Potomci odbijenih prosaca

02.06.04

Ugledna beogradska izdavačka kuća „Rad” objavila je u svojoj ediciji „Znakovi pored puta” prvu zbirku priča Enesa Halilovića „Potomci odbijenih prosaca”.
Enes Halilović, pripovedač, pesnik, dramski pisac, pravnik i novinar, rođen je 1977. godine u Novom Pazaru. Objavio je dve zbirke stihova. Dopisnik je dnevnog lista „Blic” i Radija „Slobodna Evropa”. Urednik je književnog lista „Sent”.
Zanimljiv je i neobičan naslov vaše zbirke priča. Ko su „Potomci odbijenih prosaca”?
- U priči „Pad i dar” podijelio sam ljude. Na jednoj strani su pisci koji su od jedne krvi – od krvi čovjeka koji je na neobičan način dao poklon, koji se zaljubio i dao da bi se spasio. NJegova izabranica mu je na poklon dala znanje o slovima koje je naravno nebeskog porijekla. Svi drugi ljudi na zemlji potomci su odbijenih prosaca i knjiga najviše kazuje o njima. Dakle, o ljudima i njihovim snovima, ljubavima, zabludama.
Već posle nekoliko pročitanih priča otkrio sam ono što piše na koricama, u recenziji: da su vaše kratke priče napisane u najboljoj tradiciji bajki i usmenih priča. Možete li da u nekoliko rečenica skicirate svoju pripovedačku poetiku iz koje se rađaju „Potomci odbijenih prosaca”?
- Ja samo želim da pričam priču. Mislim da je mnogo modernog kod mene izmiješano sa bajkom i narodnom pričom. Sve podređujem kazivanju. Mogu istaći da moje priče imaju mnogo mikrosmislova za koje je potrebno predznanje postmoderne književnosti, bošnjačke narodne književnosti i poznavanje nekih odredbi islama. Proza traži rad i ja sam strpljivo radio na njoj, kao što sada strpljivo radim na romanu.
Vi ste najpre objavili dve knjige poezije. Mogu li se u jednom čoveku pomiriti pesnik i prozni pisac?
- Jedan drugog gone i progone, a mogu da se pomire. Pišem poeziju, priče, završavam roman i uskoro objavljujem knjigu kratkih eksperimentalnih drama. Rijetko pisci traže svoje misli i protinju ih kroz veći broj mogućih načina iskazivanja poetike, ali mislim da neka tema traži korito kojim će da uplovi u smisao poezije. Za mene, sve je poezija. Baš sve. Nema priča, nema novela, nema romana, nema drama – sve je pjesma. Samo, neke pjesme se pjevaju onako, a neke ovako. Ali tvrdim: sve je poezija i u književnosti postoji samo pjesma koja se pjeva raznim glasovima. A malo je istinske poezije.
Urednik ste književnog časopisa „Sent”. Koliko je, danas, u Srbiji, teško napraviti književni časopis i omogućiti da on redovno izlazi?
Teško jeste. Ja časopis uređujem iz čistog inata i iz stida. Stid me je što u mom kraju tzv. vlasti zapostavljaju kulturu. U mom kraju - ne žalim se već samo kazujem istinu – politiku vodi bokser a kulturu vođa navijača sa stadiona. Zaista osjećam stid pa želim da radim nešto, jer ne smatram tlo na kom živim divljačkim tlom. Inat mi je skopčan sa stidom – koliko god danas svijet prezirao književnost, ja želim da radim za nju. Časopisi i knjige će preživeti ova vremena. Sutra će, nadam se, druge knjige kazivati o vremenima i neprijateljima časopisa i knjiga.

Mića Vujičić

18.12.04 Danas

Ko šiša književne kritičare? Punoletni J. S, inače moj frizer, pasionirani je čitalac sa malim problemom: teško pamti naslove. Dve noći nije spavao, jer nije mogao da se seti naslova knjige Vuleta Žurića "Blagi dani zatim prođu". Zato ću odmah odgonetnuti naslov pod kojim stoji zbirka priča Enesa Halilovića. Ne samo zato što ne volim kad iznervirani frizer J. S. nervozno štrika makazama oko uva, nego i zato što je reč o parafrazi priče koja spada u red onih najboljih. Ta bajkovita storija, kakvih ima dosta u Enesovoj zbirci, govori o princezi sa neba i onima koji su je uzalud prosili. Sve dok jedan mladić nije upao u nekakvu vodu i počeo da se davi, držeći u ruci granu žalosne vrbe; vrbe koju princeza dohvati i spasi život mladiću, te mu kao svadbeni dar dodeli klin, glinenu ploču i otkrije tajnu donetu sa neba: slova. Mladić postane pisac i od njegove su krvi svi pisci, "a svi ostali ljudi na zemlji, potomci su odbijenih prosaca".

Tako počinje zbirka priča Enesa Halilovića (1977), pripovedača, pesnika i dramskog pisca. Ukratko prepričana, ova bajka otkriva čitavu knjigu koja svoj literarni temelj ima u usmenoj pripovedačkoj tradiciji, u bošnjačkoj narodnoj priči, a pored poznavanja postmodernističkih igara, ponekad zahteva i poznavanje nekih odredbi islama, što potvrđuje i sam pisac govoreći o svojoj poetici. Kad već bira narodnu priču, onda mu pripada i jezik te priče, kome se, u ovom slučaju, Enes Halilović vešto prilagođava, ali kojim se povremeno i igra.

Iako je uvod u "Potomke odbijenih prosaca" bajkovit, gotovo svaka priča pliva u bujici života, sa žalosnom vrbom u ruci, kao i glavni junak njenog uvoda. Tvrdi realizam je Halilovićev izbor. Životna priča običnog čoveka njegovo je interesovanje. Svi junaci zagnjureni su u surovi život i pokušavaju da se izvuku iz tragedije u koju ih sudbina nosi. A baš ta sudbina glavni je epizodista ove zbirke. Na momente životno gorak, nikada dosadan, retko banalan, a sa izoštrenim smislom za humor, Enes Halilović piše priče koje pobeđuju u najtežoj borbi - borbi koju uvek nameće igra sa narodnim pripovetkama: uspeva da svojom pričom zamaskira anegdotu iz koje se ista inače rađa.

Kada pisac izabere ovakav svet, onda mu se pored gore pomenutog problema, obavezno postavi još jedan: gde prestaje narodna priča, a gde počinje ono novo što Enes Halilović unosi u domaću književnost. Jasan je njegov postmodernistički potez, međutim, čini se, da je taj potez mogao biti i oštriji. Po svojoj tematici "Potomci odbijenih prosaca" su u ovom trenutku gotovo jedinstveni i na njih se mora obratiti pažnja. Pitanje koje se otvara jeste kakve nove mogućnosti oni nude domaćoj književnosti. Svakako da je najteže tu autopoetičku inovaciju napraviti u priči koja je klasična. Slikovitije opisano, učiniti to teško je onoliko koliko je teško izgraditi novi imidž, šetajući se u dobrom starom odelu. Halilovićevoj zanimljivoj zbirci možda jedino fali ekscentričnija postmoderna leptir mašna. I to će biti to. Stara dobra nova stvar.

Mića Vujičić

07.09.04 Blic

Enes Halilović uvodi novu tematsku oblast u našu književnost – život i ljude sa Pešterske visoravni. Iako i njime vladaju kletva i urok, ovaj svet ni ne podseća na Nastasijevićev, jer je sirov i divalj. Junake malo šta razlikuje od zveri: njihove zločine nisu prouzrokovale nečiste sile, već gotovo fantastičan nemoral, nitkovluk, degradirana ljudskost. Zato je česta Halilovićeva tema ubistvo, očigledno (najčešće prema zakonu krvne osvete) ili mistično (urokom ili kletvom). U društvu koje više nalikuje čoporu nego zajednici, muškarcima su dozvoljeni svako nasilje i perverzija („Srodnici“, „Braća, mast i riba“), dok je žena, i kada je pokvarena, žrtva svog supruga, rodbine ili čaršije („Samar“, „Zemljotres ili poplava“). Podražavajući forme usmenog pripovedanja (od glasine i vica do bajke i predanja), Halilović svesno zanemaruje kosmičku harmoniju, koja je nekada bila temelj narodnog stvaralaštva, i tako sugeriše nemogućnost regeneracije smisla i sklada ne samo u životu čoveka, već i svega stvorenog: prosidba je zamenjena begom ili krađom devojke, supružnička postelja ni prve bračne noći nije čista, brak je osnova za preljubu, a novorođena deca su posmrčad. Koristeći eliptične rečenice u pripovetkama–portretima („Jav“, „Pradik“), on biografije svodi na beznačajne postupke, čime implicira sićušnost i uzaludnost ne samo pešterskog čoveka.
Gledana u celini, ova knjiga je svaštarska, neuravnotežena i neosmišljena. Isti motiv u motou i epilogu nije dovoljno čvrst kompozicioni okvir za ovu stilsku, žanrovsku i emocionalnu raznovrsnost. Naporednost mistike sa anegdotom, didaktične parabole sa vicom je neodrživa; neke od ovih proza nisu ni dovršene, tako da njihovi motivi deluju umetnički beznačajno.
Vesna Trijić

05.07.04 Glas javnosti

Mladi pisac Enes Halilović (1977) napisao je zanimljivu zbirku, uglavnom kraćih pripovedaka na dijalekatskom jeziku Peštera, odakle je poreklom, a taj "narodni" jezik daje posebnu atmosferu čitavoj knjizi. Zbirka je podeljena na pet delova. U prvom, nazvanom "Pešter", Halilović daje sliku tragično-apsurdnih ljudskih života, kroz anegdotu, humor, ponekad s primesama fantastike. Slede delovi "Oblaci" i "Imena".

U pričama se poigrava s nečim što bi se moglo označiti kao narodska mudrost, s predanjem, s onim što čaršija prenosi kao usmenu istoriju. Na početku se nalazi bajkovita priča "Pad i dar", koja objašnjava i sam naslov zbirke: pisac i princeza živeli su srećno do kraja života, a svi ostali su samo potomci odbijenih prosaca.

20.05.04 Politika

Izdavačka kuća „Rad” iz Beograda spada u retke izdavače koji skromno promovišu svoja izdanja, možda baš zato što svojom uređivačkom politikom i izborom knjiga u jasno profilisanim i dobro poznatim bibliotekama čitaocima nudi pouzdani kvalitet i lep izbor. U nenametljivom, diskretnom odnosu „Rada” prema publici leži, možda, tajna uspeha većine njegovih knjiga: one se same probijaju do priznanja, i do književne kritike koja ih uglavnom visoko vrednuje.

„Rad” je nedavno, za prvi kvartal 2004, kako kažu njegovi urednici Aleksandra Mančić, Ivan Gađanski, Novica Tadić, Simon Simonović i Jovica Aćin, odabrao „nove knjige bez kojih biste bili siromašniji”. U jednoj od naših najboljih edicija, „Reč i misao”, u prepoznatljivo crvenim, mekim, koricama, pojavilo se čak pet dela! Tu je „Svetla komora” Rolana Barta (prevod Mirko Radojičić) koja nosi i podnaslov „Nota o fotografiji”, i koja je napisana u spomen Sartrovom „Imaginarnom”. Ovom knjigom (ilustrovanom sjajnim fotografijama), Bart je kako sam kaže pokušao da, suprotstavljajući se filmu, otkrije šta je fotografija „po sebi”. Zato se pred nama otvara divni svet doživljaja jednog umnog čoveka, koje možemo podeliti sa njim, ali ga doživeti i kao upitanost nad sopstvenim razmišljanjima o fotografiji.

Jakšić i Plutarh

U ediciji „Reč i misao” evo i priča Milete Jakšića, brata pesnika Đure Jakšića, u izboru Vase Pavkovića i pod naslovom „Svetac koji ne pomaže”. Reč je o odlično napisanim, ubedljivim pričama pisca koji je, kaže priređivač, dostojan najboljih naših pripovedača svog prelaznog vremena - Stankovića i Matavulja, Uskokovića i Sremca. Skloni da zaboravljamo i savremenike, pokušajmo da se bar na pravi način podsetimo baštine, na koju nas upućuje i ova knjiga. Sledeći naslov u ovoj ediciji je roman Žorža Pereka „Umetnička zbirka” u prevodu Jovice Aćina. Perek (1936-1982) spada, kaže prevodilac, u jednog od najboljih pisaca u francuskoj posleratnoj književnosti i dragoceni je istraživač u umetnosti pripovedanja. Ovaj kratak roman je višesmislen i maštovit, i u njemu Perek iskazuje svoj „virtuozni dar u području fantazijske kombinatorike”. Ovim knjigama pridružuje se Plutarhov „Tesej/Romul” u prevodu Ksenije Maricki-Gađanski, čime se u „Radu” produžava linija negovanja svetske baštine. Jedan od trojice najglasovitijih starogrčkih istoričara daje nam ovde živopisne portrete dve velike ličnosti, tvorca atinske i evropske demokratije i vladara utemeljitelja jedne od najvećih svetskih imperija, kažu u „Radu”.

I, najzad, kruna prolećne serije edicije „Reč i misao”: španski nobelovac Kamilo Hose Sela i roman „Hristos protiv Arizone” u prevodu Aleksandre Mančić. Sela je jedan od najkontroverznijih španskih, i svetskih, autora, dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1989), i prema mnogim mišljenjima najveći španski pisac „posle Servantesove smrti do danas”. Malo je neverovatno, ali je istinito: ovo je prvi put da se jedno delo Kamila Hosea Sela pojavljuje na srpskom jeziku!

Bernzov poklon

Roman „Hristos protiv Arizone” je provokativan i čita se u jednom dahu. Izdavač i prevodilac su se opredelili za njega jer je tu „pročišćeno i koncentrisano ono što čitalac nauči da prepoznaje kao Selin rukopis”. A u njemu pisac pripoveda storiju o Divljem zapadu iz drugačijeg ugla, kako u pogovoru kaže Aleksandra Mančić. Junaci su ružni, prljavi, zli, u romanu ima puno seksa, nasilja i smrti pošto pisac, hladnokrvnim stavom prema užasu o kojem piše, govori zapravo o svakodnevici u raspadu. Ovaj se roman prosto mora pročitati i promisliti.

U „Radovoj” ediciji „Znakovi pored puta” objavljene su priče Enesa Halilovića „Potomci odbijenih prosaca”. Reč je o prozi mladog i darovitog pripovedača, „sa smislom za humor i tragiku ljudskih sudbina”. Priče Enesa Halilovića otkrivaju nam svežinu jezika pešterskog podneblja i mogu delovati i kao ljuta trava, i kao dobar lek. Još su se dve knjige proze pojavile u izdanju „Rada”: roman Zorana Rosića „Guahama” (pisac je rođen u Bačkoj Topoli a danas živi u Americi). Reč je o postmodernističkoj prozi, o „romanu bez granica, i čarobnoj igri iz koje zrači neopisiva čežnja”, zapisao je urednik Petar Pjanić. Za drugu knjigu, zbirku pesama Ričarda Bernza „U vreme suše” u prevodu Vere V. Radojević, dovoljno je reći samo ovo: „Englez Srbima!” Vraćajući se staroj srpskoj narodnoj tradiciji, jedan od vodećih savremenih engleskih pesnika našem narodu nudi na poklon svoje stihove. U vreme kada veliki deo sveta od nas okreće glavu, od ovog pesnika valja se učiti i poeziji i ljudskom. Čime darovan može uzvratiti? Onim što je pesniku najvažnije: čitanjem.

I, najzad, tu su dve nove knjige o prevođenju, iz jedinstvene edicije u našoj kulturi - „Prevođenje i mišljenje” - koju „Rad” objavljuje zajedno sa Alternativnom akademskom obrazovnom mrežom. Prva je „Beda i sjaj prevođenja” (dvojezičko izdanje) Hosea Ortege i Gaseta u prevodu Aleksandre Mančić, i „Od poetike prevođenja do lingvistike prevođenja” u prevodu Bojane Anđelković i Zorane Đaković. Obe knjige su nezaobilazne za sve koji se bave ili žele da se bave prevođenjem.

A. Cvijić

01.05.04 Zlatna greda

Priče Enesa Halilovića (1977) Potomci odbijeglih prosaca, mladog pisca iz Novog Pazara, autora dve pesničke knjige: Srednje slovo (UPS, 1995) i Bludni parip (Agena, 2000) i urednika književnog časopisa Sent, a uz to pravnika, dramskog pisca, novinara, saradnika dnevnog lista Blic i Radija Slobodna Evropa, razvrstane su u tri tematske celine: Pešter, Oblaci i Imena, koje predvodi autopoetičko kazivanje Pad i dar, a završava ironična konstatacija LJudi - nose u sebi obilje slika, koje u telu svakog književnog dela, kraj zdanja mašte i sna, urezuje detinjstvo. Reminiscentnim dominantama individualnog i kolektivnog pamćenja. Duhom kombinatorike u kojoj se ta "zdanja" dopunjuju. Kreiraju. I neprestano rastu izrastajući u misteriju mišljenja preko koje svakog pisca obuzima duh neke teme. One, koja pisca pronalazi usred njegovog mišljenja. I njegovog odnosa prema kulturi i baštini tog "pronalazaštva". Prema opozicijonoj istini o poziciji "bezazlenog čoveka/pojedinca okruženog veoma kompleksnim ljudima i ponekad demonskim". Pojavama, okolnostima i apsurdima. Ideologigom njihovih običaja. Pravilima njihovih utisaka. Istorijom narodnog predanja. Onom, koja liči na kolaž povesti istorijskih tradicija. Recimo, peštarske. Na linije njenih senki, koje se prepliću kao emanati arhetipskih ogledala. Kao odrazi senzibiliteta različitih žanrova sveta. Prolaznih epizoda njegovog realizma. Onih, koje se ulivaju u praiskonsku reku ljudskih sećanja. I ljudskih ispovesti. Uvida sa putovanja do ambivalentnih istina. Pre svega onog "potomka", koji pamti. U potrazi za svetom okruženim zidovima i barijerama detinjstva, njegovog adolescentnog kraljevstva. I pogledom ka njemu. Kao "lica iz oblaka", koje je odlučilo da u "oblaku prašine" piše o sebi. I o ljudima. NJihovim kompleksijama. O objektima i subjektima: igara, grobova, težina, udes srodnika i gnezda. O onima, koje nema ko da promene.

U "dvorištu" ove knjige Halilović je sabrao mnoga kazivanja. Usmena i ona, koja je sam preradio. Čije "opismenjene" melodije odzvanjaju sa partitura njegovih aranžmana. I, to, samo, na onim mestima na kojima je uočio "tačku zasićenja jednim tipom i metodom mišljenja". Najsugestivnije je ono kazivanje o princezi i mladiću, koji je postao njen mladoženja. O filozofiji "pada i dara", koji se na svojoj fenomenološkoj ravni prožimaju sa mitologijom pisanja. O piscima i "potomcima odbijeglih prosaca". O homerovskoj težnji da se najdublje tajne, kao i najdublje misli, svedu na jedan pojam. Na jednu sveznajuću reč: jav, prekrivač, ključ, amanet, serija, sin, rep, jednačina, lutkar, prognoza, slikar, put, uljez, krv ili usta. Na jednu jedinu tačku. Kao što je ljudsko biće. Na večni tren, kao što je ljudska sreća.

O tome, da li je i koliko je pisanje sreća Halilović u ovoj knjizi nudi niz posrednih odgovora. NJihovu posrednost on vešto testira između kazanog i nekazanog. U šumi citata. A, u tom testu nalazi da je najveća nevolja ljudi s njima samim. Naročito, ako nisu u stanju da prime i protumače poruke, koje im šalje njihovo Biće. Iskustvo. Detinjstvo. Bog. Ako su nesnalažljivi u mnogolikoj mreži suprotstavljenih znakova i putokaza tih poruka. Jedan esejista je u svom brevijaru o smislu zapisao da prepreke valjanom čitanju rukopisa Bića (Iskustva, Detinjstva, Boga) nisu samo u neznanju, nego u prevelikoj nadi, a pogotovo strahu od suočavanja sa vlastitom ontološkom golotinjom. Duhovnom, mentalnom i emocionalnom. Toj "nevolji" Halilović je suštinski prišao. Sa probranim alatkama jezika i sredstvima verbalnih operacija iz pričice u priču, diljem atlasa i rečnika njihovih fragmenata, kopao je dugo i pažljivo po opiljcima i ožiljcima poetičke suštine. NJenih fiksiranih i odbeglih senki. Preko kojih čovek traži sebe u svetu. I svet u sebi. Svoj duboko intimni "vidrenjak". Tautologiju njegovog imenovanja. I značenja. Ključ metafore. U mnogome slično dramatici traženja u Plavovom grobu. U njenom "zindanu". Hladnijem od hladne prostorije sećanja.

Halilović u svojim "pešterskim zapisima" neumorno prepliće (i pretače) misao i sliku. Ređa nerazdvojnosti njihovih sadržaja u jedan utisak. Metafiziku šupljina u koje uskače svojim verbalnim akrobacijama dajući tako tim istim zapisima zavidnu estetsku dimenziju. Naboj monodramne monologije bajke.

Zato, u izvesnom smislu, svaka Halilovićeva priča iz ove "odbegle kolekcije" liči na postelje imaginarnog "razboja" na kojem njeni akteri tkaju svoju sudbinu. Od krhotina pređe raznih: pojmova, situacija, slučajeva i simulacija, pa sve do čuđenja koje izazivaju njihovi ishodi. I lingvistička "hemija" priča, koje priča narod. Ne kazivajući sve do kraja.

Halilović je u svojim pričama otkrio zanosnost tog nedopričanog, nekada i nedopričivog, kazivanja. I upravo zbog toga njegove male proze su zanosne. Nepretenciozne. I imaju odlike dela. Dela, u kome se govori, da parafraziramo Borhesa, da dela, kao i kazivanja nisu važna onda kada nastaju, već da ona svoju važnost osvajaju kasnije. U vremenu kada postaju važna za pamćenje, koje ih verovatno: deformiše, ulepšava, zaboravlja, obnavlja i preobraća u estetsko pitanje. Kao što to čini Halilović u svojim Potomcima odbijeglih prosaca.

Zoran M. Mandić