01.01.00
Politika 08.03.2000.
PESNIČKI OPUSI MIODRAGA PAVLOVIĆA
Iskon, izvor i ishod
U sabranim delima "Prosveta" objavila izbor stihova od tri knjige koje je sačinio sam pesnik
Izdavačka kuća "Prosveta" objavila je celokupni pesnički opus Miodraga Pavlovića u tri knjige, koje svojim naslovima simbolično ukazuju na put koji je pesnik u svojim promišljanjima prešao: "Iskon" (Poezija î), "Izvor" (Poezija îî) i "Ishod" (Poezija îîî). Prema rečima Čedomira Mirkovića, glavnog i odgovornog urednika i direktora "Prosvete", na jučerašnjem susretu sa novinarima kome je prisustvovao i Miodrag Pavlović, knjige su komponovane i uobličene po kombinovanim hronološkim i tematskim, ali i semantičkim specifičnostima.
- Ove su knjige - kazao je Mirković - ključna, najvažnija tačka Pavlovićevog stvaralaštva koje ima široki dijapazon, od proze preko antologija poezije do putopisa. Miodrag Pavlović dao je najbitniji doprinos modernoj srpskoj poeziji i sa pesničkom generacijom pedesetih godina tu je poeziju približio evropskim tokovima. Sadržinski, prostorno i vremenski Pavlovićevo pesništvo predstavlja traganje po duhovnim koordinatama koje spajaju današnja i negdašnja iskustva i amalgamišu ih u nadvremeno svojstvo. Miodrag Pavlović je najveći, najznačajniji, najinspirativniji pesnik srpske poezije i veliko ime evropske poezije i književnosti.
Objašnjavajući kako je birao pesme za ove knjige, Miodrag Pavlović juče je rekao da ga je taj čin podsećao na prolazak kroz pustinju i prašumu sopstvenog dela, kroz pejsaže koji su bili i sunčani i peščani, i arheološki i antropološki...
"Ove tri knjige su rezime moje duhovne progresije, ne samo na jednom, duhovnom terenu već i na istorijskom, na samoposmatranju, na analizi kao takvoj, na slici kao simbolu. One se pretaču; tamo gde se završava jedna, počinje sledeća," objasnio je još Miodrag Pavlović i dodao da je knjiga pod nazivom "Ishod" "završetak i ishodište svega". "U njoj sam došao do granica svojih mogućnosti," kazao je juče pesnik.
A. C.
01.01.00
NIN
05.05.2000.
Miodrag Pavlović - Iskon, Izvor, Ishod (Sabrana dela, poezija I, II, III)
Totalne pesničke slike
Bogdan A. Popović
Štampanje Sabranih dela najznačajnijeg živog srpskog pisca je u toku. Reč je, dakako, o delima pesnika i esejiste, pripovedača, dramatičara i putopisca, antologičara i prevodioca Miodraga Pavlovića.
Ovih dana objavljena, prva tri toma - Iskon, Izvor i Ishod (Poezija I, II, III) - ostavljaju utisak poznatog, pa ipak umnogome novog, ili drugačijeg štiva. Razlozi su, razume se, u načinu na koji je Pavlović reorganizovao svoj impozantan pesnički opus. Fragmente skraćenih zbirki, ponekih radikalno, nalazimo u drugačijem kontekstu, i ne samo u jednom tomu; složeni su redosledom koji je naložio novi koncept, hronologija objavljivanja zbirki nije uvek poštovana; pojedini ciklusi, pa i pesme, izmešteni su iz prvobitnih kako bi funkciju ostvarili u novim celinama. A to će reći: Iskon, Izvor i Ishod su, maltene, antologičarskim postupkom realizovani izbori kojima Pavlović predstavlja tri najobuhvatnija kruga svog pevanja.
Pored onih u knjigama dosad neobjavljenih, u prvi tom su uključene pesme i ciklusi iz šesnaest zbirki, od ranih 87 pesama, Stub sećanja, Oktave, do novijih Knjiga horizonta, Orgia sacra, Nauk o duši. Objedinjuje ih - kako Pavlović u Belešci veli - međusobna srodnost: "njihovo polazište je konkretnost čulnih utisaka, erotsko nadahnuće i doživljavanje prizora iz prirode"... Da polazište ne podrazumeva množinu ostvarenih učinaka, sasvim je jasno. Podjednako je, međutim, očigledno da pesme i ciklusi probrani za ovaj tom u prvi plan ističu ideje i značenja s kojima su se dosadašnja tumačenja uglavnom mimoilazila.
Pesnikovim rečima kazano, Iskon obelodanjuje da "stvaralačkim krugom čitav je kosmos ovit". Kreacija naspram destrukcije - ljubavno spajanje što život obnavlja, umetničko stvaranje koje pretrajava, tvoračke moći u najširem značenju reči - sveobuhvatan je to i permanentan proces suprotstavljanja tragičnim protivurečnostima, ruševnosti, prolaznosti, ništavilu. Nije li to temeljno načelo Pavlovićeve poezije, pesnikovog pogleda na svet i čovekov položaj u njemu? Ono je na ispitu u ciklusima vremena koji svedoče ponovljivost ljudskog iskustva i neponovljivost života i stvaralaštva. Izloženo je dejstvima naše epohe i promenama za pesnika vidljivim u prirodi. On proniče razloge njegove krhkosti aktivirajući "arheološko pamćenje", rekreirajući ishode ritualno-magijskih radnji i mitskih događanja. Proverava njegovu svrhovitost u sferi moralnoj i religijskoj, u delima umetnosti i duhovnim svetilištima.
Drugi tom u znatnijoj meri potvrđuje viđenje kontinuiteta u Pavlovićevoj poeziji, dalekosežno postavljenih smerova pevanja, etapnog realizovanja jednog velikog projekta. Potvrđuje njene epske raspone. Izvor oblikuju kraći ili duži odlomci iz devet zbirki, od Mleka iskoni i Velike skitije, do Pesama o detinjstvu i ratovima. Zaključuje ga, i poentira, poema "Apokalipsa". Po pesnikovim rečima, ovaj tom sadrži pesme "istorijske inspiracije na bazi predanja (...), pre svega helenskih i balkansko-slovenskih", a u završnici su one koje, ne libeći se dokumentarnih svojstava, govore o pesnikovoj mladosti i kataklizmi Drugog svetskog rata.
Izvor, u stvari, peva (i promišlja) dramu moderne civilizacije projektovanu kroz jedan, prividno sveden model. Ovde ona počinje propašću helenskog sveta, različitim vidovima ispoljavanja razvija se na našim prostorima, a zaključuje u tzv. užoj Srbiji. Kada nit istorijskog kontinuiteta prekine viševekovna tama, proplamsaji nade se traže i nalaze približavanjem spoznaji Tvorca, otkrivanjem opšteg smisla i istina, smirenjem egzistencijalnih i istorijskih suprotnosti spoznajom duše. Drama neprevladanih protivurečnosti i neprekinutih raskola nezamisliva je u Pavlovićevoj poeziji bez dejstva pozitivnih sila koje, težeći slovesnosti i duhovnosti, pokreću reč-jezik-pesma-logos. Mada imaju sopstvene oscilacije, uspone i padove, one su kadre da povedu ka preporodu i preobražaju.
U toj se ravni drugi tom zaključuje parodijsko-satiričkim poricanjem starih i novih mitova koliko i tugovankom nad sudbinom plemena. Kada se na nebu - usred kovitlaca doba, mitskih i istorijskih scena, naroda što su ovim prostorima tutnjali - Njegoš suoči sa Adamom, ovaj mu nedvosmisleno saopštava: "Sve ćeš morati ponovo da spevaš/po novoj partituri/, pola od toga bacićemo u vodu".
Završni tom troknjižja sadrži pesme u prozi nastale u poslednjoj deceniji, od kraja osamdesetih do kraja devedesetih, najvećma iz zbirki Novo ime kletve, Nebo u pećini, Bitni ljudi, Međustepenik. Mada je, kao i prethodna dva, višeznačan, naslov Ishod dozvoljava razumevanje da je posredi svojevrstan bilans, stvaralački sažetak pesnikovih iskustava... Pavlovićeva epopeja peva krizu epohe, ali čitavim svojim tokom, težeći osvešćenju i prosvetljenju, uznosi mogućnosti obnove. Svestan premoći destrukcije, pesnik je odavno predskazao "dugačak put do čiste svetlosti". Ishod objedinjuje finalne etape rečenog puta.
Na početku ovog toma Pavlović, pored ostalog, kaže: "Do kraja veka promenićemo nešto u našem kalendaru. Možemo pomoći da se dani unazad broje." Do Karađorđa i Dositeja, do Čarnojevića i svetog Save, i tako do Učitelja i Nazareta. "Sve postaje jasno kad se vidi u obrnutom slogu." Priklanjanje obrnutom sledu događaja teško možemo razumeti drugačije do kao poziv na nov početak, sa osloncem na vrednostima što su se, ishodeći iz inicijalnih, jedna na drugu nadovezivale. Svoja saznanja o njima Pavlović saopštava poetskim sublimacijama, pesmama (kako ih sam definiše) religioznog nadahnuća i filozofskog usmerenja. Pored toga, unutar obrisa jednog ostvarenog "profanog kosmosa" nahode se "antropološke odrednice opšteg ljudskog postojanja i delanja"... Neizbežno je pitanje: da li je "dugačak put" doveo pesnika do "čiste svetlosti"? On veruje u smislenost slobodnog izbora, u mogućnost opredeljenja za svetlost kao "saznanje", ili kao "božansko otkrovenje", ili, pak, za onu u kojoj se ukazuje "telo naše čežnje". Pri svemu - čitamo to u samoj završnici trećeg toma - pesnik hvali svetlost koja svemu prethodi, koja je izvor svega postojećeg.
Mada prividno protivurečno, za Pavlovića je sasvim osnovano rečeno da je klasik srpskog pesništva. Među savremenim (ako hoćemo, i modernim) našim pesnicima teško da ijednom ovaj kvalifikativ bolje pristaje. Njegovo pevanje premošćuje granice vremena i prostora, sjedinjuje mozaičke delove iskustva, uveličava moći duha i razuma, ukazuje na mogućnosti opstanka ljudske vrste, oblikuje "čoveka celog". Bez ikakve sumnje, Pavlovićev pesnički opus je ostvarena mogućnost zamišljenog, "sebeobuhvatnog poetskog univerzuma" (Pol de Man). Totalne pesničke slike u kojoj se univerzalni poetski prostor projektuje na nacionalni, a ovaj izrasta u univerzalno relevantan.