Pobednici

30.03.05

Mnogi pisci su bili u slavi i u sjaju za života, dok su svome delu mogli da pripomognu, no čim su se upokojili, sa njima je u zaborav potonulo i njihovo delo. Bilo je slabačko da preživi bez njih, njihove brige i nege, rekao je poznati književnik

ARILjE - Od prvog romana „Dorotej” (1977) do današnjih dana, književnu biografiju Dobrila Nenadića (1940) čini 14 romana. Hvaljeni su, o nekima se polemisalo, drugi su prošli bez veće pažnje među kritičarima. Ali, čitaoci su uvek bili tu da isprave nepravdu. Njegova velika vrlina je da ume da radi... Na pitanje šta sada piše, odgovorio je:

- Pišem roman „Mrzovolja kneza Bizmarka”. To je nastavak romana „Sablja grofa Vronskog”, i „Pobednici” a dešava se u proleće i leto 1878, pred i u vreme Berlinskog kongresa. Neverovatna je sličnost tadašnjih i sadašnjih prilika. Prosto čovek ne može da veruje da su neke stvari iste do najsitnijih pojedinosti. Nadam se jedino da odluke sadašnjih svetskih moćnika neće imati za posledicu katastrofu kao što su imale odluke Berlinskog kongresa. Još je Dž. X. Vels u svojoj znamenitoj „Istoriji sveta” rekao da je Berlinski kongres doveo do Prvog svetskog rata.

Njih dvadesetorica, navodno, najuticajnijih i najmudrijih evropskih državnika i diplomata, od kojih je 18 aristokrata i svega dvojica građana bez plemićkih titula, doveli su svojom epohalnom mudrošću do propasti četiri carstva i, da ironija bude potpuna, do definitivnog silaska aristokratije sa svetske scene. U svemu tome su prednjačila dvojica slavnih evropskih državnika, nemački kancelar knez Oto fon Bizmark i britanski premijer Bendžamin Dizraeli erl od Bikonsfilda.

Sa prodajom knjiga na novinskim kioscima stvoren je privid da se knjige više kupuju i čitaju. Da li imate takav utisak? Kako je prošao vaš roman?

- To je novina čiji domet u ovom trenutku niko ne može da predvidi. I ko zna šta nas sve čeka u budućnosti. Razvoj tehnologije se ubrzava. Industrija zabave, u koju se ubraja i izdavaštvo, postaje moćna privredna grana i moj je utisak da će postajati još moćnija. Ljudi imaju više novca i više slobodnog vremena, blagostanje se širi na nove zemlje i narode. Primera radi, Kinezi koji su do pre dvadesetak godina gladovali, postaju velika industrijska sila i ogromno tržište. Umetnost je uvek bila roba, ma šta ko govorio. E, pa sad na izboru je svakome šta da radi, može da piše za sebe i svoju svastiku, a može da piše i za širu publiku. Ko može više, valjda može i manje. Možda će razvojem elektronike u ne tako dalekoj budućnosti biti moguća svetska književnost u bukvalnom smislu te reči: da će sve knjige koje su ikada, igde napisane biti dostupne svakome čoveku na planeti i na jeziku koji razume. Kompjuter sada pomaže piscu, doduše, za sada samo onome ko piše na engleskom da piše korektno, a već za koju godinu će verovatno i prevoditi sa jezika na jezik. Ne znam da li će doći vreme kada će umesto pisaca knjige pisati kompjuteri. Možda i hoće. Sada bolje od ljudi igraju šah.

Moja knjiga „Despot i žrtva” izašla je u izdanju „Politike” i „Narodne knjige” u 50 hiljada primeraka. Prvi put se to desilo sa ruskim izdanjem „Doroteja” 1982. godine, koji je imao isti tiraž od 50.000.

Kako je ova prošla na kioscima? Valjda dobro. Video sam u novinama da je u toj nedelji bila na vrhu bestseler liste, i znam da je ovde u Arilju prva pošiljka otišla u toku jednog dana, i da je zatim došla i druga. Za ostala mesta znaju izdavači.

Imate oreol slobodnog pisca, nikome ne pripadate osim sebi i čitaocima...

- Nešto ne vidim da se neko baš otimao oko mene. Ko zna, da sam imao kakve primamljive ponude, možda bih i ja rado teslimio slobodu. Niko mi ništa nije ni nudio a niti sam se ja opet gurao i tako se dogodilo da nisam imao nikakvu ogrlicu niti sam cvrkutao u nečijem kavezu. Niti sam se motao oko kakve bogate trpeze sa koje padaju mrve i slasne kaplje. To je, mogu da vam kažem, baš onako jedno lepo i krepko osećanje. Niti je potreban ko meni, niti ja kome. Svako ostaje na svome i kod svojih para.

U poslednje vreme u javnosti se dosta govorilo o odnosu politike i umetnosti. Šta vi o tome mislite?

- Ko vas plaća taj traži da pevate njegovu pesmu. Uvek je tako bilo i uvek će tako biti. Sloboda stvaralaštva je glavobolan pojam! Pod raznim izgovorima sve vlasti od postanka do danas, nagrađuju i protežiraju samo himničare, a ostale drže ili na lomači, ili u apsu, ili pod izvrnutim ćupom tako da ih niko niti vidi niti čuje ma šta činili i ma koliko galamili. Bolje je nego što je bilo, makar ti je glava na ramenima, ne apse, ne biju, i ne lome kosti.

Niko vam danas neće reći da nešto ne smete, ali svejedno postoje, ako ne zabrane, a onda nešto mnogo podmuklije. Znate, u doba maršala Broza tačno se znalo šta se sme a šta ne sme i tu nije imalo skrivenih stupica. Ako si nešto lajao što se vlastima nije dopadalo, znalo se da te čekaju poljoprivredni radovi u Padinskoj Skeli. E sad to za pametne i nije bilo ni tako loše, digla bi se galama, čovek bi postao internacionalni heroj i mučenik za slobodu i demokratiju, smesta bi ga kao takvog usvojile nevladine organizacije iza gvozdene zavese te bi naplatio svaku svoju modricu i žuljeve na dlanovima. Sada pak u slobodi i demokratiji nema zatvora za štamparske nepodopštine, ali ćeš zato potonuti u ledenu gluvoću. Ako nisi po volji diktatorima mode koji propisuju šta je in a šta je of, pozdravi se sa nagradama, kritikama i prikazima u medijima, tvoja će knjiga biti okružena tišinom i mrakom kao da je potonula na dno okeana.

Povremeno gostujete po umetničkim i književnim smotrama. Kakvo osećanje nosite sa tih skupova?

- Nisam ljubitelj estradnog nastupa. To me jednostavno gnjavi. Ima pisaca koji se snalaze na estradi kao ribe u vodi. Sve im valja, i dikcija i ritam, i stas i glas, mnogo to lepše zvuči nego kad se u knjizi čita. Pa dobro, u redu je, svako naposletku dođe na svoje.

Film i televizija su doprineli da se afirmiše književnost...

- Televizija je čudo. U vrhu su neki ljudi za koje niko nikad ne bi čuo da nije televizije. Niko ne može da navede ni jedan naslov nekoga njihovog dela, a stalno sede na divanima i stalno ih lepotice tetoše i saleću pitanjima. Oni pak sve zapažaju i duhovito komentarišu.

Uvek je tako bilo. Mnogi pisci su bili u slavi i u sjaju za života, dok su svome delu mogli da pripomognu, no čim su se upokojili, sa njima je u zaborav potonulo i njihovo delo. Bilo je slabačko da preživi bez njih, njihove brige i nege, rekao je Dobrilo Nenadić.

Branislava Džunov

19.12.04 Politika

Jedan knez, mladi Milan Obrenović Četvrti, poneko od čuvenih đenerala, J. Belimarković, K. Protić, S.Grujić, na primer, nekoliko pobeda srpske vojske nad turskom i oslobođenje Pirota, Niša i Vranja, u zimu 1877/78. godine, bili su potrebni Dobrilu Nenadiću da zasnuje neophodnu mu podlogu istorijskih ličnosti i događaja za svoj novi istorijski roman pod naslovom „Pobednici. Od samog početka trudio se da na tu podlogu, nesumnjivo dostojnu žanra, nakalemi što više svega onog neistorijskog, anonimnih učesnika i svakodnevnih prizora, svega onog što istorijskom romanu udahnjuje život i romanesknu širinu: najpre, ratnog dopisnika Ješu Mušicu, kao „svedoka” pomenutih zbivanja i glavnog junaka romana, zatim i sporedne junake: lekara i njegovu lepu a nevernu suprugu, predstavnika strane velesile, ponekog trgovca, kafedžiju, đeneralovog slugu, jednu babu, dva kneževa kaligrafa, troje izbeglica: starog Muharema sa snahom Hajrom i unukom Senom, a onda i nešto oficira, vojske i ranjenika, a sve to raspoređeno u predratne i ratne slike i prizore, zaplete i rasplete...

A od književnih sredstava i postupaka Nenadić je odabrao one koje je i dosad najviše koristio: standardnu žanrovsku formu istorijskog romana, tradicionalne realističke postupke dočaravanja prošlosti i nešto moderniju naraciju u razvijenijoj jezičkoj stilizaciji, to jest naraciju koja nije toliko u funkciji potpune i verodostojne deskripcije istorijskih događaja, koliko radi intenziviranja umetničkog doživljaja.

I šta je stvorio, kakve je „Pobednike” dobio?

„Pobednici” su, pre svega, istorijski roman, u kome se sukobljavaju istorija i interpretacija, žanr i naracija, struktura i doživljaj, ideal i stvarnost. I tako, u nerazrešivom, sukobljavanju - traju. Svako od njih sa izvesnim gubitkom, niko bez konačnog gubljenja. Istorija fragmentarizovana, a ipak neprikosnovena kao mera sviju stvari. Interpretacija neporeciva, ali beznadežno subjektivna, nepouzdana ni kao mera same sebe. Tako isto žanr , struktura i ideal prema naraciji, doživljaju i stvarnosti: bez žanra nema priče, a ona ga uvek nečim narušava; bez doživljaja nema umetničke strukture, a on se presipa preko nje i zatrpava je; ideal daje smisao svemu, ali u stvarnosti je biljka koja najslabije uspeva.

U „Pobednicima” skoro svi elementi nose na sebi tragove te iste sukobljenosti koja kao da se zbiva u svakom od njih. Skoro svaki lik ovog romana, bilo istorijski ili neoistorijski, je poprište većih ili manjih nesrazmera. Čak i knez Milan, mada sporedni junak, ali bitan kao oličenje istorije, nije monolitan. On jeste neprikosnoven, on objavljuje rat, izdaje najviše naredbe i najviša odlikovanja, ali i on vodi neku svoju sitnu i providnu računicu, kako u odnosu prema podanicima, tako i prema velesili čijim se instrukcijma mora da pokori. Tako isto i đeneral Belimarković, koji sve vodeći i dobijajući bitke, umalo jednu da prespava, ali nikad ne zadrema kad je u pitanju njegova karijera, a kad mu je neko ugrozi, pogotovo ako je mnogo slabiji, kao novinar Ješa, u stanju je ga divljački napadne i nasred ulice mu zavrće uvo sve dok ga neka baba u prolazu ne prekine. I novinar Ješa Mušica, vršeći svoju dužnost ratnog dopisnika, u stanju je da u svojim taljigama povuče i malo robe radi šverca usput, ili da u svom novinarskom poslu ponajviše se trudi oko toga da ulovi koju đeneralovu grešku ili neuspeh kako bi ih obelodanio i osvetio mu se, itd. A već trgovci, kafedžije, komornici, i skoro svi ostali prave su jajare; svako gleda samo kako da svoj lični interes na čiji tuđ račun da namiri. Na Nenadićevoj slici prošlosti i velikih ličnosti i događaja, svega drugog je više. „Pobednici” ili jedan knez, jajare mnoge. Malo istorija, više priča, i uz sve to: muka od istorije.

Da, ipak, ne bude muke još i od priče, zasluga je Nenadićevog spisateljskog umeća, tačnije njegove jezičke invencije, koja je, pored tradicionalnih uporišta u matricama žanra i realističkog postupka, najnaklonjeniji piščev saputnik na njegovom putovanju kroz vreme. Taj jezik, makar i sam navodio vodu priče u vrzino kolo nerazrešivih nesrazmera istorije i interpretacije, toliko je leksički bogat i živopisan, da povrh usputne mučnine i negodovanja, zasipa naraciju onom svežinom koju donosi neobična, ne u prošlosti, no u govoru pronađena reč.

Stojan Djordjic