Ep o vodi

05.12.12 Politika

Autentična poetika Enesa Halilovića prepoznata u njegovim prethodnim knjigama kao poetika mitologizovanja proznog diskursa, u romanu Ep o vodi, naglašena je već samim podnaslovom „Mitološki vodič do potopa inakon njega”. Potop o kome je ovde reč, međutim, nije starozavetni mit, već konkretan događaj novijeg vremena, izgradnja brane na gornjem toku Ibra i stvaranje veštačkog jezera Gazivode, čime su poplavljeni neki predeli u blizini Novog Pazara.
Roman počinje legendom o prvom doseljeniku, praocu i osnivaču loze i sela Paljeva niklog iz požara, kako mu i samo ime kaže, a okončava se nastankom akumulacionog jezera i potapanjem sela, pri čemu je potop simboličan kraj mitološkog vremena i cikličnog ponavljanja životnih modaliteta. Da je u pitanju narativ pisan po uzoru na mitove o postanju i kraju sveta nedvosmisleno je naglašeno i izbegavanjem konkretnih istorijskih događaja ili njihovim usputnim spominjanjem. U samodovoljnom svetu Halilovićevog romana istorija prolazi gotovo nezapaženo (Bečki rat 1689, odlazak Otomanske imperije 1912, Prvi iDrugi svetski rat, stvaranje Jugoslavije...), a uski svet sela ostaje neprobojni univerzum, zatvoren u sebe isopstveno trajanje.
Vatra i voda su istaknuti kao tradicionalni simboli elemenata postanja. Voda je u prvom planu (kao i u nekim prethodnim Halilovićevim knjigama), a ovde se varira kroz simboliku privida. U svoja tri agregatna stanja, voda je zagonetka i izazov ljudskom umu, a legenda o magli, gde je magla (gasovito stanje vode) metafora varljivosti što vodi tragičnim ishodima, ispisana je sa namerom da bude noseća priča romana o izneverenim očekivanjima.
Izneveravanje se, međutim, odigrava i na planu čitalačkih očekivanja: umesto da mit transponuje u modernističkom kodu preispitivanja ili u postmodernističkom diskursu ironijskog otklona da bi se njegova književna relevantnost nanova konstituisala u savremenom obzorju, Halilović ide drugim putem. Njegov pseudomit formira se u naporu da se izbegne ironijsko, da se prenebregne istorijsko, ne da bi se povratila nevinost prošlih vremena već suprotno, da bi se naglasio izostanak zamišljene nevinosti jednog društva (koju ovde ne treba pobrkati sa naivnošću, uzdignutom na nivo vodećeg motiva romana). Nedostatak nevinosti čovečanstva od prapočetaka do danas, u Epu o vodi pokazuje kontinuitet problematične ljudske prirode u rasponu od pravremena do danas, ali bez konačnog razrešenja i paralele između dva sveta – pre i posle potopa.
Kontinuitet u ovom romanu traje i nakon potopa iako je očekivano da u narativnom kontekstu bude prekinut prelomnim događajem, da se razvije i okonča poentom. Halilović pripovedajući, izvesno je, razbija narativni model fokusiranja na tačku preloma i konstituisanja razlika između pređašnjeg i novonastalog. Pripovedač u autopoetičkim iskazima naglašava da je on samo prenosnik, onaj kome je sudbinski nametnuto da pripoveda, te je i ovaj roman zapravo fiktivna hronika koja se piše da bi oblikotvorno podsećala na stil usmenog pripovedanja (nije slučajno što se spominju Huso Husović iAvdo Međedović, najpoznatiji kazivači narodnih pesama toga kraja) u kome je pripovedač skrajnut, a pripovest i sam čin pripovedanja su glavni likovi. Dosledno poštujući „kontinuitet“, kako smisaoni, tako i narativni, roman opisuje mitološki svet koji nastaje, živi iumire po ustaljenim pravilima u cikličnim strukturama rađanja, venčanja, produženja loze, umiranja i ostajanja u pamćenju potomaka u gotovo beskonačnom nizu primera ulančanih u povorku generacija. Brojnost ovih priča ne nosi u sebi promenu već se uglavnom iscrpljuje u uživanju u pripovedanju. Simulirajući nizovima ljudskih sudbina i događaja vekovno trajanje, Ep o vodi ne nadilazi samodovoljnost lepote čistog pripovedanja, te ovaj roman predstavlja pre svega primer umetnosti naracije, a njegova se vrednost otkriva najpre u samoj potrebi za pripovedanjem i uživanjem u priči per se.

Jasmina Vrbavac

26.10.12 Večernje novosti

MITOLOŠKI vodič do potopa i nakon njega", kako je Enes Halilović stavio u podnaslovu svog prvog romana, napisanog posle više uspešnih knjiga poezije i zbirki priča - nije mogao biti objavljen na prikladnijem mestu no u biblioteci "Albatros". U njoj je skoro ceo vek ranije, idući za Vinaverovim "Pričama" koje su izgubile ravnotežu, Rastko Petrović objavio "Burlesku Gospodina Peruna - Boga Groma", a te dve knjige obeležile su jedan važan pravac našeg modernizma. Sad se Halilović posle tog iskustva, ali i nakon postmodernističkog raspuštanja modernističkog mita poetike i poetike mita, odlučio da predstavi istoriju jednog veštačkog jezera podignutog povrh neke izmaštane mitske zemlje navodno pradrevnih predaka. Reklo bi se, sa jedne strane, da je to potraga za utemeljenjem, i ona je u nečemu problematična, sa druge, to je možda i protest protiv pritiska stvarne istorije.
Čitalac mora da odluči da li je Halilović izvanredno vešt književni mistifikator, ili relativno mlad čovek kojem je zauvek dojadila istorija naseljavanja, moći i razdora, pa je hteo da je iz sasvim drugačijih pobuda nego što su ih imali naši veliki modernisti potpuno osujeti. U knjizi koja kao da je sva istorija, istorije uopšte nema.
Ima, međutim, dobrog pripovedanja. Halilović priča ono što niti postoji niti može da postoji, ali tako da se čoveku čini kako jedino to valja, a pričanje traje i nikada se neće prekinuti. Predačko pojanje, niz generacija koje se smenjuju, samo je podloga za ovu veštu dinamiku. Koliko god da crpe iz lokalnih mitova, i koliko god da se u nekim trenucima čini kako uzima od istog materijala koji je mogao koristiti Miodrag Bulatović (bez tako uspešnih rezultata je Vidosav Stevanović u "Testamentu"), Enes Halilović je napisao jednu čudnu knjigu koja se opire lokalizaciji. Da je sebi za cilj postavio oblikovanje nekog sveta sa kojim bi se čitalac više i lakše identifikovao, bio bi to mali književni događaj godine.
Ovako su njegovi mitski likovi daleki i bespotrebni, a njegov plemenit napor da nas paraistorijom izleči od viška istorije ostaje dalek i necelishodan. Ipak, Halilović i njegova veština su čist dobitak za našu književnost. Ako se usredsredi na književnu pouku našeg velikog književnog nasleđa, od Nušića i Dragutina Ilića do Meše Selimovića i Ćamila Sijarića, mogao bi ostaviti u književnosti važan beleg i tome se valja nadati u Pazaru i Beogradu, a i drugde.

Aleksandar JERKOV

29.09.12 e-novine.com

Enes Halilović je važan autor koji je već relativno dugo prisutan u književnom polju. Njegov značaj leži upravo u apartnosti poetike pretvaranja lokalnog u univerzalno i arhaičnog u savremeno koju dosledno primenjuje, a čiji je Ep o vodi odličan primer. Radost pripovedanja u ovoj knjizi pobediće njene slabe tačke i roman će sasvim izvesno imati svoj zanimljiv i dug književni život
Pripovedanje je iskonska ljudska potreba i dok bude homo sapiensa biće i naracije: na ovaj ili onaj način, rečima ili slikama, u virtuelnom prostoru kompjutera/tableta/Interneta ili u raznoraznim štampanim oblicima, to zaista nije važno. Kao vrsta mi od naracije ne možemo da pobegnemo jer čak i kada pred sobom imamo apstraktnu umetničku sliku poput onih Maljeviča, Poloka ili neke kompjuterski generisane projekcije spektra, mi ih doživljavamo kao neki, ma koliko rudimentaran, oblik naracije jer je to jedini način da mislimo/govorimo o njima. Naracija je, drugim rečima, inherentna osobina našeg uma.
Ep o vodi (Novi albatros, 2012), ovogodišnji roman Enesa Halilovića je prelep primer čiste naracije koja će svoje značenje tražiti upravo u samodovoljnosti, u magiji pripovedanja i nizanju događaja koji mogu, ali ne moraju da znače. Narativ je konstruisan kao vrsta arheološkog delovanja. Naime, zagledanost u veštački stvoreno jezero tera pripovedača da rekonstruiše život sa dna velike vode, odnosno da rekreira prepotopski svet. Zbog toga ovaj roman ima sve odlike biblijskog teksta, zapisa predanja, ili, ako želite, klasičnog epskog pevanja. Stoga nije ni čudno što se u romanu pominju i Huso Husović i Avdo Međedović, dvojica najpoznatijih balkanskih pevača priča na osnovu čijih epova su američki naučnici Milman Peri i Albert Lord pokušali da reše čuveno homersko pitanje. Naime, oni su tokom tridesetih godina prošlog veka snimali dvojicu pevača i na osnovu njihovih pevanja, kao i na osnovu izučavanja drugih usmenih tradicija širom Evrope, došli do zaključka o formulaičnosti usmene epske poezije, odnosno o mehanizmima na osnovu kojih se čuva usmeno predanje. Halilović je u svojoj prozi iskoristio mnoge od ovih tehnika kao što su ponavljanje i variranje izraza, korišćenje stalnih epiteta i razrada motivacijskih blokova. Na taj način on je uspeo da ispripoveda priču koja s jedne strane zvuči zaista kao ep, a s druge, koristeći istorijsko iskustvo kao konstantni izvor kontekstualizacije, stvorio je jednu uspelu istorijsku parabolu koja važi u svakom vremenu i na svakom mestu.
Arhaičnost je i do sada bila odlika Halilovićeve poezije i kraćih proza, ali je u romanu dobila zaista adekvatne razmere. Krenuvši od praoca Muriza, Halilović je skačući od jednog do drugog ključnog događaja u zamišljenoj istoriji Paljeva, potopljenog grada, ispisao jednu metaforu ljudskog postojanja. Bez obzira što će čitaoci u tekstu prepoznati obrise sandžačke i balkanske povesti i mitologije koja teče paralelno sa paljevskom, radi se o priči koja uveliko nadrasta lokalno predanje i postaje deo rezervoara opšte istorije beščašća (da upotrebim Borhesov naslov), odnosno istorije ljudskog roda. Priča o Paljevu se dakle može čitati i kao priča o bilo kom drugom delu ljudskog sveta, od postanka do nestanka sveta, s tim što je apokalipsa koja uništava Paljevo veštački indukovana.
Stvarajući jedan svet Halilović je dobio priliku da rekreira poznate mitološke predstave i da na neki način parodira kosmogonijska predanja koja postoje u gotovo svakoj kulturi. Ova travestija mitova o stvaranju, plodnosti, prvobitnim ljudima, cikličnom kretanju godišnjih doba možda je najočitija u izvrnutoj legendi o sviraču koja kod Halilovića prerasta u priču o ljudskoj pohlepi. Pretvaranje mitološko-kosmogonijskih obrazaca u slike ljudske prirode, odnosno u uslovno rečeno poučne povesti jedan je od postupaka koji svedoči o savremenosti i samosvesti Halilovićevog dela, drugim rečima o njegovoj političnosti.
Postoji doduše i nekoliko stvari koje bi se knjizi mogle zameriti. Naime, epski zamah kao da na pojedinim mestima posustaje čime se propuštaju prilike da se istorija više uključi u priču. Pred kraj romana, kako raste mogućnost kontekstualizacije narativa jer se on približava savremenosti, Halilović ubrzava i preleće preko onoga što bi sportski komentatori nazvali otvoreni šutevi na gol. Vrlo je verovatno da on to radi namerno, ali mi se čini da je bilo zicera koji se nisu smeli propustiti. Druga stvar koju bih prigovorio jeste zaista nemaran odnos prema tekstu od strane lektora i korektora, odnosno s tehničke strane knjiga je više nego nesavršena i to ume zaista da iznervira. Uz malo više truda i inventivnosti knjiga je mogla da izgleda neuporedivo bolje, iako, da se ne lažemo, osim par časnih izuzetaka, izdavačke kuće u Srbiji veoma malo mare za artefakturu svojih izdanja, sve nadajući se da će kvalitet teksta da izvuče stvari. Naravno da je on presudan, ali razlika u ceni knjige koja pristojno izgleda i one koja je ispod te granice danas je zaista veoma mala, tako da izgovora nema.
Enes Halilović je važan autor koji je već relativno dugo prisutan u književnom polju. Njegov značaj leži upravo u apartnosti poetike pretvaranja lokalnog u univerzalno i arhaičnog u savremeno koju dosledno primenjuje, a čiji je Ep o vodi odličan primer. Radost pripovedanja u ovoj knjizi pobediće njene slabe tačke i roman će sasvim izvesno imati svoj zanimljiv i dug književni život.

Vladimir Arsenić