Zlato Inka

Leta Gospodnjeg 1533.
Zaboravljeno more

Stigli su s juga, obasjani jutarnjim suncem. Presijavali su se poput duhova u pustinjskoj fatamorgani, dok su klizili preko talasa koji su svetlucali pod suncem. Četvrtasta pamučna jedra flote splavova beživotno su se uvijala pod mirnim azurnim nebom. U jezivoj tišini, bez ikakve komande, posada je podizala i ponovo spuštala vesla u vodu. Visoko na nebu iznad njih, jedan soko se obrušavao i uzletao nazad, kao da je usmeravao kormilara ka pustom ostrvu koje se izdizalo u središtu zaliva.
Splavovi su bili napravljeni od svežnjeva trske, uvezanih i uzdignutih s oba kraja. Šest ovakvih svežnjeva sačinjavalo je trup broda, čije su kobilica i poprečna greda bile napravljene od bambusa. Uzdignuti pramac i fara imali su obličje poput zmija s psećim glavama, izvijenim ka nebu, kao da laju na mesec.
Zapovednik flote je sedeo na stolici što se poput trona dizala na pramcu splava-predvodnika. Na sebi je imao pamučnu tuniku, ukrašenu tirkiznim pločicama, i vuneni plašt vezen u više boja. Na glavi je nosio perjani šlem, na licu zlatnu masku. Minđuše, velika ogrlica i narukvice od zlata presijavale su se na suncu. I posada je bila podjednako veličanstveno odevena, što je prizor činilo još grandioznijim.
Duž plodne obale, začuđeni i prestrašeni urođenici su posmatrali stranu flotilu koja je upala u njihove vode. Nisu nameravali da brane svoju teritoriju od najezde. Bili su to obični lovci tragači koji su lovili zečeve i ribu, i obrađivali nešto malo polja. Njihova kultura je bila primitivna, nimalo nalik susedima na istoku i jugu koji su stvorili ogromna carstva. Rađali su se i umirali, nikad ne podigavši bilo kakav hram svojim bogovima, i sve što su sada mogli jeste da kao opčinjeni posmatraju prizor bogatstva i moći, koji im se približavao preko mora. U njihovim očima flota je izgledala kao čudesna pojava bogova-ratnika prispelih iz sveta duhova.
Nastavljajući da veslaju prema svom odredištu, tajanstveni došljaci nisu obraćali pažnju na narod koji se okupljao na obali. Bili su u svetoj misiji koju ničim nisu želeli da prekidaju. Gonili su svoje brodove, ne obraćajući pažnju ni na šta oko sebe. Niko se nije okrenuo da osmotri ovu začuđenu publiku.
Uputili su se prema strmim, kamenitim visovima planine koja se, poput malenog ostrva, izdizala dvesta metara iznad površine mora. Bila je nenaseljena, s oskudnim rastinjem. Urođenici, koji su uglavnom živeli na kopnu, zvali su je „mrtvi div“, najviše zbog vrha planine, koji je podsećao na uspavanu ženu. Nestvarni, prozračni odsjaj sunca pojačavao je ovu iluziju.
Ubrzo je bleštavo ukrašena posada nasukala splavove na šljunkovitu obalu, koja se produžavala u uski klanac. Spustili su jedra, na kojima su bili istkani likovi natprirodnih životinja, likovi koji su pojačavali jezu i strahopoštovanje urođenika, a zatim su počeli da istovaruju na obalu teret – velike crvene košare i keramičke ćupove.
Čitavog dana je tovar slagan na ogromnu, ali uređenu gomilu. Pri dolasku večeri, kako je sunce utonulo na zapad, sa obale se više ništa nije videlo na ostrvu. Samo su se još blagi odsjaji baklji probijali kroz tminu. Sledećeg jutra, flota je još bila udobno smeštena na ostrvu, a brdo tovara još netaknuto. Na samom vrhu planine, kamenoresci su navaljivali na veliku stenu. Sledećih šest dana i noći, bronzanim dletima i polugama udarali su i bušili kamen dok polako nije počeo da poprima oblik krilatog jaguara sa glavom zmije. Nakon završnih rezova i brušenja, groteskna zver je izgledala kao da skače sa stene na kojoj je bila isklesana. Tokom klesanja, tovar košara i ćupova polako je prenošen, sve dok, na kraju, nije nestao bez traga.
Jednog jutra, urođenici su pogledali ka ostrvu i videli da je ponovo napušteno. Zagonetni ljudi sa juga, zajedno sa svojom flotom splavova, nestali su, isplovivši pod okriljem noći. Samo je još zadivljujući krilati jaguar-zmija, iskeženih očnjaka, očiju skupljenih u proreze koji su pogledom obuhvatali beskrajna brda nad uvalom, ostao da podseća na njihovo donedavno prisustvo.
Znatiželja je brzo smenila strah. Već sledećeg popodneva, četvorica iz najvećeg sela duž obale, osokoljeni jakim domaćim pivom, odgurnuše kanue od izdubljenog drveta i odveslaše do ostrva. Gledali su ih kako su, po iskrcavanju na obalu, ušli u uski klanac koji je vodio u srce planine. Čitavog dana i čitave noći su njihovi prijatelji i rodbina čekali da se vrate, ali se oni više nikada nisu pojavili. Čak su i njihovi kanui nestali.
Oluja koja je iznenada uzburkala zaton, pretvorivši se u pobesneli orkan, uvećala je prvobitni strah domorodaca. Sunce je ugaslo u potamnelom nebu kakvo niko nije pamtio. Zastrašujuću tminu pratio je urlajući vetar što je podigao zapenušale talase, koji su uništili priobalne zaseoke. Izgledalo je kao da su se nebesa srušila. Gnev je šibao obalu neverovatnim besom. Domoroci su bili ubeđeni da bogove neba i tame predvodi jaguar-zmija, s namerom da ih uništi zbog njihovog bespravnog upada. Šapatom su proklinjali one što su se usudili da kroče na ostrvo.
A onda, naglo kako je i počelo, vetar utihnu i oluja nesta iza horizonta. Sunce je blesnulo nad morem, kao da se ništa nije ni dogodilo. Na nebu se, potom, pojaviše galebovi, koji počeše da kruže nad nečim što je more izbacilo na peščanu plažu istočne obale. Ugledavši nepokretni objekat koji je ležao tamo gde ga je plima ostavila, ljudi počeše da se približavaju vireći. Začu se uzdah kada su ugledali mrtvo telo jednog od stranaca sa juga. Na sebi je imao samo ukrašenu tuniku. Zlatna maska, šlem i narukvice su nestali.
Svi svedoci ove jezive prikaze prestravljeno su buljili u leš. Za razliku od tamnoputih domorodaca kose boje ugljena, mrtvac je imao svetao ten i plavu kosu. Njegove plave oči zurile su u prazno. Uspravljen, nadmašivao bi okupljene ljude za bar pola glave.
Dršćući od straha, pažljivo ga odneše do kanua i nežno spustiše unutra. Izabrana su najhrabrija dvojica da mrtvo telo odvezu do ostrva. Čim su stigli na obalu, položiše stranca na pesak i panično odveslaše nazad. Godinama kasnije, pošto su oni koji su prisustvovali ovim čudesnim događajima već bili mrtvi, još je mogao da se vidi skelet koji se belasao iz peska, poput morbidnog upozorenja da niko ne prilazi ostrvu.
Pričalo se da je krilati jaguar-zmija proždrao znatiželjnike koji su upali u njegovo svetilište, i više se niko nije usuđivao da na ostrvu iskušava njegov gnev. Ostrvo je postalo jezivo sveto mesto, koje niko nikada nije posećivao i o kojem se govorilo samo prigušenim glasom.
Ko su bili ratnici ogrnuti u zlato? Odakle su došli? Zašto su doplovili dovde i šta su radili na ostrvu? Očevici su morali da se pomire s onim što su videli: nikakvo objašnjenje nije bilo moguće. Tako se stvorio mit. Legende su nastajale i razrastale se kad god bi čitav kraj uzdrmao snažni zemljotres, koji je uništavao priobalna sela. Pet dana kasnije, kada se drhtanje tla napokon umirilo, veliki zaton je nestao, ostavljajući za sobom samo gusti prsten školjki na mestu gde je nekada bila obala.
Tajanstveni uljezi su se ubrzo utkali u religiozno nasleđe i postali bogovi. Vremenom su priče o njihovoj iznenadnoj pojavi i nestanku rasle, dok na kraju nisu potpuno izbledele, utopivši se u zamršeni natprirodni folklor što su ga, s kolena na koleno, prenosili ljudi koji su živeli u ukletoj oblasti, nad kojom su se neobjašnjive pojave nadvijale poput dima iznad vatre.

06.10.05 Pobjeda

Roman "Zlato Inka" iz pera Klajva Kaslera objavljeno je nedavno u izdanju kuće "Laguna". Prije pet vjekova flota splavova tajanstveno je pristala na jedno ostrvo na moru. I upravo tu je drevni narod sa Anda sakrio svoje blago, veće od bilo kog faraonskog. Potom su i oni kao i njihovo zlato nestali u magli istorije. Sve do sada... Vrijeme sadašnje, planinski lanac Anda, Peru. Dirk Pit zaranja u prastari žrtveni bunar kako bi spasao dvoje američkih arheologa od sigurne smrti. Ali ovim podvigom priča tek počinje, jer Pit potom upada u kovitlac mraka i opasnosti, korupcije i izdaje. Opaki kriminalni sindikat prati trag davno izgubljenog blaga – vrijednog skoro milijardu dolara – od Anda do skrivene podzemne rijeke koja teče ispod Meksičke pustinje. Sve što želi beskrajno pohlepan i nemilosrdno krvožedan sindikat jeste da što prije stigne do svoje nagrade u zlatu... i da ukloni jedinog čovjeka koji u tome može da ih spriječi.
Autor romana Klajv Kasler potpisuje 19 uzastopnih bestselera na listama Njujork Tajmsa. Njegove knjige su prodate u preko 125 miliona primjeraka, pronašao je veliki broj nestalih brodova i podmornica, ima doktorat Njujorškog državnog univerziteta i kolekcionar je starih automobila sa 85 modela u kolekciji. Smatraju ga međunarodno priznatim velemajstorom akciono-avanturističkog žanra, objavljivan je na više od 40 jezika u preko 100 zemalja.
Iza svih ovih zavidnih brojki stoji trideset godina duga karijera, otpočeta serijalom avantura u kojima je glavnu ulogu imao Kaslerov prvi junak Dirk Pit, čije će doživljaje čitaoci širom svijeta imati prilike da prate u narednih 14 romana. Pored literarnih dostignuća, Kasler je međunarodno priznat autoritet za pitanje potonulih i nestalih brodova i osnivač Nacionalne podvodne i morske agencije, organizacije posvećene zaštiti i očuvanju morskih površina. Kasler i njegova ekipa podvodnih stručnjaka otkrili su preko 60 potopljenih brodova, uključujući i prvu potopljenu podmornicu u Drugom svjetskom ratu. Ogranci agencije razvijeni su i u Australiji i Južnoj Africi.
Kasler je napisao studiju o podvodnom istraživanju pod naslovom "Morski lovci", koja je u naučnim krugovima doživjela značajna priznanja, među kojima i prestižnu Lonjell Thomas nagradu za podvodna istraživanja. Kasler trenutno razvija nekoliko filmskih scenarija po svojim romanima, piše i producira 19-djelni dokumentarni serijal nastao na osnovu "Morskih lovaca" i i dalje sakuplja stare automobile...