87 pesama

06.12.03

Modrag Pavlović (1928), obeležava ove godine dva značajna jubileja: 75 godina života i pedeset godina stvaralaštva. Njegova prva pesnička knjiga "87 pesama", koja je, po mnogo čemu, prevratnička, objavljena je 1952. godine.
Usledile su, potom, zbirke: "Mleko iskoni", "Hododarje", "Svetli i tamni praznici", "Pevanje na Viru", "Zavetine", "Ulazak u Kremnu", "Velika Skitija", "Nova Skitija", "Svetogorski dani i noći", "Knjiga staroslavna", "Pesme o detinjstvu i ratovima", "S Hristom netremice", romani: "Drugi dolazak" i "Afroditina uvala", knjige eseja, drame, antologije... Impozantna bibliografija.
Miodrag Pavlović je dobitnik naših najuglednijih književnih nagrada i više svetskih priznanja. Njegova poezija je prevedena na dvadesetak jezika.
Beogradska "Prosveta", u kojoj je Miodrag Pavlović bio urednik dve i po decenije, objavila je izabrana dela svog autora u jedanaest knjiga.

Izabrana dela predstavljaju, na izvestan način, i sumiranje višegodišnjeg rada. Kada sve saberete, jeste li zadovoljni sa onim što ste uradili?

– Izdavanje izabranih dela došlo je u pravi čas. Pošto sam, čini mi se, priveo kraju pisanje svojih pesničkih zamisli, kao i ono što sam hteo i mogao da uradim u obliku eseja, književnih i antropoloških studija. Istoriju mog životnog puta beležio sam i iskazivao u raznim vidovima, a sa narativnom prozom sam najduže čekao, mislim s pravom.

Tri kratka romana koja sam objavio u poslednje vreme, predstavljaju rekonstrukciju mog životnog puta i duhovnog razvoja. U toku je moj rad na četvrtom romanu, koji će biti epilog moje prozne tetralogije, u kojoj se mešaju iznenađujući obrti koji su na granici fantastike i vrlo tačne faktografije ranijih vremena.

Zadovoljan sam sa onim što sam učinio, što je sada u izabranim delima. Mislim da nisam uradio manje nego što sam hteo, a nadam se i da nisam napisao više nego što je trebalo.

U malim krugovima

Da li su verzije, objavljene u izabranim delima, konačne?

– Verzije koje su objavljene u izabranim delima, svakako, jesu konačne. Ali, ova dela tako su i zamišljena: da ne sadrže moj sveukupni rad ni u poeziji ni u esejima, a dramski rad je ostavljen za neku drugu priliku.

Zbirka "87 pesama" bila je, po mnogo čemu, revolucionarna. Niste pristali na lagodnost socrealističkog stiha, već ste istraživali sudbinu usamljenog čoveka, koji misli i ne pristaje na dogme?

– Mi mladi ljudi, u prvim posleratnim godinama, živeli smo oslonjeni na međusobna prijateljstva, u malim krugovima. Literatura me je od rane mladosti privlačila, tako da sam postepeno stvarao svoj pesnički izraz, bez ikakve nade da će to što sam tada napisao i postigao ikada postati deo pesničke javnosti. Mogu da kažem da sam od početka bio potpuno nezavisan i pisao bez, inače uobičajenih, ambicija. Podržavalo me je svega nekoliko prijatelja o kojima pišem u romanu "Drugi dolazak".

Razume se, bio sam obradovan kada sam video da se književna klima menja i da se književna glasila oslobađaju sadašnjeg dogmatizma. Godine 1950. stupio sam u kontakt sa ljudima koji su već bili u književnoj javnosti, a neki od njih su me podržali i omogućili štampanje mojih pesama u časopisu "Mladost", 1951. godine. U uredništvu su bili Risto Tošović, Radomir Konstantinović i Zoran Žujović. Dušan Matić je pomogao da sledeće godine objavim zbirku "87 pesama" u "Novom pokolenju". Podršku su mi pružili i kritičari Eli Finci, Zoran Mišić i Predrag Protić, ali bilo je i snažnih protivljenja mojoj pesničkoj pojavi i ta su protivljenja, u tadašnjim prilikama, delovala preteće.

Ali, ja se nisam osetio ugroženim. Uvek sam mogao da se vratim samom sebi, onom mestu gde se ukrštaju mašta i jezik.

Toj svojoj prvobitnoj, modernističkoj pesničkoj vokaciji, uprkos različitim društvenim i književnim promenama, ostali ste verni sve do današnjih dana?

– Termin modernizam i modernistički bio je sastavni deo nekih klasifikacija koje su dolazile spolja. Ja nisam bio pesnik koji je pisao prema nekom programu i manifestu. To se vidi u mojoj trećoj zbirci pesama "Oktave", koja sadrži pesme pisane u velikim strofama i vezanom stihu. Uvek sam imao pred očima ideal neke velike poezije koju tek treba dostići. To mi je, verovatno, omogućilo da polako izgradim most ka našoj tradiciji i ka nasleđu koje je dolazilo od velikih duhovnih učitelja Evrope, i Dalekog ili Bliskog istoka.

Usamljeno ljudsko biće, i svako drugo, utočište i rešenje mnogih zagonetki, može naći u crkvenom hramu, u svetilištu?

– Radi boljeg razumevanja književnog fenomena bavio sam se dugo antropološkim i psihološkim istraživanjima. Tražio sam mitološke osnove u našem narodnom usmenom stvaralaštvu, a pravio sam izlete i u arheologiju u čemu mi je nesebično pomagao naš veliki naučnik Dragoslav Srejović. Došao sam do sopstvene teorije o nastanku hrama. Hramovni oblici su me uvek očaravali, možda bili razlog za moja mnoga putovanja u daleke zemlje, bogate sakralnim graditeljstvom, kao što su Indija, Kina, Egipat,...

Nepročitani romani

Pesnik ste koji poštuje tradiciju, naslage vekova, ali kada je jezik u pitanju, težite ka novim formama, ne pristajete na okovanost stiha?

– Jezik je u svakom od nas jedna, gotovo, samostalna moć. Kao da jezik ima svoje uvide u stvari ovoga sveta, svoje zagonetke i svoj način da zagonetke pretvori u pesničku čaroliju. Nove pesničke forme, ako se pojave, delom su zasluga samog jezika ili nekih modela koji se kroz nas prenose, a da mi i ne znamo tačno odakle dolaze.

Napisali ste i tri romana. I u prozi, kao i u poeziji, tražite novi izraz, ne mirite se sa ustaljenim konvencijama u jeziku?

– Čini mi se da ovi romani nisu, zapravo, još ni pročitani. Voleo bih da znam kako oni deluju na čitaoce. Pišući ove romane istraživao sam romaneskne forme i mislim da sam ušao u suštinu romana, ali sam neke zakonitosti pisanja romana doveo u pitanje.

Mnogo ste putovali po svetu. Svi Vaši putopisi, i kad nisu pesma, jesu pesnički doživljaj?

– Mene kao putopisca nisu zanimali podaci o gradovima i zemljama, koji se iz dana u dan menjaju. U putopisnim zapisima iz Evrope ograničio sam se samo na ono što je jedinstveno, što je moj individualni, jednokratni doživljaj. Čini mi se da je to, i inače, odlika mog odnosa prema stvarnosti i prema vremenskim tokovima u kojima se, hteli-nehteli, nalazimo.

Živite u Beogradu, ali ste, vrlo često, i u nekim evropskim prestonicama?

– Baš zbog toga, ponekad, mislim da sam ovde više odsutan nego prisutan, što fizički, što u književnosti. Verujem da se jedan deo odgovora na ovu problematiku nalazi u mojoj poeziji, prozi i esejistici.

Vi, već više godina, uz Milorada Pavića, važite za našeg najozbiljnijeg kandidata za Nobelovu nagradu. Nadate li se tom priznanju?

– Nemam nikakvu iluziju da to može da se dogodi, barem ne u deceniji koja je pred nama.

Zoran RADISAVLJEVIĆ