Čudna knjiga

04.04.18

Letopis Matice srpske Knjiga 501, sveska 4, april 2018.
Retki su pisci koji uporedo opstojavaju i u prozi i u poeziji; retki oni koji su podjednako glasni i ekspresivni i u stihu i u rečenici; dramatični u prozi, precizno artikulisani u poeziji i rečiti u drami. A još i čitani, prevođeni, nagrađivani. Jedan takav književni stvaralac je Enes Halilović, koji je 2017. godinu obeležio publikovanjem zbirke priča Čudna knjiga. Neobičan, Halilović svojim stvaralaštvom razbija stereotip „rasta” književnog umetnika – od poezije, preko kratke priče i pripovetke do romana. Ovaj pisac se opire svakom literarnom šablonu i, uvek inovativan, i ovoga puta Čudnom knjigom pomera horizont očekivanja čitalaca, ne samo na planu strukture zbirke nego i tematski i stilsko¬jezički.
Naime, zbirka se sastoji iz tačno 87 priča ili elemenata, kako ih je autor imenovao u sadržaju, i tako neumitno evocira odjeke zbirke 87 pesama Miodraga Pavlovića, sa kojom deli kratku formu, eliptičan jezik bez suvišnog dekora i patetike i rafiniranu filozofsku refleksiju. Šest delova koje ne bih strogo nazvala pričama autor je u sadržaju izdvojio posebno, nazvavši ih zajedničkim imeniteljem aparatura („Predgovor Čudnoj knjizi”, „Preteča”, „Kontraindikacija”, „Uputstvo za upotrebu Čudne knjige”, „Pogovor Čudnoj knjizi” i „Uputstvo za čitanje Čudne knjige”). Iako su ravnomerno raspoređene unutar tkiva knjige, njihovim izdvajanjem u sadržaju autor implicira i njihov autopoetički karakter (možda najintenzivnije u „Pogovoru”). Iako se one strukturno i stilsko¬jezički uklapaju među ostalih 87 priča, one čine onu osnovnu idejno¬filozofsku potku, literarnu aparaturu kroz koju protiče alhemija ostalih priča tvoreći tako jedinstvenu magiju dela. Upravo u ovim pričama autorsko ja je najsnažnije izraženo, najnaglašenije, što ih i atribuira kao autopoetičke ili piščeve komentare. I baš kao što čarobni napitak ističe iz retorte kap po kap, tako i čitalac u malim gutljajima upija sadržinu Čudne knjige: neke priče su komponovane na fonu vinjete (npr. sjajna „Lekcija”, zatim „Epitaf”, „Klanica” ili završna „Crveno more”) od samo nekoliko rečenica; neke, opet, u vidu crtica, poput „Čudnog krojača”, „Majčinih cipela” ili „Vukodlaka”, dok su neke priče u stvari humoristično intonirane anegdote („Seksualnost”, „Moda” ili „Mečka”). Neke su nalik pesmama u prozi („Oči države”), a neke opet razvijene kratke priče na nekoliko strana („Školski drug”, „Kako naplatiti oca”, „Čudna igra” i druge). Naročito zanimljive su one priče koje su strukturirane poput mozaika jer se sastoje iz više kraćih priča, anegdota ili crtica koje su objedinjene istim motivom („Biografije”, „Putopisi”) ili likom („Gitara”, „Psihotačka”), pa su ti delovi mozaika i numerisani. Dakle, zbirka je uistinu „Tipologija”, kako stoji u podnaslovu knjige, a svoju literarnu težnju ka zgusnutosti kratke priče Halilović će potvrditi i u „Pogovoru”:
„Poezija treba da bude što kraća, a proza još kraća.” Minimalistički karakter njegove proze nalikuje enciklopedijskim odrednicama, mnogo kraćim od Pavićevih i Kišovih, ali po ugledu na njihova čuvena dela autor koncipira strukturu zbirke. Navodi se u „Uputstvu za čitanje Čudne knjige”: „Treba je čitati tamo gdje se otvori, gdje god se otvori, jer ništa nije slučajno, pa ni stranica gdje se knjiga otvori.” Dakle, poput Hazarskog rečnika ili Enciklopedije mrtvih, i Čudna knjiga nudi čitaocu način na koji će da je otkriva i zbog toga se „Predgovor” nalazi na 17. strani, „Pogovor” na 111. (od ukupno 136), a „Uputstva za upotrebu i čitanje” takođe su inkorporirana unutar knjige, a ne, kako bi se očekivalo na njenom početku. Čudno, zar ne?
Ono što je zajedničko svim pričama je izuzetno efektan završetak, bilo težinom filozofske misli (priča „Koncert”: „Umjetnost je varka, zato se svakom laiku čini da je najlakše ono što je najteže.”), ili bravuroznim poigravanjem semantičkim potencijalom određenih reči, kao na primer u priči „Čudni krojač”: „Imao je krv, kost i meso, nokte i kožu, ali nije imao ono što bi čovjeku dalo težinu. (...) svako ko visi – visi zbog nečeg što misli.” Priče anegdotskog karaktera se često završavaju humorističnom poentom poput one u priči „Seksualnost”, gde zidar Bibe objašnjava zašto je siguran da je seksualno uživanje žene daleko jače od onog u muškarca: „Kad prstom češkaš uho, kome je to milije, prstu ili uhu?” Takođe, treba skrenuti pažnju i na svojevrsnu, reklo bi se, postmodernističku poetiku naslova priča, koji često imaju funkciju izneveravanja ili, bolje reći, zavaravanja horizonta očekivanja, jer upravo kad pomislimo da smo uhvatili nit naslovnog motiva, autor često obrtom u priči ili samom završnom rečenicom iznenađuje, primoravajući nas da ponovo uspostavimo recepcijsku kopču sa naslovom priče (npr. priče „Vata”, „Lekcija”, „Čovjek koji voli život” i druge).
Taj iznenađujući recepcijski efekat je i osnovna idejna nit koja vezuje fino pletivo ove zbirke, a koje se sustiče upravo u naslovu dela:
Čudna knjiga. Ova zbirka minuciozno odabranih priča i pronicljive opservacije zahvata sve sfere ljudskog delanja: porodične odnose, životne drame, ljubavi i preljube, rastanke i smrti; obične ljude i ljude na vlasti, o piscima i skribomanima, priče iz detinjstva i priče o starosti, lokalni milje i gostovanja u stranim zemljama; lokalne legende i nenapisane biografije poznatih; vojnike, sudije, sportiste, varalice. Dakle, sve ono što čini život. No, svaka priča nosi u sebi klicu „čudnoga” koja pregnantnom i bravuroznom naracijom Enesa Halilovića buja i poprima dimenzije umetničke vrednosti, zahvaljujući upravo stilsko¬jezičkom uobličenju.
Ovo je zbirka kratkih „začudnih” priča, kako i naslov sugeriše, sa elementima fantastike, burleske, alegorije i persiflaže. Ali Halilovićevo poimanje čudnog ne treba svoditi samo na književni prosede, u smislu oneobičavanja, ostranjenija ruskih formalista, već ga treba doživeti kao fenomen. Autor je u jednom intervjuu u Politici (27. 11. 2017) negirao da je reč o njegovoj autobiografiji, iako je mnoge od priča zaista i video ili prepisao iz stvarnosti, i iako su mnoge ličnosti uistinu postojale – preci, prijatelji, sugrađani... Dakle, čudno nije samo invencija književne imaginacije, nego je čudno sastavni deo stvarnosti, samo ga kao takvog treba i prepoznati, uočiti, uobličiti. Njegove priče su dokaz da je život prepun malih i velikih čuda, da i obični ljudi mogu da imaju čudne sudbine, da čudni događaji mogu da nam obeleže živote. „Jaje nema smisla ako ne učestvuje u procesima izvan jajeta”, napisaće Halilović u „Pogovoru”. Isto to se može primeniti i na njegovo književno stvaralaštvo: književnost nije umetnost ukoliko ne emanira svoju suštinu, ukoliko ne dospe do čitalaca, ukoliko nas ne pokrene, „bocne”; reč ne služi ničemu ukoliko nema ko da je čuje; knjiga nije knjiga ako se ne čita; čudno nije čudno ako vas ne začudi. Pisac je u pomenutom intervjuu izjavio da je „čuđenje privilegija dece”, što odabirom njegovih reči implicira činjenicu da su odrasli izgubili tu privilegiju ili su je se odrekli. Mirča Elijade u studiji Sveto i profano na sličan način objašnjava da „deca još žive u mitskom vremenu”, dakle u vremenu u kom su čuda moguća, gde se u čuda još veruje. Deca vas ne prekidaju kada im čitate bajke da vas pitaju kako je moguće da ćilim leti, kako to dobre vile i duhovi pritiču u pomoć, niti kako to životinje govore ili kako predmeti imaju magična svojstva. Deca još uvek otkrivaju svet, radoznala da upoznaju ljude i pojave oko sebe i u tom otkrivanju se neprestano oduševljavaju, iznenađuju i čude. Jesmo li uistinu spoznali svet i život toliko da nas više ništa ne može začuditi; jesmo li sigurni da smo u potpunosti otkrili fenomene oko sebe i unutar sebe da nam ništa više nije čudno? Ili smo prosto zaboravili, otvrdnuli, otupeli? Halilović tvrdi da je „čuđenje početak filozofije i ogledalo umetnosti”. Nije li ova zbirka onda
Halilovićeva literarna sugestija da smo zaboravili da se čudimo, a samim tim zaboravili da mislimo i stvaramo; zaboravili da se oduševljavamo, opažamo, poimamo? Nije li ovo autorov pokušaj da nas podseti koliko je i sam život čud(es)an? Ako ste i vi izgubili ovu privilegiju, Čudna knjiga će vas „bocnuti tamo gdje treba”.
Dragana Bošković