Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaši, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu na Istanbulskom tehničkom univerzitetu. Napustivši studije arhitekture, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta gde je diplomirao 1976.
Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je, 1979. godine, nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984, ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la découverte européenne).
Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, ciji je prevod na engleski New York Times pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike.
Njegov cetvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige, Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Ovaj je scenario objavljen kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, pod imenom Zovem se Crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. Godine 1998, Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugačkom pripovetkom „Gledanje kroz prozor“, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002, objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu svom rodnom gradu pod naslovom Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemacke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) u 2005. godini i Nobelove nagrade za književnost 2006. godine.
Knjige Orhana Pamuka prevedene su na četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.
01.12.15 Polja
IMA LI ALKOHOLA U BOZI?
Orhan Pamuk: Čudan osećaj u meni
Prednost obimnih proznih zahvata je, između ostalog, prilika da vešt pisac u njih adekvatno uklopi veći zamah pripovedanja, više junaka i sveobuhvatniji pogled na svet. Danas je publici bliži roman manjeg obima čije se čitanje okonča za dva ili tri dana, i to je jednostavno odlika naše stvarnosti. Retki su oni koji imaju vreme na, hrabrosti, strpljenja i volje da se upuste u čita-nje obimnog romana i, premda taj fizički apsekt ne bi smeo da bude presudni faktor (ne)čitanja dela, on, nažalost, neretko jeste. Međutim, neki od ovakvih naslova opravdavaju voluminoznost kom pleksnošću, sadržajem, mogućnošću više nivoa čitanja, većim brojem tematskih ravni i posebnim pristupom naraciji. Novi roman Orhana Pamuka, pisca koji ima običaj da piše obimne romane, pod naslovom Čudan osećaj u meni, jedan je od takvih.
Tumačenje ovog dela može početi razjašnjenjem naslova i podnaslova koji, u sti lu preciznih i kratkih formulacija, vrlo adekvatno na koricama nagoveštavaju o čemu će se između njih raditi i na koga se autor najviše usmerava. Pored kratkog naslova je, dakle, prisutan i duži dvodelni podnaslov koji informiše da je ovo „priča o životu bozadžije Mevluta Karataša, njegovim doživljajima, sanjarijama i prijateljima“, te, u isto vreme, „slika istanbulskog života između 1969. i 2012. godi ne viđena očima mnogih lica“. Odatle je jasno da ovo nije potpuno homogen rukopis, već je u njemu mnogo preplitanja i dopunjavanja dva dominantna segmenta: života protagoniste i života Istanbula. (Iako ona ustaljena fraza da „grad nije samo mesto radnje, već i junak“ zna da deluje paušalno, ona je ovde, kao i, uostalom, u većem delu Pamukovog opusa, tačna.) Već sada se dolazi do prvog čvornog mesta romana: kako in terpretirati ovih nekoliko fraza? Čitaoci znaju ime protagoniste, njegovu profe siju i kratak pregled njegovog sveta, te hronotopsko određenje romana i to da će značajan deo njegove građe formirati perspektiva drugih junaka. Naposletku, nije sporno da će srž čitanja sačinjavati potraga za tim „čudnim osećajem“ u svesti Me vluta. Ova fraza potiče iz obimne pesme “The Prelude” Vilijama Vordsvorta koja je dugo pisana i prvi put celovito objavljena tek po njegovoj smrti, dok je nekoliko stihova iz nje odabrano i kao moto romana. Sve ovo čitaocima govori da će u njemu biti odjeka romantičarskog pokreta pridodanih poznatim odlikama Pamukove pro ze koje čitaoci apriorno očekuju od svakog njegovog novog dela. Naravno, ne mora se nužno početi sa ovakvim analizama, ali su one svakako korisne i indikativne.
Čudan osećaj u meni, brzo se shvata, jeste roman sa mnogo pritoka u čijem je sredi štu usidren pomenuti Mevlut, toliko kompleksan i slojevit junak da bi se cela analiza dela – kao i nekoliko ozbiljnih istraživačkih radova – mogla posvetiti samo njemu i njegovom odnosu sa okolinom i istorijom Turske, Evrope i sveta druge polo vine XX i malo više od prve decenije XXI veka. Njegova životna priča čini prvi krug romana, a oko nje se, koncentrično, širi još nekoliko sličnih i sveobuhvat nijih. Čitaoci se informišu o njegovom komplikovanom ljubavnom životu, istori ji njegove porodice, odnosima u njegovoj okolini, položaju određenih društvenih grupa u Istanbulu, poziciji značajnih pojedinaca u razvitku grada kroz decenije, tranziciji koju preživljava, ulozi grada u promeni države, menjanju turskog iden titeta, poziciji cele države na geopolitičkoj mapi sveta i, na kraju, stanju čovečan stva između dve godine pomenute u podnaslovu. Svi ovi krugovi, sve ravni inter pretacije i mogući načini čitanja, sreću se u pojedincu, protagonisti, pokretaču, posmatraču, hroničaru, aktivnom učesniku ili pasivnom recipijentu svakog doga đaja na mikro i makro planu. Iako je Pamukov opseg istraživanja sada širi nego u nekim ranijim delima, tekst i dalje funkcioniše na nivou jedinke kao velika pred stava male teme.
Ljubavna priča, jedna polovina romana i višedecenijska potraga za zadovolje njem Mevlutovih emotivnih potreba, na prvi pogled zvuči kao njegov jednostavniji deo. Ovom pričom bavi se bezmalo cela knjiga, a ona je i otvara: prvi od sedam delova služi kao prolog koji u in medias res maniru čitaoce dovodi usred protagonistinog otimanja – jer je dogovorena otmica jedini način da se dvoje vere ukoliko mladože nja nema novca za tradicionalnu prosidbu – buduće supruge Rajihe. Poput veštog tizera, čitaoci u desetak stranica saznaju kada (17. juna, tj. dan posle Blumsdeja, či neći ovo dešavanje njegovim antipodom) i kako ovaj događaj protiče, i predočava im se njegov katastrofalni završetak: devojka koju Mevlut otima nije ona koju on oče kuje. I već to je sažeta verzija celog romana: dvoje mladih napravilo je grešku, ili ih je neko prevario, ali prihvataju nametnuto razrešenje i traže nešto pozitivno u tome. Ovde se takođe krije i filozofska dilema u protagonisti koji promišlja da li je to ono što je želeo i da li da se bori protiv sudbine umesto da je prihvati kao takvu. Te egzistencijalističke misli opsedaće ga celog života i koren svih njegovih radnji biće ta zabuna i život sa pogrešnom ženom. To što se ona pokazuje kao dobar izbor, ili srećna slučajnost, dodatno usložnjava Mevlutove muke. Koncepti poput sudbine, sreće i nesreće, slučajnosti i koincidencije, čine njegov mentalni sklop. Nakon godina misterije, ono što čitaoci brzo shvate u uvodnoj celini – to da je u pitanju namerna komično-tragična, skoro šekspirovska obmana izvedena od strane mladoženjinog brata od strica, partnera u otmici – jasno je i protagonisti. Svestan da je ceo nje-gov život orkestriran i izveden ne onako kako je on zamislio, već kao rezultat serije slučajnih događaja, on se pita šta bi bilo kad bi bilo. No, sticajem okolnosti koje je lakše razumeti u okviru književnosti nego stvarnosti, Mevlut dobija šansu da iskusi taj alternativni život nakon što se, posle Rajihine smrti, ženi njenom sestrom koju je i planirao da otme. Živeći dvostruki život, on osvaja sve: sreću u prvom braku i ispunjenje davne želje u drugom, to jest ostvarenje i slu čajnosti i sudbine. Idući celog veka između ova dva koncepta, protagonista ne mora da bira, već tek da beleži iskustva jedne i druge krajnosti.
Međutim, nisu fragmenti ljubavnog života sve što on beleži. Druga polovina njegove egzistencije, pa i građe samog dela, krije se u pomenutoj slici istanbulskog života. Protagonista je u svakom pogledu izuzetan, ali njegove osnovne crte su jed nostavnost i prizemnost: on je Everyman modernog doba, ne vanserijski uspešan niti naročito nametljiv, već jedan od mnogih. Pozicija anonimusa i osobena profesija omogućuju mu da upozna svaki ćošak grada i, pošto u njemu provodi četrdesetak godina, on ga posmatra ne samo organizaciono i prostorno, već istorijski i fenomenološki. Bozadžija – koji bi, uzgred, mogao biti isti onaj koji se u romanu Muzej nevi nosti pojavljuje van kadra („Ponekad bi za zimskih noći prolazio prodavac boze zveckajući zvonce-tom i vičući ,Boo -zaa Vefina’“, str. 452) – prisutan je u svakom na selju, šeta kroz svaki kvart, stupa u svaku ulicu, ulazi u svaku zgradu, upoznaje svaku porodicu, razgovara sa svakom osobom u gradu i prvi uočava svaku promenu. On je savršeno neprimetan, ali i apsolutno nezaobilazan, pa stoga koristi poziciju mar ginalca da potpunije i preciznije dijagnostikuje grad i njegove stanovnike. Živi na tim ulicama, oseća njihov puls i one tvore ono što on jeste: ceo život provodi na njima i, pomalo paradoksalno, rastače se u njih dok one formiraju njegovu esenciju. Mevlutova svest stvorena je od zgrada, ćoškova, zidova, avlija, pasaža, haustora, prolaza, kapija, stepenica, bankina, uličnih znakova i drugih delova ulica koje on pešačeći obeležava. Istanbul tako prestaje da postoji u stvarnom svetu i seli se u njegovu imaginaciju: grad je živ u njegovoj svesti, a svaka ulica odgovara jednoj ćeli ji njegovog tela. Ideja da je grad u njemu, i on, paralelno, u gradu, deluje odveć kompli kovano da bi se ispravno shvatila, međutim, epifanije u finišu romana („Mevlut je sada jasno spoznao istinu koju je znao četrdeset godina, ali koje nije bio svestan: šetnje gradskim ulicama izazivale su u njemu osećanje da hoda po svojoj svesti. Zato mu se činilo da je razgovor sa zidovima, senkama, čudnim i tajanstvenim stvarima koje nije mogao da razabere u mraku bio kao da razgovara sam sa sobom“) jasno dokazu ju ovu neraskidivu vezu. On više ne postoji van grada: oni su jedno. I to je zapravo taj čudan osećaj, nezaobilazan i neizreciv. Junak je, poput Vordsvorta koji u pomenutim stihovima govori da nije „za to vreme, ni za takvo mesto“, istovremeno deo svoje sre dine i izolovan iz nje: „Što god da uradim, osećam se samim samcitim na ovom svetu.“ Dakako, ovakve teze i postupci nisu novi u književnosti, ali su dovoljno kvalitetni i ubedljivi da učine roman Čudan osećaj u meni posebnim. Najzad, on nije samo flâneur kakvog su opisivali Edgar Alan Po, Šarl Bodler, Valter Benjamin i drugi, već je i hroničar svakodnevice i svedok promena. Urbanizacija, modernizacija, kapitalizam, rast grada i ekonomska nestabilnost brišu mogućnost da on ostane običan urbani šetač kojem je flanerija način života: namerno bira da, čak i ako ne mora, svoje go dine provede na ulici. U vremenu kada pronalazi druge poslove, on želi da prodaje bozu, prihvatajući tu ulogu kao deo sebe. Roman se i okončava Mevlutovom spoznajomda će taj napitak prodavati „do sudnjega dana“, čime se tradicija – koja se manifestujedistribucijom boze u današnje vreme i njenim (ne)sadržavanjem alkohola što prko si zabranama i evocira uspomene na prošlost – produžava.Posmatrajući naraciju i organizaciju teksta, dolazi se do dva zaključka: Pamuk je ovde prevazišao sebe (a i mnoge savremenike), a pristup za koji se odlučuje zaistaje jedini koji u ovakvoj postavci ima smisla. Između po dve prološke i epiloške celine, ne obimnijih od dvadesetak stranica ponaosob, kriju se tri središnja dela sa po devetnaest, osamnaest i šesnaest poglavlja koji čine najveći deo građe. U nji ma se odvija radnja anticipirana uvodnim epizodama, ali i postaje jasno zašto je priča „viđena očima mnogih lica“. Naime, ova poglavlja ispripovedana su iz vizure Mevlutove porodice, prijatelja i slučajnih poznanika, a pisac svakome od njih daje glas i eksperimentiše sa fokalizacijom. Na ovaj način se isti događaji posmatraju iz više uglova i u svesti čitalaca – koji jedini znaju sve detalje radnje i mnogo su upućeniji od svakog junaka pojedinačno –dopunjavaju se, prepliću i sklapaju u kom paktnu slagalicu. Slično romanima Troje i Ljubav, itd. Džulijana Barnsa, Pamukovi junaci su kao na pozornici ili pred kamerom, direktno se obraćaju čitaocima (či jeg su prisustva svesni) kao da se radi o snimljenim intervjuima, dokumentarnoj emisiji ili predstavi, a ne prozi. Oni komuniciraju sa njima, gestikuliraju im, slažu se ili poriču nešto ranije rečeno. Njihovo pripovedanje iz prvog lica gra fičkim rešenjima vešto je odvojeno od glasa pripovedača koji govori u trećem: svakom obraćanju prethodi ime junaka, boldovano i istaknuto kao u drami, dok pasa že pripovedača otvara mala slika bozadžije sa korice romana. Ovaj postupak dopri nosi koherentnosti jer čitalac lako prolazi kroz iskaze desetina junaka i zaista je zanimljivo pratiti njihove verzije istine i načine slaganja/sukobljavanja pri povedačkih perspektiva. Tako se stvara atmosfera usmene književnosti, dok je ovaj horski skup Pamukovih glasova – reprezentativan isečak turskog metropolisa – naj lakše objasniti Bahtinovom idejom polifonije („Mnoštvo samostalnih i neslivenih glasova i svesti“). Iako Pamuk vešto diferencira svoje junake, njihove iskaze, fi lozofije i pogled na svet, te je već nakon nekoliko poglavlja lako pogoditi ko pri poveda koji segment, ovi glasovi ne razlikuju se mnogo jedni od drugih na jezičkom planu. Nijedan – ili skoro nijedan – pojedinac nema osoben stil, iako su šarolikih godina, porekla, profesija. Ako je uopšte potrebno tražiti opravdanje, ono bi se moglo naći u pretpostavci da se autor odlučio da time umanji distinkcije između svojih junaka, svestan da bi previše odudarali kada bi govorili drugačije. No, taj potez bi sigurno doprineo dinamičnosti rukopisa, naročito jer tim istim glasom progovara pomenuti „sveznajući“ pripovedač. Mada najčešće labav konstrukt u sa vremenoj književnosti, ovakav tip pripovedača jeste najbliži onome kojeg Pamuk formira u romanu Čudan osećaj u meni. On „zna“ priču, govori da se ona „u celini zasniva na stvarnim događajima“, što je, naravno, tek još jedan autorski trik kojim se književno delo približava publici. Pripovedač o Mevlutu govori kao „našem junaku“, ističe da ga poznaje i tako briše granice. Sve ovo se pak dovodi u sumnju postmodernističkim preispitivanjima ideje istine i njene višestrukosti, kao i pouzdanošću pripovedanja, ali je neupitno da ovakav fragmentaran naratološki pristup čini roman zanimljivijim, intrigantnijim i višestruko kompleksnijim.
Premda već prebogat sadržajem protagonistinog unutrašnjeg i spoljnog života, roman uključuje još mnogo tema koje autor vešto upliće u glavni tok priče. Tako je na rubovima pripovedanja (mada katkad i u središtu) politički, društveni, reli gijski, privredni, ekonomski, kapitalistički i svaki drugi razvoj Turske, kao I pojedinosti vojnih pučeva, smene vlasti, nestabilnosti i prosperiteta. Takođe, mnogo se otkriva o istoriji zemlje i njenom hodu na tankoj liniji između tradicije modernosti, odnosno položaju između Kine, Rusije i Zapada koji je i danas aktue lan. Ovaj odnos se metaforički dodatno ističe odabirom boze kao motivskog sredi šta dela. Uz sve ovo, Pamuk ne beži od svetskih događaja, pominje stanje u Americi, rat u Bosni, raspad SSSR, Arapsko proleće itd., praveći paralele između svoje do movine i sveta. Neretko čitalac shvata da su određeni fragmenti teksta skoro čisto esejističkog karaktera, ali su i oni vešto uklopljeni u narativ. Prilikom opisa kulturoloških odlika Turske, autor je najoštriji. U više navrata vrlo konkretno kritikuje patrijarhalni duh države i, bilo da su u pitanju Mevlutov brak ili poro dice njegove braće, oca, strica i prijatelja, lako je uočiti koliko je stav muškaraca prema suprugama, ćerkama i majkama negativan i nepravedan. Žene u savremenoj Turskoj, ako je suditi samo po ovom romanu, imaju izrazito loš položaj u društvu: njima nekada nije bilo dopuštano da izlaze na ulicu, napuštaju dvorište, pokazuju lice i kosu, a ponekad ni da se javno izjašnjavaju – a sve se to nasta-vlja i na početku novog veka.
Autor je svestan da je jedini način da opiše četiri decenije grada, koji za to vreme prima više od deset miliona stanovnika, a da zadrži priču u okvirima ko herentnog pripovedanja, to da se fokusira na pojedinca i sve njemu podredi. Mevlut je najbolji primerak koji je mogao da stvori i paradigma junakâ koji su danas retki, ali ipak vredni ovakvog dela. Čudan osećaj u meni možda nije najbolji roman ovog pisca, ali jeste vrhunac njegovog dosadašnjeg opusa. Ono što je prisutno u ranijim delima – hronika porodice i prijatelja (Dževdet-beg i njegovi sinovi), mnogostrukost narativnih glasova (Tiha kuća), pozicija pripovedača i život između Istoka i Zapa da (Bela tvrđava, Sneg), veza minulog i modernog vremena (Zovem se Crveno, Muzej nevinosti), uspostavljanje i zamena identiteta (Crna knjiga), verno posvećivanje na prvi pogled iracionalnoj opsesiji (Novi život), minuciozni pogled na jedan grad (Istanbul: Uspomene i grad) – sada je spojeno i dovedeno na viši nivo. Naravno, autor nagoveštava buduća razmišljanja kao što njegov protagonista gleda panoramu svog grada, primećuje šta se promenilo i predviđa kako će te promene teći u budućnosti. Ovaj roman nastajao je šest godina i opremljen je korisnim dodacima (porodično stablo, imenski registar i hronologija događaja na užem i širem planu), a naša pu blika bila je prva koja je dobila priliku da ga, u vrlo kvalitetnom prevodu Mirjane Marinković, čita van Turske. Ovakvo delo traži pažnju, vreme i koncentraciju i u prvi mah ne izgleda kao lako štivo; no, kasnije se uviđaju njegova prohodnost, sveobu hvatnost i vrednost na simboličnom planu, što će čak i čitaoci bez ranijeg iskustva sa delima Orhana Pamuka i referentnog okvira njegovog opusa znati da cene. Našim čitaocima, i našoj književnosti, potreban je ovakav roman.
Dragan Babić
