Ako dugo gledaš u ponor

01.01.18

Letopis Matice srpske Knjiga 501, sveska 1–2, januar–februar 2018.
Čini se da je potreba čoveka za pričom i pričanjem isto tako iskonska, suštastvena kao i ona nasušna za vazduhom, vodom i hlebom. Potreba da čovek čuje sopstveni glas, odjek života u gluvoći, jedini dokaz životnosti u samoći, u ništavnosti ljudske egzistencije. Oni koji osećaju pričanje kao poziv, osim razgovora sa samim sobom, govore, kako Andrić kaže, i u ime drugih, u ime onih koji nisu umeli, nisu stigli ili su ostali bez glasa. Da se pamti, ne zaboravi... Enes Halilović iznosi jednu takvu priču na svetlo dana, na zaslepljujuću belinu stranica knjige iz dubina ljudskog ponora, iz zjapećih usta Hronosa, jer kako je nekoliko puta ponovio u javnosti: pisac je „svedok vremena”. On zna da ako dugo gledaš u ponor, možeš uočiti poneku nesvarenu, žilavu priču što se otima i ne dâ, bori se da izađe i krikne.
Enes Halilović je pisac mlađe generacije koji uporedo stvara i poeziju i prozu i dramska dela, ali ne fazno, nego uporedo. Njegova dela su, ne bez razloga, prevedena na skoro dvadeset jezika, a zastupljen je i u brojnim antologijama. Dve godine pre romana Ako dugo gledaš u ponor za koji je dobio Nagradu „Stevan Sremac”, postao je laureat Nagrade „Meša Selimović” za zbirku pesama Zidovi. Čini se da se motiv zida pretapa i u ovaj njegov roman: tek okruženi zidovima osećamo prazninu u svojoj njenoj gluvoći; podignuti zid ćutnje nas sprečava da saznamo istinu; puno zidova postrojenih oko nas predstavlja našu tamnicu.
Ovaj roman je priča o Novom Pazaru s kraja prošlog veka, u jeku društvenopolitičkih previranja, koji tvrdi pazar sa nadolazećim vremenom, a danak, kao i uvek, plaćaju obični, ubogi ljudi – njegovi žitelji. Nejra Bugarin, devojka čije odrastanje i sazrevanje pratimo devedesetih godina prošlog veka, protagonistkinja je ovog romana. Njena sudbina je već rođenjem obeležena hendikepom njenih roditelja – otac bez ruku i majka, prokažena, urečena, sa problemima u nogama. S početkom ratnih dešavanja u zemlji počinje i procvat sive ekonomije, ali i njen otac ostaje bez posla, te je tako još ni punoletna Nejra primorana da izdržava porodicu, radeći kod lokalnih preduzetnika koji su šili i prodavali farmerke. No, u rolnama teksasa u Novi Pazar stiže i švercovani heroin, te se klasna podeljenost rapidno uvećava, ostavljajući ogroman ponor između novopečenih gazdi i ogolele sirotinje. Nejra, poštena i radna, uskoro doživljava demonstraciju moći beskrupuloznih skorojevića koji misle da se novcem sve može kupiti. Možda i može: Svako je talac hljeba koji jede, reći će trpeljiva Nejra i ćutaće. Čak i kad, igrom sudbine, pokuša da od Života odlomi parče sreće, biće unižena lažnim moralisanjem onih koji imaju (trenutnu) moć. Poštena i obezoružana, nastaviće da se požrtvovano spušta niz ponor, zavarana bleskom svetlosti koja tek povremeno sevne samo da bi zavarala i naglasila nadolazeću tamu. Ipak, njen podvig istrajnog poniranja zabeležiće pronicljivi profesor Sipac, koji nosi ime po insektu poznatom po tome što rije kroz drvo jer poseduje „vilični aparat impozantne snage – može da pregrize ono što ne mogu lav ili krokodil”. Takođe, dalje se navodi da je predstavljao i simbol prodornosti, upornosti i beskompromisne borbe, a prema najnovijim istraživanjima, sipac je biće koje ima šansu da preživi neki budući atomski rat. Nije li zato profesor Sipac – ili možda Pisac! – taj koji se odupire kataklizmi društva i upravo onaj koji je pozvan da zapiše Nejrinu priču koja će tako preživeti atomski rat.
Halilovićeva naracija je odmerena, protočna, a teška; pomirljiva, a rečita; naizgled memoarska, a opet lirski bujna. S jedne strane je filozofski refleksivna, a na momente kolokvijalno oživotvorena. I nikada nije zaglušena istorijsko¬političkim kontekstom, nikad otrovana bučnom angažovanošću. Iako roman smešta u vreme tranzicionih društvenih promena, autor je u potpunosti posvećen priči svojih likova i njihovom poniranju u sebe, u vreme, u ambis. No, za priču je potreban ili slušalac ili sagovornik, te je roman koncipiran kao dijalog, što je sugerisano i podnaslovom – „Dijalog o praznini”.
Poput antičkog filozofskog dijaloga, u romanu se smenjuju dva pripovedna glasa: prvi – Nejre Bugarin i drugi – profesora Sipca. Interaktivnost i preplitanje sudbina ova dva naratora se sižejno otkriva pred kraj romana, kad se ova dva lika zaista i sretnu. No, autor već kompoziciono sugeriše idejni koncept filozofskog dijaloga, ravnomerno i dosledno smenjujući ova dva glasa u različitim poglavljima, obeležavajući ih kao GLAVA PRVA, GLAVA 1,1 itd. Takođe, „kontakt” sudbina ova dva lika se implicira i zabeleškama pre svakog poglavlja:
„Kazuje Nejra Bugarin. (...) Tekst kuca profesor Sipac”, a za naredno, poglavlje u ogledalu, važi obrnuto. Dve pripovedne niti spojene samo autorskom naznakom isprva su fabulativno potpuno odvojene, naizgled bez međusobnog kontakta, da bi se pri kraju romana sustekle i ispreplele, poput svojevrsnog Arijadninog klupka po čijem tragu je čitalac hodio kroz lavirint ljudske sudbine i jedne poetske ideje. Skoro pa arhaičan oblik glagola „kazivati” evocira na posvećeni čin pričanja odabranom, takođe posvećenom krugu slušalaca, a zapisivanje priče, odnosno kucanje teksta svedoči o važnosti te priče, o potrebi da se ona otrgne zaboravu, praznini. Nejra, što znači blistava ili svetla, mlado i neiskvareno devojče sa margine koje lagano tone sve dublje u kaljugu surovog poretka društvenih alteracija i profesor Sipac, lucidna i kontroverzna ličnost u čaršiji koja se otima tom neumitnom toku promena, a koji možda baš zato uočava nepravdu Nejrine sudbine i bira da je zapiše, spase.
Takođe, roman Ako dugo gledaš u ponor svojim naslovom neizbežno upućuje na Fridriha Ničea, a moto dela dodatno učvršćuje autorovo idejno polazište navođenjem konteksta naslovne klauze: „Ko se bori sa čudovištima, mora paziti da pritom i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe.” Naime, ovaj citat je preuzet iz Ničeovog dela S one strane dobra i zla, u kojem on postavlja zahtev za prevrednovanjem društvenih vrednosti, naročito moralnih. U ovom delu, i sâm Niče je u dijalogu sa, pre svega, hrišćanskom, ali i sokratovskom i kantovskom etikom, pri čemu preispituje valjanost vrednosnog sistema koji se deli na kategorije dobra i zla. Poklonik Šopenhauera, Niče vidi propadanje civilizacijskog sistema vrednosti u hrišćansko/sokratovsko/kantovskom dualitetu, gde čovek sledi princip trpljenja, skrušenosti, straha od Boga, onemogućen i (samo)sputan da iskaže svoju potpunu moć, kao, na primer, Nejra u romanu. Ničeov poklič da je Bog mrtav, a da čovek na prvo mesto treba da sebi pretpostavi volju za moći odjeknuo je u Halilovićevom romanu: nije li smutno doba savremenog društva donelo smrt bogova; da li je čovek, onaj silni, odvažni čovek bez moralnih skrupula, postavio sebi moć kao lični imperativ; da li se u takvom društvu može govoriti o moralu u tradicionalnom shvatanju tog termina? S druge strane, u takvom trenutku društvenog stanja gde se potpuno izokreće moralni sistem vrednosti, ko je pozvan da pridikuje o moralu? U vremenu kada se krijumčari heroina u rolnama teksasa smatraju dobrotvorima zajednice jer zapošljavaju uboge radnike, u društvu u kom neupućeni roditelji mladoženje krive mladu za izostanak unučeta ili u kom se konobarica u striptiz baru izjednačava sa prostitutkom – ko je pozvan da govori o moralu i upire prstom u bilo koga? Nek’ se baci kamenom prvi...
S druge strane, Enes Halilović svako poglavlje u kom progovara Nejra Bugarin otvara Sapfinim stihovima. Da li je slučajnost što je i Sapfa bila među subverzivnim ljudima svoga doba? Nije li ona prva žena antičke Grčke koja je završila Akademiju i time šokirala svoje (muške) savremenike? Nije li baš ona, docnije, takva kakva jeste, otvorila školu za mlade devojke i tako primorala Mitilenu da preispita sistem vrednosti na kojima je do tada počivala? Nije li upravo ona, kao prva žena pesnik, uzdrmala temelje društva u kom je živela svojom čulnom i strasnom poezijom? Sapfa – žena koja je prva pevala o temama individualnog ljudskog iskustva, a ne o stereotipnim epskim i/ili mitološkim temama; pesnikinja koja je izgarala u svojim erotskim čežnjama i žudnjama, kako o njoj piše Miloš N. Đurić. Umesto da joj priznaju zasluge, ljudi njenog doba su joj merili grehove; umesto da se dive njenoj poeziji, društvo ju je prognalo.
Dakle, nisu li možda i ova dva revolucionarna duha, koje dele desetine vekova, Sapfa i Niče, na neki način, književno¬filozofskim zamešateljstvom Enesa Halilovića i sami u svojevrsnom dijalogu u ovom romanu? Nije li nam autor možda predstavio egzaktan primer Ničeove koncepcije Natčoveka: da li je to onaj koji ima finansijsku, autoritarnu moć, moć u društvenim strukturama, organima reda i zakona, moć u običajnoj hijerarhiji (gazde Liso i Vuto, sudija, policajac, svekrva)? Ili je Ničeov Natčovek onaj koji, uprkos fizičkim/genetskim/klasnim/polnim/verskim/socijalnim i ko zna kakvim još drugim hendikepima, ispoljava volju za Životom, za opstojavanjem, trajanjem? I ne samo to – volju da nađe ljubav, volju da opskrbi uniženu porodicu, volju za strašću i užitkom, volju da otkine od Života i poneko svoje parče sreće. Da li se Natčovekom zove onaj koji se do moći uspinje gazeći preko drugih, ili onaj koji u tom penjanju ka moći mora da prevaziđe sebe? Da li se moć stiče, prima ili demonstrira spolja i da li se do nje uopšte „penje”? Ili se ona pronalazi u sebi, izvire sa dna našeg bića; da nije možda potrebno „sići” u velike ponore da bi nam se otkrila? Ogroman je ambis ljudske duše i tek onaj koji stoji na njegovom rubu uistinu može sagledati njegovu nemerljivost, a samo onaj koji se zaista i spusti u njene dubine može iskusiti strahotnu tamu. Na samom dnu postoji olakšanje – reći će protagonistkinja. I čija je priča onda blistavija i vrednija da se zapamti, zapiše?
„Moralno posrnula”, reći će neki, ne znajući njenu priču. No, pitanje koje Halilović postavlja je šta uopšte znači reč moral u takvom jednom izopačenom vremenu; sme li se govoriti o moralu u društvu čiji je novi poredak razrušio sve prethodne etičke kodove; je li etičnost u takvom društvu selektivna kategorija, ili se za različite skupine ljudi primenjuju drugačije vrednosti. Da li onda uopšte možemo govoriti o moralu i na osnovu toga osuđivati drugog čoveka? Dostojevski ih je nazvao „poniženima”, a Niče ih izmestio „s one strane dobra i zla”.
Na sreću, postojaće uvek neki profesor Sipac ili ponavljam, Pisac, koji će biti dovoljno pažljiv da u grotlu društvenog ponora pronađe poneku Nejru, Blistavu Priču i iznese je na svetlost dana isto tako pažljivim i prijemčivim čitaocima. Jer, bez pričanja nema ni priče; bez pričanja priča umire i zaboravlja se. Halilović ovim romanom ruši taj Zid Ćutnje.
Dragana BOŠKOVIĆ

01.01.17 Polja

Naslov svog novog romana Enes Halilović pozajmljuje od Ničea, a odmah zatim, u epi- grafu, navodi u celosti to čuveno mesto gde filozof govori o uzvratnoj reakciji kojom po- smatrač čudovišta i sam može postati takav, a ponor ume radoznalcu da uzvrati pogled na poguban način. Očigledno, bivstvovanje u prisustvu zla uz stalni rizik od pada pod njegov uticaj predstavlja smisaonu polugu od ključne važnosti ove knjige, te ćemo se približiti njenom razumevanju ako razlučimo koji su to činioci pripovedne stvarnosti koji sačinjavaju elemente spoljašnjeg ili unutrašnjeg zla, ko su posmatrači, iz kakve perspektive gledaju, te da li, u kom času i s kakvim posledicama potpadaju pod njegovo dejstvo.
Struktura romana počiva na jednom temeljnom suočavanju, a to je narativno susretanje, naizmenično pripovedanje, razmena sećanja i iskustava između gimnazijskog profesora filozofije (imenom Sipac) i šankerice u lokalnom bordelu (Nejra). Smenjivanjem njihova dva glasa formira se tekstualno tkivo knjige:

[…] razgovaramo. Jedno drugom diktiramo. On tvrdi da mi sprovodimo eksperiment. On, meni, kazuje sve o svom životu.
Ja, njemu, kazujem sve o mom životu.
Meni je to zanimljivo. Možda je to i njemu zanimljivo, ali ipak mislim da je on izmislio ekspe­ riment samo da bi mene sklonio iz rodnog grada i ogrnuo me tišinom. (Str. 196)

Ova pripovedna razmena, međutim, nije ravnopravna:

Profesor Sipac govori o sebi, kratko govori, i ja kucam njegove riječi, a ja govorim o sebi – mo­ je kazivanje je duže, i profesor kuca ovo što kazujem.
[...]
Priča profesora Sipca kraća je, zanimljiva, vidi se da on sve preuveličava i šali se, a moja priča samo je kost bez mesa, gola istina. Ne može se skratiti, niti se može produžiti. Takva je kakva je, i tolika kolika je. (Ibid.)

Nejrina priča upravo sačinjava daleko najveći deo romana, zauzimajući ga, u fabulativnom smislu, praktično bez ostatka. A pomenuto bivstvovanje u prisustvu zla tu ćemo pronalaziti od početka do kraja. Na početku svega stoji mitski predački greh, pad iz podrazumevane milosti u okruženje koje kao da narednim generacijama nameće beskrajno ispaštanje bez mogućnosti konačnog okajanja i iskupljenja. S jedne davne porodične strane zavidljivost i ljubomora, s druge bračna nevera formiraju sticaj kojim je glavna junakinja bačena na društveno dno: žitelji njenog roditeljskog doma (majka i otac invalidi, brat narkoman i ona

sama) ne samo što bedno, lumpen-proleterski životare, već su takođe predmet podsmeha i moralističkog osuđivanja suseda i sugrađana. No, domen privatnosti i čaršije u romanu Ako dugo gledaš u ponor dosledno je uronjen u naš savremeni istorijski kontekst; na taj na- čin autor ne samo što povlači efekte realističke uverljivosti, već svojoj knjizi pridaje težinu i relevantnost istinske savremene tragedije, precizno locirane u Novi Pazar i savremenu Srbiju.
Prelomni trenutak u knjizi, trenutak kad čitalac prvi put naslućuje da priča neće imati srećan kraj, smešten je na početak devedesetih godina prošlog veka, kad se raspada pret- hodno postojeći društveni sistem, a s njim se gasi i dotadašnji, kakav-takav sistem društve- ne podrške koji je Nejrinu porodicu održavao u životu. Očevo preduzeće propada, penziju obesmišljava inflacija, te spadaju na to da preživljavaju faktički od prošnje. Prinuđena da zarađuje za život, Nejra nevoljno stupa u svet novopazarskih džins-tajkuna, kao istinsko oličenje nevinosti bez zaštite. Onovremeni moralni slom srpskog društva verno i detaljno se ogleda u lokalnoj sredini kojom gospodare uvoznici droge, a nasilje, narkomanija, kriminal i prostitucija prožimaju svakodnevicu, metastazirajući u život naše junakinje postupno, neodustajno i pogubno. U što većoj meri biva prinuđena da se otvori prema okruženju u kojem oduvek boravi, da prihvati interakciju s tom okolinom, utoliko više otkriva i nepo- sredno doživljava mračnu stranu ljudskih karaktera, uvek iznova padajući kao žrtva poriva gramzivosti, pohote, častoljublja, lažljivosti, spletkarenja, pa i čistog sadizma. Na vrhu str- moglave moralne padine kojom će se survati stoji seksualno nasilje kojem će je podvrgnuti poslodavac, vlasnik fabrike farmerica, vajni porodični prijatelj. Halilović tu spretno i u psiho- loško-motivacionom smislu izvanredno delotvorno održava vezu s mitskim praroditeljskim grehom na kojem se temelji Nejrina nesreća; naime, iako ona sama jeste žrtva, ipak stupa u generacijski niz ogrehovljenosti, i to prećutkivanjem, skrivanjem onoga što joj se dogo- dilo, jer od pretrpljenog nasilja još je strašniji, neizdržljiviji taj mitski gubitak devojačke časti. U nadi da će ipak uspeti da ostvari srećan brak, ona nastavlja da čuva tajnu, koja je truje iz- nutra, a spolja preti da će razotkrivanjem kad-tad razoriti krhku stabilnost života udate žene. Ta stabilnost se uskoro ipak raspada i Nejra se ponižena i prezrena vraća u roditeljski dom, odakle će je glad i beznađe poterati do pretposlednje stanice na njenom nevoljnom putu, stanice koja će se pokazati prelomno važnom i fatalnom: ona stupa u obližnji bordel kao šankerica, kafe-kuvarica i čistačica. U tom položaju dugo balansira na ivici, gledajući u
ponor, uzdajući se u bezbednost tla pod nogama – do časa kad je ponor pogledao nju:

I ja zaigrah oko šipke. I svukoh se.
I skakala sam svu noć. I mahnitala.
I pjevala.
I išla sam iz ruke u ruku.
Ujutru, ležala sam na podijumu. (159)

Pokazuje se da ukupnost životnog iskustva antijunakinje Nejre vodi do neopozivog zaključka: otpor je uzaludan. Sveopšti moralni kolaps pogađa samo tkivo života, samu srž ljudskosti. Preopterećena ljutim siromaštvom i ličnim tragedijama, te utoliko okrenuta prevashodno sopstvenoj nesreći, Nejrina porodica uspela je da ostane imuna na tok istorije, van koraka savremenosti: Nejrini roditelji ne primećuju političke promene, ne vide da je društveni obrazac promenio predznak, ne razlikuju prijatelja od neprijatelja, ne shvataju da su ćerku poslali kao ovčicu među vukove. Nejra pak prinuđena da ukorači usred takve životne matice, bujne i prljave, nastavlja da živi u samom središtu rasapa društvenih vredno- sti i njeni odbrambeni zidovi se osipaju i ruše. Strah i gađenje ustupaju mesto rezignaciji; uviđajući da neće pronaći ni dobrotu, ni ljubav, ni pravdu, ona prihvata da uzme ono što može. Prihvatajući konačno i bez ostatka svoju bordelsku egzistenciju, Nejra hrli u susret pogledu koji joj je uzvraćen iz ponora; a na dnu je čeka smrtonosna bolest, rizik profesije. Za nju, tu se događaji završavaju; treba ih još samo ispričati, za šta će se postarati profesor. Kao kontrapunktirajući glas u romanu, profesor Sipac ostaje blaženo nedirnut dubinom Nejrinog ponora u koji se zagledava na njihovim ispovedno-daktilografskim seansama. On je ironični filozofski lakrdijaš koji se oglašava aforizmima, alegorijskim pričicama, kvazibio- grafskim crticama i svojevrsnim koanima; takođe je deus ex machina koji obolelu Nejru izvodi iz jedinog grada u kojem je ikad živela i obezbeđuje joj izvestan komfor i predsmrtni mir, da bi mogao da sprovede svoj „eksperiment“ narativnog jukstapoziranja njihovih ži- votnih priča. Nejra, čuli smo to, sumnja u svrhovitost „eksperimenta“; ali čitalac se može sasvim slobodno otresti takve sumnje, jer Sipac je takođe onaj bog iz mašine koji, prema autorovoj zamisli, obezbeđuje naš, čitalački susret s mitskim i istorijskim čudovištima koja su Nejru najpre preobratila u jedno od njih, a zatim je pojela. S bezbedne udaljenosti po- sredovanog upoznavanja, slobodni smo da se zagledamo u ponor intimnih nesreća likova ovog romana, u ponor moralnog, društvenog i istorijskog pada Srbije u poslednjoj dece- niji dvadesetog veka, bez bojazni da će nas otuda dočekati njihov užagreni, zakrvavljeni pogled. Bezbedni u naručju pripovedne proze, slobodno se naginjemo nad ivice njenih fikcionalnih ponora, utoliko sigurniji u sebe što mislimo da znamo šta se tamo nalazi – ba- rem mi, današnji čitaoci, dame i gospoda već u izvesnim godinama, bogati sećanjima iz prve ruke na epohu koju je autor tematizovao Nejrinim primerom. A sutrašnjem čitaocu, uveren sam, ovaj roman Enesa Halilovića preneće upozorenje čiju će ozbiljnost dobro razumeti, jer ovakva literatura s vremenom ne gubi na važnosti. Naprotiv.