Severna svetlost

1
Boca tokajca

Lajra i njen daimon išli su zamračenom Dvoranom, pazeći da se drže skraja kako ih ne bi videli iz kuhinje. Tri velika stola duž Dvorane već su bila postavljena; pribor i čaše hvatali su oskudnu svetlost koja je u odaju dopirala, a dugačke klupe bile su izvučene i spremne za goste. Portreti nekadašnjih Upravnika visili su u pomrčini visoko na zidovima. Lajra pride platformi, osvrnu se prema kuhinjskim vratima i, ne videvši nikoga, pope se do Visokog stola. Mesta za ovim stolom bila su ukrašena zlatom, a ne srebrom, a četrnaest sedišta nisu bila hrastove klupe, nego stolice od mahagonija sa somotskim jastucima.
Lajra zastade kraj Upravnikove stolice i kucnu blago najveću cašu noktom. Zvuk jasno odjeknu Dvoranom.
?Ti ovo ne shvataš ozbiljno?, prošaputa njen daimon. ?Pazi kako se ponašaš.?
Ime njenog daimona bilo je Pantalaimon i trenutno je imao oblik moljca, i to tamnosmeđeg, kako se ne bi video u tami Dvorane.
?Isuviše buke prave u kuhinji da bi išta čuli?, odgovori mu Lajra šapatom. ?A Domoupravitelj ne ulazi pre prvog zvona. Prestani da paniciš.?
Ali ona ipak položi dlan na zvonki kristal, a Pantalaimon odleprša napred i prođe kroz odškrinuta vrata Salona na drugom kraju platforme. Vratio se trenutak kasnije.
?Tamo nema nikoga?, šapnuo je. ?Ali moramo da požurimo.?
Pognuta iza Visokog stola, Lajra pohita kroz vrata u Salon. Tu se uspravila i pogledala naokolo. Jedino svetlo dopiralo je iz kamina. Pred njenim pogledom, cepanice se blago slegoše u blistavom plamenu i poslaše mlaz iskri u dimnjak. Veći deo života provela je u Koledžu, ali nikada još nije bila u Salonu; samo Naučnici i njihovi gosti imali su pristupa ovamo. Ženama je ulaz bio zabranjen; čak ni služavke nisu tu ulazile da ciste. To je bio isključivo Batlerov posao.
Pantalaimon joj se smesti na rame.
?Jesi li sad zadovoljna? Možemo li da idemo??, šaputao je.
?Ne budi blesav! Hoću da razgledam!?
Bila je to velika prostorija, sa ovalnim stolom od uglačanog ružinog drveta na kom su se nalazile razne boce i čaše i srebrni pribor za pušenje sa mnoštvom lula. Na pomoćnom stočiću pored stajali su plamenik i korpa s čaurama maka.
?Lepo se goste, zar ne, Pan??, reče ona ispod glasa.
Sela je u jednu stolicu presvučenu zelenom kožom. Bila je tako duboka da je gotovo ležala u njoj; zatim se ponovo uspravila, podvila noge ispod sebe i stala da razgleda portrete na zidovima. Još starih Naučnika, verovatno, odevenih u toge, s bradama, mrgodnih lica, zurilo je iz svojih okvira sa svečanim neodobravanjem.
?Šta misliš, o čemu razgovaraju??, upita Lajra, odnosno zausti, jer pre nego što je dovršila pitanje začu glasove iza vrata.
?Iza stolice ? brzo!?, šapnu Pantalaimon. Lajra u tren oka skoči sa stolice i čučnu iza nje. Nije to bilo baš najbolje skrovište; odabrala je stolicu baš u sredini sobe. Ako ne bude sasvim tiha...
Vrata se otvoriše i svetlost izmeni izgled sobe. Jedan od ljudi koji su ušli uneo je lampu i spustio je na pomoćni stočić. Lajra je videla njegove noge u tamnozelenim pantalonama i sjajnim crnim cipelama. Sluga.
Zatim jedan duboki glas reče: ?Da li je lord Asrijel već stigao??
To je bio Upravnik. Zadržavajući dah, Lajra vide kako slugin daimon (pas, kao i većina daimona slugu) utrčava i tiho mu seda do nogu. Onda je videla i Upravnikove noge, u izlizanim crnim cipelama koje je uvek nosio.
?Očekujem da će doći gladan. Odvedite ga pravo u Dvoranu, molim vas.?
?Naravno, Upravniče.?
?Jeste li doneli za njega onaj naročiti tokajac??
?Jesam, Upravniče. Godište 1898, kao što ste naredili. Njegovo gospodstvo veoma ceni to vino, sećam se.?
?Dobro. Sada idite, molim vas.?
?Treba li vam lampa, Upravniče??
?Da, ostavite je. Svratite, molim vas, tokom večere da je podesite.?
Batler se lako pokloni i okrenu se da pođe. Njegov daimon je poslušno kaskao za njim. Iz svog ne tako dobrog skrovišta Lajra je gledala Upravnika kako prilazi velikom hrastovom ormaru za odeću u uglu sobe, skida svoju togu sa vešalice i s naporom je oblači. Upravnik je bio snažan muškarac, ali već je uveliko prekoračio sedamdesetu i pokreti su mu bili kruti i spori. Upravnikov daimon bio je gavran. Čim je Upravnik obukao togu, gavran je skočio s ormara i smestio se na svoje uobičajeno mesto ? na Upravnikovo desno rame.
Lajra je osetila kako se Pantalaimon ježi od strepnje, iako nije pustio ni glasa. Što se nje same tiče, bila je prijatno uzbuđena. Gost kog je Upravnik spomenuo, lord Asrijel, bio joj je stric, čovek kome se silno divila i koga se mnogo plašila. Pričalo se da je umešan u visoku politiku, u tajna istraživanja, u daleke ratove, a ona nikad nije znala kad će se pojaviti. Bio je žestok; ako je uhvati ovde biće surovo kažnjena, ali ona je to mogla da podnese.
Sledeće što je videla potpuno je izmenilo stvari.
Upravnik je izvadio iz džepa savijen papir i spustio ga na sto. Izvukao je zapušač iz boce s vinom bogate zlatne boje, odmotao papir i sipao beli prašak u bocu; zatim je zgužvao papir i bacio ga u vatru. Onda je iz džepa izvadio olovku i mešao vino sve dok se prašak nije rastvorio, nakon čega je vratio zapušač na mesto.
Njegov daimon ispusti kratak krik. Upravnik mu odgovori tihim glasom. Pre nego što je izašao na vrata na koja je i ušao, pogledao je unaokolo duboko usađenim, zasenčenim očima.
Lajra prošaputa: ?Jesi li video ovo, Pan??
?Naravno da jesam! Sada požuri napolje pre nego što dode Domoupravitelj.?
Ali dok je govorio, s drugog kraja Dvorane oglasi se zvono.Zazvonilo je jednom.
?To je Domoupraviteljevo zvono!?, reče Lajra. ?Mislila sam da imamo više vremena.?
Pantalaimon hitro izleprša na vrata i hitro se vrati.
?Domoupravitelj je već tamo?, reče. ?A ne možeš da izađeš na druga vrata...?

Ta vrata, ona kroz koja je Upravnik ušao i izašao, gledala su na hodnik između Biblioteke i Zajedničke sale Naučnika u kom je uvek bila gužva. U ovo doba dana hodnik je bio zakrčen muškarcima koji su oblačili toge za večeru ili žurili da ostave hartije i torbe za spise u Zajedničku salu pre nego što uđu u Dvoranu. Lajra je nameravala da izađe putem kojim je ušla, računajući da ima još minut- dva pre nego što zazvoni Domoupraviteljevo zvono.
Da nije videla Upravnika kako sipa onaj prašak u vino možda bi rizikovala Domoupraviteljev gnev, ili krenula u nadi da je neće zapaziti u prepunom hodniku. Ali bila je zbunjena i zbog toga je oklevala. Gorela je od radoznalosti. Sanduci sa uzorcima? Lampa?
Onda je začula teške korake na platformi. Domoupravitelj je došao da proveri je li sve spremno za okupljanje Naučnika uz vino i mak posle večere. Lajra polete ka hrastovom ormaru, otvori ga i zavuče se unutra. Zatvorila je vrata za sobom upravo kad je Domoupravitelj ušao u Salon. Nije se plašila za Pantalaimona; soba je bila tamnih boja, a uvek je mogao da se zavuče pod stolicu.
Čula je Domoupraviteljevo teško šištanje. Vrata ormara nisu bila sasvim zatvorena, pa ga je kroz pukotinu gledala kako ređa lule i preleće pogledom preko boca i čaša. Onda je zagladio dlanovima kosu iznad ušiju i rekao nešto svom daimonu. On je bio sluga, pa je njegov daimon bio pas; pošto je on imao uzvišen položaj među slugama, i njegov daimon bio je otmeniji pas, tačnije, crveni seter. Daimon je izgledao sumnjičavo i lutao je pogledom unaokolo kao da oseća uljeza, ali, na Lajrino ogromno olakšanje, nije prišao ormaru. Plašila se Domoupravitelja, jer ju je dva puta istukao.
Lajra začu slabašan šapat; očigledno se Pantalaimon uvukao pored nje.
?Moraćemo sad da ostanemo ovde. Zašto me nisi poslušala??

Lajra i njen daimon išli su zamračenom Dvoranom, pazeći da se drže skraja kako ih ne bi videli iz kuhinje. Tri velika stola duž Dvorane već su bila postavljena; pribor i čaše hvatali su oskudnu svetlost koja je u odaju dopirala, a dugačke klupe bile su izvučene i spremne za goste. Portreti nekadašnjih Upravnika visili su u pomrčini visoko na zidovima. Lajra priđe platformi, osvrnu se prema kuhinjskim vratima i, ne videvši nikoga, pope se do Visokog stola. Mesta za ovim stolom bila su ukrašena zlatom, a ne srebrom, a četrnaest sedišta nisu bila hrastove klupe, nego stolice od mahagonija sa somotskim jastucima.
Lajra zastade kraj Upravnikove stolice i kucnu blago najveću čašu noktom. Zvuk jasno odjeknu Dvoranom.
„Ti ovo ne shvataš ozbiljno”, prošaputa njen daimon. „Pazi kako se ponašaš.”
Ime njenog daimona bilo je Pantalaimon i trenutno je imao oblik moljca, i to tamnosmeđeg, kako se ne bi video u tami Dvorane.
„Isuviše buke prave u kuhinji da bi išta čuli”, odgovori mu Lajra šapatom. „A Domoupravitelj ne ulazi pre prvog zvona. Prestani da paničiš.”
Ali ona ipak položi dlan na zvonki kristal, a Pantalaimon odleprša napred i prođe kroz odškrinuta vrata Salona na drugom kraju platforme. Vratio se trenutak kasnije.
„Tamo nema nikoga”, šapnuo je. „Ali moramo da požurimo.”
Pognuta iza Visokog stola, Lajra pohita kroz vrata u Salon. Tu se uspravila i pogledala naokolo. Jedino svetlo dopiralo je iz kamina. Pred njenim pogledom, cepanice se blago slegoše u blistavom plamenu i poslaše mlaz iskri u dimnjak. Veći deo života provela je u Koledžu, ali nikada još nije bila u Salonu; samo Naučnici i njihovi gosti imali su pristupa ovamo. Ženama je ulaz bio zabranjen; čak ni služavke nisu tu ulazile da čiste. To je bio isključivo Batlerov posao.
Pantalaimon joj se smesti na rame.
„Jesi li sad zadovoljna? Možemo li da idemo?”, šaputao je.
„Ne budi blesav! Hoću da razgledam!”
Bila je to velika prostorija, sa ovalnim stolom od uglačanog ružinog drveta na kom su se nalazile razne boce i čaše i srebrni pribor za pušenje sa mnoštvom lula. Na pomoćnom stočiću pored stajali su plamenik i korpa s čaurama maka.
„Lepo se goste, zar ne, Pan?”, reče ona ispod glasa.
Sela je u jednu stolicu presvučenu zelenom kožom. Bila je tako duboka da je gotovo ležala u njoj; zatim se ponovo uspravila, podvila noge ispod sebe i stala da razgleda portrete na zidovima. Još starih Naučnika, verovatno, odevenih u toge, s bradama, mrgodnih lica, zurilo je iz svojih okvira sa svečanim neodobravanjem.
„Šta misliš, o čemu razgovaraju?”, upita Lajra, odnosno zausti, jer pre nego što je dovršila pitanje začu glasove iza vrata.
„Iza stolice – brzo!”, šapnu Pantalaimon. Lajra u tren oka skoči sa stolice i čučnu iza nje. Nije to bilo baš najbolje skrovište; odabrala je stolicu baš u sredini sobe. Ako ne bude sasvim tiha...
Vrata se otvoriše i svetlost izmeni izgled sobe. Jedan od ljudi koji su ušli uneo je lampu i spustio je na pomoćni stočić. Lajra je videla njegove noge u tamnozelenim pantalonama i sjajnim crnim cipelama. Sluga.
Zatim jedan duboki glas reče: „Da li je lord Asrijel već stigao?”
To je bio Upravnik. Zadržavajući dah, Lajra vide kako slugin daimon (pas, kao i većina daimona slugu) utrčava i tiho mu seda do nogu. Onda je videla i Upravnikove noge, u izlizanim crnim cipelama koje je uvek nosio.
„Ne, Upravniče”, reče Batler. „A nema ni vesti iz Vazdušne luke.”
„Očekujem da će doći gladan. Odvedite ga pravo u Dvoranu, molim vas.”
„Naravno, Upravniče.”
„Jeste li doneli za njega onaj naročiti tokajac?”
„Jesam, Upravniče. Godište 1898, kao što ste naredili. Njegovo gospodstvo veoma ceni to vino, sećam se.”
„Dobro. Sada idite, molim vas.”
„Treba li vam lampa, Upravniče?”
„Da, ostavite je. Svratite, molim vas, tokom večere da je podesite.”

19.01.08 Danas

Bojana Belčević
Kada se prošlog meseca u bioskopima širom sveta pojavio Zlatni kompas, ekranizacija Severne svetlosti, prvog dela trilogije britanskog autora Filipa Pulmana koja se u celini zove Njegova mračna tkanja, polemika oko poznatog dela iz žanra dečije epske fantastike ponovo su se rasplamsale. Premda je ovaj nekadašnji profesor engleske književnosti i ranije bio napadan zbog anti crkvenog stava iskazanom u svojim knjigama, crkveni oci su krajem prošle godine, verovatno uplašeni potecijalnim uspehom ekranizacije i javno osudili svet iz Pulmanove mašte.
Reč je o pustolovini dvanaestogodišnje devojčice Lajre Bekalve, koja počinje na koledžu Džordan, u svetu koji poprilično podseća na naš po znatnom broju toponima, naroda, svetovnom i crkvenom ustrojstvu. Međutim, u tom svetu svaki čovek ima svog dejmona, odnosno suštinu svoje duše u životinjskom obliku, a nepregledni severni predeli su ispunjeni medvedima ratnicima i plemenima veštica. Iz koledža Džordan gde Lajra živi kao usvojenica, ova osobena devojčica kreće u pustolovinu ka severnoj svetlosti, Aurori, usput otkrivajući surovu stanicu za eksperimentisanje na deci, ali otkrivajući i lične veze koje ona ima sa surovim naučnicima. Ono što, međutim, ovu avanturu izdvaja iz mora slične dečije literature je činjenica da se eksperimenti sprovode sa odobrenjem Rimokatoličke crkve, koja na ovaj način želi da ispita prirodu prvobitnog greha.
Iako je iz filmske adaptacije izbačen svaki pomen crkve, vatikanski list Oservatore romano uputio je, baš u vreme kada je avantura iz paralelnog sveta stigla do velikih ekrana, u dugom uvodnom članku, po ocenama mnogih, najžešću kritiku nekog pisca i filma poteklu iz Vatikana posle osude Da Vinčijevog koda 2005. i 2006. godine. Vatikanski list je ustanovio da je film "lišen svake emocije, osim velike jeze".
"U Pulmanovom svetu, nada jednostavno ne postoji, pošto nema spasenja, već samo lične, individualne sposobnosti za kontrolu situacije i dominiranje nad događajima", navodi list, dodajući da film i Pulmanovi romani svedoče i o tome da "kada čovek pokuša da eliminiše Boga iz svog vidokruga, sve se sažima, postaje tužno, hladno i nehumano". Povodom slučaja Pulman oglasila se i Američka katolička liga, apelujući na hrišćane da ne gledaju film, dok je u kanadskoj pokrajini Ontario, nakon više od deset godina od kada se knjiga pojavila (roman je objavljen 1995), naređeno da se jednostavno ukloni iz školskih biblioteka. Da li je anatema bačena na ovaj film urodila plodom, ili je jednostavno reč o lošoj ekranizaciji (sa čim se i pojedini ovdašnji kritičari slažu), uglavnom Zlatni kompas, sa Danijelom Krejgom, Nikol Kidman i Dakotom Blu Ričards u glavnim ulogama, prvog vikenda u bioskopima je zaradio manje nego što je bilo predviđano.
Danas već čuveno delo epske fantastike često se u teoriji književnosti podvodi pod jedan od novijih pravaca, steampunk, koji se može definisati kao vaskrsenje viktorijanizma ili neo- viktorijanizam u književnim delima nastalim krajem 20. veka. Ovu neobičnu kovanicu prvi put je upotrebio pisac naučne fantastike K. W. Jeter 1987. u pismu koje je objavio u jednom časopisu posvećenom naučnoj fantastici, gde izražava uverenje da će naučno-fantastične priče smeštene u viktorijansko doba biti "sledeća velika stvar" u literaturi. Stoga i smatra da bi novi žanr bilo najprikladnije nazvati po pari - dominantnom obliku energije koji se koristio u to vreme, dok drugi deo novog termina povlači za sobom analogiju sa terminom cyberpunk (visokotehnološkim SF žanrom iz 80-ih ), sa kojim ga povezuje ideja o pobuni. Iako smešten u svet koji podseća na stvaran 19. vek, uglavnom u Engleskoj, osnovna karakteristika ovog žanra je da obilato koristi neobične pronalaske - kao što je u Severnoj svetlosti aletiometar, zlatan kompas koji teško shvatljivim pokretima kazaljki pokazuje istinu, ili aparatura kojom u istraživačkoj stanici na severu odsecaju daimone od dece, pa i sam moderan izgled stanice.
Dok se u prvom delu Njegovih mračnih tkanja opisuje svet blizak dečjoj mašti, smešten u izmaštanu prošlost, drugi tom, Čudotvorni nož, samo je delimično smešten u svet koji poznajemo, a po tematici je više okrenut starijem čitaocu. To se odnosi i na treći deo trilogije Ćilibarski durbin, koji se kreće između mnogih svetova.

01.01.00

Dnevnik
12.08.2002.
EPSKA FANTASTIKA
U susret čudesnoj Aurori
Filip Pulman: SEVERNA SVETLOST; ?Laguna?, Beograd 2002.

Epska fantastika kao najveći baštinik i svojevrsni nastavljač tradicija bajki i saga, nosi u sebi (zbog didaktičnosti koja je deo ovih priča) dvojnost sagledavanja stvarnosti kroz pojednostavljenje odnosa, s jedne strane, i insistiranje na odgovarajućim vrednosnim sistemima, s druge strane. Otuda su sasvim očigledne strane kojima neki junaci pripadaju ako je ta uloga pomalo zamućena zarad postizanja većeg uzbuđenja do kraja ona mora biti pojašnjena, a pobeda dobra i svega što ga prati neminovna je. Ova izvesnost, međutim, ne oduzima draž jer su težišta sadržaja u začudnosti fantastike i magije. Zbog toga ove i ovakve knjige s jednakom pažnjom čitaju i deca i odrasli, tražeći i nalazeći kvalitete koji odgovaraju njihovom ?uzrastu?.

Brza, jasna priča

Roman ?Severna svetlost? Filipa Pulmana spada u red knjiga za sve godine jer krije uzbuđenja, akciju i čudesa koja će zainteresovati kako početnike u veštini čitanja epske fantastike tako i one sa dugogodišnjim iskustvom. Autor je svakako bio svestan da će njegova publika biti šarolika te se, za razliku od nekih kolega, opredelio za pisanje bez popusta, što će reći da nije potcenjivao čitaoce olakim ili nategnutim konstrukcijama. S druge strane, pak, nije želeo ni da stvari preterano uozbiljava i usporava, tako da je, u konačnom izgledu, njegova priča brza, jasna i bez mnogo mudrovanja. Ona započinje akcijom, tako se nastavlja i tako završava; sva potrebna objašnjenja o onome što je bilo pre, kao i potrebna tumačenja nepoznatih pojava, daju se usput. Tako se tajna dvanaestogoidšnje Lajre (ko su joj roditelji, zašto je bila poverena na čuvanje koledžu itd) otkriva dozirano dok se paralelno na nju nadovezuju nove nepoznate.

Elem, Lajra živi u svetu koji delimično podseća na naš kada bi se smešali 18, 19. i 20. vek, a sticaj okolnosti ali i usud vode je u veliku avanturu otkrivanja tajne svemirskog Praha, Aurore i svetova koji su iza nje. Na putu do Severne svetlosti moraće da pobegne od ljupke ali zle gospođe Koulter, da sa Cingarima organizuje i učestvuje u ekspediciji na Sever radi spasavanja otete dece a potom balonom krene u spasavanje svog oca, u čemu će joj pomoći opasni oklopljeni medved. Ispod Aurore Lajra će otkriti da njen otac ima, kao i svaki poludeli naučnik, svoje planove, koju uključuju i ubijanje jednog deteta. To je neće sprečiti da, u odsudnom trenutku, zakorači u drugi svet.

Svakovrsna čuda

Pustolovina je prepuna neizvesnosti pojačanih svakovrsnim čudima, od onog da svaki čovek ima svog dajmona, duha-pratioca (zli naučnici će zarad eksperimenata odsecati daimone od dece i tako ubijati i jedne i druge), da Lajra poseduje spravu koja predviđa budućnost, preko susreta sa demonima-špijunima, klanovima veštica, hordama oklopljenih medveda, do onih skrivenih u gradu svetlosti u Aurori, što će biti otkriveno u narednoj knjizi (jer ?Severna svetlost? se nastavlja knjigama ?Čudotvorni nož? i ?Ćilibarski durbin?). Pobrojanom treba dodati i sasvim ?obična? čudesa otkrivanja tajni kripti i katakombi, običaje Cingara, medveda ili veštica koji su izgradili paralelne organizacije primerene svojim potrebama i životnom veku, te, konačno, i čudnovate i živopisne predele mora, kopna i vazduha kroz koje se putuje.

Sve u svemu, radoznale i znatiželjne očekuje mnoštvo iznenađenja i uzbuđenja (koja pomalo mogu da pokvare ponekad previše orkestrirane koincidencije i događanja); čitaoci će svakako nestrpljivo očekivati pojavu nove knjige kako bi videli da li se obećavajući početak razvio u pravu i dobru priču-bajku. Čitaoci i kritičari u Engleskoj i Americi, kojima su već znani i nastavci i o njima imaju vrlo povoljna mišljenja, dodelili su knjigama ove serije značajna priznanja kakva su Gardijanova nagrada i Karnegijeva medalja.

Ilija Bakić