Ćilibarski durbin

U dolini pod senkom rododendrona, nedaleko od linije snega, gde žubori potok mlečan od otopljenog snega i gde grlice i konopljarke lete između ogromnih borova, leži pećina, napola skrivena odozgo velikom stenom, a odozdo nakupljenim krutim i teškim lišćem.
Šuma je puna zvukova – žubor potoka između kamenja, šum vetra među iglicama borovih grana, zujanje buba i krici malih šumskih sisara, kao i ptičja pesma; s vremena na vreme jači udar vetra prevukao bi granu kedra ili jele preko druge i začuo bi se jecaj violončela.
Bilo je to mesto prepuno sunca, uvek živih boja; sjajni zraci boje limuna probadali su šumsko tlo između linija i mrlja smeđezelenih senki, a svetlost nikad nije mirovala jer je laka izmaglica često lebdela u vrhovima drveća, dajući sunčevim zrakama biserast sjaj i prevlačeći svaku šišarku vlagom koja je blistala kad se magla raziđe. Ponekad bi se vlaga u oblacima zgusnula u sićušne kapljice, napola maglene, napola kišne, koje nisu padale, nego lebdele naniže i izazivale tihi šapat miliona iglica.
Uska staza pored potoka vodila je od sela – jedva nešto većeg od grupice pastirskih koliba – u dnu doline do polusrušenog hrama pored glečera, mesta na kom su izbledele svilene zastave lepršale na stalnom vetru iz visokih planina i sušili se žrtveni kolači od ječma i sušenog čaja koje su donosili bogobojazni seljani. Neobična igra svetlosti, led i para obavijali su ulaz u dolinu neprestanim dugama.
Pećina se nalazila malo iznad staze. Pre mnogo godina u njoj je živeo sveti čovek, meditirao, postio i molio se, i zbog uspomene na njega to mesto je postalo posvećeno. Pećina je bila duboka desetak metara i imala je suvo dno – idealna jazbina za medveda ili vuka, ali jedina bića koja su godinama u njoj živela bila su ptice i šišmiši.
Ali prilika što je čučala na ulazu, crnih očiju koje su letele tamo-amo i naćuljenih oštrih ušiju, nije bile ni ptica ni šišmiš. Sunce joj je štedro obasjavalo gusto zlatno krzno dok je majmunskim šakama okretala šišarku, lomila deliće veštim prstima i vadila slatke semenke.
Iza majmuna, odmah iza linije do koje je dopiralo sunce, gospođa Koulter je grejala vodu u šerpici iznad petrolejske peći. Njen daimon upozoravajuće zamrmlja i ona podiže pogled.
Stazom je dolazila devojčica iz sela. Gospođa Koulter ju je poznavala; Ama joj je već nekoliko dana donosila hranu. Kad je stigla, gospođa Koulter je objavila kako je ona sveta žena, zauzeta meditacijom i molitvama, i kako je dala zavet da nikad ne govori s muškarcem. Ama je bila jedina osoba čije je posete prihvatala. Ovog puta, pak, devojčica nije bila sama. S njom je došao i njen otac; dok se Ama penjala ka pećini, on je zastao malo podalje.
Ama dođe do ulaza u pećinu i pokloni se.
„Moj otac me šalje s molitvama za vašu naklonost“, reče Ama.
„Pozdravljam te, dete“, reče gospođa Koulter.
Devojčica je donela zavežljaj umotan u izbledeli pamuk i položila ga gospođi Koulter pred noge. Onda joj je pružila buketić cveća – desetak anemona uvezanih pamučnim nitima – i stala brzo nešto da govori nervoznim glasom. Gospođa Koulter je ponešto razumela jezik ovih planinskih ljudi, ali nije želela da im otkrije koliko zapravo. Zato se nasmešila, pokazala devojčici da sklopi usne i posmatra njihova dva daimona. Zlatni majmun je ispružio svoju sićušnu crnu šapu, a Amin daimon, leptir, lepršao je sve bliže i bliže, dok mu se nije smestio na rožnati kažiprst.
Majmun ga je polako prineo uhu, a gospođa Koulter je osetila kako joj tanušna nit razumevanja ulazi u glavu i razjašnjava Amine reči. Seljani su se radovali što je jedna sveta žena kao što je ona našla utočište u pećini, ali govorkalo se da je dovela i pratioca, na neki način opasnog i moćnog.
To je seljane uplašilo. Da li je to drugo biće sluga ili gospodar gospođe Koulter? Da li im želi zlo? Zašto je uopšte tu? Hoće li dugo da ostanu? Ama je prenela ova pitanja krajnje sumnjičavo.
Gospođi Koulter pade na pamet sasvim nov odgovor dok se razumevanje njenog daimona pretvaralo u njeno sopstveno. Mogla je da kaže istinu. Ne celu, naravno, ali delimično da. Ta pomisao ju je gotovo naterala u smeh, ali to se nije osetilo u njenom glasu dok je objašnjavala:
„Da, sa mnom je još neko, ali nemate čega da se plašite. Ona je moja kći i na nju je bačena čarolija od koje je zaspala. Došle smo ovamo da se sakrijemo od čarobnika koji ju je začarao, da bismo bile bezbedne dok se trudim da je izlečim. Ako želiš, uđi da je vidiš.“
Amu je napola umirio meki glas gospođe Koulter, ali se još napola plašila, a priča o čarobniku i vradžbinama uvećala je njeno strahopoštovanje. Ali zlatni majmun je tako nežno držao njenog daimona, a osim toga bila je i radoznala, pa je pošla za gospođom Koulter u pećinu.
Njen otac, dole na stazi, koraknu napred, a njegov daimon, vrana, podiže krila jednom-dvaput, ali ostadoše tamo gde su bili.
Gospođa Koulter je upalila sveću jer je sunce brzo zalazilo, i povela Amu u pećinu. Oči male devojčice su sjaktale u polumraku, široko otvorene, a ruke su joj se sve vreme pokretale – trljala je palcem ostale prste kako bi oterala opasnost zbunivši zle duhove.
„Vidiš?“, reče gospođa Koulter. „Ona nikome ne može da nanese zlo. Nemate čega da se plašite.“
Ama pogleda priliku u vreći za spavanje. Bila je to devojčica starija od nje tri-četiri godine. Kosa joj je imala boju kakvu Ama nikad pre nije videla – boju tamnog zlata, poput lavlje grive. Usne su joj bile čvrsto stisnute i nije bilo sumnje da je u dubokom snu, pošto joj je daimon bez svesti ležao omotan oko vrata. Bio je u obliku bića sličnog mungosu, ali manjeg, zlatnocrvene boje. Zlatni majmun je nežno gladio krzno između ušiju usnulog daimona i ovaj se, dok je Ama gledala, nelagodno promeškoljio i slabašno, promuklo mjauknuo. Amin daimon, sada miš, pribio joj se uz vrat i uplašeno virio kroz njenu kosu.
„Možeš da kažeš svom ocu šta si videla“, nastavi gospođa Koulter. „Ovde nema zlih duhova. Tu je samo moja kći, koja spava začaranim snom i o kojoj se brinem. Ali molim te, Ama, reci svom ocu da ovo mora da ostane tajna. Niko osim vas dvoje ne sme da zna gde je Lajra. Ako čarobnik sazna gde je ona, naći će je i uništiće i nju i sve u blizini. Zato ćuti! Reci svom ocu i nikom drugom.“
Klekla je pored Lajre i sklonila joj vlažnu kosu sa usnulog lica, a zatim se sagnula i poljubila svoju kćer u obraz. Onda je podigla pogled svojih lepih, tužnih očiju i nasmešila se Ami s takvom hrabrom samilošću da je devojčica osetila kako joj suze mute pogled.

13.05.04 Pobjeda

Lijepo ponašanje
Simeon Marinković
U ovoj knjizi iz serije preklapalica glavna junakinja Ana će, kroz desetak situacija, ponuditi najmlađima osnovne modele lijepog i društveno prihvatljivog ponašanja u najčešćim dnevnim situacijama. To nije uvijek i ono što bi najmlađi htjeli, ali uz malo truda, i uz pomoć roditelja, ova pravila se lako usvajaju, čime se stvara prostor za dalju socijalizaciju.

Hari poter i red feniksa
Džoan K. Rouling
Hari Poter započinje svoju petu godinu u Hogvortsu. Očajan je što se vraća i otkriva zašto su njegovi drugovi Ron i Hermiona bili tako tajanstveni tokom ljeta. Međutim, ono što Hari otkriva u novoj školskoj godini u Hogvortsu njegov će svijet okrenuti naglavačke. Ovo je nova uzbudljiva priča, prepuna sumnji, tajni i, naravno magije...

Ćilibarski durbin
Filipo Pulman
Vil je nosilac noža. Sada ima zadatak da, u pratnji anđela, u pratnji anđela opasno oružje lordu Asrijelu - a to mu naređuje njegov umirući otac... Trijumfalan završetak trilogje Njegova mračna tkanja... Prva omladinska knjiga proglašena za roman godine u svim kategorijama, i nepravedno ostala samo u najužem izboru za Bukerovu nagradu.

14.05.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Nakon romana “Severna svetlost” i “Cudotvorni nož” Filip Pulman je ispripovedao (za sebe voli da kaže da je pripovedac a ne pisac), i za to zaslužio nagradu za roman 2001. godine u Engleskoj, “Cilibarski durbin”, završni segment fantazijske sage “NJegova mracna tkanja” koja su se u punoj širini rasprostrla na preko 950 stranica. Poslednji deo velike price, originalno objavljen 2000. godine (prethodni su se pojavili 1995. i 1997), odvešce svog citaoca na putovanja u nekoliko cudesnih svetova, od kojih je jedan svet mrtvih, da bi, posle velikog boja Dobra i Zla, otpocela era stvaranja utopijske Nebeske republike što ce, medutim, podrazumevati žrtvovanje mladih ljubavnika.
Ako je trilogija zapocela kao štivo za mlade citaoce, koji su se mogli identifikovati sa junakinjom Lajrom, divljom i prkosnom devojcicom i njenim dogodovštinama širom alternativne Engleske, a “Cudotvorni nož” bio korak ka usložnjavanju dogadaja i znacenja, mada je njegov junak decak Vil, “Cilibarski durbin” je definitivna potvrda da je osnovna ideja pripovedaca prevazišla puko omladinsko avanturisticko štivo. Put u svet mrtvih nosi tenziju antickih tragedija dok je sav misticizam hrišcanskih religija i nauka (posebno kvantne fizike) udenut u tren kada deca (koja to vec i nisu) oslobadaju ostarelog andela, u stvari samog Apsoluta, iz kristalnog kovcega da bi ga prvi nalet vetra jednostavno - razduvao. Baš kao što se duhovi mrtvih razdragano (samo)razveju (kao svesni prah koji se vraca prahu) u vazduhu svetova živih, zatvarajuci tako puni krug kretanja i održanja materije i duha (pravilnije bi bilo duhomaterije, obzirom da se insistira na njihovom jedinstvu, kao što je to slucaj i sa prostorvremenom).
Pulman postupkom “odrastanja” Lajre i Vila (ali i citalaca) iz knjige u knjigu, sve do trena, opisanog bez patetike, kada oni moraju svesno da žrtvuju svoju ljubav, uzdiže kriterijume literature za mlade toliko da se oni mešaju sa kvalitetnom literaturom za ozbiljne citaoce. Pripovedacev stil jasan je i precizan, bez kvazi-književnickih egzibicija i mistifikacija, u potpunoj funkciji povesti koja je ispisana poletno i uspeva bez nategnutosti da stigne do finala, povremeno se cak poigravajuci ustaljenim kanonima (tako su njegovi andeli muškog i ženskog roda, sposobni i za ljubav prema svom polu). No, onome ko postavlja nove standarde svakako je dozvoljeno i (poželjno) da menja stare.

Ilija Bakic