13.09.03 Politika
Spirala spasenja
Prevedene knjige
Kratki roman "Bez krvi" Alesandra Barika može se objasniti i počevši od kraja – od završne napomene pisca. On naime kaže kako je roman počeo da piše u Bostonu, gde je boravio kao gost muzeja Izabele Stjuart Gardner. Muzej podseća na palate venecijanskih plemića: "A od Venecije ni traga". Stvarnost u svom najvišem obliku podražava umetnost. Sam pojam podražavanja je, uz oblikovanje, najvažniji princip umetnosti, što će reći da stvarnost (u svom najvišem obliku) ima stvaralačka svojstva. Teoretičari postmoderne tvrde da umetnost ne podražava život, već da eskalira u svet i rasprskavajući se, daje mu oblik. Samim tim, dabome, i smisao.
Fabula romana, pak, podražava sasvim drugačiji vid stvarnosti. Pošto je rat već završen, na imanje Mato Ruha stižu četiri osvetnika, za koje lični obračun sa vlasnikom Manuelom Rokom još uvek traje. Roka sakriva kćerku i sina, ali mladić u odsudnom trenutku napušta skrovište pa rečena četvorka ni za njega nema milosti. Ne bi je imala ni za devojčicu Ninu da Tito, koji je pronašao, nije prećutao istinu. Pedeset godina kasnije uspeva da ga nađe, i tokom dugog i iscrpljujućeg razgovora oni uspevaju da napipaju put do pomirenja.
Umreženi svet
"Bez krvi" se eksplicitno bavi problematikom nasilja, zasecajući u najbolnija mesta savremenosti, i ljudske istorije uopšte, do te mere da se jednom svojom dimenzijom dotiče tzv. romana sa tezom. Bariko, međutim, nije realistički pisac "sa tezom" koji pamfletski odslikava svoje vreme, već jedan od danas vodećih svetskih književnika, a roman je, poput svake dobre knjige, najinspirativniji upravo kada ne podražava stvarnost. Ovo ostvarenje se razvija na dva plana – na ravni (eksplicitne) narativne površine i ravni (nagoveštenog) posredovanog smisla. Oba plana odlikuje velika značenjska nosivost, koja se intenzivira njihovim komplementarnim odnosom.
Ovaj kratki roman svedenom fabulom, lirskom lipidarizacijom i nagoveštajem, te eksplicitnim dijalozima, postiže snažne efekte i ponornu refleksivnu dubinu. Posredi je delo puno teških misli koje se pitaju nad svrhom razaranja, ne nalazeći mu ni razloge ni opravdanje. Središnji pojam ovog aspekta teksta je ironijski – ideja boljeg sveta, u čije su ime ljudi počinili nezamislivu količinu zločina. Ravan posredovanog značenja, pak, sugeriše viziju sveta kako guste i neraskidive mreže ubistava i osvete. Krvavog lanca sraslih uzročno-posledičnih karika, apsurdnih do te mere da bi bio smešan da nije toliko strašan. Čovek gurnut u tako umreženi svet gotovo da nema ni slobodnu volju ni mogućnost izbora. Manje je samosvojna ličnost, više marioneta u vlasti razuzdanog nasilja.
Kosmička kućica
Pesimistička vizija bliži se opasnoj granici koja, ukinuvši čin odluke, ustoličuje odsustvo morala. Bliži joj se taman toliko da širom otvori sve njene procepe i da ih zatvori potencijom nagoveštene poruke. Vizijom stvarnosti koja, u svom najvišem obliku, podražava umetnost. Najčešći simbolički motivi jesu tišina i životinje, komplementarni stvarnosni buke i čoveka. Tišina, iskonsko stanje sveta u dosluhu sa sveopštom harmonijom, nasuprot preglasnim trenucima zločina, ambijent je u kome se odigravaju presudni, ponajviše pozitivni događaji. Životinje predstavljaju bespomoćnost iskonske prirode pred nadmoći zapenušalog ljudskog bezumlja.
Priroda pak ima svoj put, a životinje poseduju i druga svojstva. U dosluhu sa prirodom, njenim nagonom samoodržanja i obnavljanja, životinje mogu da stvaraju oblike. Jedan od njih je savršena spirala puževe ljušture, koja ponavlja spiritualni princip svemira. I to je onaj vrhunski smisao koji se oblikuje umetnošću. Skrivena, Nina nastoji da zauzme što ljušturastiji položaj koji joj, zgušnjavajući snagu opstanka u idealnu spiralu, donosi spasenje. Našavši Tita, ponovivši sa njim činom ljubavi prirodni princip obnavljanja, stvaranja, žena se savija u oblik kosmičke kućice, zauvek proživljavajući davni, divni trenutak spasenja.
Dušica POTIĆ
01.01.00
Dnevnik
10.02.2003.
NOVA KNJIGA U BIBLIOTECI ?MEGAHIT?
Opijum osvete
Alesandro Bariko: BEZ KRVI, Narodna knjiga, Beograd 2002.
Prevod sa italijanskog Branka Novaković. Str. 114
Italijanski pisac Alesandro Bariko (Torino, 1958) stekao je reputaciju pisca megahitova i njegove knjige se munjevito prevode i kod nas. Gotovo sve što je napisao od 1994. može da čita i naš čitalac. To su, pre svega, njegovi romani ?Zamkovi gneva?, ?Okean more?, ?Svila?, ?City?. Sada je pred nama njegov novi roman ?Bez krvi? sastavljen od dve priče objedinjene u pripovedački diptih. NJegovi glavni junaci se u drugom delu sreću posle nekoliko decenija, ali njihova veza nikada nije ni prestajala.
Zanimljivo je da je novo delo nastalo u Bostonu, gde je pisac boravio kao gost muzeja Izabele Stjuart Gardner. Tišina kao početak svake priče tako je među delima dragocene umetničke zbirke bila obezbeđena, a glavni uslov domaćina bio je da gost ?ništa ne dira?.
Bariko je, međutim, dirnuo u večna pitanja rata, pobednika i pobeđenih, tiranina i stradalnika, žrtve i osvetnika, ljubavi i starosti, sa nešto pritajene nastranosti. Obračun nosilaca ideala i njihovih oponenata nastavljen je i posle četvorogodišnjeg rata kome je teško odrediti mesto i kome i sam autor daje prizvuke izmišljene sveprisutnosti. Vreme je već prozirnije i svakako ovo naše, a žrtve su deca, potomci glavnih aktera.
Dolazak ubica na imanje Manuela Roka rukovođen je osvetom, tim jedinim lekom kojim se ratnici spasavaju od ludila. Rat zato uvek traje malo duže, jer pobednici odlučuju kada će biti slomljen protivnik i zemlja preorana i spremna za novu setvu.
No kako jedan pucanj rađa hiljadu drugih i ovde se u vestern ritmu i krimi maniru dešavaju mirnodopska čudesa. Osveta je opijum za one koji sebi nikada ne postavljaju pitanja o smislu uterivanja sopstvenih ideala u tela i svest svojih oponenata. Životu tako uvek nešto nedostaje, jer da je savršen možda bi bio već odavno i završen.
Devojčica u ?ružičastoj suknji?, kojoj pred očima ubijaju oca i brata, u drugom delu romana postaje ljubavnica krvnika koji je spasio. Žrtva se tako, posle niza bizarnih obrta, vraća na mesto zločina. I upravo taj susret sa prodavcem lozova i veliki dijalog sa starcem/ljubavnikom pokazuje svu rafiniranost stilskih i drugih sredstava koja Bariko koristi, obezbeđujući tako kod kritike komplimente ?demijurga pripovedanja?, a kod čitalaca zagarantovan uspeh.
I kada žrtva Nina i spasitelj/ubica Pedro završe u bračnom krevetu u iznajmljenoj hotelskoj sobi sva pitanja ostaju otvorena. Pre svega ono o fizičkoj privlačnosti tiranina i stradalnika. Jednako intrigira i potreba da se čovek stalno vraća u pakao doživljenog. Jedan od mogućih odgovora jeste u tome da čovek ne živi samo jednim životom, jer mu to ne dopuštaju drugi. Tako zanimljiva priča o Nini pokazuje da ideali nikada ne opravdavaju zločin, ali da se zlo nastavlja i tamo gde ga niko ne očekuje.
M. Živanović
