Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaši, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu na Istanbulskom tehničkom univerzitetu. Napustivši studije arhitekture, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta gde je diplomirao 1976.
Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je, 1979. godine, nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984, ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la découverte européenne).
Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, ciji je prevod na engleski New York Times pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike.
Njegov cetvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige, Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Ovaj je scenario objavljen kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, pod imenom Zovem se Crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. Godine 1998, Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugačkom pripovetkom „Gledanje kroz prozor“, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002, objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu svom rodnom gradu pod naslovom Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemacke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) u 2005. godini i Nobelove nagrade za književnost 2006. godine.
Knjige Orhana Pamuka prevedene su na četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.
03.04.03
Bela tvrđava
Orhan Pamuk: "Bela tvrđava"
Iz planetarno diskriminisane literature tu i tamo pojave se s vremena na vreme ostvarenja vrsnih stvaralaca marginalizovanih kultura. To je pre izvesnog broja godina bio slucaj sa literaturom Latinske Amerike, a danas sa nekim drugim rubnim kulturama. Medu njima nalazi se i turski književnik Orhan Pamuk, koji donosi sveže tonove u vec klišetiziranu zapadnu kulturnu maticu. Njegovi romani predstavljaju pravo otkrice za zapadnog citaoca i verovatno su mu stoga, osim slave i brojnih nagrada, doneli i titulu jednog od najprevodenijih pisaca današnjice.
Roman "Bela tvrdava" predstavlja izvanredan spoj poeticke dubine i zanimljivosti. Koristeci se gotovo pikarskom fabulom kao osnovom, autor plasira suptilne, dubinske, filozofske i psihoanaliticke slojeve price koji se i pored dubinskih rezonanci bez napora usvajaju i apsorbuju pri citalackoj recepciji. Kroz naizgned laka i neprestano zanimljiva fabulativna grananja, on demonstrira komplikovana traganja za suštinama coveka, identiteta i sveta, pokazujuci svu ljudsku složenost i krhkost istovremeno. Osim toga, Pamuk je pisac koji voli da pokaže da u strukturi sveta, stvari i coveka pocivaju fenomeni apsurda, paradoksa, relativnosti i dinamike i da se sve nalazi u neprestanom pokretu i menjanju. Tako se i uloge tri glavna junaka ove povesti: Naratora/Mlecanina, Hodže/Astrologa i Sultana/Decaka dinamicno pomeraju i zamenjuju mesta usled medusobnog uticaja, dijalektike i kretanja. Ovo zamenjivanje mesta krece se u rasponu od mentalnog i imaginativnog, do bukvalnog, kada junaci zamenjuju mesta, identitete i egzistenciju.
"Bela tvrdava" je istovremeno i roman o mecusobnom privlacenju i odbijanju kultura i civilizacija: hrišcanske i muslimanske, evropske i azijatske, ali i roman o interindividualnim odnosima, o testiranju i relativizovanju odnosa na relaciji covek - covek, sluga - gospodar, mudrac - budala, bogataš - siromah, erudita - glupak. To je pouka o iluzornosti mnogih predrasuda ali i o otkrivanju brojnih saznanja i mudrosti koje donosi neprestani životni i kreativni aktivitet u cijoj osnovi pociva opsesivno traganje za odgovorom na centralno pitanje ovog romana: "Zbog cega sam ja to što jesam?"
U osnovi citave price nalazi se neobicna sudbina Naratora/Mlecanina koga zarobljavaju turski gusari i koji biva dodeljen naucniku-osobenjaku Hodži, opsednutom cudnovatim eksperimentima nad svojim izumima i ljudima. Varirajuci kafkijanski inspirisanu simboliku "ljudi-parova", samoanalize, "ljudi-dvojnika", "nas i njih", priznanja svih grehova, "glupaka i vizionara", "rulje i izabranih", kao i "zamene života" (identiteta), - autor vaja jedno posve neobicno delo koje baca novo svetlo na evro-azijskog coveka, evro-azijsku kulturu, njihovo suceljavanje i prožimanje. U ovoj knjizi, takode, oseca se prisustvo cudesnog i neobicnog, kao i težnja razlicitosti da se približe i prožmu, ma kako to ponekad izgledalo nemoguce. Poetiku ovog romana odlikuje brza ekonomija pripovedanja i osoben simbolicki instrumentarij koji cas podseca na Kafku, cas na Markesa. Njegovo fabuliranje je u osnovi pikarsko, sa mnoštvom dogacaja, avantura i preokreta koji svoj vrhunac dostižu u "zameni života", kada Hodža odlazi u Naratorov "venecijanski život", a Narator kao Hodža ostaje da živi u Turskoj. Gust splet alegorijskog, simbolicnog i znacenjski prenesenog oblikuje jednu važnu poruku o vecitom ponavljanju na ovome svetu i vecitom vracanju na pocetak, kada je ucenje pojedinca u pitanju. Usredsrecena kontemplativnost je takode bitna odlika ove strukture koja u svojoj biti promišlja smisao života, planetarni plan pameti i gluposti, odnosno dobra i zla, varirajuci i temu uspona i padova kultura, civilizacija i država. U tom kontekstu zanimljivo je preispitivanje uspona i dekadencije Otomanske imperije u tacki kada zapocinje njen sunovrat i buduca inferiornost u odnosu na do tada vojno slabiji Zapad. Antrološki slojevi ove knjige zanimljivi su koliko i oni estetski, pogotovo zbog nevidljivosti "šavova" kojima su oni spojeni. Možda je književnost danas medij kroz koji se najlakše odvija antropološka "razmena materije" i najprirodnije sjedinjavanje dobrih energija planete, ako za to vec nije kasno i ako ludilo globalizma vec nije stavilo tacku na njene šanse.
Ostoja Prodanovic
