Zidovi

01.01.15 Polja

Zidovi : knjiga diskretne matematike Enesa Halilovića jeste osoben odgovor na tri drevna kantovska pitanja: Šta mogu znati? Šta treba da činim? Čemu se smem nadati? Osnovni pesnikov cilj je dvostruk: osvajanje slobode i zadržavanje osvojene slobode. U oba slučaja naglasak jeste na toku, razvojnosti i procesualnosti. Pesnik gotovo eksplicitno konkretizuje čuvenu Sartrovu misao: „Čovek je slobodan. Bačen u svet, osuđen da bude slobodan. On ne može ne izabrati, nije slobodan da prestane da bude slobodan, jer jedino ograničenje slobode jeste sama sloboda.“ Pošto su srž, jedro i jezgro ove knjige proces, borba i kretanje, čini se suvislim da iznesemo osnovne metode, tj. načine, puteve i postupke kojima je pesnik realizovao postavljene ciljeve. Da bismo što uspešnije odgovorili na pitanje kako je on osvajao i zadržavao slobodu, kategoriju koja nije sama po sebi svrha u svom finalnom obliku, nego nešto čime se neprekidno ovladava i što se uvek nanovo doseže, nalazimo važnim da izdvojimo deset osnovnih metoda: 1. Prva putanja do slobode jeste zauzimanje aktivističkog stava prema realitetu. Pesnik prevazilazi maksimu: umetnost = život. Njegova poezija se ne iscrpljuje samo na davanju i uobličavanju što stvarnije i istinitije slike o životu i svetu kakvi jesu. On, naime, ide korak dalje i spreman je da menja svet, dajući konstruktivna rešenja kao odgovor na večito pitanje: Kako svet promeniti nabolje? U tom smislu, pesnik se drži čuvenog Šopenhauerovog načela koje glasi: „Sudbina meša karte, mi igramo.“ U prilog ovome govore stihovi: „Zid se otvara kome hoće. Zid se otvara kada hoće. Kroz zid neće proći samo onaj koji neće.“ 2. Drugi put do slobode jeste ovladavanje emocijama. Pesnik je čvrst i nepokolebljiv gospodar svojih emocija. Njega osećanja u celosti poseduju, ali on uvek ima snažnu kontrolu nad njima, dajući im jasan i konzistentan oblik. Bloh zanimljivo kaže: „Ko hoće na more, treba da se razume u mornarske čvorove.“ Odslikajmo napred rečeno sledećim stihovima: „Širi se vatra. Nadire voda. Kolaju glasine. I svakog trena ruši se neki zid. Praštajte mi. Nisam praštao.“ 3. Treća putanja u procesu osvajanja slobode ogleda se u izboru postupka intuicionizma u procesu spoznaje. Iako čvrsto drži osećanja pod kontrolom, pesnik se hrabro prepušta intuiciji, tom Bergsonovom „blesku samoočiglednosti“. Intuicionizam jeste najpošteniji način spoznaje i samospoznaje, jer pesnik tako daje šansu emocijama da ga opovrgnu u izgrađenim misaonim postulatima i navedu ga da u hodu menja pravce svoje kontemplacije. Ova putanja kojom se pesnik kreće, saobražena je sa Heraklitovim načinom razmišljanja koje kaže: „Čovek postaje najbliži sebi, kada postigne ozbiljnost koju ima dete dok se igra.“ Korišćenje intuicionizma dočaravaju stihovi: „I odjek kaže: Umoran sam. Kroz tuđa usta se rađam, na tuđe uši umirem.“ Pesnik je spreman da revidira i remodelira svoje stavove pod nadiranjem emocija, ukoliko ga one ubede i uvere u svoju realnu održivost i istinitost. Time se on opire shvatanju sveta koji se može podvesti pod Kamijevu devizu: „U svetu bez iluzija čovek se oseća kao stranac.“ Pesnik, dakle, dozvoljava iluzijama da ga obuzmu, samo ukoliko će ga one dovesti do spoznaje prave istine. On razlikuje iluziju od nade, blizak Aristotelovom načelu da je „nada san budnih“. 4. Četvrta metoda kojom pesnik dolazi do svog ideala jeste pevanje o zidu koji nikako nije sam po sebi svrha i cilj, nego samo sredstvo i pragmatična alatka, neophodna radi postizanja cilja. Pesnik ne želi da ruši zidove, nego svesno i slobodno bira da diše, živi i egzistira uprkos zidovima. On u iznalaženju rešenja bira teži put, ali često se i pritajeno, iz prikrajka, obraća svojim zidovima, samo da bi postigao cilj i istrajao u konačnom osvajanju slobode. Ilustracija ovoga jesu stihovi: „Zid ne teče, ali pritoke ima. Zid nije plovan, a slutiš mu dubinu; zastane bez sidra, a kreće se bez jedra.“ 5. Peti način iznalaženja puta osvajanja slobode ogleda se u pesnikovoj gotovosti da se kocka i poigrava na život i smrt sa svojim zidovima. On je spreman na sve ili ništa. Spreman je da se suoči sa činjenicom da zidovi možda ne kriju nikakvu tajnu. U stanju je da živi bez opsesije zidovima jednako ponosno i kvalitetno kao i da je njome ophrvan. Zarad istine, pesnik je gotov i rešen da sumnja čak i u svoje zidove koji za njega nisu puki fetiš, nego kategorija sklona reviziji. Pesnik se drži starog načela Aleksandra Velikog koji je rekao: „Niko me u svetu nije pokorio, nego sam ja sebe pokorio.“ Napred rečeno potvrđuju sledeći stihovi: „Na zidu stihovi: ’O, ljudi, zalivajte žene i zemlju. I pravite me od blata. I vi ste pravljeni od blata.’“ 6. Šesta metoda kojom pesnik dolazi do slobode, jeste odbacivanje pukog čulnog i senzualističkog pristupa u akceptovanju, doživljavanju i vrednovanju umetničkog dela. Pesnik nema apriornu potrebu da se neminovno nekom svidi. Za njega je daleko važnija ideja o onome o čemu peva, u odnosu na puku dopadljivost onoga što čitalac percipira. Forsiranjem pojma ideje koju umetničko delo izaziva u čitaocu, njegov duh se nužno oslobađa svih mogućih zabluda, predrasuda i krivih pojmova. Time pesnik postaje blizak Sartrovoj ideji da „čim čovek svoju pobedu podrobno opisuje, ona prestaje da se razlikuje od poraza“. U prilog gore izrečenom, govore sledeći stihovi: „Ideja o zidu veća je od samog zida i možda zbog toga zid mrzi sopstveni prah.“ 7. Sedmi način da pesnik dođe do cilja, jeste da svoju ličnost dinamizuje tako da više prestane da bude važno kakvim on čini svoj zid, nego da poenta bude u tome kakvim njegov zid čini njega. Pesnikova ličnost je podeljena na dva dela. U oba dela su on i njegov zid. Nad prvim delom kontrolu ima on, a nad drugim delom ličnosti kontrolu imaju zidovi. Pesnikova poezija je neprekidan reverzibilni proces identifikacije koji nije samo poistovećivanje njega sa zidom, nego i identifikacija zida sa njim. Kada je aktuelna identifikacija pesnika sa zidom, tj. kada je aktuelna situacija PESNIK = ZID, onda u drugom delu njegove ličnosti koju kontrolišu zidovi zid dobija kontrolu nad zidom. To omogućava da pesnik ništa ne prepusti slučaju i tako može da isfiltrira sve što je istinito u vezi sa njegovim zidovima, bez mogućnosti da stvori bilo kakvu zabludu o njima ili o sebi. Kada je reč o identifikaciji zida sa pesnikom, tj. kada je situacija ZID = PESNIK, onda u drugom delu njegove ličnosti on postaje taj koji kontroliše samog sebe i to mu omogućuje da emocije, kojima se apsolutno predaje, ne zamute njegovu moć rasuđivanja. Taj dinamizam pesnikove ličnosti postaje utoliko intenzivniji kada je ta reverzibilna identifikacija, na relaciji PESNIK = ZID i ZID = PESNIK, jednovremena. To njegovu ličnost i put kojim dolazi do slobode čini procesualnim, razvojnim i dinamičnim. To je nešto kao jednovremeno, stalno ratovanje i mirenje sa samim sobom. O izrečenom govore stihovi: „Tada-kada odbaci maske, tada-kada izbaci temelje i kamenje, tadakada se oslobodi prostora iza i ispred sebe, tada i samo tada, zid se pita: ’Može li nestati i ono što neće biti sazidano?’“ 8. Što se tiče logike koja se proteže kroz stihove i koja predstavlja osmi put kretanja ka slobodi, moramo reći da je pesnikov zid personifikacija Markuzeovog Erosa i civilizacije. To jeste onaj realitet u kojem se Eros sasvim lepo snalazi i što je najvažnije u njoj ostaje staložen i zadovoljan ne predajući se nekritički pogubnim i prolaznim strastima. Njegova ličnost nije osujećena. Pesnikova poezija čini da Eros uspešno zadrži svoj užitak, a da pri tome bol koji oseća uspešno prevlada. On je srećan zbog toga što se svesno žrtvuje i uživa u saglasju s realitetom koji ne vrši represiju nad njim, jer ga on svesno bira. Pesnikova poezija jeste ona civilizacija koja počinje onda kada se primarni cilj – neodložno zadovoljenje potreba i nagona, samoinicijativno zameni svešću o dugoročnoj koristi koja proizilazi iz bola, a sve da bi čovek ostao srećan. Tada on napušta trenutno, nestabilno i destruktivno zadovoljstvo u ime određenog, ali mnogo trajnijeg zadovoljstva. K. G. Jung kaže da je za „potpuno osvešćenje neophodan bol“. Pesnik je spreman da žrtvuje potrebu za trenutnim, prolaznim užitkom, samo zarad saglasja sa realitetom i stvarnom istinom u koju veruje. O ovom svedoče stihovi: „Dedukcijo varalice, ti bi Sve svela na zid. Ali zid nije sve.“ 9. Deveti način da se dođe do slobode za pesnika jeste strepnja kojoj se svesno predaje da bi prevladao svoj strah od smrti. Ta strepnja je mogućnost slobode, nešto što pesnika ne unazađuje, nego nešto što je konstruktivno i što donosi boljitak i pokretačku promenu u vidu napretka, i samom pesniku i svetu oko njega. Kroz i preko zida, pesnik kao da uživa u toj strepnji. Kjerkegor kaže: „Kad bi čovek bio životinja, ili anđeo, on tada ne bi mogao doživeti strepnju.“ Pesnikov zid služi čoveku, a ne čovek zidu. Zidovi su pesnikove „škrge“. On podseća na Sokrata koji je svečano podigao pehar sa otrovom i rekao: „Spreman sam.“ Strepnja pesnika često dovodi u utopistički, ali ne konformistički i nihilistički odnos prema svetu. Pesnik se toga ne boji, jer je svestan svoje sopstvene zbilje i vlastitog pesničkog realiteta. Kami kaže da nam je blizak samo onaj svet koji možemo objasniti makar i lošim razlozima. Vidljiva je pesnikova želja da objasni svet koji je unutar zida. On je svestan da se ono što je unutar njegovog zida nalazi u domenu njegove pesničke i ljudske ingerencije i odgovornosti i zato on nema potrebu i želju da beži izvan tog sveta, iako se tog bekstva ne boji i ne paniči ako se nekad nađe izvan zida. On stvari uzima onakvima kakve jesu, ali ima jednako poverenje u sposobnost stvari da budu drugačije. Za pesnika je utopija samo sposobnost drugačijeg gledanja na svet, posmatranje sveta iz kože i ugla drugih ljudi, koje ličnost jednog utopiste podiže na stupanj sofisticirane širokoumnosti. Kafka kaže: „Počni sa onim što je istinito, a ne s onim što je prihvatljivo.“ Ovaj pesnikov postupak u procesu osvajanja slobode ilustruju stihovi: „Zid, neživ, diše na naša usta, kada ga spominjemo. Mi smo njegove škrge.“ 10. Deseti metod koji pesnik vešto koristi na svom putu ovladavanja slobodom kao svojim osnovnim ciljem, jeste racionalizacija pojma i suštine smrti. Pesnik je svestan da nema u životu ničega strašnog za onoga koji je jasno shvatio da nema ničega strašnog u neživljenju. Epikur kaže: „Smrt nas se ne tiče, jer dok postojimo mi, nema smrti, a kad dođe smrt tada više nema nas.“ Kao što su za Empedokla četiri osnovna elementa: voda, vazduh, vatra i zemlja, za pesnika je peti element – zid. Zid je njegovo oružje da prevlada strah od smrti. Dok ne postoji zid, on nebojažljivo razmišlja o životu kao o mogućnosti slobode. Kada se zid pojavi, on više ne razmišlja o smrti kao o načinu prevladavanja nedostatka te mogućnosti. Ovaj, poslednji pesnikov metod u iznalaženju sopstvene slobode pretočen je u sledeće stihove: „Ti, koji čitaš i pamtiš zidove, ako ti dođe da mrziš, molim te: mrzi mene, nemoj mrzeti Zidove.“ Pošto je pesnik osvojio slobodu, on se svim silama trudi da osvojeni plen zadrži u svojim rukama. To čini na pet osnovnih načina. Prvi način zadržavanja osvojene slobode jeste favorizacija „života u trenutku“. Sadašnjost je vreme kojim pesnik suvereno gospodari i nad kojim ima nesumnjivu kontrolu. Pesnik živi „ovde i sada“, gotov da anulira sve svoje nerealne strahove, te i neosnovanu strepnju od budućeg trenutka. Drugi način zadržavanje slobode jeste mudro biranje bitaka. Pesnik svesno i odgovorno odlučuje u kojim bitkama će se boriti, a kojih treba da se kloni, čuvajući na taj način svoj unutrašnji mir. Treća metoda zadržavanja slobode jeste spremnost na uočavanje nevinosti. Najbeskrupuloznija ponašanja ljudi pesnik je gotov da razume. Njegovi zidovi spajaju različite ljude, sudbine i oblike ponašanja, a ne razdvajaju ih. Pesnik uz pomoć zidova „demaskira“ i razobličava zlo u ljudima i svodi ga na slabost čoveka, a ne na kategoriju koja nezavisno postoji kao kategorija zla koja je sama sebi svrha i objašnjenje. Četvrti način na koji pesnik zadržava sopstvenu slobodu ogleda se u razvijanju njegove svesti o tome da je sve prolazno. Uspesi, greške, slava, stid, baš sve ima svoj početak i kraj. Prihvatanje ove istine jeste krucijalni, ugaoni kamen pesnikovog oslobađanja. On je svestan činjenice da zadovoljstvo ne traje večno, ali i da se bola i neprijatnosti ne može osloboditi u istom trenutku kada on to zaželi. Peti i poslednji način da se zadrži sloboda, skopčan je sa pojmom odgovornosti. Reč je o odgovornosti na makro i mikroplanu. Odgovornost na mikroplanu podrazumeva život van romantičnog klišea sulude pogibije za ideal. Čovek je odgovoran da zadrži svoju ličnost konsolidovanom, u neprekidnoj, uistinu razarajućoj, borbi za najsvetije i najdelikatnije ciljeve. On mora nakon kovitlaca da izađe snažan, a ne slomljen i skrhan, jer ima obavezu da sam progredira u procesu borbe. Dosegnuti ideal ne predstavlja ništa, ukoliko čoveka nije izbacio u višu orbitu njegovog sopstvenog napretka i samoaktualizacije. Dakle, odgovornost u postizanju ideala na mikroplanu jeste njegova pametna, razložna i racionalna realizacija. Odgovornost na makroplanu ogleda se u definisanju ideala kao nečeg što se ne svodi samo na puki sitnosopstvenički interes pojedinca, pa makar on rezultirao prosperitetom dotične individue. Odgovornost za ideal na makroplanu sastoji se u oblikovanju i konkretizaciji ideala na način na koji on počinje da poprima karakter opšteg dobra. Dakle, vredi se pametno boriti ne za vrednost limitiranu subjektivitetima aktera, nego za vrednost koja ima u svojoj perspektivi generalnu dobit i duhovni prosperitet čitave ljudske zajednice. Ovih pet metoda zadržavanja sopstvene slobode, odslikavaju sledeći stihovi: „Negdje pod suncem sjena je rekla zidu: Nisi povod, nisam ishod.“ Možemo zaključiti da je pesnik uspešno odgovorio na osnovno pitanje koje ga tišti, a to je, zapravo, reverzibilan proces samoupitanosti. Njega opseda iznalaženje načina kako da savlada svoj zid, ali on jednovremeno uživa, ne s manjim žarom i intenzitetom, u činjenici da njegov vlastiti zid uistinu savlađuje njega. Pesnik opravdava i konkretizuje Jaspersovo načelo da je sloboda izbor mogućnosti koje čovek svesno bira. Jaspers tvrdi da „ja“ nije predmet čovekovog izbora, nego da mu je kao takav dat, ali on ga u sferi svoje slobode i svog izbora može adaptirati kao svoje sopstveno „ja“. On eksplicitno kaže: „Ako ostanem u svom carstvu slobode ne odlučujući se ni za šta, onda i nisam ništa.“ Time pesnik daje odgovor na pitanje koje je još Gete postavio svom Faustu: „Gde da te zgrabim silna prirodo?“

Marijana Jovelić