Vreme kokoški

11.05.14

Mnogi Ariljci prepoznali su se u novom romanu, ali se neće ponoviti priča iz prošlog veka kad sam bio premešten u Latvicu na 15 godina – kaže Dobrilo Nenadić o knjizi „Vreme kokoški”
Radnja osamnaestog romana Dobrila Nenadića „Vreme kokoški”odvija se negde u zapadnoj Srbiji, u zamišljenoj opštini Mokri Do. I mesto i događaji i ličnosti plod su piščeve mašte, ali se, kao što često biva kod pripovedača realističkog pravca, zbiljsko i izmaštano preklapaju, tako da se katkad gubi ta tanka linija razdvajanja. Stvarnost je inače u našem dobu ponekad tako živopisna i neobična da prevazilazi i najbujniju maštu.
U Arilju gde Nenadić živi i piše knjiga je razgrabljena, u biblioteci su svi primerci na čitanju.
– Razlog ovako velikog interesovanja je u tome što su se mnogi žitelji ovoga mesta prepoznali, mada sam se, poučen iskustvom sa romanom „Kiša”, svojski trudio da ne dam povoda prigovorima i ljutnji, te nikoga po imenu ili nadimku nisam u „Vremenu kokoški” pominjao. Neće se ponoviti priča iz prošlog veka kad sam bio premešten u Latvicu na 15 godina – kaže Dobrilo Nenadić za „Politiku”.
Elem, pre 35 leta pojavio se na Sajmu knjiga u Beogradu Nenadićev drugi roman „Kiša”, a već 1. februara 1980. godine, pisac i po zanatu agronom, bio je sa poslom premešten iz varoši Arilje u selo Latvicu. Po kazni, razume se, kao što je Nušićevim likovima prećeno da će biti viđeni za Ivanjicu ako nešto zabrljaju. Voljom ironije, Latvica se zaista i nalazi baš na putu Arilje–Ivanjica.
– Optužbe nisu bile nimalo naivne. Uz prigovore da sam mnoge viđene ljude ovoga mesta oklevetao i naružio prikačili su mi, radi pojačanja pritužbi, da je knjiga opaka i štetna jer ismeva drugove rukovodioce, ruga se svetinjama socijalističkog društva, vlasti radničke klase, nesvrstanosti i samoupravljanju, da se zalaže za truli liberalizam, višestranački sistem i obnovu kapitalizma. Te optužbe deluju danas više nego smešno, jer su to opšteprihvaćene vrednosti u koje više niko ne sumnja, no tada je to bilo opasano pa se i za mnogo bezazlenije stvari letovalo u Padinskoj Skeli. Zato sam uvek držao u stanju gotovosti spakovan ranac sa ćebetom, vunenim čarapama, debelom košuljom, vunenim džemperom i nekoliko dugačkih gaća. Kamo sreće da su došli po mene, skočile bi u moju zaštitu nevladine organizacije, Amnesti internešenel i to društvo, „Dorotej” bi možda bio preveden na mnoge jezike i gde bi mi bio kraj...
Ta priča iz Nenadićeve stvarnosti dalje ide ovako:
– Ariljci su, međutim, poslušali savet jednog prepredenjaka iz Beograda pa su me gurnuli u selo da kolomatim po malinjacima i poučavam seljake kako se gaji ta voćka. To će me odvići od poroka pisanja, mislili su. Meni to nije smetalo. Naprotiv. Ustajao sam svakog jutra tačno u petnaest do pet i sledećih 15 godina proveo u Zemljoradničkoj zadruzi „Latvica”. Tamo smo uspostavili ariljski metod gajenja maline pomoću koga su ostvareni svetski rekordi u prinosima uz vrhunski kvalitet, pa je malina postala najbolji izvozni proizvod ove zemlje, a ja sam tamo uzgred napisao neke knjige koje se svrstavaju u klasiku srpskog istorijskog romana.
Sada se situacija na ponavlja?
– Na neki način da, samo što to više nije isto. Nema više druga Tita i njegove Udbe. U penziji sam, hvala bogu, ustajem kad hoću ležem kad hoću, a što se tiče ranca, neka on stoji u punoj gotovosti, za svaki slučaj, zlu ne trebalo.
Mnogi su akteri novog romana. Zastupljeni su svi društveni slojevi i svi tipovi karaktera i temperamenata.
– Deo ove priče je mokrodolski poslovni svet koji je precizno opisan u beležnici žandarmerijske kapetanice Smiljane. Tu su i Mićo Zorić zvani Maher, predsednik opštine Mokri Do, neviđeni dripac, Desko Duka, pomoćnik predsednika opštine, funjara, Dmitar, vlasnik Centra za okrepu ženskinja, žongler i igrač na žici, Miladin Jaćović zvani Jaćo Pile vlasnik „ChikenCo.”, pilićar, Rodoljub Žmigić zvani Žmiga Kokica, jajcara, Tanasije Stepić, vlasnik i urednik lista Abronoša, arivist, Fo, vlasnik lanca kioska brze hrane, fićfirić dohvatnih šaka, Mo, vaćaroš i muljar, Jovo Maslar, istoričar i većinski vlasnik preduzeća „MaslarCompanyLTD”, lunatik, Milkana, krasavica, lepotinja i ubavinja, Džordž Matijašević, svetski putnik i pustolov, Radoje zvani Maška, maser sa bioenergijom.
Iz zbirke likova u ovom romanu izranjaju i stari neoženjeni momci, zaboravljeni i ostavljeni u opustelim selima. Evo i Mida Prke, jednog od njih, kako besedi:
„Otišlo, more, ženskinje za ljepšim životom. Šta njig briga kako koga zovu, moš ga zvati i krnjavom lončinom, ako je pri parama, ne mare one. Ma jok. O nama pričaju da smo džokari i grlješi.
Ponjo ja sjekiru Mijailu da mi klepa i naoštri. Usput mi bila Tiosavljeva kuća, pa ko velim da svratim da vidim kako je Tiosav, čuo sam da se posjeko kad je klao krme. Uđem kad Tiosav ?edi uza šporet, drži bučuk među koljenima i kruni muruz.
– Dobar dan.
– Dobar dan. Ene, otkud si ti Prka tako uranio? Kud si pošo?
– Pošo Mijailu da mi klepa sjekiru pa reših da svratim kod tebe da vidim kako si. Neko mi reče da si se posjeko kad si posječio.”
Pisac se trudio da sve njih predstavi kao samosvojne likove koji govore izvornim jezikom, i to je prvi put da se u nekom književnom delu na ovom prostoru piše ovom varijantom srpskog kojim su se služili, a i danas njime zbore, žitelji planinskih sela užičkog kraja. Savo Mrkalj i Vuk Karadžić, koji su reformisali azbuku po pravilu „piši kao što govoriš”, zaboravili su da uvrste u azbuku dva slova za dva glasa koja se čuju u Crnoj Gori, Hercegovini i zapadnoj Srbiji, pa su ih crnogorski jezikoslovci naknadno uveli proširivši azbuku na 32 znaka.
Nenadićev roman „Vreme kokoški” („Laguna” 2013) stupio je među čitaoce i oni presuđuju koliko će ostati na glasu. Prigodno slovo uz roman napisao je urednik „Lagune” Dejan Mihailović:
„Vešto pripovedanje, jezgrovit i ubojit humor i jezička virtuoznost još jednom potvrđuju Dobrila Nenadića kao osoben i uvek svež glas na domaćoj književnoj sceni.”
G. Otašević

31.03.14

Za svoja znamenja isturamo probisvete i zlikovce, budale i ništake, pa se posle čudimo šta je sa našom omladinom, kud se dela kud je zabasala – kaže književnik Dobrilo Nenadić

Arilje – Od prvog otiska 1977. godine, „Dorotej” je štampan u 200.000 primeraka i 16 izdanja i, evo, dočekao je još jedno. Iza novog stoji pisac iz Arilja Dobrilo Nenadić (74), koji je u dvojezičnom, srpsko-engleskom izdanju svog prvenca o samovanju i ljubavi, ispisao jednu rečenicu na belini predstrane, može biti kao uzdarje za književnu slavu: „Ovu domaću priču sam sročio, dao da se prevede na engleski, pečatao o svom trošku da bih sebe učinio koliko toliko dostojnim da ovo posvetim uspomeni na monahe podvižnike drevnog moravičkog manastira.”
– Knjigu je prevela Dubravka Popadić Grebenarević. Redakturu je radio Endru Vebster, likovnu opremu i kompjutersku pripremu učinili su Milan Tucović i Goran M. Depotović, a štampar je „Grafos” iz Požege. Knjiga je objavljena u tiražu od 300 primeraka. Svaki je koštao 22,17 evra, a to je knjizi i prodajna cena. Pravde radi, zbiljski izdavač je naša država, koja mi je do sada u ime nacionalne penzije isplatila 37.000 evra – kaže Nenadić za „Politiku”.

Književnik i, kroz običan život, agronom od imena, iako sa prilično nakupljenih leta, onomad je primljen u članstvo Opšteg udruženja preduzetnika opštine Arilje. U obe svoje brazde, književnoj i zemljodelskoj, zaslužio je takvu zemljačku pažnju, pa se iste večeri odužio pristupnom besedom koja se još prepričava.
Nenadić se pozvao na „zgodan i poučan primer prve srpske železnice koja je građena od 1880. do 1884. godine” navodeći da je to, u vreme vladara Milana Obrenovića, bio poduhvat vredan svakog divljenja.

– Mi smo svoj podvig sakrili od sebe kao najveću bruku, valjda da bi se zatro trag dinastiji. Prećutan je napor čitavog jednog naroda, zatureno i sklonjeno od očiju koliko se Srbija za tih nekoliko godina preobrazila. Umesto priče o svojim uspesima i pobedama radije lelečemo nad porazima, umesto zaslužnih i korisnih ljudi za svoja znamenja i uzore isturamo probisvete i zlikovce, budale i ništake, pa se posle čudimo šta je sa našom omladinom, kud se dela, kud je zabasala – besedio je pisac.

Priča o graditeljima pruge dalje ide ovako:
– Mnogi su pojeli i propili svu zaradu, ali oni pametniji su se ovajdili. To je bio zametak srpske srednje klase koje se prenula i pridignula iz otrovnog dremeža i turskih kasaba i zakoračila ka evropskim vidicima. Bio je to početak uspona, a s njom se po ovom prostoru proširila evropska kultura i civilizacija. Vas, dragi prijatelji, doživljavam kao srednju klasu u usponu. Vi ste uzeli sudbinu u svoje ruke, umesto da kukate i čekate da vam sa nebesa padnu pečene kokoši, dali ste ruke na vajdu.

Pisac ceni da je „srednja klasa so i ukras svake zemlje, jedina koja je u stanju da je temeljito preobrazi i usput počupa korov represivnih režima i sumanutih ideologija”, i napominje: – Ko ovo razume razumeo je, ko ne razume ne vredi mu govoriti.
Nenadić je, za pouku, uzeo porok ljudskog samoljublja, te veli da uz tu osobinu najbolje pristoji izreka: „Pamet je najpravedniji božji dar, jer se niko ne žali da je nema”.
Nenadiću je nedavno, u izdanju „Lagune”, objavljen roman „Vreme kokoški”, gde ispisuje u šta prerastaju brendiranje, održivi razvoj, vizibiliti studije ili evropski standardi u današnjim glavama jedne grupice samoniklih srpskih seljaka.

G. Otašević

31.12.13

Pisac Dobrilo Nenadić o novom romanu „Vreme kokoški“, junacima našeg doba: Toliko tumbanje temeljnih ljudskih vrednosti ni najveći cinici i pakosnici nisu mogli da zamisle

JEDINI muškarac koga je Milkana zvana Mikača istinski volela bio je Jovo Maslar. To, međutim, niko nije znao, krila je Milkana svoju čežnju kao zmija noge. Jovo je bio školac i domaćinski sin, ona sirota i jedva pismena.“
Tako počinje novi roman Dobrila Nenadića (1940) „Vreme kokoški“, koji se pojavio pre nekoliko dana u izdanju „Lagune“. Posle niza istorijskih priča, visoko cenjeni i popularni pisac ponovo se vratio vremenu u kome živimo, i to u 2013. godinu.
Književni ugled i slavu Nenadić je stekao već svojim prvim romanom „Dorotej“, koji je doživeo 14 izdanja, prevode na nekoliko jezika, uspešno je ekranizovan i ovenčan nagradom za najčitaniju knjigu. Isto priznanje, kao i nagradu „Meša Selimović“, dobio je za roman „Despot i žrtva“ (1998), posle kojih su usledili „Račanska povelja“ (za roman „Brajan“), „Svetozar Ćorović“ (za „Pobednike“), „Bora Stanković“ (za „Mrzovolju kneza Bizmarka“).

* Pripadate piscima koji nikada ne znaju kuda će ih priča odvesti i kako će se završiti. Da li je to i ovoga puta bio slučaj?
- Da. Nameravao sam da napišem kratku priču, tri-četiri stranice, ne više, da bih održao reč jer sam svom prijatelju, uredniku jednog časopisa, obećao da ću da mu dam neki tekst koji nisam objavio. Pošto ništa tako nisam imao, a da već negde nije bilo objavljeno, rešim da nešto napišem. I sve bi to bilo u redu da se nečastivi nije umešao. Došapnuo mi je rečenicu „Uz to su govorili za njom (Milkanom) da je davalica!“ Tu reč sam čuo od jednog starog šmekera i smesta mi se svojom živopisnošću dopala. Jeste nepristojna, mrsna i masna, ali moraju joj se priznati nekakav sirovi šarm i preciznost. Mogao sam dabome da odustanem, ali repati me je uzeo pod svoje, a njemu se samo jaki karakteri mogu odupreti. Pošto ja, avaj, nisam taj i od tih, poslužio sam mu da tu reč prošvercuje u srpsku književnost, pored svih tih čuvara i kućepazitelji na mrtvoj straži našeg jezika, koji budno motre da se takvi bacili ne bi slučajno ušunjali. Morao sam dakle da napišem debelo obrazloženje i opravdanje i tako se kratka priča rasplela u roman.

USPOMENI NA MONAHE

Nisam ja zapostavio ni štampane knjige. Polovinom januara trebalo bi da se pojavi autorsko samostalno dvojezično srpsko-englesko izdanje mog romana „Dorotej-Dorotheus“. Na početku je posveta: „Ovu domaću priču sam sročio, dao da se prevede na engleski, pečatao o svom trošku da bih sebe učinio koliko - toliko dostojnim da ovo posvetim uspomeni na monahe podvižnike drevnog moravičkog manastira.“

* Pošto je knjiga još sveža od štampe, hoćete li za čitaoce da otkrijete bar neke stranice?
- Jedini pravi način da se to otkrije jeste čitanje. To je doduše odavno prevaziđeno, niko više za tako što nema ni vremena ni živaca, u modi su tvitovi i kratke jezgrovite poruke. Pitati jednog pisca romana da ukratko na brzaka objasni šta je hteo i šta je kazao na tih nekoliko stotina strana svoga sočinjenija i nema nekog smisla, jer da je znao sažeto, pisao bi aforizme ili kratke priče. Posle tolikog batrganja, pisac romana je umoran i izmožden kao dolapski konj. Njegova naknadna objašnjenja su redovno dosadna i isprazna.

* Radnja romana smeštena je u nekoliko sela i varoši male opštine Mokri Do, a učesnici su seljaci, novi bogataši, snobovi, muvadžije, dileri, mafijaši, novinari, jednom rečju šaroliko društvo...
- Naše vreme je ostvarenje mračnih proročanstava i negativnih utopija. Ni Zamjatin ni Orvel nisu mogli ni približno da pogode sliku budućnosti. Tolikog tumbanja temeljnih ljudskih vrednosti koje su izgrađivane u toku dugih vekova ni najveći cinici i pakosnici nisu mogli ni da zamisle. Živimo u nekom neverovatnom svetu, kao u Kerolovoj „Alisi u zemlji čuda“. Za sve je to loše, osim za pisce. Pisci mogu da uživaju jer im je sve nadohvat ruke, ne moraju da mamuzaju i kinje svoju maštu u izmišljanju neverovatnih ljudi i događaja, sve im je nadohvat ruke i pred očima, a mediji ih obilato zasipaju gadostima dvadeset četiri časa na dan, kao da su im posred sobe namestili otvorenu kanalizacionu cev.

* Glavni junak, Jovo Maslar, buntovnik sa razlogom, napušta grad u potrazi za slobodom misleći da je ipak negde preostala neka oaza spokoja. Odlazi u rodno selo, ali to se pokazuje kao iluzija, moderna vremena su pokorila svaki kutak.
- Svet se izgleda ponaša po istom algoritmu, ovim avionom koji kruži unaokolo bez nekog jasno određenog cilja upravlja automatski pilot, gospodari se prave kao da znaju gde se putuje i da je sve pod kontrolom. Nema oaze, ima samo pospanih i mrzovoljnih đaka u pačjoj školi. To je svetski poredak od koga zaklona nema. Dvadeset i četiri sata taj zmaj riga oganj, kroz tresak i grmljavinu saopštava svoje objave. Da li je to ona srećna budućnost sa pečenom kokoškom na stolu, kako je blagostanje za svoju zemlju zamišljao i priželjkivao Luj Četrnaesti, a izgleda da ni komunisti nisu bili daleko od te naivne vizije. Ne u tom smeru, rekao bi Jovo.

* Vaš Jovo se, ipak, ne predaje lako?
- On je prznica i ukoljica, ne možeš mu ništa, ni da ga povedeš ni da ga poteraš. Oštar polemičar, ljuti protivnik opšteprihvaćenih stereotipa, upinje se da očisti ove Augijeve štale od debelih naslaga svih tih laži. Mi smo skloni da naše najbolje ljude sklonimo negde u mračni ćošak, a da jajare i ništake, zlikovce i probisvete uzdignemo i obogotvorimo kao nacionalne heroje i uzore. Neće Jovo nikako da se priključi milionima ošamućenih i smušenih koje zavode prikladno obučeni, leporeki i brzoreki lafovi i mazni macani, ne primećujući da oni u stvari sve vreme okreću i obrću nekoliko caka. Toj hipnozi i narkozi, uspavanci i pletisanci suprotstavlja on svoja gledišta.

* U romanu ste upotrebili dva nova slova iz crnogorskog jezika, jedno za glas najbliži izgovoru šj, a drugo za glas najbliži izgovoru žj. Koji je bio razlog?
- Po obliku imena glavnog junaka Jova Maslara može se zaključiti da je iz Crne Gore, Hercegovine ili Zapadne Srbije, u svakom slučaju iz kraja gde se čuju ta dva glasa za koje su Crnogorci dodali uz postojeću azbuku još dva slova. Neki likovi romana još uvek govore jezikom svojih predaka. U nekoliko poglavlja „Vremena kokoški“ likovi su stari neženjeni momci. Imitirao sam njihov govor i nastojao da bude što verniji onome kako oni zaista govore, pa sam iskoristio i ta dva slova. Ne bih voleo da ovo zvuči kao nekakva provokacija ili svrstavanje na bilo čiju stranu u najnovijem lingvističkom okršaju dvaju bratskih naroda, ali moram da priznam da sam se obradovao kada su se pojavila.

ROMANI NA “AMAZONU“

* U DIGITALNOJ formi, na najvećoj svetskoj knjižari „Amazonu“, dostupno je sedam vaših romana. Jeste li iznenađeni?
- Moderna vremena donose i neke prednosti za koje nismo ni slutili da su moguće. Kada sam pre nekoliko godina u novinama pročitao da je Stiven King prodao za jedan dan 500.000 kopija u digitalnoj formi, u trenu sam naslutio da je nastupio veliki šok, mnogo veći od onoga kada se pojavila Gutenbergova štamparska presa. I zaista, za nekoliko godina digitalna izdanja su potisnula štampana.

* Kažu da se u selima užičkog kraja, naročito onima koja su udaljena od gradskih sredina, i dalje tako govori?
- Ne znam zašto su Savo Mrkalj i Vuk Karadžić odstupili od načela „piši kao što govoriš” i zašto u njihovoj azbuci nema tih slova, a još mi je manje shvatljivo kako to da svi ti naši jezikoslovni instituti, katedre i akademije nisu taj očigledni nedostatak ispravili. Nisu nam problem rogobatne engleske fejsbukovsko-guglovske upadice lajkovanja, tagovanja, daunladovanja, jer to je „in“. Sa trideset slova, pa i sa trideset dva, srpska ćirilica ostaje najsavršenije pismo na svetu. To je govorio veliki Irac Džordž Bernard Šo, koji je ostavio u amanet nekom visprenom Englezu da englesko pismo upodobi Mrkalj-Vukovom načelu i da ga reformiše po istom uzoru.
<
* Koliko jezik određuje ličnosti, vreme i prostor?
- Jezik je piscu samo alat, potrošni materijal, jedino što ima u rukama kada zida svoju građevinu. Ne osećam nikakvu obavezu da govorim besprekorno, u granicama propisanih standarda. Svako ograničenje, ma kakvo bilo, svako tutorisanje osećam kao nasilje. A to se dešavalo, dešava se i dešavaće se i tome kraja nema. Pod raznim izgovorima, političari i analitičari, istoričari, učitelji svih nivoa sa zašiljenim crvenim pisaljkama ispravljaju, lektorišu i tutorišu, kao što su svojevremeno engleski puritanci umivajući sočni i živopisni Šekspirov jezik naposletku doveli do jezika Danijele Stil i Sidnija Šeldona. Svi popuju i mudruju kao da je jezik jednom zasvagda isklesan u kararskom mermeru, kao da se radi o mrtvom latinskom i starogrčkom, a ne o živom i živahnom, kočopernom, svojeglavom, divljem stvorenju koje kida uzice koje ga sapinju.
<
Dragan Bogutović