Čuvari kazačke ivice

niti na nomadskom tepihu raspliću se i priča o starom emigrantu, vlasniku tepiha, i odnosi mladog bračnog para koji drže radnju za popravku, i sudbina Vrubeljevog sina, kome tepih nije bio suđen…

„Kada se priča u romanu Čuvari kazačke ivice počne slagati, čvor po čvor, moramo biti svesni da je važna kako slika koja se razvija u samom središtu proznog tepiha, tako i ona koja se oformljuje, čvor po čvor, na njegovim ivicama. Šare i pletenice se seku i prepliću, a storija o gospodinu Vrubelju, njegovoj lepoj ženi i ljubomori, njegovom sinu i njegovoj kobnoj ljubavi, postaje priča o junakinji, istovremeno i naratorki, koja sa mužem drži radnju za popravku tepiha. Dešavaju se čudesa, a svaka šara dolazi na kraju priče na svoje pravo mesto.“ Đorđe Pisarev

„Ovaj roman od samog početka tematizuje proces stvaranja kao spajanja fragmenata, restauracije, retrospekcije, ponovnog oživljavanja. Jedan čovek dolazi u posed kazaka, nomadskog tepiha obeleženog mrljom samoubistva, zatim odlazi u emigraciju, a njegov sin, progonjen senkama prošlosti, odlazi u svoju treću domovinu… Potraga za bojom pomoću koje će se tepih obnoviti nameće pitanje, istovremeno i jednu od tema ovog izuzetnog romana – može li se išta zaista restaurisati, obnoviti, ponovo otpočeti, ispričati iz početka na isti način?“ Biljana Dojčinović

„Prozu Ljubice Arsić čini očuđavajuće-ironijsko, na momente i humorno-komično ili groteskno obrtanje i problematizovanje književnih klišea i kulturoloških stereotipa, u čijem središtu je sudbina žene u jednom svekoliko muškom svetu.“ Tihomir Brajović