Reči u vremenu

16.01.08 Ekonomist

Od takozvane Svetoandrejske skupštine 1858. godine, narodne skupštine Srbije zasedavaju već nekih 150 godina, istina sa stalnim prekidima i sa raznim sistemima predstavljanja naroda.
U tom periodu pojavljuju se poslanici sa, takoreći, dugogodišnjim mandatom. Među višedecenijskim učesnicima parlamentarnih debata, nalazi se u naše vreme i profesor Dragoljub Mićunović. U svojoj poslednjoj knjizi “Reči u vremenu”, objavljeni su svi Mićunovićevi govori od januara 1991. do prvih meseci 2007. godine.
Dakle, punih 16 godina. U skupštinama poslednjih pomenutih šesnaest godina Mićunović je neprestano besedio. Ne znamo da li ima takvog primera, da li profesor Mićunović ima najveći “staž” u raznim skupštinama od 1991. do danas, ali je po svemu sudeći u njima ostavio najdublji trag.
U predgovoru svojoj knjizi, sam Mićunović beleži da je u tom vremenu govorio u više parlamenata, koji su imali razne i različite nazive, počev od Narodne skupštine Republike Srbije preko Savezne skupštine Jugoslavije i Skupštine Srbije i Crne Gore do, najzad, sadašnje Narodne skupštine Srbije. U “Komentarima vremena”, u uvodu ovog zbornika, navodi kao najteži trenutak kada je skupština bosanskih Srba odbila Vens-Ovenov plan, i time nanela “veliki udarac ne samo za Vens-Ovenenov plan, Savet bezbednosti, Ameriku i Rusiju, i Evropu, već i za Ćosića i Miloševića, za Jugoslaviju, odnosno Srbiju pre svega”. Dodali bismo da je time otvoren put za položaj Srbije u kojem se i danas nalazi.
Već u prvoj Narodnoj skupštini Srbije, tokom 1991. godine, profesor Mićunović beleži novu pojavu u samom parlamentu, novu ne samo u odnosu na prethodne skupštine, pojavu “atmosfere pritisaka i pretnji. Vojislav Šešelj i njegova Srpska radikalna stranka u tome su prednjačili”. Da dodamo da ni u jednoj skupštini pre 1991. godine, dakle od 1858. nije bilo toliko vulgarnosti i primitivizma. I to se stanje održalo do današnje 2007. godine. Ni izborno telo ni skupština do danas nisu našli način da prekinu tu zlokobnu tehniku koja kompromituje, ne samo rad skupština, nego kompromituje Srbiju, koja još uvek šalje najveći broj glasača i najveći broj poslanika iz te pomenute, najprimitivnije i najvulgarnije stranke.
Mićunović ne zaobilazi 5. oktobar koji “nije zamišljen kao revolucija, pogotovu ne kao nasilni prevrat”. Iako su se krajem 2000. godine počele da menjaju i ustanove i ljudi, ipak je do dana današnjeg ostao utisak da je zaostavština Milošević-Šešelj daleko “bogatija”, i u širinu i u dubinu. Izbori od januara 2007. godine pokazuju i napredak i stagnaciju, kako u odnosu na unutrašnje promene tako isto i u našem odnosu prema svetu, ponajpre prema Evropi za koju smo vezani i geopolitički i privredno i kulturno. Razvoj u Demokratskoj opoziciji Srbije, od 2000. godine do danas, u svakom pogledu se “usložio”. Teško je govoriti danas o DOS-u, a po našim gledištima teško je verovati u takozvani “demokratski blok” koji inače formalno-pravno održava sadašnju vlast.
Ovaj poduži uvod treba da nagna čitaoca Mićunovićeve knjige da se udubi u stavove i dejstvo njegovo kao parlamentarnog radnika, da savlada politiku i taktiku jednog programa koji se može svesti samo na jednu misao: reforma našeg sistema, i još teže – reforma našeg društva. Da se sretne u tom izlaganju sa nekih 107 govora, kraćih i dužih! Tu je istorija našeg nesrećnog razvoja. Bez sagledavanja tog razvoja ne možemo da sagledamo naše sadašnje stanje, ali ni naše mogućnosti za buduće vreme, neposredno i ono na istorijskoj stazi ne samo Srbije nego i srpskog društva izvan Srbije.
Kad smo dali svoj prilog za knjigu “Tribun slobode Dragoljub Mićunović” (pod naslovom “Dragoljub Mićunović u sukobu s vremenom” u izdanju Istraživačko-izdavačkog centra Demokratske stranke) mi smo zabeležili sledeće: “Mislim da će se svi dosadašnji predsedavajući, čak i oni koji dolaze iz miloševićevskog mraka, složiti da je Dragoljub Mićunović naš, do sada, najbolji i najugledniji parlamentarac. Moje lično osećanje od prvog dana bilo je sledeće: taj čovek kao da je ispekao parlamentarni zanat u jednom od klasičnih parlamenata, britanskom ili francuskom”. Ovaj zbornik upravo to sada dokumentuje.
Iako je opšti utisak, i kod nas i na strani, da naš parlamentarizam skoro da nije krenuo ni korak napred u svom usavršavanju, Mićunovićevi govori bi bili takoreći izuzetak u tom skupštinskom razvoju, izuzetak koji ne potvrđuje pravilo. Zato bismo mogli optimistički zaključiti da kod nas ima još uvek potencijalnih snaga, da Srbija ima nade da krene napred. Dragoljub Mićunović je primer koji ohrabruje i koji podučava još uvek jedno politički nerazvijeno društvo kao celinu. Treba reći još jednom da je Mićunovićev zbornik govora veliko ohrabrenje kao publicističko delo, a još više kao politika reformi po svaku cenu.


Desimir Tošić