Sablja grofa Vronskog

01.01.00

Borba
01.08.2002.

?NARODNA KNJIGA? OBJAVILA NOVI ROMAN DOBRILA NENADICA
Misterija skupocene sablje
Dugo najavljivani, novi roman Dobrila Nenadica (1940) ?Sablja grofa Vronskog? upravo se pojavio pred citaocima u izdanju ?Narodne knjige?, a u prestiznoj biblioteci ?Alfa? koju uredjuje dr Radivoje Mikic.
Krajem sedamdesetih godina prosloga veka Nenadovic je objavio roman ?Dorotej? koji je odmah privukao paznju citalacai kritike, a ovom, do tada potpuno anonimnom piscu, doneo nekoliko uglednih knjizevnih priznanja. Roman je doziveo vise izdanja, a po njemu je snimljen igranifilm i drama ?Koplje?. Takodje vise puta postavljan je i na nase pozorisne scene.

Celokupno stvaralastvo ovog, cesto nagradjivanog, pisca Radivoje Mikic deli u dve celine: istorijske romane u kojima seze u srpski srednji vek i romane sa tematikom iz savrmenog zivota. Novi, obimni roman ?Sablja grofa Vronskog?, prema njegovim recima, pripada grupi istoirjskih dela u kome se pisac vraca u drugu polovinu 19. veka, tacnije, objasnjava Mikic, bavi se vremenom srpsko-turskog rata 1876. godine i vladavinom Obrenovica. To je obimna i slozena tvorevina, sa velikim brojem aktera iz razlicitih drustvenih slojeva i nacija: vojnici, lekari, novinari?Srbi Rusi, Cerkezi, Turci?To je, primecuje Mikic, prvi srpski istorijski roman u kome je glavni protagonista novinar ? Jesa Musica (Jevrem Vesic) ? koji citaoca vodi kroz rzlicita zbivanja u kojima je i posmatrac i protagonista. U sredistu price je zagonetka o dolasku jednog Rusa ? pukovnika Rajevskog (grof Fronski) koji u stvari cini pricu o suvisnom coveku koji se nije ostvario ni kao ratnik ni kao ljubavnik, vec samo kao gubitnik.
On je, podvlaci Mikic, tajanstvena, zagonetna licnost, a enigmu predstavlja i to sto se posle njegove pogibine desilo sa njegovom skupocenom sabljom.

Ukazujuci na znacaj epizoda koje ovaj obiman (oko 500 stranica) i slozeni roman poseduje, Mikic ukazuje da glavni junak nastoji da rat demistifikuje (dok ga siv drugi mistifikuju), a vazan tok romana predstavljaju Jesini misticni i iracionalni lomovi, preokreti, ljubavne i druge dogodovstine kao i evropeizacija Srbije. Izdvajajuci dva centralna segmenta romana ?Sablja grofa Vronskog?, pouzdanu istorijsku osnovu i niz relevantnih likova, Mikic, ukazuje da je ova prica ispripovedana iz perspective novinara koji nastoji da istorijski tok radnje modernizuje.

Politika
26.07.2002.

NOVI ROMAN DOBRILA NENADIĆA

Sablja Vronskog
Priču koja se zasniva na zagonetki o tome ko je ukrao sablju grofa Vronskog objavila "Narodna knjiga"

Dobrilo Nenadić ostao je veran romanu: od "Doroteja" do najnovijeg "Sablja grofa Vronskog", upravo objavljenog u biblioteci "Alfa" beogradske "Narodne knjige", ostao je romansijer koji je opsednut dvema proznim celinama: istorijskim romanom čije se vreme proteže od ranog srpskog srednjeg veka do epohe Brankovića, i domaćem savremenom životu.

U delu "Sablja grofa Vronskog" Dobrilo Nenadić se takođe bavi istorijom, ali relativno bliskom. U pitanju je druga polovina 19. veka, vreme srpsko-turskog rata i kneza Milana Obrenovića. Sam roman, poput Balzakovih, obiman i veoma složen, sa velikim brojem junaka, napominje književni kritičar i glavni i odgovorni urednik "Narodne knjige" Radivoje Mikić, pokreće niz zanimljivih tema koje se današnjim pojmovima mogu okarakterisati kao ratno profiterstvo, i kao istraživačko novinarstvo, i kao mitologizacija i mitomanija. Glavni lik romana "Sablja grofa Vronskog" je novinar Jevrem Vesić, u krugovima u kojima se kreće poznatiji kao Ješa Mušica. Vesić je i vodič kroz roman i protagonista zbivanja, a priča se odvija oko zagonetke: gde je nestala, ko je ukrao - ako je ukrao - sablju grofa Vronskog?

Dobrilo Nenadić se, gradeći lik novinara kroz koji progovara o evropeizaciji Srbije, o složenom istorijskom planu, o iracionalnom koje iznutra izjeda ljudsku sudbinu, oslanjao na istorijsku ličnost, na novinara Peru Todorovića. Još dok je radio na ovom romanu, predviđao je da će on biti prvi deo buduće trilogije. Iako je "Sablja grofa Vronskog" zaokruženi roman, ostaje otvorena mogućnost da će, možda, jednog dana ipak prerasti u sastavni deo trilogije.

Govoreći o svom delu, Dobrilo Nenadić ističe da se nije odrekao zavičaja, niti stvarnosne proze, dodajući da se nije oslanjao, niti se oslanja na grofa Tolstoja, ali da bi bio sasvim srećan da onim što piše dosegne svoje uzore, Milovana Glišića i Lazu Lazarevića. Međutim, ipak intrigantno poručuje da je "Sabljom grofa Vronskog" bacio rukavicu u lice novinarima jer lik Ješe Mušice nije onoliko pozitivan koliko bi se moglo očekivati...

A. C.

Politika
24.01.2003.

POSLE ODLUKE DOBRILA NENADIĆA DA NAPUSTI LITERATURU

Drugo bekstvo
Početkom devedesetih pisac "Doroteja" okanuo se književnosti, ali se posle nekoliko godina predomislio

Čačak, 23. januara

Uoči osmog izdanja romana "Dorotej" koje je štampao i objavio čačanski "Litopapir" 1997. godine, Dobrilo Nenadić je na konferenciji za novinare u prostorijama preduzeća saopštio da se vratio pisanju zbog čitalaca. Pre toga, zbog svega što se događalo u državi, napravio je višegodišnju pauzu, pa se opet latio pera, kako je tada opisao, zato što je po kartonima u Biblioteci grada Beograda video da su njegove knjige i dalje veoma čitane.

U pomenutom izdanju "Doroteja" objavljena je i bibliografija gde se vidi da je "Narodna knjiga" iz Beograda, 1990. godine, izdala njegov "Roman o Obiliću", dok je sledeća knjiga bio samizdat "Polarna svetlost" (Arilje, 1995. godine). Između ta dva naslova trajalo je piščevo bekstvo od pisanja, i u tom razdoblju objavljeno je samo jedno izdanje "Doroteja", ali bez Nenadićevog znanja i saglasnosti.

Pisac se, kako je tada rekao, nije ljutio zbog tog piratskog izdanja iz 1994. godine u 500 primeraka, jer nije bilo komercijalno. Knjigu je objavio neki čovek iz Paraćina, bez sumnje zaljubljen u taj roman jer je svojoj kompaniji, koja se bavila nekim sasvim drugim poslom, dao naziv "Dorotej", a onih 500 primeraka delio je prijateljima za Novu godinu kao suvenir!

U prvih osam izdanja u našoj zemlji, zaključno sa "Litopapirovim", roman "Dorotej" bio je štampan u 50.000 primeraka, a još 60.000 komada objavljeno je na ruskom i poljskom jeziku. Inače, pogovor za osmo izdanje napisao je upravo Aleksandar Jerkov, čiju izjavu da je "Dorotej" bio najbolja Nenadićeva knjiga, iako je prva, pisac sada uzima za razlog za povlačenje sa književne scene.

Ljudi koji poštuju i jednostavno vole književnost inženjera iz Arilja, veruju da on može promeniti odluku. Bilo bi dobro, a ne bi bilo prvi put.

G. Otašević

01.01.00

Politika
22.01.2003.

DOBRILO NENADIĆ NAJAVIO POVLAČENJE IZ LITERATURE

Pisac postaje voćar
Autor "Doroteja" neopozivo prekida s književnim radom posle izjave Aleksandra Jerkova da mu je prva knjiga najbolja. - Pismo Miličku Mijoviću

Dobrilo Nenadić neće više štampati svoje knjige, povlači se iz literature i zabranjuje svako naknadno objavljivanje dela koje je do sada napisao!

Ovakva žestoka reakcija poznatog pisca koji će se ubuduće potpisivati kao "Dobrilo Nenadić, voćar iz Vigošta", usledila je posle dodeljivanja NIN-ove nagrade za najbolji roman 2002. Mladenu Markovu za knjigu "Ukop oca", i posle izjave Aleksandra Jerkova, člana NIN-ovog žirija, date Radio Beogradu 2 da je Nenadićeva prva knjiga "Dorotej" bila i najbolja.

Odluka Dobrila Nenadića, objavljena juče u listu "Nacional" u vidu pisma Miličku Mijoviću, direktoru "Narodne knjige", kuće koja je objavila Nenadićev roman "Sablja grofa Vronskog", inače delo iz užeg izbora od pet za NIN-ovu nagradu, odjeknula je neprijatno u književnim i izdavačkim krugovima.

U svom pismu Nenadić kaže da je na Jovandan, 20. I 2003. odlučio neopozivo i definitivno da prekine s književnim radom, i da se posveti svojoj privatnoj firmi i razvoju novih proizvoda što mu je neuporedivo unosnije, korisnije, udobnije i prijatnije. "O tome intenzivno razmišljam od poslednjeg Sajma knjiga u Beogradu", kaže pisac i dodaje da je odluku sam doneo, posle Jerkovljeve izjave.

Zabrana štampanja

Nenadić, ironično piše i "da je moja najveća greška bila u tome što sam se petljao tamo gde mi nije ni bilo mesto".

S tim u vezi, nabraja taksativno, od 1 do 4: da Miličko Mijović, direktor "Narodne knjige", prekine sve uplate na njegov račun i da knjige koje je "Narodna knjiga" štampala - a to su "Uragan", "Brajan", "Despot i žrtva" i "Sablja grofa Vronskog" - rasprodata u najkraćem mogućem roku ("mislim da je rok od šest meseci razuman"); kao "jedini vlasnik" onoga što je napisao, napominje da zabranjuje svako dalje štampanje i kopiranje u bilo kome sada poznatom obliku "bilo koje moje reči svima i svakome, svuda i zasvagda, bez obzira na uslove". I, pod 4, zabranjuje svako oglašavanje preko štampe, kataloga, radija, televizije ili interneta bilo koje svoje reči "koju sam napisao svima i svakome, svuda i zasvagda".

Na kraju svoga pisma Dobrilo Nenadić najavljuje: "Ja odoh u svoj zapećak", a želeći sve najlepše Miličku Mijoviću, izvinjavajući "ako nešto nije bilo u redu" sa njegove strane, piše: "To je sve što sam imao da kažem, i tome nemam da dodam nijedno jedino slovo sada i zauvek".

Sledi potpis: "Dobrilo Nenadić, voćar iz Vigošta".

Direktor "Narodne knjige" Miličko Mijović za ovo pismo koje mu je upućeno, saznao je juče - iz novina! Bio je, kako nam je rekao, zgranut i iznenađen, ne znajući prosto šta da misli. I svi u "Narodnoj knjizi" su zapanjeni ovom odlukom poznatog pisca. Kao i njihov direktor mogu samo da žale što gube na ovaj način takvog jednog autora, koga su svi poštovali. Prosto im je neverovatno da jedan čovek svoju karijeru tako zakopava pod zemlju, i ruši samog sebe!

Ni za milijardu dolara

Aleksandar Jerkov, profesor književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i poznati književni kritičar, član NIN-ovog žirija, za naš list potvrđuje da je u emisiji Radio Beograda 2, kazao to što Nenadić navodi. Istovremeno, Jerkov ističe da je Dobrilo Nenadić "njegov pisac" još iz gimnazije, da je još u trećem razredu napisao tekst o njemu, kasnije i studiju koju je sam pisac uvrstio u jubilarno izdanje svog dela "Dorotej".

- Veoma sam iznenađen ovakvim gestom Dobrila Nenadića. Kakav je to udeo u mojoj priči, kakvo je to uzbuđenje? - pita Jerkov. - Pa, Dobrilo Nenadić je jedini među piscima koji su bili u užem izboru NIN-ove nagrade koji je neosporno napisao remek delo, "Doroteja". Prvi sam pisao i o njegovom romanu "Despot i žrtva", koji na žalost nije dobio pravu recepciju. Osim toga, a to vam mogu potvrditi i svi članovi NIN-ovog žirija, ja sam knjigu "Sablja grofa Vronskog" ugurao u ovaj uži izbor jer sam smatrao da Nenadić, kao pisac fenomenalne reputacije, kao autor remek dela "Dorotej", mora obavezno da bude u užem izboru. Moje kolege su se sa mnom potom i složile.

Aleksandar Jerkov još dodaje da nije kriv što nije bio u NIN-ovom žiriju kada je bilo reči o "Doroteju". "Onda bismo videli šta bi bilo!", kaže, i objašnjava da je nesreća Nenadićeve pozicije ta što je krenuo remek delom, a žiriji vrlo često rade kukavički, i nemaju petlju da nagrade pisca koji je to napisao ako mu je delo prozni prvenac.

Dobrila Nenadića smo našli u Vigošti. U telefonskom razgovoru bio je vidno nervozan. Pisac, koga smo više puta intervjuisali, rekao nam je da je poslednji put govorio za novine sa novinarom Nenadom Kostićem iz "Nacionala" (tekst od juče), da ga "ne nerviramo jer mu raste pritisak", i da je "mali čovek, ali da ni za milijardu dolara ne bi razgovarao ni za ?Tajms?, ni za ?Vašington post?, ni za ?Politiku?".

Na pitanje "Zašto?" odgovorio je samo kratko: "Zato jer ne"...

Anđelka Cvijić

01.01.00

Večernje novosti
21.01.2003.

Nenadić sve iznenadio

SAMO dva dana posle dodele nagrade za roman godine (Mladenu Markovu za ?Ukop oca?), pisac Dobrilo Nenadić, koji je bio u najužem izboru za ovo priznanje, obratio se kulturnoj javnosti i svom izdavaču ?Narodnoj knjizi? pismom iznenađujuće sadržine, koje ovako započinje: ?Danas na Jovandan, 20.1.2003. odlučio sam neopozivo i definitivno da prekinem sa književnim radom i da se posvetim svojoj privatnoj firmi i razvoju novih proizvoda, što mi je neuoporedivo unosnije, korisnije, udobnije i prijatnijE.
Napominjući da o tome intenzivno razmišlja od prošlogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu, u pismu koje je uputio ?Nacionalu?, Nenadić veli:

Odoh u zapećak
- ODLUKU sam doneo pošto je gospodin profesor dr Aleksandar Jerkov u emisiji Radio Beograda 2 izjavio da je moja najveća nesreća ili nevolja ili neprilika ? ne znam precizno kako je doslovno to rekao ? bila u tome što je moja prva knjiga bila i najbolja. Profesor je dakako, u pravu, a tome bih dodao još samo i to da je moja najveća greška bila u tome što sam se petljao tamo gde mi nije ni bilo mesto. E sad, šta je ? tu je; nikad čoveku nije kasno da se pokaje.

Obraćajući se izdavaču, Nenadić traži da prekine sve dalje uplate na njegov račun, a knjige koje je štampao ? ?Uragan?, ?Brajan?, ?Despot i žrtva? i ?Sablja grofa Vronskog? - rasproda u roku od šest meseci.
Kao jedini vlasnik onoga što sam napisao, zabranjujem svako dalje štampanje i kopiranje u bilo kome sada poznatom ili nekom novom obliku bilo koje moje reči svima i svakom, svuda i zasvagda, bez obzira na uslove ? kaže dalje Nenadić. - Zabranjujem svako oglašavanje preko štampe, kataloga, radija, televizije, interneta, bilo koje moje reči koje sam napisao svima i svakome, svuda i zasvagda.I da završim sa onim što je rekao gospodin Dragoljub Stojadinović (kritičar ?Novosti? u osvrtu na ?Ukop oca? ? prim. D. Bt.): ?Možda je bilo vreme da se i na ovaj način suočimo sa nevremenom u nama i bacimo u zapećak prošlost iz drugih golemih knjiga i u jarkom osvetljenju najstarije i najuticajnije od naših književnih nagrada. Možda?? Za mene ovde nema nikakve dileme. Ja odoh u svoj zapećak, a vama želim sve najlepše i izvinite, ako nešto nije bilo u redu sa moje strane. To je sve što sam imao i imam da kažem i tome nemam da dodam nijedno jedino slovo, sada, ni zauvek.

Prevršilo meru

U utorak smo pozvali Dobrila Nenadića u njegovom Arilju, ali je energično i emotivno odbio da komentariše svoje pismo. Direktor ?Narodne knjige?, Miličko Mijović, koji je u utorak bio van Beograda, sa velikim iznenađenjem primio je vest o Nenadićevom pismu, a odgovoriće, kaže, u sredu.
?Prozvani? dr Aleksandar Jerkov, koji je inače bio član NIN-ovog žirija, rekao nam je sledeće:
- Sa velikim sam čuđenjem i još većim žaljenjem video vest o navodnoj odluci Dobrila Nenadića. Pomalo sam, već, navikao da se oko mojih kritičkih istupa diže prašina, ali mi se čini da je ovo sada prevršilo meru. Ja sam o ?Doroteju?, Dobrila Nenadića pisao još kao gimnazijalac, a moju studiju o ovom delu sam je Nenadić odabrao kao pogovor za jubilarno izdanje. Prvi sam promovisao i ?Despota i žrtvu? i predvideo veliki uspeh ove knjige, a ?Sablja grofa Vronskog? uvrštena je u uži izbor za NIN-ovu nagradu na moje posebno zalaganje. Ja volim srpsku književnost 20. veka, ali ako srpski pisci sumnjaju da ne umem da čitam Dostojevskog ili DŽojsa onda se varaju. Ako je Dobrilo Nenadić zbilja nešto ovako rešio to je veliki gubitak za srpsku književnost, i posebno za mene lično. Zato bih hteo da verujem da je to reklamni trik Milička Mijovića i ?Narodne knjige? i od srca im želim odličnu prodaju ovog romana. Sve drugo je besmisleno.

D. Bt.

Večernje novosti
23.01.2003.

Obavezan prema čitaocima

Povodom pisma upućenog javnosti, pisca Dobrila Nenadića, pošto mu je ?izmakla? NIN-ova nagrada za roman ?Sablja grofa Vronskog?, u kome navodi da namerava da odustane od pisanja i zabranjuje dalje štampanje svojih knjiga, u četvrtak smo na dodeli ovog značajnog priznanja, pitali književnike šta misle o tome.
- Uvek se oko dodele NIN-ove nagrade diže najveća buka i tako će biti, jer je to prestižno priznanje - kaže Vasa Pavković, književni kritičar. - Svake godine ima više dobrih romana, koji zaslužuju ovu nagradu, a dobija je samo jedan. Otuda dolazi do nesporazuma. Mislim da je ove godine pravedno dodeljena. Žao mi je zbog Nenadićeve reakcije, kao pisac greši. Ima pravo da uradi šta hoće, ali mislim da su njegove knjige potrebne srpskim čitaocima.
Pisac Radoslav Petković je zbunjen i nije mu jasna Nenadićeva reakcija. Kaže da svako ima prava da reaguje kako misli da je ispravno, ali i da svako ima prava da se čudi.
- Nagrada je došla u prave ruke - misli Jovan Ćirilov. - Kad je jedan književnik dobije, ostali nominovani su tužni. Ne bi trebalo da se ljute, već da nastave sa pisanjem. Nije sve u nagradama. Nenadićeva reakcija govori o autoritetu NIN-ove nagrade. Ipak, smatram da pisac ima obavezu prvenstveno prema čitaocima da nastavi da piše.
Pesnik Goran Babić je prokomentarisao da nam ne preostaje ništa drugo nego da se svađamo.
- To je njegova sloboda, objavljivanje knjige je privatna stvar i slobodan izbor svakog pisca - kaže Dragan Bugarčić. - Ne piše se za NIN-ovu nagradu i to je pogrešno.
Vasilije Kalezić smatra da Dobrilo Nenadić dobro obrađuje zemlju i da treba da nastavi, ali da se ne slaže sa njegovom odlukom i dodao: ?Svađe su korisne i ako se navedu pravi i dobri razlozi, treba se boriti za istinu?.

D. B. M.

Večernje novosti
08.02.2003.

Pisac žrtva - ?Sablje?

AKO je pesnika u Branku Miljkoviću ?ubila prejaka reč?,onda je književnik u Dobrilu Nenadiću stradao od sopstvene sablje...
?Sablju grofa Vronskog?, svoj poslednji roman, koji je bio u konkurenciji za NIN-ovu nagradu, pisac ?Doroteja? i još nekoliko romana, štampanih u gotovo 190 hiljada primeraka, Nenadić je ?oštrio? celog života, brusio njenu oštricu - pripremajući se za konačni obračun i pobedu. Ali, vetrenjače ka kojima se ustremio, odolele su i ovom don Kihotu.
U Arilju, gde je Nenadić stvarao, niko ne želi da poveruje da je tome došao kraj. O velikoj ličnoj drami čoveka čije je ime učinilo prepoznatljivim ne samo grad, već i srpsku književnost, njegovi sugrađani radije ćute. To je nekakva ?mešavina? iskrenog žaljenja i strahopoštovanja: svi bi želeli da se Dobrilo vrati i bude ?onaj stari? ? pravedan, pošten, ali često i ?namćorast?, hirovit i prek, ponekad i gord, dok ga zlovolja ne prođe... Tako Ariljci govore o njemu.

Velikan bez lobija
- KAO ikonu smo ga držali! ? kaže Zoran Mićović, predsednik SO Arilje, jedan od retkih Nenadićevih prijatelja koji je umeo i da mu se suprotstavi, kada je to bilo potrebno, pa i po cenu grdnje, teških reči. ? On je kao naša crkva, Rzav i maline... Veliki književnik i agronom, uspešan privrednik! Pa, on stoji iza današnje ariljske maline, on je osmislio ovakav način gajenja... I zaista patimo zbog ovog što ga je snašlo, saosećamo sa njegovom suprugom...
Očigledno, Nenadić je deo Arilja. Onaj deo koji nije hteo, ni po koju cenu, da se otuđi od sugrađana, da ode u beogradska staništa književne i svake druge elite, što mu, u krajnjem, nikada nije oprošteno.
- Smatrao je da nagradu nije dobio zbog jednog lobija - potvrđuje Mićović.
Otuda, valjda, onoliki jed i isključivost u poslednjem Nenadićevom obraćanju javnosti, na Jovanjdan, kada se odrekao i dela i rukopisa, kada je književno izdavačkim krugovima poručio da ne želi ni novac od knjiga, kada je izričito zabranio da se ubuduće odštampa i objavi bilo šta njegovom rukom napisano. Da li je to bila reakcija na činjenicu da ?grof Vronski? ni ?sabljom? nije uspeo da pridobije naklonost žirija NIN-ove nagrade?

Pisaće opet
NIKO od onih koji poznaju Nenadića na ovo pitanje ne može sa sigurnošću da odgovori. Ili ne želi. Izuzetak je LJubivoje Jovanović, ariljski slikar, đak ?praške škole?, još jedan od onih koji su umeli da ?drže stranu? pri misaonim mimoilaženjima sa Nenadićem:
- Dobrilo je, nesporno, umeo da piše. ?Dorotej? je sve šokirao, ali, mislim da Nenadić tada nije ozbiljno shvaćen. Niko ga nije razumeo, ni kritika, ni Crkva... Mislim da je voleo nagrade i priznanja i da je želeo NIN-ovu nagradu. Ali, šta, uopšte, znače i predstavljaju te nagrade?! Kroz njih, pojedini ?elitistički? lobiji stvaraju duhovno-politički i geo-estetski svet. Kao slikar, možda ne razumem kakav je geo-estetski cilj NIN-ove nagrade, na primer, jer on, bar ne javno, nije definisan. Ali, ono što kao čitalac mogu da uočim ? jeste činjenica da lobi koji stoji iza te nagrade već odavno ?ispušta duha iz boce?, preko onoga što su pisali i Ćosić, Danko Popović, Nenadić, Markov... Oprostite, ali za mene su to, ipak, staračka naklapanja na čijem je sadržaju iznikla nacionalna harizma koju je, na primer, Milošević iskoristio ovako kako jeste... Strahujem da je i Nenadić, ?jureći? tu nagradu, i sam podlegao duhu iz boce. Možda je u pisanje ?Sablje? uložio poslednje atome snage, možda je osetio da neće imati snage za novi početak...
Mićović i Jovanović, kao i svi Ariljci, nadaju se da će Nenadić ponovo naoštriti svoju ?sablju? i njome povući onaj izbrisani rez koji jasno razdvaja dva dela genijalnosti. I da će ponovo krenuti u obračun sa ?vetrenjačama? kritičarskih lobija i brižljivo gajenih rezervata lukavo opreznih pisaca, sklonih da pišu samo ono što se kritici dopada.
Sa tim licemerjem, Nenadić je, ne štedeći ni sopstveni razum, odlučno raskrstio. Ariljci se nadaju da Nenadić nije izgubio sve što je imao, nego da se toga, samo privremeno, odrekao. Srpskoj književnoj javnosti, pak, preostaje nada da neće izgubiti znamenitog pisca, bar ne onako kako je njemu, uvek za malo, izmicala NIN-ova nagrada.

Radoje ANDRIĆ

Večernje novosti
07.02.2003.

"Odoh u svoj zapećak"

DOBRILO Nenadić odlučio je da ubije pisca u sebi. Veliki književnik slomio je pero, uništio sve rukopise, pocepao knjige, zabranio njihovo dalje štampanje i objavljivanje, pokušao nemoguće - da izbriše svoje ime i delo stvarano višedecenijskim radom...
Nažalost, tako radikalan "razlaz" sa svojim bićem, nervi briljantnog romanopisca, izgleda, nisu izdržali.
O Nenadiću već nekoliko dana brinu lekari u Beogradu. Zbog emocionalne krize sa elementima depresije. U glavni grad je stigao pod sedativima. U drami koju preživljava, Nenadić je, do tragičnosti svesno, sebe privremeno, nadajmo se, "iščupao" iz ruku izdavača i književnih kritičara i prepustio lekarima.
Namerno ili ne, kao "poslednje zbogom" pisanoj reči pišući svoje poslednje pismo javnosti i izdavaču, objavljeno u "Novostima" 21. januara, Nenadić kao da je napisao dramu koja je usledila.
KRIZA se dogodila u noći između 28. i 29. januara. Vulkan nagomilanog nezadovoljstva i jeda da svet učini po meri umetnika, proradio je u Nenadiću. Erupcija nemoći i neutrošene spisateljske snage - sasvim je uništila mnogo šta od onoga što je Nenadića činilo piscem: njegovu radnu sobu, biblioteku, spise, čak i drage predmete koji su čitav svet činile piščevim svetom. Uz pomoć policije, Dobrilo Nenadić je hospitalizovan, najpre u užičkoj bolnici.
U traganju za ključem od vrata iza kojih je Nenadić zatočio pisca iz sebe, možda su od pomoći poslednje poruke koje je napisao:
- Danas, na Jovandan 2003. godine, odlučio sam neopozivo i definitivno da prekinem sa književnim radom (...) Odluku sam doneo pošto je gospodin Aleksandar Jerkov u emisiji Radio Beograda 202, izjavio da je moja najveća nesreća ili nevolja ili neprilika bila u tome što je moja prva knjiga bila i najbolja. (...) Kao jedini vlasnik onoga što sam napisao, zabranjujem svako dalje štampanje i kopiranje u bilo kom do sada poznatom ili nepoznatom obliku, bilo koje moje reči, svima i svakome, svuda i zasvagda...

Od "Doroteja" do "Sablje"
Dobrilo Nenadić prvi roman "Dorotej" objavio je 1977. godine. Po ovom romanu snimljen je igrani film. Štampan je u čak 15 izdanja sa ukupnim tiražom od 130 hiljada primeraka! "Dorotej" je bio najčitanija knjiga 1978. godine i dobio je nagradu Narodne biblioteke Srbije. Roman "Despot i žrtva" bio je "Zlatni bestseler" 1998. godine, kada je dobio i nagradu "Večernjih novosti", "Meša Selimović", Prosvetinu nagradu za najbolju knjigu i, naredne godine, nagradu Prosvetinog "ratnog sajma". Objavio je i romane "Statist", "Divlje zvezde", "Roman o Obiliću", "Polarnu svetlost", novelu "Ahilije"... NJegova dela objavljena su u 182.000 primeraka, ne računajući tiraž "Sablje grofa Vronskog" koja je bila u užem izboru Ninove nagrade za roman godine 2003... Sva Nenadićeva dela objavila je "Narodna knjiga".

R. ANDRIĆ

01.01.00

Ovaj obimni i zvučnog naslova roman, spada u red najboljih ostvarenja srpskih spisateljskih pera u 2002. godini i donela je autoru još jednu nominaciju u izboru za najprestižniju srpsku književnu nagradu, NIN-ov roman godine.
Novim romanom, Nenadić pokazuje da se i dalje nalazi u samom vrhu srpske književnosti i da njegov spisateljski duh nije umoran. Naprotiv. Još jednom se vraćajući u prošlost, sada ne tako daleku kao u Despotu ili Doroteju, autor pokazuje nezaobilaznu isprepletanost istorije i književnosti, potvrđuje čak i jednu interesantnu teoriju da književnost treba da se bavi svim događajima u istoriji ljudske civilizacije, ali sa jedne značajne distance, kada objektivni duh potpuno može da progovori iz autora, a da aktuelne događaje, kojima je pisac ili svedok ili učesnik, treba, bar za kvalitetnije književne opuse, ostaviti istorijskoj distanci. Uostalom, zar to upravo u našoj književnosti nije najbolje dokazano (pored Nenadića, pomenuću i stvaralaštvo Andrića, Selimovića, Ćosića, Pavića...)?
Čitajući naslov, zadržavajući se samo na njemu, predstava o knjizi može vas odvući na sasvim pogrešan kolosek. Sablja grofa Vronskog, ili kneza Rajevskog (dilema koju pisac svesno ostavlja nerazjašnjenu do samog kraja), samo je usputni motiv, zamajac koji pokreće priču i koji svoju simboliku krije u jednoj drugoj ideji-vodilji, jednoj mnogo značajnijoj zamisli samog autora. Glavni lik Nenadićevog romana je Jevrem Vesić, Ješa Mušića, britko novinarsko pero, uspešan novinar i pomalo nezgodan čovek, niskog rasta, prilično neuglednog izgleda, ali visokog obrazovanja i inteligencije. Roman prati sudbinu i događaje kroz koje Jevrem prolazi u periodu Srpsko-turskog rata, 1876. godine, od trenutka dolaska ruskih dobrovoljaca. Sa dobrovoljcima je došao i jedan ruski oficir, grof Vronski ili knez Rajevski, nerazjašnjeno i kod onih koji su bili učesnici događaja. Vesić kreće u rat da prati događaje, ali njegovo zanimanje je posebno vezano za lik ruskog oficira i traje sve do njegove pogibije i nestanka vredne, ali i misteriozne sablje. Iz samog rata Jevrem Vesić izlazi izmenjen, potrešen, pomalo sudbinom napaćenog i na kraju od svih svetskih sila ostavljenog srpskog naroda, pomalo saznanjem da sve što se događalo je igra velikih i da sama pomoć Rusa nema nikakve veze sa težnjama srpskog naroda za potpunim oslobođenjem svih srpskih teritorija i nezavišnošću, već isključivo je vezana za ruske interese i njihovu mogućnost da situaciju kontrolišu u skladu sa tim.
Vidljiva je paralela koju Nenadić provlači u svojoj priči sa dogadajima iz poslednjih desetak godina na Balkanu, možda i ne samo za tih desetak godina, već kroz celu istoriju srpskog i crnogorskog "bratimljenja" sa Rusima. No, ako su stvari danas mnogo jasnije, autor ostaje dosledan svom stilu i shvatanju književnosti, te ne falsifikuje istoriju i srpsko razotkrivanje ruskih interesa u tom periodu ostavlja samo u nagoveštaju.
Roman je obiman, na pet stotina stranica Nenadić je još jednom dokazao da je nenadmašan majstor opisa, kako ljudi i njihovih osobina, tako i samih događaja kroz koje prolaze naši junaci.
Ivan Ršumović