"Priče su najvažnija stvar na svetu. Bez priča ne bi smo bili ljudska bića."Filip Pulman rođen je 1946. u Norviču i rane godine života je proveo putujući po svetu, budući da su mu i otac i očuh bili piloti. Deo detinjstva je proveden u Australiji, gde se Filip upoznao sa svetom stripova i posebno zavoleo Supermena i Betmena. Sa 11 godina vratio se u Britaniju, gde je u školi pod uticajem profesorke engleskog toliko zavoleo da čita da joj i dan danas šalje primerke svojih knjiga.Po završenom koledžu, neko vreme je radio kao nastavnik i predavač na Vestminster koledžu, da bi se posle dvanaest godina potpuno predao pisanju. Prvi objavljen roman bio je tematski i žanrovski različit od onoga što će proslaviti Filipa Pulmana – dečje epske fantastike. Filip Pulman za sebe kaže: "Prilično sam bezopasan i koristan. Želim da nastavim sa ovim što sad radim, i ne vidim razlog zašto ne bih. Ako pisanje postane protivzakonito, prekršiću zakon bez ikakvog dvoumljenja".
Vil povuče majku za ruku i reče: „Hajde, hajde...”, ali ona se opirala. I dalje se plašila. Vil pogleda uz i niz ulicu osvetljenu večernjom svetlošću, duž niza kućica terasasto poređanih iza sićušnih vrtova s oblikovanom živicom. Sunce je sijalo u prozore kuća s jedne strane ulice, a druga je bila u senci. Nisu imali mnogo vremena. Ljudi sada večeraju, a uskoro će doći druga deca, da zure, komentarišu i primećuju. Bilo je opasno čekati, ali on je mogao samo da je ubeđuje, kao i obično.
„Mama, hajde da uđemo kod gospođe Kuper”, reče. „Vidi, skoro smo stigli.”
„Gospođa Kuper?”, reče ona sumnjičavo.
Ali on je već zvonio. Zbog toga je morao da spusti torbu, jer je jednom rukom i dalje držao majčinu. Možda bi mu smetalo da ga vide kako sa dvanaest godina drži majku za ruku, ali znao je šta bi se dogodilo kad je ne bi držao.
Vrata su se otvorila i na njima se pojavila pogrbljena prilika stare nastavnice klavira. Mirisala je na vodicu od lavande, baš kao što se sećao.
„Ko je to? Ti si, Vilijeme?”, upita stara dama. „Nisam te videla više od godinu dana. Šta želiš, mili?”
„Želim da uđem, molim vas, i da uvedem svoju majku”, reče on čvrsto.
Gospođa Kuper pogleda ženu neuredne kose i odsutnog poluosmeha i dečaka sa nesrećnim sjajem u očima, čvrsto stisnutim usnama i isturenom bradom. Onda je opazila da je gđa Pari, Vilijeva majka, našminkala jedno oko, ali ne i drugo. I nije to primetila. A nije ni Vili. Nešto nije bilo u redu.
„Pa...”, reče i povuče se da im napravi mesta u malenom predvorju.
Vili je pogledao na obe strane ulice pre nego što je zatvorio vrata, a gđa Kuper je videla kako gđa Pari čvrsto steže ruku svoga sina i kako je on nežno vodi u dnevnu sobu, u kojoj je stajao klavir (naravno, to je bila jedina soba koju je poznavao); zapazila je da odeća gđe Pari miriše pomalo plesnivo, kao da je pre sušenja predugo stajala u mašini za pranje, i kako njih dvoje liče jedno na drugo sedeći na sofi, a večernje sunce im obasjava lica, široke jagodice, krupne oči i prave crne obrve.
„O čemu je reč, Vilijeme?”, upita stara dama. „Šta je u pitanju?”
„Mojoj majci je potrebno utočište na nekoliko dana”, reče on. „Trenutno je suviše teško brinuti se o njoj kod kuće. Ne kažem da je bolesna, samo je nekako zbunjena i pometena i postaje pomalo zabrinuta. Ne bi vam bilo teško da se o njoj starate. Samo joj treba neko ko će biti dobar prema njoj, a ja mislim da biste to mogli da budete vi.”
Žena je posmatrala svog sina ne pokazujući ničim da ga je razumela, a gđa Kuper na njenom obrazu vide modricu. Vili nije skidao oka s gđe Kuper, a na licu je imao izraz očajnika.
„Ne bi vas ništa stajalo”, nastavi dečak. „Doneo sam pakete s hranom, dovoljno da potraje, čini mi se. Možete i vi da se služite. Ona će rado podeliti s vama.”
„Ali... ne znam da li bi trebalo... Zar njoj ne treba lekar?”
„Ne! Ona nije bolesna.”
„Ali sigurno postoji neko ko bi mogao... Hoću da kažem, zar nemate susede ili nekog rođaka...”
„Mi nemamo rodbine. Imamo samo jedno drugo. A susedi su prezauzeti.”
„A socijalne službe? Ne odbijam te, mili, ali...”
„Ne! Ne. Njoj samo treba malo pomoći. Ja to neću moći da joj pružam neko vreme, ali to će kratko trajati. Idem da... Imam nešto da obavim. Ali vratiću se uskoro i povešću je kući, obećavam. Nećete morati dugo da se brinete o njoj.”
Majka je gledala sina s takvim poverenjem, a on se okrenuo i nasmešio joj se s toliko ljubavi i ohrabrenja da gđa Kuper nije mogla da kaže ne.
„Pa”, reče ona okrećući se gđi Pari, „neće biti teškoća za dan-dva. Možete da spavate u sobi moje kćeri, draga; ona je u Australiji i soba joj više ne treba.”
„Hvala vam”, reče Vili i ustade kao da je u žurbi.
„Ali gde ćeš ti biti?”, upita gđa Kuper.
„Biću kod druga”, reče on. „Telefoniraću vam kad god budem mogao. Imam vaš broj. Biću ja dobro.”
Njegova majka ga je zapanjeno posmatrala. Sagnuo se i nespretno je poljubio.
01.01.00
Dnevnik
06.11.2002.
BESTSELERI
U susret obaranju boga
Filip Pulman: ČUDOTVORNI NOŽ; ?Laguna?, Beograd, 2002.
Nepisano je ali, na žalost, praktično dokazano pravilo da je svaka nova knjiga u nekom serijalu slabija od prethodne, odnosno od prve koja je čitavo zamešateljstvo i započela. Roman ?Čudotvorni nož? punokrvni je dokaz da izuzeci od tog pravila postoje. Kao drugi segmenti trilogije ?NJegova mračna tkanja? on dobrano nadmaša prvi deo ?Severnu svetlost? i čitaocima ?otvara apetit? za velikim, finalnim ?Ćilibarskim durbinom?. Jer, ako je priča započeta kao zanimljiva ali nepretenciozna fantazijska avantura dvanaestogodinje devojčice Lajre u svetu koji se razlikuje od našeg ali mu je i poprilično sličan namenjena, pre svega, mlađoj publici, u ?Čudotvornom nožu? autor zapliće mnogo više elemenata i niti i traži od svojih čitalaca više nego standardnu dečiju znatiželju. Tako, najpre, paralelno vodi priče u našem, sadašnjem svetu i drugom, neobično, sa tendencijom da se sve pretvori u mnoštvo neobičnih stvarnosti koje se mešaju, raspadaju i metastaziraju u skladu sa saznanjima da se sprema veliki poduhvat obaranja, ni manje ni više nego Boga i celokupnog ustrojstva svih svetova. Mračni tonovi sve teže i dublje senče opštu sliku, što baš i nije odlika uobičajene dečije lektire. Mada i dalje lako ?švrlja? po prepoznatljivoj ikonografiji epske fantastike Pulman je nadograđuje teorijskom fizilom (hipotezma o tzv. tamnoj materiji Univerzuma koja ga drži na okupu), otvarajući sasvim drugačiji nivo tumačenja dosadašnjih događaja. U spisak novotarija koje izvrdavaju obrasce svakako spadaju i smrti nekih od dosadašnjih pozitivnih odraslih junaka i to bez ikakvih pompeznih, srceparatelnih scena i replika (jedino ultimativni negativac, Lajrina majka ostaje nedirnuta izvrdavanjima zadatih šema, barem za sada). S druge strane, ni deca nisu izuzeta iz mračnih aktivnosti tako da jedna horda dečice svim snagama želi da masakrira neistomišljenike. Dodajmo ovome i sakaćenje drugog glavnog junaka, dečaka Vila, takođe dvanestogodišnjaka koji je nesretnim slučajem ubio čoveka i koji odsecanjem prstiju plaća zadobijanje noža iz naslova knjige. Neke od stranica romana svakako će ostati u trajnom sećanju čitalaca, posebno ona sa usecanjem (nožem) u drugu stvarnost.
Mada ga u neumerenim svetskim prikazima imenuju za dostojnog naslednika Tolkina, Pulman (kao ni bilo ko drugi) to nije jer njegov pristup nije tako duboko zasnovan na svekolikoj svetskoj mitologiji, kakav je Maestrov. Ali je nesporno da on gradi samosvojen ep koji će biti trajniji od mnogih savremenih jer sa vatrometom mašte istovremeno postavlja i nove obrasce koji povezuju ?dečiju? i ?odraslu? epsku fantastiku.
Ilija Bakić
