Brajan

Prvo poglavlje

Ovo se dogodilo u leto šest hiljada osam stotina i četvrte godine od Postanja i hiljadu dve stotine devedeset i šeste od Roždestva našega Spasitelja.
Zbilo se u manastiru Moravice, dok je živopisana nova crkva koja ime Svetog Ahilija nosi.
Tu su radila trojica Grka, tri važna čoveka, živopisca.
Stikrios, glava među njima.
Jorgos do Stikriosa
I naposletku Jakos.
Bilo je i Srba, njih četvorica mladića koji su bili pomoćnici Grcima.
Da se prvo pomene Brajan, kome je ime vaistinu retko, nalikuje na neko latinsko kao da je francuskoga roda, a nije nego je baš srpsko, na podobit Brajka i sličnih tome.
Tu je zatim Stokiša Stikriosov potrčko, Šain Jorgosov a rečeni Brajan je pak Jakosov. Ne zna se za Prenku gde da se ostavi, taj ništa oko posla ne dohvata, a zašto ga pak Stikrios drži o tome je najbolje ćutati. Ima stvari o kojima je teretno i misliti a nekmoli zboriti.
Na Grke živopisce gledali su i monasi i obični meštani, kao na neku od Tvorca obeleženu družinu s kojom vavek treba ulepo a nikako na prkos.
Važni i znameniti i visokoimeniti ljudi su ti Grci. Takvi se ne mešaju sa prostim svetom, drže se po strani, odmereni su i uzdržani. A posao oko živopisa crkvenoga su sa samim kraljem uglavljivali jer ko drugi ispod kralja i arhiepiskopa nije im dorastao da s njim opšte. Tako oni misle i tako se drže. Ima li tu gordosti? Pa ima, razume se da ima. Ima li oholosti?

Drugo poglavlje

I tako se mislilo i da pomoćnici žive u blagostanju, posao im je lakašan, lep i umilan, više je kao neka igra nego što je pravi, muški rad, ima itija i pitija u izobilju, donose i prinose sa svih strana, dakle sve ono što živi stvor može da zamisli i da poželi. Gde je tako izobilje i blagodat mora i sloga da vlada, tu nema zlosti, nenavisti i pakosti jer tako što se, jamačno, samo u oskudici dešava.
Nije! Nije tako.
Stikrios i njegova dva druga kačili su se, bogme, i često i žestoko, a i njihovi pomoćnici, nisu bili od raskida, pa su se neretko za guše dohvatali. Među njima mlađim nije to bilo ništa opasno, osim po koje modrice i ogrebotine nikakve druge štete nije bilo, ali su zato kavge među Grcima, iako bez tuče, bile i opasnije i ozbiljnije.
Načelnik nad svakim radom bejaše Stikrios, on je posao sa kraljem bio i uglavio, on je plaćao iz svoje kese Jorgosu, Jakosu i srpskim mladićima, on se za sve pitao i o svemu brinuo.
Posao je tekao prilično traljavo, Jorgos je često poboljevao pa se događalo da i po pet dana zaredom provede u postelji a Jakosu je bastalo da se zapije sa nekolicinom ovdašnjih meštana, teških lenština i pijandura. Veseli Stikrios je radio kao mrav po celi dan, no svejedno, sve je išlo i pipavo i sporo. On je bio savestan i pošten čovek i nije mu padalo ni na kraj pameti da podvaljuje. Islikavao je brižno i pažljivo svaki nabor na haljinama svetaca, čak i na skrivenim i teško pristupačnim mestima, visoko pod kupolom. Koji drugi bi to ovlašno i brzo prošao, ali ne i Stikrios. Ako ljudi odozdo, sa velike daljine i pri slabom svetlu, ne vide, vidi Gospod. A Njemu se, opet, ne podvaljuje.

01.01.00

Večernje novosti
24.09.2000.
REC KRITIKE
SLASTI LEGENDE
"Brajan" novi roman Dobrila Nenadica
Dobrilo Nenadic svasta zna i sve ume: da mesa i kuva trave i njime leci telo, da slusa damare ljubavne mladosti i opisuje tajne umetnika, da oslika coveka i razlozi mu samo dno duse. Dovoljno iskusan da savlada tajnu i dovoljno mudar da joj nikad ne stane na put.

Roman "Brajan" u izdanju "Narodne knjige" je prica o zivopisanju zaduzbine kralja Dragutina, ali i prica o jednom svetu koji se tu sakupio, o davnim vremenima ali i svima ostalima kad se covek, kao glavni junak Brajan, opsenjen slikarskim darom, sputan zivotom, u teskobi nadje i kad izlaze trazi i muci se i traje tako mocan i tako sapet vremenom i okolnostima.

Nenadic zna da kaze i da to ucini s visokim smislom za detalj i najvisim umecem za spravljanje darovitih melema od jezika koji otkriva jedno davno doba tacno tako kako bi ono trebalo i moralo da bude. Cini se da Nenadic sladi reci s apetitom sladokusca i sa gustom poznavaoca. NJegov jezik je podesen na starinske vremenske kodove i mada savremen po znacenju, on je svevremen i starovremenski po svom zvucanju.

Kako s jezikom tako s pricom. Pisac se nikud ne zuri a svud stigne, onako pribran, s iskustvom pred kojim nema tajni i s unutrasnjim samouverenjem coveka koji zna sta hoce i oseca da to moze.

NJegova prica o mladom Brajanu, darovitom od Boga i sapetom od ljudi, zbunjenom od ljubavi, ide lagano kao ravnicarska reka, koja natapa bivanja, rastvara osecanja, opipava mudrosti, zna da obigra svaki cokot svoga sadrzaja i stane tacno pred svaku boru svoga dramatskog potencijala, uvidjajuci sa svih strana i na svaki nacin, starinski negovano, pravi smisao i narodski nauk iz svakog ma kako slozenog covekovog dela i koraka.

Ova knjiga se cita sa slastima koje dugo traju i zadovoljstvima koja se tesko zaboravljaju.

Dragoljub STOJAD INOVIC

01.01.00

Politika
09.09.2000.
Savremeni roman

U okrilju srednjeg veka
Dobrilo Nenadić: "Brajan"; izdavač: "Narodna knjiga", Beograd, 2000.

Pitanje čitalačke popularnosti romana Dobrila Nenadića (1940) tematizovanih u vremenu srpskog srednjeg veka (pre svih, romana "Dorotej" 1977. i "Despot i žrtva", 1998), jeste pitanje čitalačkog odgovora na lozinku koju njegovom mentalnom habitusu oni upućuju. Tim pre, što ovo prepoznavanje tajnog čitalačkog koda nije prisutno u onim Nenadićevim romanima čija je radnja situirana u našu savremenost.
Razlozi su očiti.
Čitalačka recepcija istorijskog romana uvek je vezana za problem njegove uverljivosti. Popularnost ovog žanra ishodi iz činjenice da širokoj publici odgovara redukovana verzija stvarnog, očišćena od onog u stvarnosti postojanog, a nebrojivog, onoga što se ne može transponovati kroz vreme.
"Istorija", tako, biva bliža današnjem čitaocu, koji u njoj vidi samo sebi razumljivo i uočljivo. Ono što predviđa, jeste njena lažnost, kao i svakog drugog zakasnelog žanra.
Iluzija vremenskog putovanja
Umesto celovite priče čitalac dobija tek njen deo, kojim je, ako nije previše literarno zahtevan, sasvim zadovoljan. Umesto u totalitetu sveta, on uživa u njegovoj parcijalnoj verziji, u iluziji vremenskog putovanja, odnosno "saznavanja" nekih od etnoloških fenomena i istorijskih činjenica.
"Brajan", novi Nenadićev roman, poseduje sve bitne karakteristike njegovih romana nastalih pod okriljem srednjeg veka kao prikazivačkog vela. Na pozornici jednog događaja, kao što je ikonopisanje crkve Svetog Arhilija, negde u Pomoravlju nemanjićke Srbije, Nenadić, kroz vizure nekolicine likova ispisuje niz vlastitih opsesivnih varijacija vezanih za različite individualne žudnje.
Njihova psihologizacija, u zadatom okviru zatečenih odnosa, tipizirana je i svedena na elementarne relacije između naznaka izuzetnog pojedinca i represije kolektiviteta, zatim, neostvarenja ljubavi i ostvarenja greha, te načina pojedinačne realizacije poriva gramzivosti i slavoljubivosti, sveprisutne lenjosti i isprazne gordosti.
Uvid u individualno
U centru interesa pripovedača nalazi se priča o mladiću Brajanu, srpskom pomoćniku ikonopisca Grka, koji otkriva svoj slikarski talenat i koga, na kraju, koristi da bi vlastitu pometnju sudbinske ljubavi prema udatoj ženi označio kroz sliku kraljice na jednom od zidova crkve.
Uz pomoć drugih junaka, a jedan od njih je i dečak Dorotej, budući vidar iz istoimenog romana, priča meandrira kroz različite epizode, često bitno nepovezane sa glavnim tokom. Nenadić nizom malih priča, uvida u svakodnevna međuljudska spletkarenja sa granica satanskog i božanskog delanja i umeća, pokušava da opravda romanesknost celine.
Etnografskim reliktima, jezikom lišenim turcizama, on gradi vremensku uverljivost za istoričnost svoje priče. Iznošenje niza bolnih antropoloških istina, aforistički sažetih, često biva poentom samog dešavanja, odnosno misaone opservacije likova koja se umnožava po manje-više sličnoj mentalnoj matrici. Sama intriga priče, pak, rasuta u beskraj sitnih intriga, iako pripremana tokom celog romana, ne poseduje dovoljno snažnu koherenciju celine.
Život u srpskom srednjem veku, dakle, uz pomoć romana Dobrila Nenadića, možemo videti i kao jednu od karikatura sadašnjice. Dok je to u romanu "Despot i žrtva" u pitanju bila metafora propasti uzdignuta na nacionalni nivo, roman "Brajan" funkcioniše kao uvid u niz individualno psiholoških stanja i relacija.
Nenad ŠAPONJA

***************

Večernje novosti
03.06.2000.
Pisac Dobrilo Nenadic o svom romanu "Brajan"
Zivopisci istorije
Okosnicu bilo koje price, pa i ove u "Brajanu" cine ljudska zavist i pohlepa. LJubavna ceznja Brajana za Srnom - pokretac jednog umetnicog gesta. Kao penzioner sada mogu da radim sta hocu i kad hocu
VELIKU majstor istorijskih prica - to bi, najkrace, ali vrlo tacno, mogla da bude, skica za knjizevni portret Dobrila Nenadica (1940), pisca koji je citaoce osvojio vec svojim prvim romanom, danas slavnom "Dorotejom" (1977). Usledila je zatim serija romana ("Kisa", "Poplava", "Vreva", "Statist", "Divlje zvezde"), ali je uspeh izostao. Na velika vrata Nenadic se vratio na nasu knjizevnu scenu pre dve godine romanom "Despot i zrtva" za koji je dobio nekoliko visokih priznanja: "Mesa Selimovic", "Prosvetinu" nagradu, Nagrada za najcitaniju knjigu godine, "Zlatni bestseler". Ovih dana oglasio se novim romanom "Brajan", u izdanju "Narodne knjige", koji ce, izvesno je, imati takodje izuzetno lep prijem i kodj knjigoljubaca i kod kriticara.
Osnovna tema "Brajana" je oslikavanje crkve Svetog Ahilija u manastiru Moravice, cega su se poduhvatili tri zivopisca Grka i cetvorica njihovih pomocnika Srba, medju kojima je i mladi Brajan. Vreme je smutno, doba zavadjene brace kralja Dragutina i Milutina... Prica je, inace, nacinjena prema motivima Nenadiceve novele "Ahilije". Sta je bio povodj da se pisac vrati ovoj temi?
POVRATAK DOROTEJA
- OVU sam novelu bio napisao po narudzbini moga zemljaka, vrsnjaka i imenjaka Dobrila Nikolica, poznatog grafickog dizajnera - odgovorio je Nenadic. - On je 1996. dosao na ideju da povodom 700 godina od osvecenja cuvene crkve u Arilju i nas dvojica damo svoj prilog. Sta bismo drugo nego da se knjigom oduzimo. Najpre sam se neckao jer nikada pre toga nisam pisao na zadatu temu. Mozes ti to, kaze Doca. Nasao mi je mesto u "Doroteju" u kome se pominje neki kir Jakos koji je radio na freskama u Arilju, pa mi rece jos i to da je i sam Dorotej dosao iz ariljskog manastira. Vec imas dva junaka. I zaista, nekoliko dana kasnije, ja sam vec imao jasanj plan price. Naravno, bila je to prigodna namenska knjizica. Mnogo sta je iz prve verzije moralo da bude izbaceno da se ne bi ljutili ovi i oni, znate kako to vec ide. Onda sam resio da vratim sva izostavljena mesta i da prosirim neke jedva nagovestene dramske linije. Tako je to pocelo da raste dok se samo od sebe nije uoblicilo.
Kao u vasim prethodnim delima i u ovom okosnicu cini ljudska zavist i samozivost...
- Rekao bih da okosnicu bilo koje price cine bas ove dve, tako vazne i tako bitne ljudske osobine. One su prosto pokretac svega, i zla, a bogme i dobra. Mnoge dobre i korisne stvari za covecanstvo nastale su iz niskih pobuda. U osnovi svakog takmicenja stoji zelja za pobedom, a ona ishodi iz samozivosti i pohlepe, zar ne?
Kroz roman se provlaci i neobicna ljubavna prica ciji su protoganisti Brajan i Srna...
- Meni se cini da je ova ljubavna prica pre obicna nego neobicna, barem po tome, sto je to ceznja, tlapnja, fantazma jednog mladica kakvih je na ovom svetu neuporedivo vise od onih koje se okoncavju hepiendom. Ovde je ta ceznja pokretac jednog umetnickog gesta.
CARI CITANJA
JEDAN od junaka u ovom romanu je i Dorotej, koji je ovde decak.
- On je ovde dvanaestogodinjsi decak, koji zivi u manastiru Moravice (prvobitno ime Arilja) i tu od starog vidara monaha Gerasima uci vidarsku vestinu. Dvanaest godina kasnije, 1308. otici ce on, sada kao monah, u manastir Vratimlje, i tako ce poceti prica o njemu. Evo, opet sam se raspricao, mada nikako nije u redu da se naknadno mesam u sve ovo! Sto sam imao da kazem rekao sam i sada bi trebalo da cutim i da prepustim citaocima da sami otkrivaju zagonetke i skrivena znacenja. Jer ako u citanju uopste i ima kakve cari, onda je ona u postupnom odgonetanju. Nadam se da je ova drevna prica iz 1296. godine dovoljno zanimljiva i zabavna, da ima neki svoj pogon i svoju energiju, pa joj vise nisam potreban ni kao telal ni kao tumac.
Zivite u Arilju, dugo godina ste raidli kao agronom, a sada ste u penziji, i mozete da se potpuno posvetite knjizevnom radu. Kako izgleda dan jednog pisca?
- Sada mi je mnogo lakse. Mogu da radim sta hocu, kad mi se radi radim, kad mi se ne radi ne radim, onda se prepustim lencarenju. Divota. Jos da sam mladji pa da se otisnem u skitnju. A ne pisem vise nego sto sam i ranije pisao. Meni nikad ni jedan posao sam po sebi nije bio tezak. Tesko mi je jeidno bilo to sto nesto moram da cinim, ta neka obaveza, ti neki rokovi, i sad kad se desi da mi neko namece da moram nesto da ucinim, onda se pronervozim i uzjogunim, dozivljavam to kao ogranicenje slobode, kao da me neko u tamnicu bacio...
Dragan BOGUTOVIC