Španska partija

Izdavač: Paideia:Službeni glasnik
Naslov originala: Partita spagnola / Alessandro Baricco e Lucia Moisio

Kada umre kralj, kralj Španije, to se ne događa u tišini. Ubrzo će strahota smrti protresti ovaj dvor poput žalosne vrbe i povući za sobom sve što joj se nađe na putu. Idite, Farineli. Smrt Španskog kralja nikoga ne ostavlja nevinim.
*
Najlepši glas na svetu i glas jednog umobolnog kralja na samrti pevaju zajedno, potpuno sami, sve do završetka arije.

Ne znam da li je neko, čitajući, to zapazio: ali Španska partija pripoveda jednu priču koju sam kasnije u suštini prepisao: kada sam pisao Pijanistu. Kunem se da mi

to nije bilo ni na kraj pameti: postao sam toga svestan, nakon mnogo godina, kada sam ponovo uzeo u ruke scenario, želeći da proverim da li ga doista treba objaviti. Čitao sam i u izvesnom momentu počeo da shvatam i da otkrivam znakove jedan za drugim. Na kraju sam čitao samo kako bih u njemu pronašao delove Pijaniste. Bila je to neka vrsta igre. Ako dobro razmislite, srž priče je ista: postoji neko ko ume nešto božanski da radi i, paradoksalno, to radi u tajnosti, u zaštićenim i ograničenim okolnostima. I to čini nerazumno veliki broj godina, poput kakve prinudne radnje koje ne uspeva da se oslobodi.
U obe priče postoji jedan trenutak u kojem neko satera glavnog junaka uza zid i pita ga, tout court, zašto je tu ostao, zašto ne siđe s broda, zašto peva uvek i samo te iste četiri arije: kako Pijanista tako i Farineli ne odgovaraju na to pitanje. Nemaju odgovor, ili, ako ga imaju, ne smatraju da treba da ga izgovore. U izvesnom smislu njihova sudbina se ispunjava u bespuću neizvesnosti, gde mašta čitaoca (gledaoca, budući da je reč o pozorištu i filmu), može neometano da luta, uživajući u tom neizvesnom ljuljuškanju koje, često, rađa ono što zovemo poezija.
Alesandro Bariko

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Italijanska književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Drama

2023; Broširani povez; latinica; 21 cm; 136 str.; 978-86-519-2562-0;

Čitalište

Igraj igraj igraj; Španska partija; Noći Madrida; Medeja i njena deca

HARUKI MURAKAMI IGRAJ IGRAJ IGRAJ - Geopoetika 2005. prevela sa japanskog Divna Tomić
Murakamija je naša čitalačka publika upoznala preko romana Sputnik ljubav (takođe objavila izdavačka kuća "Geopoetika"). Naši čitaoci su na pojavu ove Murakamijeve knjige reagovali baš kao i čitaoci širom sveta - Murakami je naime, i kod nas stekao status kultnog pisca. Igraj Igraj Igraj delo je napisano pre romana Sputnik ljubav, no i ovde je pred nama proza u kojoj se pisac poigrava žanrovima, mešajući ih, kombinujući ih i stvarajući tako roman u kojem ispod prvog sloja, skladnog pripovednog tkanja, čitaoca čekaju i "demoni i divote i vetrovi i oseke". Čikago tribjun je Igraj Igraj Igraj okarakterisao kao "zabavan spoj moderne naučne fantastike, napetosti od koje se grickaju nokti i drevnog mita". Los Anđeles tajms piše da je ovaj Murakamijev roman "knjiga sastavljena od misterije, misticizma, seksa i rokenrola, koja je istovremeno i brzopotezna i zabavna, sa pripovedačevim glasom koji nalikuje na dizel gorivo". Igraj Igraj Igraj izuzetno je uzbudljiv , svež, moderan i netipičan roman. Može se čitati i kao ljubavna priča u kojoj je najljubavnije često odsustvo ljubavi iz junakovog života, ali i kao osterovska odiseja u Japanu, u kojoj jedan mladić kreće u potragu za smislom, nalećući pri tom na besmisao sveta, u kome kao da je ostalo mesta za sve i svakoga, osim za - ljude.

ALESANDRO BARIKO, LUČIJA MOIZIO ŠPANSKA PARTIJA - Paideia, 2005. prevela s italijanskog Ana Srbinović
Leto je godine 1986. i Bariko ima dvadeset osam godina. Još uvek ništa nije objavio, ali je upravo pročitao štivo o slavnom Farineliju, najslavnijem belom glasu osamnaestog veka. Obuzet pričom, predlaže prijateljici Lučiji Moizio, mladoj režiserki, da zajedno napišu scenario za film. Film nikada nije snimljen, ali je Španska partija dokaz da dobro napisan scenario , baš kao i vešto napisana pozorišna drama, može biti intrigantna pripovedačka forma u kojoj ima mesta za - veličanstvenu priču. Španska partija je priča o Farineliju, sa svim onim barokno lepim, nostalgičnim, dobro strukturisanim i gotovo muzikalnim Barikovim stilskim meandriranjem.
Sam Bariko povezuje Špansku partiju sa Pijanistom, nalazeći da je srž priče ista - jedan čovek, sa božanskim darom, u tajnosti taj talenat ispoljava. I to čini nerazuman broj godina, ne uspevajući da se ove strasti, nalik na prinudnu radnju - oslobodi. Čitaoci koji su Barika zavoleli čitajući Okean More, Zamkove gneva, Pijanistu, City ili Svilu, biće istinski obradovani Španskom partijom.
U njoj je Farineli tek jedna od uzbudljivih šahovskih figura, u partiji koju će čitalac odigrati sa samim Barikom.

ANDRES AMOROS: Noći Madrida - Clio 2005. prevela sa španskog Biljana Bukvić
Spektakli u Španiji
Pomenuti period je u duhovnom pogledu bio izuzetno važan. Naime, 1898. Španija je u ratu sa SAD izgubila svoju poslednju koloniju, Kubu, te tako ostala svedena na evropske granice. U vremenu ispunjenom žestokim političkim i ideološkim raspravama, dok je španska duhovna elita preuzela zadatak da povrati samopouzdanje naciji usredsređujući se na ponovno otkrivanje vrlina večne Španije, narod je utočiste našao u najraznovrsnijim vidovima zabava koje suštinski i duboko oslikavaju psihologiju Španaca". Doba o kome Amoros piše ovo pitko, duhovito, pikarsko štivo, u kome su se smenjivali karnevali i fijeste, okončano je izbijanjem građanskog rata i, naravno, Frankovim definitivnim dolaskom.
Čitaocu će svakako biti zanimljivi kafei u kojima beskrajne noći provodi Bunjuel, koji violu opisuje kao "violinu u menopauzi" ili teatri u kojima se, prilikom izvođenja farsi, na srebrnom poslužavniku na scenu iznose golicave lepotice - sasvim nage, kao i, na primer, detalji o novootkrivenom Lorkinom filmskom scenariju, "Putovanje na Mesec"...Delo Noći Madrida je knjiga - živopisni karneval, o narodu bučnom i mediteranskom, "koji je sam sebi spektakl, a čija je pozornica ulica" i po svemu sudeći, biće bliska domaćem čitaocu. Jer gde god da su "buka i bes", eto i nas. Samo da u sve to uvedemo i slavlje.

LJUDMILA ULICKA: MEDEJA I NJENA DECA - Filip Višnjić 2004. prevela sa ruskog Ljubinka Milinčić
Romanom Medeja i njena deca, Ljudmila Ulicka je najpre u Rusiji, a zatim i u drugim zemljama, privukla pažnju čitalaca i kritike.
Kritičari su u njenoj prozi pronašli da paralelno istražuje ljudsku sudbinu, dokumentarnu povest o Rusiji dvadesetog veka , istovremeno obnavljajući i neiscrpne mogućnosti realističkog itzraza, tako tipičnog za tradiciju ruske književnosti. Medeja i njena deca priča je o krimskoj Grkinji Medeji, liku koji Ulicka izvrsno dočarava, dajući mu i uzvišene i tragične i ironijske momente. Ovaj roman priča je o ljubavi, njenoj kratakotrajnosti i dužini samoće. Ulicka realistički i uverljivo slika i likove Medejine porodice, od kojih svako nosi sospstvenu priču, čija je suština pokušaj samoostvarenja kroz drugo ljudsko biće, kroz ljubav, dakle. Poput najboljih stranica imenjakinje Petruševske, Ljudmila Ulicka staje i ovim romanom i kompletnim svojim opusom u prvi red najboljih ruskih savremenih pisaca.

Sanja Domazet