01.01.00
Dnevni telegraf
21.01.1999.
KNJIZEVNA NAGRADA "MESA SELIMOVIC" PRIPALA ROMANU "DESPOT I ZRTVA"
"Selimovic" Dobrilu Nenadicu
Beograd - Knjizevna nagrada "Mesa Selimovic", koju dodeljuju Udruzenje izdavaca i knjizara Jugoslavije i "Vecernje novosti", za 1998. godinu pripala je Dobrilu Nenadicu za roman "Despot i zrtva".
"Hvala svima koji su imali strpljenja da citaju ono sto sam pisao i da o tome kazu pokoju lepu rec", rekao je tim povodom Dobrilo Nenadic i dodao: "Hajde, za promenu, da se ne inatimo i da se ne psujemo, nego da sednemo, popijemo i da zapevamo. U to ime, ziveli."
Ziri su cinili knjizevni kriticari iz Beograda, Podgorice, Novog Sada, Pristine, Nisa, Kragujevca i drugih jugoslovenskih gradova.Nagrada, koja ce dobitniku biti urucena tokom februara, sastoji se od skulpture sa likom Mese Selimovica, povelje i 30.000 dinara.Pored Nenadica, najvise glasova dobili su Vladislav Bajec za roman "Druid iz Sindiduna", David Albahari za roman "Gec i Majer", Danilo Nikolic za "Fajront u Grgetegu"... D. T.
********************************NIN
NOVEMBAR 19 1998
INTERVJU: DOBRILO NENADIC, PISAC
UREDJIVANJE HAOSA
Knjizevnost moze sve i ne moze nista. Na sam kvalitet zivota imali su veci uticaj izumitelji nanula, praska protiv buva i sivace igle nego svi pisci koji su ikada ziveli. A opet, i bez knjizevnosti se ne moze...
U izdanju beogradske "Prosvete" nedavno je izasao novi roman Dobrila Nenadica "Despot i zrtva". Ovo je deveti Nenadicev roman, a cetvrti cija se radnja desava u srednjovekovnoj Srbiji.
Svojevremeno je prvi roman iz ciklusa istorijskih dela "Dorotej" dobio nagradu Narodne biblioteke Srbije za najcitaniju knjigu u 1978. godini. Novi roman "Despot i zrtva" je, takodje, roman sa istorijskom tematikom i svi su znaci da ce i on biti jedna od najcitanijih knjiga u nas, jer istovremeno otvara i mnostvo i ovovremenih tema.
Novim romanom "Despot i zrtva" vracate se u proslost. Kada je u vama rodjena ideja za roman(e) sa istorijskom tematikom?
- Pre dvadesetak godina, boravio sam sluzbeno u Smederevu i tada sam video veliku smederevsku tvrdjavu. Otada pa do danas, ta me je orijaska gradjevina zbunjivala i uzbudjivala kao veliki kameni znak pitanja. Sto sam vise saznavao, sve mi je bilo zagonetnije. Najvise me je zbunjivao moj vlastiti narod. Otkuda to da mi, hvalisavci kakvih na svetu nema, podbrisujemo pod tepih svoj najveci graditeljski poduhvat? Usta su nam puna Studenice, lepe ljupke i gradjevine ali takvih dimenzija da bi to tri cetiri vesta i vredna klesara i zidara za nekoliko godina mogla da sagrade, a zaboravljamo Smederevo, jednu od najvecih fortifikacijski gradjevina toga vremena u Evropi? I tako, eto, nastao je i moj roman "Despot i zrtva". Ko pazljivo cita moci ce da uoci taj neki polemicki diskurs sa tradicijom.
Precutkivanje Smedereva nije slucajno. Smederevo je direktna negacija kosovskog mita. Ili Smederevo, ili Kosovo. Ili smo izgubili sve na Kosovu 1389. i potom poput vrabaca prhnuli na nebesa, ili smo u jednom trenutku posle Kosova imali bogatu drzavu, vanredno dobro organizovanu, sa stanovnistvom sposobnim za najvece graditeljske podvige. I da ne duzim: nije potrebna narocita pamet da bi se na tragu ovih asocijacija izveli dalekosezni zakljucci.
Sve vase knjige odisu bogatim, socnim jezikom, a poznato je da se u ariljskom kraju govori u slikama i metaforama. Koliko je za pisca bitno mesto rodjenja i zivljenja?
- To ovako izgleda zgodno da se kaze, evo ga covek iz naroda, zivi u kraju gde se ne gresi u padezima i gde je bogata leksika. Citavog zivota sam proveo medju tim svetom, neposredno, nisam ih dakle gledao sa pristojne udaljenosti, onako par distance i izigravao patriotu napremase. Time se ne hvalim. Voleo bih i ja da sam ziveo lepse i udobnije, u kakvom otmenijem serklu a ne medju seljacijom, ali tako mi se zalomilo. E, pa po mom iskustvu stvari stoje ovako: vecina tog sveta sluzi se sa pedesetak reci. Od njih najcesce mozes da cujes kletve i pickaranje od cega, naravno, knjizevni argat, skupljac famoznog narodnog blaga, nema ama bas nikakve vajde. Treba strpljenja, da danima slusas njihove beskrajne smotocive i monotone price da bi cuo sta sveze. Setih se, zgodno je radi ilustracije, kako sam se ozario kad sam cuo baba Djulu kad kaze: ene, vidji, vidji, kako je ono, rdja ama nije rdja nego hrdja, ko da ga je djavo u strani gradio. E to ko da ga je djavo u strani gradio, baba Djulino je vlasnistvo, a ja sam joj apio, prisvojio, ugradio - neka oprosti meni gresnom. Jeste, ali treba da ti pobele trepavice dok iscekas da se baba smiluje i da rekne nesto da valja.
Reci su za pisca kao zvuci - tonovi za kompozitora. Samo puko izrazajno sredstvo. Da nije tako recnici bi bili umetnicka dela, a nisu.
Zivite i stvarate izvan takozvanih kulturnih centara. Znamo da pisac u Beogradu ima iza sebe izdavacke kuce, medijske promocije, knjizevni zivot, generacijske i druge vrste podrske. Kako vi na to gledate?
- Verovatno ste u pravu. Ne znam, nisam razmisljao o tome. Ne mogu da se pozalim da sam bio zapostavljen samo zato sto sam ziveo u Arilju. Ako imam nesto dobro, citko i pitko, sveze i novo, nemam potrebe da se brinem ni za promociju.
Primer je bas ova moja knjiga o kojoj govorimo. Poslao sam samo kompjutersku disketu. Ostalo su sve uradili drugi. Za samo mesec dana knjiga se popela na sam vrh a da ja nisam nikud mrdnuo. Nikakve ja prijatelje u Beogradu nemam. Barem ne one koji imaju veze sa knjigama. Verujem da je to zato sto je moja knjiga po mnogo cemu nesto sasvim novo, novi pristup istoriji i tradiciji. Znaci, sasvim je svejedno jesam li sedeo, dok sam to pisao, u petosobnom stanu na Terazijama ili u kakvoj kolibi u Murtenici.
U vasem romanu nailazimo na kriticku ocenu hriscanstva. Citat: "Otkako je hriscanstvo ovladalo razumom i osecanjima ljudi, sve je poslo naopako." Strepite li od reakcije?
- U svakom slucaju, stojim na meti i cekam. Bas da vidim sta ce. Niko meni nece da soli pamet i da mi gleda u prste sta pisem. Pisem sto mi se pise i tacka. Slobodan sam covek. Dosta sam strepeo, i osvrtao se okolo u strahu kad sta slobodnije reknem u kafani, dosta sam se trzao iz sna i osluskivao korake na stepenicama. A, to je sasvim sigurno, da i ovde ima raznoraznih ajatolaha, komitejaca, komesara, savanarola i torkvemada koji iscekuju neku priliku da se ustoboce i namrgode. Nije ih jedan koji bi da ponovo uvedu strahovladu. Pod ovim ili onim izgovorom, razume se. Mnogi su u ime Hrista, u ime njegovog ucenja o ljubavi, blagosti i prastanju naticali ljudima na vratove gvozdene ogrlice sa zupcima okrenutim unutra i bukagije oko gleznjeva, a isto to i u ime lepe i poletne komunisticke pletisanke o sveopstem bratstvu.
Kako da protumacimo recenicu iz romana: "Ovo je ukleto pleme koje svoje verige voli i svoju patnju u nebesa dize"?
Pa bas tako kako i pise. Da poslusamo Vuka Karadzica: Citaj kako je napisano. Zao mi je sto sam morao da citiram Vuka, jer da otvoreno i iskreno recem, ne spadam u njegove glorifikatore. Naprotiv. Samo ono sto je izgovorio nesrecnom Milovanu Vidakovicu dovoljno je da onemili svakome coveku koji ima ukusa. Da ne pominjem kako je stare, dragocene rukopisne knjige iz nasih manastira prodavao evropskim bibliotekama i zatim troskario te novce sa svojom beckom smizlom i svojom bubinjavom decurlijom. Prisvojio je ideje Save Mrkalja a pesme guslara starca Milije, Tesana Podrugovica, Slepe Zivane, Filipa Visnjica hladno je pripisivao narodu. Cuj, narodu. Ama, kome narodu? Nikad nista narod nije smislio. Sve sto je ikad stvoreno, delo je pojedinaca. E, sad druga je stvar sto su, sticajem tragicnih okolnosti, svi ti pripovedaci, pesnici, tvorci zagonetki, poslovica itd ostali anonimni. Vuk je to radio smisljeno. Ako je stvorio narod, onda on ima pravo, kao deo naroda, na autorska prava, jelte Filipu Visnjicu ce dati suplju bakarusu da kupi pogacu, a on ce kod Getea da postane doktor filosofije, zaboga. Da, u vidjenju Vukovog ucinka slazem se sa Basarom, on je potpuno u pravu. Uostalom, to je jedna pametna glava, veliki pisac, kome skidam kapu i koga ovom prilikom pozdravljam i kazem, izvolite maestro, samo posle vas.
Koja je uloga knjizevnosti i da li ona sobom moze da utice na zivot i iznalazenje smisla zivota?
- Knjizevnost moze sve i ne moze nista. Na sam kvalitet zivota imali su veci uticaj izumitelji nanula, praska protiv buva i sivace igle nego svi pisci koji su ikada ziveli. A opet, i bez knjizevnosti se ne moze, i ona je zbog necega vazna, mada ja, zaista, ne mogu da dokucim zbog cega. No ona postoji i sve sto postoji ima dovoljnu svrhu.
Da li pisac treba da dozivi pricu da bi bio u stanju da je izrazi? Mislimo na ono sto se naziva "iskustvenom literaturom".
- Ne znam bas tacno sta ste mislili pod ovim: da dozivi. Ne znam kako ostali, znam za sebe i o tome mogu da govorim. Uglavnom nisam prolazio kroz iskustva svojih junaka. Niti sam bio u manastiru, ni u tamnici, niti sam ucestvovao u bitkama, niti sam bio ziv uzidan u zidove tvrdjave. Nisam bio ni lopov, ni kockar, ni pijanica, bitanga, prevarang, a o svima sam pisao. Ko zna koliko sam likova stvorio, nekoliko stotina a nijedan takoreci nije licio na mene.
Svojevremeno ste izjavili da je za vas pisanje zadovoljstvo. Kako vam danas ta izjava zvuci?
- Zvuci tacno. Pisem samo onda kada se dobro osecam, kad sam spokojan i zadovoljan. Imam tako neki osecaj da samo pozitivni impulsi mogu dovoljno daleko da dobace.
Kada mozemo ocekivati novu knjigu? Sta se zbiva u vasoj knjizevnoj radionici?
- To ne mogu da kazem jer nikad unapred ne znam kad ce se nesto prirodno okoncati. A knjiga je kao zivo bice, nepredvidiva je, ima svoju neku skrivenu prirodu, hirovita je poput macke. Nikad ne znas sta joj je na umu i sta ce uciniti.
Ovih dana sam po treci put promenio kompjuter. Ranije sam imao 286, pa 386 a sada sam nabavio Pentijum sa procesorom od 233 megaherca, sa hard diskom od 2,5 gigabajta i sa 32 megabajta ram memorije. Instaliran mi je Njindonjs 98 i Njord 8. Ove sifre sam naveo samo da pokazem u kome se stanju nalazi jedna knjizevna radionica pri kraju ovoga veka. Dakle, da bih bio komplementaran sa izdavacima i stamparijama, moram stalno da osavremenjujem tehnologiju. Zasad ja vladam kompjuterom bez obzira na svu njegovu brzinu i memoriju. Videcemo do kada ce to moci i kad ce oni, ti kalauzi i matrapazi novog svetskog poretka savim preuzeti a nas odbaciti kao seprtlje koje tu smetamo. Sta mislite o buducnosti knjizevnosti?
- Pretpostavljam da ce kompjuteri jednoga dana sve preuzeti. Mi cemo postati suvisni. Oni ce sve umeti bolje. Dakle mi smo poslednji mohikanci i izumrecemo kao donosaurusi. Sta vas nisam pitao a trebalo je da vas pitam?
- Zahvalan sam vam sto me niste pitali kako to da zivim u malom metu i da se bavim takvim jednim poslom, i kako to da ja kao agronom koji nisam zavrsio odgovarajucu skolu pisem i to zaboga romane, dakle najkomplikovaniji knjizevni oblik? Zbog takvih pitanja koje su mi svi redom postavljali dolazilo mi je stotinu puta da sve ovo batalim i svaki put kad bi me neko tako sto pitao izbijali su mi pristevi, osim i crvenilo po kozi.
I na kraju: sta pisca ne treba pitati?
- Zasto pisu, to ih ne treba niposto pitati, jer to je direktno uvredljivo. Podrazumeva se da pisu da bi iz jednoga dana, nekad u buducnosti, potomstvo turilo na pare. Eno ga Djura na novcanici od dvadeset, eno ga vladika na desetodinarki, eno ga Dositej na stodinarki. Sva trojica su bila puka sirotinja a eno ih sada kako se sepure na lovi. Zaspu te parama kad vise ne mozes da ih trosis...
MIROSLAV TODOROVIC
*****************Dnevni telegraf
10.09.1998.
Zivot za vreme vladavine despota Djurdja Brankovica
Negde u sredisnjici svog devetog po redu, romana Despot i zrtva, njegov autor Dobrilo Nenadic (Vigoste kod Arilja, 1940) kroz usta Petrasina, jednog od dva glavna junaka, kaze da je "Velika stvar biti jezik koji govori ono sto je hiljadama na vrhu zuba, ali nikako da se otkine i da se u reci premetne" kao i da voli "kad je nesto tacno, zgodno i jezgrovito receno" (93). Time je pisac jasno izrazio smisao knjizevnog posla i najvazniju karakteristiku dobrog pripovedanja.
Nenadic je svoj roman tako i pisao: i tacno, i zgodno, i jezgrovito. Na svega oko dvesta strana opisan je zivot ljudi u ostatku srpske srednjovekovne drzave za vreme vladavine despota Djurdja Brankovica i njegove zene (u narodnoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina) i u doba izgradnje smederevske tvrdjave. Medjutim, istorija je ovde sam okvir za filozofsku pricu o coveku uopste, koji jeste i zrtva istorijskih zbivanja, ali jos vise je njegov zivot odredjen odnosom prema nekim kljucnim etickim i filozofskim pitanjima kao sto su dobro i zlo, duhovno i materijalno, sloboda i ropstvo.
Da bi ovakvo dihotomijsko vidjenje stvarnosti ugradio u zanimljivu pricu, autor je za nosioce radnje uveo dve glavne licnosti, starog, mudrog Petrasina i mladog Bogdana; obojica su prethodno iskusili ropstvo kod nekog turskog trgovca kozama. Udruzena mudrost i mladost otkrivaju svu lepotu i tragiku ljudskog zivljenja: nemoc mudrosti pred slepom silom i iracionalnim zlom, ali i varljivost mladosti pred zagonetkama buducnosti; lepotu duhovnog, ali nista manju izazovnost fizickog; odanost vrlinama uz stalne nasrtaje greha. Petrasinova mudrost i njegova zrtva (uzidan je ziv u kulu) nece spasiti rulju od poroka u koje srlja, kao sto ni lukavstvo mladom Bogdanu nece doneti srecu i obezbediti castan zivot. Uopste, Nenadicev covek je sav od nemoci i slabotinje dok se koprca u varkama tastine. O takvom coveku on pise i iz jednog poetickog razloga koji ovako formulise: "Prica valja samo ako zivot ne valja" (55).
Jedan od kvaliteta romana su brojne refleksije na temu covekove sudbine i njegove etike. Jedna od opstijih poruka bi mogla da bude da su mediokriteti koji preovladjuju na svetu veoma osvetoljubivi prema bilo kom ko se istice duhovnom ili fizickom lepotom, kao Petrasin i Lenka u ovom romanu.
Pisac vrlo citanog Doroteja, romanom Despot i zrtva dostigao je najvisi umetnicki domet u svom dosadasnjem proznom opusu.
Milutin Lujo Danojlic
01.01.00
Dnevni telegraf
02.07.1998.
"Despot i zrtva", novi roman Dobrila Nenadica
Nije prisustvovao promociji svoje knjige
Beograd - Nova knjiga Dobrila Nenadica "Despot i zrtva" ("Prosveta") zasnovan je na istorijskoj gradji iz vremena zidanja smederevskog grada ali, prema misljenju Cedomira Mirkovica, prevazilazi istorijsko stivo "magijskom naracijom i mnostvom upecatljivih likova". Pored despota Djurdja Brankovica i njegove zene Irine (u epskoj tradiciji poznate pod imenom Jerina) radnjom romana dominira niz licnih sudbina i sugestivno pripovedanje o strasti. Autor romana, za koji u "Prosveti" kazu da je u ravni Nenadicevog "Doroteja", nije prisustvovao prvoj promociji. Nenadic, inace, zivi u Arilju i gaji maline.
Vesna Taslic
01.01.00
Blic
02.07.1998.
Radnja romana je smeštena u davno prošlo doba, u vreme Đurđa Brankovića i njegove žene Jerine. Izmišljeni i stvarni junaci, istorijske ličnosti, u ovom romanu pomešani su i povezani različitim strastima, novcem, vlšću i ljubavlju. Odlika ovog romana je sočni jezik što ostvarren- je čini čitljivim i zanimljivim...
