Muzej nevinosti

26.12.08

I danas se u Turskoj smatra prekršajem vređanje sećanja na Ataturka. Čovek ne može da ga opiše kao normalnu ličnost, a da ne završi u zatvoru. Pa ipak, o njemu se napišu stotine knjiga svake godine. Možda zbog toga što – kao i u slučaju knjiga o islamu – zabrane pojednostavljuju složene probleme i pružaju utehu autorima i čitaocima


U srcu moje biblioteke nalazi se biblioteka moga oca. Kada sam imao 17 ili 18 godina i počinjao da provodim najveći deo vremena čitajući, proždirao sam knjige koje je otac držao u dnevnoj sobi i one koje sam nalazio u istanbulskim knjižarama. Ako bi mi se dopala knjiga iz očeve biblioteke, odnosio bih je u svoju sobu i smeštao među svoje knjige. Ocu je bilo drago što njegov sin čita, a takođe mu se dopadalo što se njegove knjige sele u moju biblioteku i kada bi video neku od svojih starih knjiga na mojoj polici, zadirkivao bi me rečima: “Aha, vidim da je ova knjiga dobila viši čin.”
Sedamdesetih godina prošlog veka, kada sam imao 18 godina, počeo sam – kao i sva turska deca koja čitaju – da pišem poeziju. Slikao sam i studirao arhitekturu, ali je zadovoljstvo od toga počinjalo da bledi; noću sam pušio i pisao pesme i to krio od svih. Tada sam pročitao zbirke poezije koje je otac (koji je želeo da bude pesnik kada je bio mlad) čuvao na policama.
Voleo sam tanušne, izbledele knjige pesnika koji su u turskoj književnosti poznati kao pripadnici Prvog talasa (grupa Prvi novi, 1940. i 1950) i Drugog talasa (grupa Drugi novi, 1960. i 1970); želeo sam da pišem pesme u tom maniru. Pesnici Prvog talasa – Orhan Veli, Melih Yevdet i Oktaj Rifat – ostali su upamćeni po naslovu prve zajedničke zbirke, Garip. Oni su u modernu tursku poeziju uneli jezik ulice, veličajući njen duh, odbijajući stroga pravila zvaničnog jezika i okrutni, totalitarni svet koji ih je okruživao. Moj otac bi ponekad otvorio prvo izdanje knjige nekog od tih pesnika i zabavljao nas šaljivim i kapricioznim pesmama; njegovo čitanje naglas i stvaranje atmosfere koja je omogućavala da razumemo tu književnost, čine jedno od čudesnih bogatstava mog života.
Inspirisali su me i pesnici Drugog talasa, koji su uneli inovativni duh u sledeću generaciju, donoseći narativni, ekspresionistički prizvuk u poeziju, a povremeno i mešavinu dadaizma, nadrealizma i ukrasnih elemenata u kompoziciju; dok sam čitao te danas pokojnike (Yemala Sureju, Turguta Ujara, Ilhana Berka), bio sam ubeđen da i ja mogu da pišem kao oni, na način na koji je neko gledajući apstraktnu sliku dovoljno naivan da pomisli kako i on može da naslika tako što. U stvari, bio sam poput umetnika koji je, dok gleda sliku kojoj se divi, uveren da je spoznao kako je naslikana i žuri u studio da potvrdi svoje ubeđenje. Tako sam i ja odmah sedao za sto da pišem poeziju.
Uz retke izuzetke, dela ostalih turskih pesnika bila su izveštačena i udaljena od svakodnevice i nisu me zanimala. Ono što me je zabrinjavalo, bila je njihova intelektualna potka: izložen razarajućem uticaju Zapada, modernizacije i Evrope, šta je lokalni pesnik mogao da spase iz oštećene osmansko-turske književne tradicije koja je brzo nestajala, i kako? Šta od divanske poezije koju je stvarala osmanska elita pod uticajem persijske književnosti? Kakav je njen doprinos modernoj poeziji, ako lepotu i književnu visokoparnost potonje generacije mogu da razumeju samo uz pomoć rečnika i priručnika?
Uznemirujuća pitanja vezana za “oslanjanje na tradiciju” silno su zabrinjavala pisce iz generacije koja je prethodila mojoj, a i moju. Osmanska poezija negovana je vekovima ostajući uvek po strani od zapadnjačkog uticaja. Tu je postojao osećaj kontinuiteta, što je rasprave o književnim i filozofskim problemima činilo lakšim i udobnijim. Roman je bio uvezen iz Evrope i romanopisci i prozaisti su se okretali poeziji.
Ranih sedamdesetih, kada sam odlučio da postanem romanopisac, u Turskoj je poezija još smatrana jedinom pravom književnošću, dok je roman bio manje bitna, populistička forma. Roman je počeo ozbiljnije da se shvata tek poslednjih trideset pet godina. U istom periodu izdavačka industrija je napredovala zadivljujućom brzinom, nudeći veću raznolikost sve brojnijim čitaocima.
Kada sam odlučio da postanem pisac, ni poezija ni roman nisu bili cenjeni kao individualni izraz umetničkog senzibiliteta, neobičnosti duha, duše: dominantan stav bio je da ozbiljni pisci rade udruženo i njihova dela su vrednovana prema doprinosu društvenoj utopiji (modernizam, socijalizam, islamizam, nacionalizam ili sekularni republikanizam). Književne krugove nisu zanimali problemi individualnog kreativnog pisca koji se nadahnjuje istorijom i tradicijom ili pokušava da pronađe svoj glas.
Umesto toga, književnost se vezivala za budućnost: njen zadatak je bio da ruku-podruku sa državom radi na izgradnji srećnog i harmoničnog društva ili čak nacije. Utopijski modernizam – bio on sekularistički, republikanski ili socijalistički egalitaran – bio je zagledan u budućnost i potpuno slep za ono što se dešavalo na ulicama i u kućama Istanbula čitavog prošlog veka. Pisci koji su bili strastveno posvećeni tome kako da se Turska povede u svetlu budućnost, ne pripovedaju iskrenu priču o našim životima, kao što to čine pisci poput Ahmeta Hamdija Tanpinara i Abdulhaka Sinasija Hisara, koji su tugovali nad gubitkom tradicionalne kulture ili Saita Faika i Aziza Nesina, koje je privlačila poezija istanbulskih ulica i koji su bez predrasuda voleli taj grad.
U doba prihvatanja zapadnih vrednosti i ubrzane modernizacije, centralno pitanje – ne samo turske književnosti, nego svih književnosti van Zapada – jeste kako da se snovi o budućnosti oboje današnjicom, da se sanja o modernoj zemlji, a da se istovremeno prigrle zadovoljstva tradicije svakodnevnog života. Pisci koji su sanjali o radikalnoj budućnosti bivali su uvučeni u političke sukobe i često završavali u zatvoru, što je dalo tešku i gorku nijansu njihovom izrazu.
U biblioteci mog oca nalazile su se i prve objavljene knjige Nazima Hikmeta – najznačajnijeg turskog pesnika – iz tridesetih godina dvadesetog veka, pre nego što je uhapšen zbog revolucionarnih ideja. Na mene je ostavio duboki utisak ljutiti ton ovih pesama, utopijska vizija i formalne novine inspirisane ruskim futurizmom, ali sam jednako bio pogođen i patnjom pesnika, godinama koje je proveo iza rešetaka i opisom zatvorskog života u memoarima i pismima romanopisaca poput Orhana Kemala i Kemala Tahira. Može se napraviti čitava biblioteka samo od memoara, romana i priča turskih intelektualaca i novinara koji su završili u zatvoru.
Čitao sam toliko zatvorske književnosti, bio sam tako dobro upućen u zatvorsku dnevnu rutinu i taj razmetljivi i agresivni govor (zatvorski sleng mi je postao omiljen), da sam se osećao kao da sam i sam robijao. U to vreme sam zamišljao pisca kao nekoga kome je policija stalno za petama, koga prate policajci u civilu, prisluškuju mu telefon, ne može da dobije pasoš i piše bolna pisma voljenim iz zatvora. Taj način života, koji sam poznavao samo iz knjiga, nije bio nešto što bih sebi poželeo, ali mi je bio romantičan. Kada sam trideset godina kasnije i sam imao nekoliko sličnih problema, tešio sam se da su moji problemi mnogo manji od onih koji su zadesili pisce o kojima sam čitao kao mlad.
Žao mi je što se nisam oslobodio prosvetiteljske, utilitarističke ideje da knjige postoje da bi nas pripremile za život. Možda su na mene uticali životi turskih pisaca. Ali to ima veze i sa činjenicom da u Turskoj nije postojala prava biblioteka. U Borhesovoj imaginarnoj biblioteci svaka knjiga je i mistično biće, a sama biblioteka nudi iluziju poetskog i metafizičkog beskraja, odražavajući složenost spoljašnjeg sveta; iza tog sna nalaze se stvarne biblioteke sa toliko knjiga da se nikada ne mogu prebrojati niti pročitati. Borhes je bio direktor takve biblioteke u Buenos Ajresu. Ali kada sam bio mlad, u celoj Turskoj nije postojala slična biblioteka. Nijedna biblioteka nije imala knjige na stranim jezicima. Želeo sam da naučim sve što se može naučiti, da postanem mudra osoba i izbegnem ograničenja nacionalne književnosti, nametnuta od književnih klika i podržana režimskim zabranama. Morao sam da stvorim sopstvenu veliku biblioteku.
Između 1970. i 1990. moja glavna delatnost, pored pisanja, bila je kupovina knjiga za moju biblioteku. Želeo sam da ona sadrži sve knjige koje sam smatrao važnima i korisnima. Otac mi je dao značajnu svotu za ostvarenje tog cilja. Od svoje osamnaeste godine imao sam običaj da nedeljno odlazim na Sahaflar, bazar antikvarnih knjižara na Bejazitu, centru starog Istanbula. Proveo sam sate i dane u radnjicama koje su grejale beskorisne male grejalice na struju i bile zatrpane kulama nerazvrstanih knjiga. Tu su svi delovali siromašno – od prodavca, vlasnika radnje, slučajnog posetioca, do zainteresovane mušterije.
Ulazio bih u antikvarnicu, pretražio police, listao knjige i nalazio istoriju odnosa Švedske i Osmanskog carstva u XVIII veku; ili memoare glavnog lekara u Bakirkoj bolnici za duševne bolesti; ili svedočenje novinara o neuspelom državnom udaru; ili monografiju o osmanskim spomenicima u Makedoniji; ili kratki rezime na turskom iz rukopisa nemačkog putnika koji je posetio Istanbul u XVII veku; ili razmatranja manično-depresivnog poremećaja i sklonosti ka šizofreniji profesora sa Medicinskog fakulteta Čapa; ili zbirku pesama zaboravljenog osmanskog pesnika na savremenom turskom sa propratnim komentarima; ili ilustrovanu propagandnu knjigu kancelarije istanbulskog upravitelja iz 1940, sa crno-belim fotografijama istanbulskih zgrada i parkova.
Cenkao bih se sa prodavcem i kupio knjige. U početku sam sakupljao klasike svetske i turske književnosti, to jest knjige “važne” za tursku književnost. Mislio sam da ću svakako pročitati i druge knjige, samo da prvo završim sa klasikom. Moja majka, koja se brinula jer previše čitam, govorila je: “Prestani već jednom da kupuješ knjige, dok ne završiš sa ovima koje imaš!”
Nisam kupovao knjige kao kolekcionar, nego kao pomahnitali čovek koji očajnički pokušava da shvati zašto je Turska toliko siromašna i puna problema. Kada sam bio u dvadesetim godinama, prijatelji bi me pitali zašto preplavljujem stan knjigama i nikada nisam uspeo da dam zadovoljavajući odgovor. Slika kuće u Legendama Gumu hane; nezvanični opis pobune protiv Ataturka od Edema Čerkeza; lista političkih atentata tokom Drugog ustavnog perioda (1908-1922) dok su na vlasti bili Mladoturci; priča o papagaju koga je ambasador u Londonu poslao sultanu Abdulhamidu; zbirka obrazaca ljubavnih pisama za sramežljive; politički memoari lekara koji je otvorio prvi sanatorijum u Turskoj; beleške komesara koji je u policijskoj školi držao predavanja o uličnom kriminalu džeparoša, prosjaka, varalica...
Tu su bili i memoari bivšeg predsednika u šest tomova prepuni dokumenata; knjiga koja je opisivala kako je etički kodeks osmanskih esnafa uticao na modernu poslovnu praksu; pariski memoari zaboravljenog umetnika iz tridesetih godina prošlog veka; knjiga o trikovima kojima su se služili trgovci da bi podigli cenu lešnika; zbirka tekstova marksista na pet stotina strana; priča o transformaciji grada Eregli posle otvaranja fabrika za obradu gvožđa i čelika; knjiga za decu pod naslovom 100 znamenitih Turaka; povest o velikom požaru na Aksaraju 1911; zbirka kolumni koje je u periodu između dva svetska rata pisao zaboravljeni novinar; knjiga od dvesta strana u kojoj je opisana dve hiljade godina duga istorija gradića u centralnoj Anadoliji; i tvrdnje penzionisanog učitelja da je, ne znajući ni reč engleskog, otkrio ko je ubio Kenedija samo na osnovu podataka iz turskih novina.
Da li sam bio toliko zainteresovan da bih sve knjige pročitao od korica do korica? Kada su me kasnije pitali: “Gospodine Pamuk, da li ste pročitali sve knjige iz vaše biblioteke?”, ja bih, ne smatrajući to pitanje nimalo beznačajnim, odgovarao: “ Da. Pa čak i da ih nisam sve pročitao, one bi i dalje mogle da budu od koristi.”
Dok sam bio mlad, moja veza s knjigama zasnivala se na optimizmu neizlečivog pozitiviste koji veruje da učenjem može da ovlada celim svetom. Verovao sam da ću jednoga dana svu tu erudiciju iskoristiti u svojim romanima. U tome sam sličan junaku Sartrove Mučnine, koji čita knjige iz biblioteke od A do Š, i Piteru Klajnu, junaku Slepila Elijasa Kanetija, koji je ponosan na svoje knjige kao vojnik na svoj puk. Borhesovska biblioteka za mene nije metafizička maštarija o beskrajnom svetu – to je biblioteka koju sam, sakupljajući knjigu po knjigu, sam stvorio u svojoj kući u Istanbulu. Zgrabio bih knjigu o pravnim osnovama poljoprivredne ekonomije u Osmanskom carstvu u XV i XVI veku i čitajući o određivanju visine poreza na tigrovu kožu, saznao da se u to vreme u Anadoliji mogla čuti rika tigrova. Iz podebelih knjiga sabranih pisama iz izgnanstva Namika Kemala, romatičara, aktiviste, patriote, didaktičkog pesnika iz XIX veka (turskog Viktora Igoa), prvi put sam saznao da je čuveni pesnik, sveprisutni junak iz udžbenika i školskih legendi, imao izuzetno pogan jezik. Zabavni politički memoari uhapšenog parlamentarca; izveštaj službenika osiguravajućeg društva o najzanimljivijim slučajevima požara i saobraćajnih nesreća na koje je naišao tokom karijere; memoari sjajnog diplomate čija je ćerka sa mnom išla u razred – kad god bih naišao na takve knjige, smesta bih ih kupovao.
Tako zadubljen u knjige propuštao sam život, ali čak i kada sam to shvatio, nastavio sam da kupujem knjige, kao da sam se svetio životu koji mi je izmicao. Mnogo godina kasnije, shvatio sam koliko sam srećnih sati proveo družeći se sa prodavcima u tim hladnim knjižarama, pijući čaj kojim su me služili i pregledajući prašnjave gomile od vrha do dna. Pošto sam deset godina pročešljavao police antikvarnica na Sahaflar bazaru, zaključio sam da je kroz moje ruke prošla svaka knjiga štampana latiničnim pismom od stvaranja Republike do sedamdesetih godina XX veka. Izračunao sam da je u tih 50 godina bilo izdato najviše 50.000 knjiga, znači od Ataturkove odluke iz 1928. da cela nacija pređe sa arapskog pisma na latinicu. Do 2008. taj broj je nadmašio sto hiljada. Možda sam imao tajni plan da sve te knjige sakupim u svojoj biblioteci...
Moj izbor je uglavnom bio nasumičan i impulsivan. Kupovati knjige jednu po jednu, pomalo je kao zidati kuću ciglu po ciglu. Tokom osamdesetih viđao sam mnoge ljude poput sebe, ne samo u antikvarnicama, nego i u običnim istanbulskim knjižarama. Mislim na one koji bi ulazili u knjižare oko pet, šest po podne i pitali “Ima li nečeg novog danas?”, a zatim pregledali jednu po jednu knjigu koja je od juče prispela.
Godine 2008. izdato je tri puta više knjiga nego pre trideset godina, ali osamdesetih godina prošlog veka u Turskoj se u proseku štampalo tri hiljade knjiga godišnje. Većinu sam video, a skoro polovinu činili su prevodi. Veoma malo knjiga je uvoženo i čitao sam te zbrzane i nepromišljene prevode nastojeći da shvatim šta se dešava u svetskoj književnosti.
Sedamdesetih godina zvezde svake knjižare bile su pozamašne istorijske knjige koje su istraživale iskonske uzroke siromaštva i “nazadnjaštva” Turske i njenih socijalnih i političkih nemira. Te ambiciozne moderne istorije posedovale su ljutiti ton; u oštroj suprotnosti sa starim osmanskim istorijama – sve njih sam, takođe, kupio – ove nove istorije za pretrpljene katastrofe nisu optuživale same Turke, već su krvicu za naše siromaštvo, nedostatak obrazovanja i “nazadnjaštvo” prebacivale na strane sile ili nekolicinu naših zlih i korumpiranih ljudi. Verovatno je to razlog što su toliko čitane i omiljene.
Nikada nisam mogao da odolim nijednoj priči, romanu ili memoarima koji istražuju savremene vojne pučeve, političke pokrete ili niz vojnih poraza poslednjih godina Osmanskog carstva, neprekinutu nit političkih ubistava povezanih sa tajnim, zlim zaverama ili igrom stranih sila. Priče o gradovima koje su napisali penzionisani učitelji, memoari lekara, inženjera, poreznika, diplomata i političara punih ideala, životne priče filmskih zvezda, knjige o islamskim sektama i njihovim poglavarima, napisi o masonima sa punim imenima i prezimenima – sve sam ih kupio, zato što je u njima bilo malo komičnog, malo života, malo stvarnosti i malo Turske.
Kada sam bio dete voleo sam da čitam knjige o Ataturku koje su napisali njegovi prijatelji i bliski saradnici. Wih su napisali ljudi koji su poznavali Ataturka i istinski ga voleli. Zahvaljujući zakonima koji štite sećanje na Ataturka, kasnijim generacijama je bilo veoma teško da pišu o njemu kao običnom čoveku. I danas se u Turskoj smatra prekršajem vređanje sećanja na Ataturka. Čovek ne može da ga opiše kao normalnu ličnost, a da ne završi u zatvoru. Pa ipak, o njemu se napišu stotine knjiga svake godine. Možda zbog toga što – kao i u slučaju knjiga o islamu – zabrane pojednostavljuju složene probleme i pružaju utehu autorima i čitaocima.
Sredinom sedamdesetih, kada sam odustao od iluzija da ću postati slikar ili arhitekta i rešio da postanem romanopisac, u Turskoj je godišnje štampano četrdeset do pedeset romana. Sve bih ih pregledao i za većinu mi se činilo da bi mi jednoga dana mogli biti od koristi; ne zato što su obavezno imali literarnu vrednost, nego što sam u njima pronalazio opise života u turskim selima i varošicama i komadiće života iz Istanbula. Naš slavni kritičar iz pedesetih Nurulah Atač (snažno je branio naše pravo da pozajmljujemo od zapadne civilizacije, posebno od francuske kulture, ali nije mogao odoleti da ne ismeje gluposti koje su činili loše obrazovani pisci pokušavajući da imitiraju Francuze), jednom je rekao da je u zemlji kao što je naša, ponekad neophodno kupiti barem neke knjige koje se pojave na tržištu, tek da bi se pružila podrška autorima i izdavačima. Poslušao sam savet.
Čitajući te knjige osećao bih se delom kulture, istorije; razmišljao sam o knjigama koje ću jednoga dana napisati i bio srećan. Ponekad bi me obuzela seta. Savladana štamparskim greškama u knjizi ili nemarnošću autora i izdavača, moja pažnja bi odlutala; čitao bih knjigu čija je tema zavređivala rafiniranu i pronicljivu analizu i bolelo me je kada bih uvideo da ju je pisac ubio u žurbi, ljutnji ili panici. I sama tema počela bi da izgleda smešno i otrcano. Rastuživalo bi me i kada bi bezvredna knjiga bila široko prihvaćena ili ako bi neka druga, očaravajuća knjiga ostala neprimećena.
Osećao sam ukleti oblak nadvijen nad ljudima koji se bave književnošću, a žive van Zapada. Od kakvog je značaja saznanje da se u Anadoliji u XV i XVI veku čula rika tigrova? U čemu je smisao traganja za uticajem indijske književnosti na Asafa Haleta Čelebija – pesnika za koga jedva da su čuli i turski čitaoci? Činilo mi se važnim da su horde, koje su u divljanjima u Istanbulu 6. i 7. septembra 1955. porazbijale prodavnice i opljačkale kuće istanbulskih Grka, Jermena i Jevreja, bile podstaknute ne samo od turskih tajnih službi, nego i od Britanije koja nije želela da Kipar postane deo Grčke. Ali to nikome nije bilo važno. Niti je ikoga zanimalo o čemu je Ataturk razgovarao sa iranskim šahom tokom putovanja po Bosforu. Imao sam osećaj da svi koji istražuju te teme i o tome pišu romane i priče, to rade uzalud.
U najmračnijim danima osećao sam se kao Faruk, junak mog drugog romana Tiha kuća, koji je proučavao više vekova stara dokumenta u osmanskim arhivama i držao ih sve u glavi, ali nije bio u stanju da uspostavi vezu ni sa jednim od njih: pitao bih se koji je “značaj” uspešnog očuvanja detalja čitave jedne istorije, čitave kulture, čitavog jezika. Koliko je važno znati ko je izazvao veliki požar u Izmiru 1922? Izgledalo mi je da ima samo četvoro, petoro ljudi osim mene koji su želeli da saznaju uzroke i pozadinu vojnog puča od 27. maja 1960. ili stvaranja Demokratske partije posle Drugog svetskog rata. Da li je to što je turska kultura bila suviše politična? Ili što je glavno izražajno sredstvo zemlje bila politika? Ili je naše osećanje da se nalazimo suviše daleko od centra – da živimo na margini – učinilo da vidimo tako malo vrednosti u nacionalnoj biblioteci?
Kada sam razmišljao šta sam naučio iz knjiga koje sam tako radosno donosio u kuću, kada sam procenjivao koliko one malo znače ostatku sveta, osetio bih se prazno i beskorisno i sve zadovoljstvo bi iščilelo. Iako sam u svojim dvadesetim godinama bio očajan što živim daleko od centra zbivanja, to me nije sprečilo da nežno volim svoju bilioteku. U tridesetim sam prvi put otišao u Ameriku da vidim druge biblioteke i suočim se sa bogatstvom svetske kulture. Ražalostilo me saznanje koliko se tamo malo zna o turskoj kulturi i književnosti. U isto vreme, ta tuga je učinila da romanopisac u meni jasnije sagleda razliku između prolaznih osobina kulture i njene suštine i to sam shvatio kao upozorenje: treba dublje da se zagledam u život i u svoju biblioteku.
U romanu Sporost Milana Kundere postoji lik Čeha koji učestvujući na međunarodnoj konferenciji koristi svaku priliku da govori “kako stoje stvari u mojoj zemlji”; to ima za posledicu da bude ismejan. Ispravno je da bude predmet prezira čovek koji misli samo na svoju zemlju i ne vidi vezu sopstvene ljudskosti i ostatka sveta. Ali dok sam čitao Sporost, nisam se identifikovao sa onima koji su prezreli tog čoveka – identifikovao sam se sa njim. Ne zato što sam želeo da budem on; naprotiv, zato što to nisam želeo. Tek osamdesetih sam shvatio da – pozajmiću nekoliko reči od junaka mog romana Crna knjiga – ako želim da “postanem svoj”, ne treba da se rugam Najpolovom “imitatoru” koji želi da prevaziđe provincijalizam i poniženje, nego treba da se poistovetim sa njim.
Turska nikada nije bila zapadna kolonija. I kada je podražavala Zapad u skladu sa Ataturkovim naredbama, to nikada nije bio nedoličan, ponižavajući poduhvat, kako ga u svojim sredinama opisuju Kundera, Najpol i Edvard Said. Ta činjenica je značajan deo turskog identiteta. Što se tiče ljupkih besmislica Efruza Beja, lika koji je podjednako predmet ljubavi i mržnje, stvorenog da oslika stremljenje ka svemu zapadnjačkom kao nešto pomodarsko i snobovsko – za turske čitaoce on ne predstavlja bogatstvo turske književnosti. Jedino što on pokazuje, jeste da je Omer Sejfetin (1884-1920), nacionalista, polemički pripovedač koji mestimično flertuje sa idejama rasnog purizma, naslikao prihvatanje vrednosti Zapada kao težnju više klase da se odvoji od naroda.
Kada se suočim sa takvim preterivanjem, saosećam sa Dostojevskim koji je bio besan na ruske intelektualce što bolje poznaju Evropu nego Rusiju. U isto vreme, osećam da taj bes koji je naterao Dostojevskog da se okrene protiv Turgenjeva, nije naročito opravdan. Polazeći od ličnog iskustva, znam da iza prilježnosti Dostojevskog da odbrani rusku kulturu i pravoslavni misticizam – da to nazovemo ruskom bibliotekom? – stoji gnev ne samo prema Zapadu, nego i prema ruskim intelektualcima koji ne poznaju sopstvenu kulturu.
U trideset pet godina koje sam proveo pišući romane, naučio sam da se ne smejem knjigama koje su drugi napisali i da ih ne odbacujem, bez obzira na to kako neprikladne, staromodne, glupe, smušene ili čudne bile. Možda tajna naklonosti prema tim knjigama leži u tome da ih ne čitamo na način na koji su to želeli pisci... Smisao je da čitamo te knjige – čudne i ravnodušne, prošarane trenucima zadivljujuće lepote – tako što uđemo u kožu njihovih pisaca. Nećete izbeći provincijalizam tako što bežite od provincije, nego tako što ćete je prihvatiti. Tako sam naučio da utonem u svoju polako narastajuću biblioteku, a i kako da se odmaknem od nje. Tek sam u četrdesetim naučio da je najjači razlog da volim svoju biblioteku taj što ni Turci ni zapadnjaci ne znaju za nju.
Ali sada mi kažu: “Dobili ste i Nobelovu nagradu i ove godine je Turska počasni gost Sajma knjiga u Frankfurtu. Da li biste mogli da nam opišete svoju biblioteku?” Spreman sam da to uradim i učinim da i drugi zavole moju tursku biblioteku, ali dok počinjem da radim na tome, bojim se da prestajem da je volim.

(Tekst je objavljen na turskom na Milliyet.com a engleska verzija u decembarskom izdanju The New York Review of Books.
S dopuštenjem “Peščanika” (www. pescanik.net)
NIN objavquje prevod na srpski Snežane Petrović)

18.06.09 Glas javnosti

Samo nekoliko meseci pošto je objavljen u Turskoj, pred našim čitaocima u izdanju „Geopoetike“ je, među prvima u svetu, jedan od najobimnijih romana Orhana Pamuka. Među stranicama ove knjige sa više od sto pedeset likova u osamdeset i tri poglavlja na šest stotina stranica pisac slika Istanbul u vremenu od 1975. godine do današnjih dana. Pamuk u romanu „Muzej nevinosti“ otvara najraznovrsnije teme - od društvenih tabua do neodoljive modernosti i sloboda koje su sedamdesetih osvajali i mladi Istanbulci, od metaforičkih muzejskih vrednosti do pregleda zbirki najbizarnijih svetskih muzeja, od zapleta kao na filmu do pripovesti o svetu savremene turske kinematografije. Ono što ovo Pamukovo delo razlikuje od njegovih prethodnih književnih ostvarenja jeste - ljubav, dok je Istanbul pak kao i uvek kad je Pamuk u pitanju, nezaobilazna velika pozornica velike priče. Ulicama istanbulskih četvrti Nišantaš, Čukurdžuma, Taksim, Harbija, Bejoglu, često krstari još jedan junak ove knjige - automobil ševrolet iz 1965, koji svojom rutom spaja ekskluzivne klubove i musave barove, luksuzne vile i sirotinjske periferijske četvrti, bioskopske bašte kojih danas više nema i mesta i scene vezane uz turski film i glumce, poslovne četvrti i ćumeze staretinara čudaka. No, ovaj roman je pre svega knjiga o vezama među ljudima, opsesijama, fetišima, emotivnoj zavisnosti, sakupljanju stvari i uspomena, sećanju i čežnji. U osnovi svega stoji fundamentalno pitanje šta je ljubav, zapravo. Glavni lik, Kemal, pripadnik visokog društva - zaljubljen je u Fusun, mladu devojku iz drugog društvenog miljea. U tragičnom nizu događaja on opsesivno sakuplja svaki predmet koji ona dodirne. Iz te nesvakidašnje opsesije junaka romana rađa se, u realnom vremenu, prostoru i životu, i ideja Orhana Pamuka da za roman izgradi muzej. Tako je posle devet godina od kupovine stare trospratne kuće u istanbulskom kvartu Čukurdžuma 1999. istovremeno završeno renoviranje budućeg muzejskog prostora, ali i knjiga pod naslovom Muzej nevinosti. Kao što to roman čini na svoj imaginarni način, tako i taj muzej ima nameru da na svoj materijalni način sakupi i izloži predmete ovog romana. Prema oceni Vladislava Bajca, ovaj roman iskazuje najviše pažnje i poštovanja među ljudima.

14.05.09 Vreme

Iz perspektive osuđivanju sklone pameti, Muzej nevinosti je panoramska slika novije turske istorije, roman o Istanbulu, hičkokovsko-osterovska stilska vežba razlikovanja između naratora i autora, alternativna istorija turskog filma, narativni esej o muzejima i sve to zajedno, ali nije ljubavna priča. A opet, iz perspektive ludila – prvenstveno je ljubavna priča

Ima jedna pjesma na albumu Zdravka Čolića, Zavičaj, koja mi se vrtila po glavi sve vrijeme čitanja pozamašnog (600 stranica) Pamukovog Muzeja nevinosti (Geopoetika, prevela s turskog Mirjana Marinković). Pjesma je četvrta po redu na albumu, a zove se Bembaša. Pjesma, banalno govoreći, govori o (sarajevskom) ljubavnom trouglu; lirski subjekt se, nekad ljeti na Bembaši, spetljao s djevojkom svog prijatelja. Zato i postoje ludila, da bi ih pamet osudila – pjeva Čolić prije refrena: "Što baš ti, što baš ja?/Mali grad, sve se zna./Baš ti, baš ta Bembaša!"

BOSANSKO POREKLO: E sad, objektivno govoreći, Istanbul je sve, samo nije mali grad, no u Muzeju nevinosti narator nekoliko puta kaže u suštini istu stvar; kao, mislio je da tajna ljubav može ostati tajna, no u Istanbulu se sve sazna. Da i ne govorim o tome kako se svaki bosanski grad koji drži do sebe, pa tako i Sarajevo, samoopisuje kao mali Istanbul. I ne treba misliti da je "bosanska veza" u Muzeju nevinosti – nategnuta. Fusun, heroina romana, ona oko koje se sve vrti, podrijetlom je (po ženskoj liniji) iz Bosne, a to saznajemo na samom početku, već u trećom poglavlju. (Roman, inače, ima osamdeset i tri poglavlja.) Na nivou sižea, Muzej nevinosti funkcionira kao preplitanje nekoliko ljubavnih trouglova. Na nivou (mikro)geografije, roman se zbiva u (nepravilnom) trouglu grada Istanbula, sa epicentrom u Nišantašu. Kod Pamuka je, međutim, kao i kod njegovog učitelja Dostojevskog, naoko banalan siže tek pretekst za prozni tour de force, a Istanbul mu je, da ostanem kod iste paralele, ono što je Petrograd za Dostojevskog: i velegrad i privilegovana pozornica i mitsko mjesto (pupak svijeta) i zavičaj. Ima jedna Sioranova rečenica savršeno primjenjiva na Dostojevskog, a koja važi za Pamuka, najboljeg suvremenog učenika Dostojevskog: "Nema istinske umjetnosti bez jače doze banalnosti. Onaj ko se stalno služi neobičnim, brzo ugnjavi, budući da ništa nije nesnosnije nego jednoličnost izuzetnog."

PONEKAD: Bogati istanbulski mladić pred zarukama sa idealnom udavačom spetlja se s mlađom siromašnom curom, prodavačicom. Zaručnica kasnije završi s njegovim najboljim prijateljem, a i siromašna cura se uda, ali ne za njega. Prava priča tek tada počinje. Ako je u (pred)viktorijanskom vremenu ljubavni roman bio nezamisliv bez zapreka uoči konzumacije, ovdje zapreke dolaze – poslije. Roman se u postmodernističkom maniru istovremeno pretvara i u roman o pisanju romana, odnosno roman o kreiranju muzeja koji je roman (i romana koji je muzej). U tom smislu, Pamuk si povremeno dopušta stilske bravure koje funkcioniraju kao svojevrsna demonstracija sile. Najbolji primjer je šezdeset deveto poglavlje pod naslovom Ponekad, poglavlje koje se u cijelosti sastoji od rečenica koje počinju riječju Ponekad; roman bi funkcionirao i da se ovo poglavlje izostavi, no ono je, takvo kakvo jest – nalik pjesmi u prozi, svojevrsno srce romana. Ono je puno rečenica stvorenim za podvlačenje. Ima takvih rečenica po cijelom romanu, poput one koja nije iz navedenog poglavlja, ali ipak počinje navedenom riječju: "Ponekad mislim da to što je pušenje toliko raširena navika, ne potiče od moći nikotina, već otuda što u ovom praznom i besmislenom svetu tako lako pruža osećaj da činimo nešto smisleno." Pušenje je, na prvi pogled, najsmislenija naratorova navika; sve ostalo je prilično ludo, ali, kako znamo, razlog zašto postoje ludila je da bi ih pamet osudila. Iz perspektive osuđivanju sklone pameti Muzej nevinosti je panoramska slika novije turske istorije, roman o Istanbulu, hičkokovsko-osterovska stilska vježba u razlikovanja između naratora i autora, alternativna povijest turskog filma, narativni esej o muzejima i sve to zajedno, ali nije ljubavna priča. A opet, iz perspektive ludila – prvenstveno je ljubavna priča.

POTRAGA ZA SREĆOM: U posveti za Derviš i smrt Meša Selimović kaže (parafraziram) da njegov roman, kao i svaki drugi, zapravo govori o traganju za srećom. Muzej nevinosti se i te kako uklapa u datu formulu; prvo poglavlje nosi naslov Moj najsrećniji trenutak u životu; četrdeset osmo se zove U životu je najvažnije biti srećan, a ime posljednjeg je – Sreća. Prva rečenica romana glasi: "Bio je to najsrećniji trenutak u mom životu, mada tada toga nisam bio svestan." Posljednja pak ide ovako: "Ono što bih rekao o svom životu – bio sam srećan." Sve između je traganje za srećom, ono što se u američkoj Deklaraciji nezavisnosti izjednačava sa jednakošću i slobodom – pursuit of happiness. Dominantno osjećanje u romanu je tuga (četrdeset drugo poglavlje, poglavlje u geometrijskoj sredini romana, zove se Jesenja tuga), no početak i kraj su obilježeni srećom. To je kao kod popularne muzike; nije važno kakav je tekst, ako je melodija vesela. Uostalom, osjećanje s kojim završavaju Braća Karamozovi jednako je osjećanju s kojim završava Travnička hronika, a to je ono osjećanje – sve će jednom biti kako treba, osjećanje koje Andrić uspoređuje s melodijom. Onako na prvu, ta bi melodija morala biti neka uzvišena polifonična klasika. No, ko zna, možda zapravo može biti riječ samo o nekoj banalnoj pop melodijici. Baš ti, baš taj Nišantaš; tako nešto.
Muharem Bazdulj

21.01.09 Vijesti

“Muzej nevinosti”, novi je roman turskog nobelovca Orhana Pamuka. To je prva Pamukova knjiga objavljena poslije dobijanja Nobelove nagrade. “Muzej nevinosti”, originalna knjiga u kojoj se proza transformiše u muzejske eksponate i muzej u knjigu, u Turskoj je objavljena sredinom prošle godine, jesenas je izašao prevod na njemački jezik, a nedavno i srpsko izdanje u prevodu Mirjane Marinković i izdanju “Geopoetike”.

U srži ovog romana je ljubavna priča, ljubavni trougao. Radnja romana se dešava u Turskoj između 1975. i 1985, da bi se kasnije nastavila sve do 2000. godine. Kemal, pripadnik visokog istanbulskog društva, sa perspektivnom vezom i poslovima, pred vjeridbom sa Sibel, modernom Turkinjom obrazovanoj u Francuskoj, kupujući svojoj djevojci tašnu u prodavnici susreće svoju dalju rođaku Fusun.

Fusun je prodavačica u toj radnji, ali siromašna i lijepa djevojka. Između Kemala i nje otpočinje strasna veza koja je trajala nešto manje od dva mjeseca, tačnije 44 dana. Kemal se vjeri sa Sibil, vjeridbi prisustvuje i Fusun sa svojim roditeljima, i poslije toga se dešava misteriozni nestanak Fusun. Kemal i Sibil nastavljaju zajednički život iako nijesu vjenčani, ali on ne može nikako da se oslobodi opsesije i potrage za Fusun. Manično sakuplja sve predmete koje su njoj pripadale ili ih je dodirivala te ih skladišti u stanu gdje su se oni susretali.

Kemal raskida vjeridbu, nastavlja svoju potragu za Fusun, i pronalazi je poslije dužeg vremena. Ona je sada udata žena, a Kemal uspijeva da uspostavi prijatan kontakt sa njenim roditeljima i mužem Feridunom, mladim filmadžijom, tako da je u mogućnosti da je često viđa jer ih posjećuje svako drugo veče. Sa Feridunom Kemal pravi planove za snimanje filma u kome će Fusun biti glavna glumica. Kemalove posjete traju osam godina, on se zadovoljava što može da bude u blizini sa Fusun, da dodiruje predmete koje ona dodiruje, da ih sakuplja u stanu koji će prerasti u muzej. Ova situacija traje dok u novinama ne izađe tekst o tome kako bogati mladić želi da finansira film kako bi zadobio ljubav svoje dalje rođake.

Naravno, svi u Istanbulu shvataju o čemu je riječ. Dešavaju se preokreti, tragedija, konačan zbir jedne tragične ljubavi i opsjednutosti ženom. Kemal nastavlja da živi sa sjećanjem na voljenu ženu. To više nije ljubavna priča, već postaje fiks ideja, sa buržujskim Istanbulom u pozadini.

I u ovoj knjizi, Istanbul, Pamukov rodni grad, još jednom je u centru romana. Pamukovi junaci se kreću istanbulskim četvrtima Nišantaš, Čukurdžuma,Taksim, Harbija, Bejoglu, Bosfor kroz ekskluzivne klubove i barove, luksuzne vile i sirotinjske periferijske četvrti, bioskopske bašte, poslovne četvrti i ćumeze čudaka. Pamuk u “Muzeju nevinosti” otvara najraznovrsnije teme - od društvenih tabua do neodoljive modernosti i sloboda koje su sedamdesetih osvajali i mladi Istanbulci, seksualnosti i djevičanstva, metaforičkih muzejskih vrijednosti, pregleda zbirki najbizarnijih svjetskih muzeja, zapleta na filmu, pripovjesti o svijetu savremene turske kinematografije.

U intervjuu za italijanski list “Republika” Pamuk je objasnio da je ideja za ovaj roman i razvoj radnje sazrela još prije deset godina, ali da je tek poslije svakodnevnog, čak i noćnog rada tokom posljednjih šest godina konačno uspio da završi knjigu.

“Pisao sam i pisao. Potom, na kraju obratio sam pažnju na detalje. Moj asistent i izdavač su mjesecima revidirali rukopis. Bilo je ponavljanja, junaka koji se odjednom pojavljuju pošto su prije 200 strana posljednji put pomenuti. Moja bivša žena, koja je profesor istorije, je čitala rukopis, moja kćerka, moj izdavač. To je mala grupa povjerljivih ljudi. Moj brat Ševket, koji je ekonomist provjeravao je ispravnost datuma i cifara. Potom sam ja proučavao njihove reakcije. Gledao sam izraze njihovih lica, koliko su zadovoljni. Ako nešto nije išlo, shvatao sam da moram da intervenišem.”
Iz nesvakidašnje opsesije junaka romana “Muzej nevinosti” rodila se, u realnom vremenu, prostoru i životu, i ideja Orhana Pamuka da za roman izgradi muzej.
Tako je poslije devet godina od kupovine stare trospratne kuće u istanbulskom kvartu Čukurdžuma 1999, istovremeno završeno renoviranje budućeg muzejskog prostora, ali i knjiga pod naslovom “Muzej nevinosti”. Kao što to roman čini na svoj imaginarni način, tako i taj muzej ima namjeru da na svoj materijalni način sakupi i izloži predmete ovog romana.

Ferit Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Studirao je arhitekturu u Istanbulu, ali je 1976. završio Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta. Aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Prvi roman “Dževdet-beg i njegovi sinovi” je objavio 1982. Potom slijede: “Tiha kuća”, “Bijela tvrđava”, “Novi život”, “Zovem se Crveno”, “Druge boje”, „Crna knjiga“, “Snijeg” i “Istanbul: uspomene i grad”. Za svoja djela dobio je brojna turska i međunarodna književna priznanja među kojima su najznačajnije nagrada - IMPAC Dablin, Prix Médicis étranger, Nagrada za mir knjižara Njemačke i Nobelova nagrada za književnost 2006. godine. Knjige Orhana Pamuka prevedene su na više od četrdeset svjetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primjeraka.

Šta je zapravo ljubav?

Pamuk naglašava da je priča o ljubavi između Kemala i lijepe Fusun veoma ambiciozno djelo koje se fokusira na veliko pitanje: šta je zapravo ljubav? Šta se dešava u nama kad smo zaljubljeni? Naročito, o čemu razmišlja čovjek koji se zaljubio u jednu djevojku koja ga odbija? Pamuk je objasnio: „U ovu knjigu o braku i tabuima, o djevičanstvu i seksu, sa mnogo detalja o osjećanjima, stavio sam sve što znam o ljubavi. Već dugo vremena želio sam da se posvetim ovoj vječitoj temi, značajnoj za čovjeka svih epoha, koja će se odnositi na čovjeka u svakom vremenu. Koliko sam mogao, pokušao sam da prodrem u ovu beskonačnu temu”.

V.OGNJENOVIĆ