protiv Miloševića".

"Mićunovićevi memoari su svedočanstvo o politici na sceni i politici iza scene. U prvom delu knjige autori govori o nastanku političkih stranaka u Srbiji početkom devedesetih, o krizi i raspadu Jugoslavije, o generalima koji su hteli da budu političari i o političarima koji su hteli da budu generali, o diplomatiji i međunarodnim pregovorima", poručuju iz "Arhipelaga".

Ova izdavačka kuća je prošle jeseni objavio prvu knjigu memoara Dragoljuba Mićunovića koja obuhvata ljude i događaje od početka tridesetih do početka 1990. godine. Kako je najavljeno Mićunović će u trećem tomu memoara, koji upravo piše, analizirati političke i društvene događaje u Srbiji u poslednjih petnaest godina.

Tadić, Pekić...
Mićunović objevljuje u memoarima i deo svojih razgovora sa Ljubomirom Tadićem, Borislavom Pekićem, Desimirom Tošićem, Milanom Galetom Muškatirovićem, Stevanom Raičkovićem, Svetom Stojanovićem, Slobodanom Vučkovićem ili Vidom Ognjenović.

A.Nikolić