Tigrastija od tigra

05.10.10

>„Iako si crna ovca, knjiga je za tebe“, rekla je Ljubica Arsić, poznata književnica koja u razgovoru za “Blic” govori o zbirci priča o odrastanju “Klinci od dva metra”, koju je priredila a u kojoj su obuhvaćene pripovetke tridesetak najistaknutijih svetskih pisaca, svojoj novoj knjizi, odlasku u Frankfurt na sajam knjiga.

“Želim čitaocima da obratim pažnju na carstvo kratke priče s velikim svetskim predstavnicima, majstorima koji, kako bi rekao Majls Dejvis, umeju da odsviraju jednu notu tamo gde svi ostali sviraju dve”, rekla je Ljubica Arsić govoreći o motivima da napravi antologiju o odrastanju “Klinci od dva metra” (“Laguna”). Po njenim rečima, priča je uvek u senci romana, a zaslužuje bogato predstavljanje, kakvo je i u tek izašloj pomenutoj antologiji. “Tematske antologije su zanimljive jer jednu veliku književnu temu, na primer odrastanje, variraju kroz različite pisce i tako prikazuju iz različitih uglova, čineći da i sami shvatamo koliko je za nas značajna. Junaci ovih priča su mladi ljudi, ali su priče upućene svima bez obzira na uzrast, jer odrastanje u nama, na sreću, traje celog života. Pa i ako si crna ovca, i ako još nisi zaboravio prvu ljubav, i ako nisi savladao igre osvete i praštanja – onda je ovo knjiga za tebe.“

U antologiji „Klinci od dva metra“ sakupili ste tridesetak priča majstora pera poput Hemingveja, Apdajka, Nabokova, Bucatija, Ljose... Reklo bi se da radosti i muke odrastanja imaju zajednički imenitelj na svim meridijanima i u svim vremenima, pa i kada je reč o našim sadašnjim klincima od dva metra?
- Debeljuca fantazira da postane kraljica karnevala, mladići samo što životom nisu platili svoje suparništvo, seksualnost i misterija tela, drugarice tračare u kafiću... Na celom svetu muke su iste, ima ih puno i bodljikave su, dok je radost slična onoj kad se naglo probudiš iz visoke temperature. Verujem da će se naši klinci od dva metra naći u ovim pričama. S jedne strane, to su njihove teme, a s druge i sami pripovedači vrlo moderni pripadaju drugoj polovini dvadesetog veka. Mnogi od njih su još živi. Ipak, precenjujemo trenutak i modu, svet se teško i sporo menja pod kapom nebeskom.

Kojim temama posvećujete naredne antologije?
- Do našeg sajma izlazi i antologija priča o moru pod nazivom „Ostrvo na dva mora“. Zar se nismo svi, bar nekad, sočno zasladili u slanoj morskoj vodi ili uz nju. Potom sledi bogata zbirka erotskih priča iz različitih kultura, i time bi se ispunio plan za ovogodišnju biblioteku „Talasi“, pod čijim nazivom izlaze antologije namenjene mladima i onima koji se tako osećaju. A u novoj godini i nove teme i nove antologije.

Rašireno je mišljenje da ljudi sve manje čitaju, a populacija kojoj se obraćate gotovo uopšte ne čita?
- Zaljubljenici u knjigu nikad neće odumreti, njih je uvek, kako kaže jedna čudna statistika, uvek bivalo relativno malo pa ipak je knjiga obeležila istoriju. Nisam sigurna u to da su nekad ljudi više čitali. Kad to? Možda u dobu posvećenosti kad je knjiga postajala fetiš, ali teško mogu da zamislim čitaoce u Šekspirovo vreme ili u doba, na primer, Miloša Obrenovića. Nije stvar samo u pismenosti već u jednoj posebnoj veštini koju iziskuje čitanje. To je usredsređenost, strast doživljavanja zamišljenog i neverovatna sposobnost da se sve zaboravi dok knjiga traje. Da se čita uprkos svemu. Veliki broj onih koji gutaju trivijalnu književnost tipa „Usreći me“ ili „Kako do uspeha“ ne spadaju u prave zanesenjake.

Sutra putujete u Frankfurt na sajam knjiga? Sa kojim očekivanjima odlazite?
- Frankfurtski sajam je najveća evropska smotra knjiga i čast mi je da se nađem u njoj ne samo kao posmatrač već i kao spisateljica koja predstavlja srpsku kulturu. Nemačka književnost pripada onim imperijalnim jezicima, koji su dovoljni sami sebi i koji mnogo ne mare za male, a koja imponuje i malima i velikima. Vrlo me zanima da vidim šta se ne samo od knjiga već i od književne građe može naći na takvom megavašaru. Jer gde su knjige, tu se uvek događaju čuda, kao i čudne i smešne stvari.

Kojom se temom trenutno bavite kao pisac?
- U knjizi koju sada pišem postavljam sebi zadatke koji su i teži i drugačiji od onih iz prethodnih. Ne volim da mnogo pričam o novoj knjizi. Bojim se da mantra koju jedna drugoj zasad saopštavamo kroz levak ne iscuri i tako sve ne ode bestraga.

A kog nam je žanra realnost?
- Romantični horor s mnogo tragova nasilja, na opštu radost forenzičara.
Volela bih da nam je književnost smelija
Kako vidite mesto književnosti danas i ovde?
- Volela bih kad bi se naša književnost malo drznula i smelije zaronila u život, kad bi se otresla zadataka i postala luđa, neočekivanija. To, verujem, zaslužujemo jer imamo vrlo zanimljive i dobre savremene pisce.

Tanja Nježić

01.10.09

Uspostavila sam vezu sa sebi sličnim senzibilitetom, čitaoci su me „osetili“. To za pisca nije mala stvar. Svi mi sanjamo da nas mnogi razumeju, u stvari, da nas svi razumeju

Knjiga priča LJubice Arsić „Tigrastija od tigra“, koja je svojevremeno privukla veliku pažnju čitalačke javnosti budući da dotiče najosetljivije teme iz našeg života uključiv i erotiku, pojavila se ovih dana u izdanju „Lagune“, u posve novom „ruhu“, ali u izmenjenoj verziji dopunjenoj novim interesantnim pričama, kako sama autorka kaže, „o ljubavi i moćima na koju su jedino spremne žene“..
Novo izdanje svoje knjige „Tigrastija od tigra“ obogatili ste novim pričama ne napuštajući stare, gotovo večite teme... Šta je to što otkrivaju vaše nove priče u ovoj knjizi?

Zapisi na listu

- Pusto ostrvo vidim kao mogućnost da na njemu na miru pišem. Na primer ono ostrvo koje je kupio negde na Filipinima Marlon Brando, ko bi na njemu uopšte čitao?! Dovoljno je da se zuri u more, nebo, talase, ptice. Od toga bi već nešto bilo zapisano na listu kakve mesnate biljke. Samo je sirotom Robinzonu padao na pamet onaj izgarajući samopregor koji je nagovestio dolazak liberalnog kapitalizma. Pa ipak, nosila bih možda priče iz 1.001 noći, da njima prizovem sagovornika, jer je u stvari užasna ta ideja o čitanju na pustom ostrvu.

- „Tigrastija od tigra“ podseća da ne bi bilo loše da nešto naučimo od ovih opasnih i prelepih maca. Ako je svuda oko nas stalno pokazivanje moći i fizičke snage, priče u njoj pokazuju čime raspolažu tigrice, kako one pokazuju da su tigrastije od samog tigra. I čime su to „tigrastije“. Kako savlađuju rastanak, ravnodušnost, gubitak i smrti, starost, sve ono što se ne može pobediti fizičkom silinom. Ovo su priče o ljubavi, ali i o moćima na koje su zasad jedino spremne žene.
Pred nama je Međunarodni sajam knjiga u Beogradu?
- Čim zaćuti kiselo drvo u mom dvorištu, ja pomislim da se približava vreme Sajma. Ne samo da je to prilika da vidim kolege pisce i svoje čitaoce, koji mi ulivaju nadu da ono što radim nije besmisleno, već se u tom obilju knjiga na štandovima izlažem njihovom regenerišućem i lekovitom zračenju. Možda bi trebalo uvesti kao vid alternativnog lečenja „joniziranje knjigama“ koje čak i ne moramo da pročitamo. NJihovo dejstvo je takvo da one deluju i kroz korice.
Osim vaše knjige „Tigrastija od tigra“, i „roman „Mango“ se pojavio u novom izdanju...
- Tigrovi, doduše, ne jedu mango, ali ova voćka baš lepo uspeva u mom vrtu. U „Laguni“ se pojavilo peto izdanje, što pokazuje da sam uspostavila vezu sa sebi sličnim senzibilitetom, čitaoci su me „osetili“. To za pisca nije mala stvar. Svi mi sanjamo da nas mnogi razumeju, u stvari da nas svi razumeju. Izgleda kao infantilni san, na trenutak ostvariv, ali mi verujemo u lakrdije. Ponekad mi se čini da ono što drži da se svet ne raspadne i ne raspe po vasioni, to je ta vera i strast za igrom, pričanjem priča o stvarnom životu i snovima.
Slovite za pisca-srećnika kome su naklonjeni i čitaoci i kritičari a moglo bi se reći i - novinari. Kako vi vidite taj pomalo neuobičajen spoj?
- Ne samo da je to srećan spoj, nego sam i ja srećna zbog toga. A da objasnim kako to, stvarno ne umem. Možda je stvar u spoju apsolutne iskrenosti i umešnosti, koji vide u mojim knjigama, ali ko bi ga znao. Kako to reče Marlon Brando: „Imao sam puno sreće“.
Kakvi su vam planovi, na čemu trenutno radite?
- Pišem priče, međusobno povezane, smeštene u različite gradove, u koje moji junaci dolaze kao stranci.. Zanima me opservacija na sopstveni život koji je izmešten iz predvidljivih okolnosti na neki nepoznati teren na koji čovek nije svikao. Kao kad, na primer, spustimo kofere u hotelsku sobu, tada započinje nešto drugo. Volela bih da napišem priču od razgovora koji vode srećni muškarac i žena, oni koji su se našli i koji se, kao ravnopravni sagovornici u tom razgovoru otkrivaju i sve više vole.

Mila Milosavljević

23.04.05

Žensko pisanje se nedovoljno nagrađuju


Prva zamisao mi je bila da pišem knjigu o stasavanju ženskosti. Inspirisale su me moje učenice. Njihova idolka je Madona. Pitala sam ih sa kojim ličnostima bi želele da se identifikuju. Uglavnom su im uzori bili muškarci, a kada su to bile žene, onda su birale između kraljica i Madone. Madona mi se učinila interesantnom da kroz procese identifikacije sa njom pratim proces stasavanja od devojčice do mlade žene - kaže u razgovoru za Danas Ljubica Arsić, književnica i profesorka jezika i književnosti u Muzičkoj školi "Stevan Mokranjac", odgovarajući na pitanje o rodnoj obeleženosti knjige na kojoj sada radi.
- Dok sam se bavila tom temom - kaže sagovornica Danasa - nametale su mi se neke milion puta ponavljane rečenice između muškaraca i žena kao oblik njihove vidljive komunikacije. Počela sam da zapisujem rečenice poput "šta si mi pa pružio u životu", "lepo je meni govorila moja mama", "ja sam popio samo jedno malo pivce; ostali su pili"... sakupila sam sto muških, sto ženskih rečenica, pa mi se taj broj nije dopao. Uvek pomogne stara dobra Šeherezada, pa sam uzela sto i jednu žensku priču i isto toliko muških. Na jednoj strani su bile ženske rečenice, na drugoj muške i onda su one počele međusobno da razgovaraju. Na površini je vođen razgovor ispod kojeg se osećalo prisustvo jedne velike sante. Postojali su ispod tih rečenica sadržaji koji su me mamili da ih artikulišem. Priče su se ređale, prolazila sam kroz različite epohe i prostore, beležila razgovore Napoleona i Žozefine, Karađorđa sa njegovom ženom, upletala se u moderne brakove i veze homoseksualaca...


Već posle nastanka prve priče osetila sam potrebu da kao spisateljica uđem u muški zabran, upotrebim reči koje ja, Ljubica Arsić nikada ne bih upotrebila. Bila je to zanimljiva provokacija - ovladati jezikom bezobraznog, bezobzirnog muškarca, upotrebiti carstvo muških psovki. Istovremeno, želela sam da proverim koliko smešnog se može otkriti u tragičnom. Kako humorno pomaže da se te tako uobičajene rečenice shvate. Čini mi se da u modernoj književnosti nedostaje baš taj istančani humor. Verujem da je tragično, ozbiljno samo jedna strana i da bez ove druge ostaje neravnoteža u tekstu, neuverljivost. Zaumno, iracionalno mora da ima elemente i smešnog i apsurdnog. Kao što vidite knjiga vas sama vodi i uobličava se. Uvek ispadne nešto što na početku niste krenuli da pišete.


Da li od priče koju pričate očekujete da ostavi neki trag?
- Kroz priču koju pišem trudim se da podignem na viši nivo svog sultana koji će me čitati. I kad pišem o dramatičnom nastojim da ga izvedem do stepena ljubavi. Ono što je Šeherezada postigla svojom pričom očovečivši tog infantilnog, nezrelog muškarca koji je ubijao žene kad mu dosade, a nije odoleo njenoj priči i zaljubio se, to bih želela da postignem sa čitaocem/čitateljkom - da stignemo do tačke da zavoli priču koja je pred njim/njom. Na kraju u poslednjoj priči želim efekat osećanja zrelosti kod čitaoca i njegovu spremnost da se u svet nanovo zaljubi.


Koliko dugo ste posvećeni pisanju?
- Počela sam da pišem sa dvadeset i šest godina. Prva knjiga je bila "Prst u meso". Sedam autorskih knjiga sam napisala. Sastavila sam i dve antologije: "Na brzaka" - antologija kratke erotske priče i "Frrrr" - antologija ženske erotske priče. Ovo frrrrrrr ne znači samo frktanje, ne podrazumeva samo nakostrešenu mačku, nego može da bude i predenje, upozoravanje na opasnost. Imala sam u vidu jednu kinesku sliku: tigar/tigrica šeta kroz šumu pitomo, meko, ali i opasno. Onomatopejsko ime antologije otkriva i govor o neartikulisanom, onom što se tek naslutiti da. Ženskost ne mora biti samo pitoma, umiljata, podložna. U tom principu se krije i snaga, neartikulisanost, divlja energija, nepredvidivost...


Vaše knjige prate i priznanja. Dolaze li nagrade u pravom trenutku i šta Vam znače?
- Volim nagrade. Volim kad me neko pohvali. Navikla sam se na pohvale u svojoj porodici. Bila sam jedinica pa su me hvalili kad god nešto dobro uradim. Najmilija mi je nagrada Profemine "Biljana Jovanović" za "Cipele buvine boje". Uvek me začudi zašto neko u knjižari ili biblioteci među tolikim knjigama izabere baš moju. To doživljavam kao najlepšu nagradu, to posezanje nekog ko nije moj rođak, ni prijatelj, ni poznanik, a bira da pročita moju knjigu.
Ipak, žene i žensko pisanje se nedovoljno nagrađuju. Bilo bi divno da se uspostave prave nagrade za žensku literaturu, sa stabilnim izvorom nagrađivanja, poput NIN-ove. Treba stimulisati artikulisanje ženskog senzibiliteta koji je daleko od toga da bude priznat kao jednako vredan i važan. Ne govorim o superiornom i inferiornom, nego o različitom. To nije shvaćeno. Naravno, u jednoj hrišćanskoj kulturi ono što je logos, što pripada razumu se identifikuje sa muškim, a čulnost, osećajnost sa ženskim. Potom se čulnost vezuje za greh, pa je žena podrazumevajuće grešna, kriva. Zato je ‘žensko pismo’ unapred niže rangirano. Ovde je uobičajeno da vam, ako dobro nešto radite, kažu da imate muda. Neću da imam muda. To nije deo mog tela ni senzibiliteta. Hoću da budem to što sam i svakako različita od onih kojima je najbitnije svojstvo da imaju muda.


Vi vlastito pisanje i sami nazivate ‘ženskim pismom’.
- Imam doživljaj da iskustveno i emotivno mogu govoriti drugačije od muškarca. Stalno treba ponavljati da imamo pravo da budemo drugačije, da ženski ideal nije da postanu muškarci. Posmatram koliko novinara se snebiva da me pita za nagrade sa ženskim predznakom kao da je reč o nečem što bi trebalo da me vređa. Moramo izaći iz tih dihotomija, crno-belih shema, diskvalifikacija... Divni pisci Prust, Adorno, Žid, Rilke su lovili titraje svoje anime, pisali ženskim pismom.
Postoje teme na koje nisu dovoljno fiksirane, ali pripadaju ženama. Za spisateljice je važno da se uspostavi moć tih tema, da se oslanjaju na vlastitu tradiciju. Kroz istoriju književnosti muške tačke oslonca su Homer, Dante, Šekspir...Muške teme su ustoličene, tako da savremeni pisac ima fiksirane uzore i teme. Malo je spisateljica. Meni se uvek postavlja pitanje: da li je moja tema ‘velika tema’. Moj svet čine i materinstvo i abortus i moja rerna. Žene se često kriju iza ‘opšteprihvaćenih’ velikih epskih tema, a ne progovaraju o svom svetu. Potrebno je dati kredibilitet tim ženskim temama i potvrditi istinu da književnost nije ono o čemu se piše nego kako se piše. Ono o čemu se piše zavisi od sveta u kome obitavamo i našeg doživljaja tog sveta.

Nadežda Radović......................................................................

>> Glas javnosti, 20.04.2005

Uz novi broj časopisa Sarajevske sveske

Rat je još prisutan, potrebna sveža krv

Evropski donatori su vrlo prilježni, kao da ih grize savest. Prvo su radili na razgrađivanju Jugoslavije, a sada daju pare da se senzibiliteti koje su želeli da odvoje negde u književnosti ponovo spoje

Ovih dana u Beogradu predstavljen je novi dvobroj (8-9) regionalnog književnog časopisa Sarajevske sveske. Prvi broj ovog časopisa izašao je 2002. godine, a cilj pokretača, grupe književnika iz država bivše Jugoslavije, bio je da, posle rata koji je prekinuo sve veze među novonastalim državama, pomogne ponovnom uspostavljanju komunikacije kultura u regionu.

Namera intelektualaca okupljenih oko ove ideje nije bila stvaranje intelektualne platforme za političku rekonstituciju Jugoslavije, već da, u potpunosti prihvatajući realnost postojanja novih država i ne lišavajući se osećanja nacionalne pripadnosti, stvaraju uslove za normalnu komunikaciju među kulturama i pojedincima i promovišu ideje saradnje i tolerancije. Ipak, Sveske nisu mogle uvek da se čvrsto drže na klizavom terenu koje je deset godina zagađivan mržnjom. Bilo je varnica, polemika...

Članovi beogradske redakcije u prvih nekoliko brojeva bili su Drinka Gojković, Jovica Aćin i Mihajlo Pantić, a sad su to Ljubica Arsić, Dragan Velikić, Zoran Hamović i Dragan Đoković. I ne bez izvesne doze rezignacije spominjemo da časopis postoji zahvaljujući novcu koji stiže od vlada Norveške, Francuske, Nemačke, Švajcarske i Italije. O značaju Sarajevskih svesaka, o prevazilaženju zla i građenju imidža balkanske superiornosti razgovaramo sa Ljubicom Arsić.

Sveske u novom broju objavljuju

U ovom broju Sarajevskih svesaka objavljeni su tekstovi Aleksandra Hemona o Danilu Kišu, Gorana Stefanovskog o evropskoj kulturnoj politici, Bore Ćosića, dnevnik Daše Drndić, odlomak novog romana Dževada Karahasana, pripovetka Nedeljka Fabrija, eseji o nacionalnom književnom kanonu Vladislave Gordić, Miška Šuvakovića, Zvonka Kovača, Envera Kazaza, a Aleš Debeljak piše o poeziji Tomaža Šalamuna.

Jesu li Sarajevske sveske politički ili književni časopis?

U srpskom delu redakcije poštuje se pravilo da je to književni časopis u kome ćemo afirmisati naše književne vrednosti i pokazati, u koncepciji paralelnih kultura, kako one izgledaju posle rata. To je teško, rane su još bolne i osećam da se, kada se pomene Sarajevo, podrazumeva ratna, politička konotacija. Ali, čini mi se da se iz broja u broj to napušta i da se afirmišu prave književne vrednosti.

Da li to znači da biste sada da, recimo, Brana Crnčević napiše nešto dobro, predložili da se to objavi?Kako da ne, naša je ideja da u časopisu imamo stavove za i protiv. Ne moramo da se složimo sa stavovima onoga ko piše, ali svaki objavljen tekst mora da bude argumentovan i čvrst i, ako je politički, mora da se uklapa u ono što se zove esejistika, da ne bude pamflet.

Da li u tom kontekstu možete da reagujete na tekst Marka Vešovića u ovom broju, u kom kaže da je Crna Gora "pasja zemlja"?

- Ta vrsta ostrašćenosti ne može da se tek tako amputira. Ona meni strašno smeta i, koliko je moguće, reagujem. Negde u trećem, četvrtom broju Svesaka je polemika između Vešovića i Novaka Kilibarde. Ona se pretvorila u jedan lični, vrlo primitivan obračun i dogovorili smo se da bude prekinuta. Rat još lebdi, još je prisutan. Iako se čini da je prošlo mnogo godina, kao da je još oko nas.

Šta je onda moguća zajednička tema?

Sledeći predlog za temat je savremena pripovetka pisaca sa bivših jugoslovenskih prostora. Hoćemo da proverimo kako se na tim "novim" jezicima piše i da napravimo neku vrstu balkanskog toposa. Ako smo se dogovorili da smo različiti, da vidimo kako ta različitost funkcioniše kroz vreme i prostor. Želimo da plasiramo novi imidž. Balkan ima svoje specifičnosti i to treba uzeti kao prednost, a ne kao razlog za inferiornost. Mislim da ovde postoji sveža krv i to treba afirmisati.

Da li biste postojali bez novca iz Evrope?

- Ovakvi časopisi su postojali i u staroj Jugoslaviji, ali Evropi uopšte nije padalo na pamet da ih finansijski pomaže. Sada su evropski donatori vrlo prilježni, kao da ih grize savest. Prvo su radili na razgrađivanju Jugoslavije, a sada daju pare da se ti senzibiliteti, koje su oni želeli da odvoje, ponovo negde u književnosti spoje. Ta politička merila su suprotna književnim i mi se trudimo da budemo pisci koji rade u ime dobrote i lepote. Zato sam i pristala da uđem u redakciju jer ovaj časopis, verujem, nije običan i ima misiju. Hteli smo da vidimo do koje mere možemo da odvojimo politiku i književnost. Ne može se izbeći, književnost je podložna uticaju politike, ali moramo da budemo jako obazrivi. Ako u umetnost prodre mnogo politike, onda postaje jeftini plakat. Da bi se to jezivo, nemerljivo stradanje prevazišlo, zlo se mora izolovati, staviti u neki kontekst, jer ono se nikada ne može potpuno uništiti. Morate ga izolovati da pulsira, ali da se ne širi mnogo.

Tatjana Čanak

05.06.04

"NAŠE je srce prašuma iza rešetaka. Ne otvaraj ako ne misliš da uđeš". Tako glasi moto književnice Ljubice Arsić, koja je upravo dobila Bazarovu nagradu "Žensko pero". za zbirku priča "Tigrastija od tigra", objavljenu u izdanju "Narodne knjige". U prethodnih sedam knjiga ("Prst u mesto", "Čuvari kozačke ivice", "Barutana", "Zona sumraka", "Cipele buvine boje", "Samo za zavodnice", "Ikona") spisateljica dodiruje temu čežnje i susreta muškarca i žene, eros kroz ljubav i rastanak.

ŽIVOPISNE BOJE
Ko se to u vašoj knjizi "Tigrastija od tigra" takmiči sa tigrom?
- U životinjskom svetu izuzetni predstavnici obeležni su živopisnim bojama i raskošnim šarama - paun čudesnim repom, hermelin sjajnim krznom, tigar svojim bugi-vugi šarama, koje se, dok on trči, uvijaju oko njega šaljući signale po celoj prašumi da je najlepša mačka u blizini - kaže LJubica Arsić. - LJudska duša takođe je "obojena" sposobnošću da doživi ljubav i prihvati poraz. Svojim pričama želim da pokažem da zadatak koji čovek treba da za sebe reši nije u tome a treba da se oseća sigurnim, nego da može da prihvati nesigurnost bez panike i neopravdanog straha. U pričama pokušavam da opišem erotsko osećanje sveta, jer pored identiteta garantovanog pripadanjem porodici, klanu, naciji, klasi, naše osećanje sigurnosti počiva i u našem polu.

Šta je "žensko pismo" i koliko pol utiče na pisanje?
- Reč "ravnopravnost", toliko upotrebljavana u feminističkim teorijama, označava da su žene najzad dobile mogućnost da se školuju, da glasaju i učestvuju u javnom životu. NJome se ponosi sociologija, ali u književnosti, gde se govori o rastu ličnosti i mukama jedinke, ljubavi i smrti, ova reč ništa ne znači! Pošto smo svi različiti i kao ličnosti neponovljivi, ne možemo biti ravnopravni. Ni sama reč "ravnopravnost" nije "ravnopravna", u njoj ima devet suglasnika, a samo četiri samoglasnika! U ljubavi nema ravnopravnosti i ne treba da je ima. Jedan pruža ruku onom drugom dok ne ojača, onda je on gore, a ja sam srećna to ima ko da me brani i teši. Eto, to sam vam ispričala kao žena. Muškarac sigurno ima drugačiju priču.

NEMA LJUBAVI
Kroz srpsku književnost prošao je realizam u postmodernizam. Vi još pišete o ljubavi?
- Možda više razmišljam zašto nema ljubavi, koja se sve češće zamenjuje zadovoljstvom. Savremeni vek je vreme depresije. To je nesposobnost da se oseća, osećanje da je čovek mrtav dok je telo živo. Nesposobnost da se doživi sreća, ali i tuga. Uzbuđuje me da pišem o tome zašto izostaje ona pojačana vitalnost koja sve naše napore sjedinjuje u celinu kojom ćemo razumeti bližnje i biti jedno sa njima. U naslovnoj priči, devojka doživljava veće uzbuđenje kupovinom crvenih cipela nego dok vodi ljubav sa svojim mladićem. Osećamo depresiju i dosadu kada smo sami ili sa onima koji su nam najbliži. Mnogi provire kroz rešetke srca, otvore vrata kaveza, ali ubrzo odustanu od prašume. Ne moež svako da se sretne sa tigrom, samo oni tigrastiji.

Kako vam izgleda naše vreme, a kako ono prošlo? Šta mislite o budućem?
- Osećam da se nadamnom i mojim sugrađanima nadvija snažna "volja za moć". Valjda je to tako bilo i biće u svim vremenima. Jer je život neminovno nesiguran i neizvestan - znamo samo da smo se rodili i da ćemo umreti. Zato toliko žudimo da nas neko vodi. Jedinu sigurnost prepoznajemo u potpunom potčinjavanju silama za koje se pretpostavalja da su jake i da nas oslobađaju do donošenja odluka, preuzimanja rizika ili odgovornosti. Kad sam slobodna, nesigurna sam. Kad mislim, u neizvesnosti sam. Možda zato toliko zavisimo od političara, jer se oni pojavljuju kao "stručnjaci" za razmišljanje i donošenje sudbonosnih odluka...

D. STANKOVIĆ

17.05.04

LJubica Arsić (Beograd, 1955) kao retko ko na fascinantan način ispituje sve mogućnosti teksta/ pisma/ pogotovo onog ženskog. O tome svedoče njene knjige Prst u meso (kratke priče), 1984; Čuvari kozačke ivice (roman), 1988; Barutana (priče), 1991; Zona sumraka (priče), 1996; Cipele buvine boje (priče) 1996; Ikona (roman), 2001. Prošle godine u izdanju Narodne knjige objavila je knjigu priča “Tigrastija od tigra” za koju je dobila i nagradu za pripovednu prozu «”Laza Kostić”», na 10. salonu knjiga održanom prošlog meseca u Novom Sadu. Dobila je i nagrade Profemina, «Biljana Jovanović», «Plavi jahač – Isidorinim stopama»i Pekićevu stipendiju.
Sve su ovo bilo neki od povoda za novi susret za književnicom koja unosi nove tonove u našu literaturu i ima znatan uticaj, posebno na mlađu generaciju pisaca.
lVaš ulazak u književnost obeležen je otkrićem kratke priče u knjizi “Prst u meso”. Uistinu, šta kratka priča može i šta ona, danas, jeste?
- Čitajući kratke priče Latinoamerikanaca i našeg Davida Albaharija, i ja sam poželela da ih pišem. Učinilo mi se da to može svako - one prve iz “Prsta u meso” napisala sam nekako lako, valjda što sam toliko želela da ih napišem. Posle sam shvatila da oduzimanje, redukcija u pisanju, kao uostalom i u svemu, pretpostavlja posebno umeće, slično zen veštini gađanja lukom, gde, ako želiš da pogodiš metu moraš da promašiš sve ostalo. Čehov, Hemingvej, Bunjin, Kortasar još uvek su moji učitelji sa svim onim tajnim znanjima koje alhemija kratke priče poseduje. Jer pisati roman podrazumeva mnogo vremena provedenog u pripremama i u pisanju, dok je kratka priča doživljaj u trenu. Ona piscu dolazi kao sev munje, kao fini parfem što zavijuga ulicom. Možda zato čitaoci više vole romane. Za njih kažu, ima tu mnogo rada. Poistovećuju književnost sa dubokim oranjem ili gradnjom vikendice.

Deo velike književne celine

lPostmodernizam, pod kojim se odvijao i odvija deo naše savremene književnosti, doneo je oslobađanja od mnogih stega i drugačiji odnos prema tradiciji. Kako ste ga vi shvatili i “koristili” u svojim delima?
- Sve što otkriva nove mogućnosti, korisno je. Uvek kad nešto dobro pročitam, kažem, vidi kako ovo može da se ispriča. Biti doslovni korisnik nečijeg iskustva, znači biti narkoman zavisan od droge, koji više nije svoj i koji je toliko sličan drugima. On je onda osrednji pisac prepun beslovesnih citata. Ipak, niko od nas nije ostrvo po sebi. Svi smo deo jedne velike književne celine čija iskustva ne samo da smemo već i moramo da koristimo. Tako se diže katedrala, ona vavilonska kula u kojoj nisam sama sve izmislila, već sam deo sistema, možda mali deo ali dragocen, bez kojeg se ne može. Čude me pisci koji ništa ne čitaju. Navodno smatraju da će to ugroziti njihovo pisanje. Kakva je onda tvoja ličnost i želja da svoju priču ispričaš drugima kad je ugrožavaju drugi? Kako ćeš da pođeš samo od sebe? Ni ne slute koliko se to vidi u njihovim knjigama. Osim toga, ako ne čitaš druge, zašto bi drugi čitali tebe?
Postmodernizam je pokazao fantastične mogućnosti, ali i gomilu kompilatora onog najvulgarnijeg, što se u svakom “izmu”prepoznaje. Pravi je onaj čije delo malo isklizne iz očekivanog. Gogolj i jeste i nije realista. Nabokov i jeste i nije postmodernista.
lTekstove vaših dela moguće je čitati i kao kritiku opštih mesta naše, ali i svetske književnosti. Šta vam u svemu posebno smeta?
- Opšta mesta su prvo bila posebna mesta, pa su se od upotrebe istrošila. Zašto su se potrošila? Zato što su često bila u upotrebi, piscima su često bila potrebna da bi ukazali na nešto bitno u čovekovom životu. Ako su baš toliko bitna, ta opšta mesta, želim da ih ponovo preispitam, da vidim kroz humor šta ona zapravo znače i u kakvoj su vezi sa savremenim čitaocem. Pošto sam veliki čitalac, u mojim knjigama se oseća ta potreba da razgovaram sa svojom lektirom, da je ponekad grdim, da joj se divim, da je svojim životom objašnjavam. Mislim da je skoro nemoguće na pravi način razgovarati sa ljudima ako prethodno nismo razgovarali sa knjigama. Pravo otkrivanje intime-to su mi prvo pokazale knjige. NJihova opšta mesta verovatno su tu da ukažu na “slabe tačke”, na mekana i ranjiva mesta u samom čoveku.
lMnogo se govori o spoju fantastike i svakodnevnice, zapravo pomeranju stvarnosti, iskakanju iz zgloba, kao osnovi vaše poetike. Da li je to sve na čemu zasnivate svoje priče?
- Zamislimo kako dvojica prijatelja izlaze iz pivnice. Jedan će iza ćoška da ugleda anđela koji je svoja krila sakrio u širokom grombi kaputu. Drugi će videti samo pivopiju ljubičastog lica. Naš osećaj za fantastiku zavisi od dužine lanca kojim smo vezani za takozvani realni svet. Za kucu koja može da šeta po dvorištu samo donde dokle mu lanac dozvoljava, onaj drugi svet o kojem ništa ne zna čini mu se nestvaran. NJegove oči vide utvare, pečene ševe, leteće mačke .Za mene je fantastika pokušaj da na nov način objasnim ono poznato. To je pokušaj da sama sebi što je moguće više produžim lanac. Ima još jedna priča. Dve ribice plivaju u akvarijumu, i jedna kaže onoj drugoj: - Ti kažeš da nema Boga, a ko nam onda svakog dana menja vodu. Pisac bi trebalo da bude ribica koja zna dobro da pliva, ali koja zna i da leti ili čak da živi u pesku kao onaj Kortasarov aksolotl.

LJubav - najveći i najvažniji zadatak

lTema ljubavi je jedna od centralnih u vašim delima. Razume se da je ona shvaćena i data na sasvim moderan način. Koliko se ljubav promenila u svojoj osnovi?
- Stvarno ne znam šta to znači “moderan način”, naročito kad se govori o ljubavi. Možda se danas o ljubavi priča sa manje stida, mada mislim da ni to nije tačno. Pojam ljubavi je preširok, ja bih ga suzila - da parafraziram Dostojevskog. Volim da pišem o ljubavi, a znam da i čitaoci vole da u knjigama nešto pročitaju o ljubavi. LJudi shvataju da je to njihov najveći i najvažniji zadatak na Zemlji, da vole i budu voljeni. Na tom zadatku nailaze na mnoštvo prepreka. Piščeva je dužnost da te prepreke opiše, da na njih ukaže, da opomene onog koji ignoriše taj zadatak. Nema velikog pisca koji nije pisao o ljubavi. Eto, možemo da kažemo: ljubav, to je opšte mesto. Vidimo kako se opšta mesta stalno protresaju kao posteljina posle spavanja, kao garderoba u koju ne želimo da se uvuče moljac. Ko to zna šta se sve u ljubavi stvarno dešava, da li se ona menja ili ne. Ponekad me od svega zaboli glava, zanesem se, zaljubljujem se u svoje likove, a i oni meni izjavljuju ljubav.
lI vaša nagrađena knjiga “Tigrastija od tigra” donosi novi, provokativan pogled na staru temu. Dokle mogu da idu poigravanja i rasporedi elemenata od kojih je sazdan život i čovek? Ima li umetnost/književnost granice?
- Sve do onog lanca kojim smo vezani. Znate onu latinsku: Što pristaje Jupiteru ne pristaje volu. Uvek se bojim kad u nešto ozbiljno i osetljivo zagazim , a to je u “Tigrastijoj” bilo ispitivanje erotskog, da ću umesto u jupitersku svetlost ugaziti u volovsko blato. Bojim se izazova, ali me to i privlači, jer je pisac “lice bez pasoša” koje prelazi na problematična područja a, ispituje ničiju zemlju, granične situacije. Pa ko će da provocira ako to mi pisci ne uradimo? Zajednička naredba za celo čovečanstvo glasi: - Ne gazi travu. Ja volim da je ponekad zgazim. Moje “tigraste”priče poručuju i da na Veneri ima života i zato mogu da idem dalje. Da pokažem čitaocima koji me slede da je život možda moguć i na Andromedi.

Milan Živanović

06.04.04

Tigar je najženstvenija životinja, i zato ovu knjigu posvećujem ženstvenosti. Ne po tome što tigar ume da rastrgne, već zato što se gipko kreće, zato što je lep i pametan, ume da čita i misli, pronicljiv je, zna da se brani. Ženstvenost nije očijukanje, ona je tigrasta. Ako tigar želi da vam se dopadne, on zna zašto to hoće. Takođe, ovu knjigu posvećujem i muževnosti lovca koji ima sve ono što ima i tigar. Njihovi međusobni strahovi tema su moje knjige.

Strah, onaj podsticajan, ostvaruje sve tigrasto u čoveku, on čini lov privlačnim. Nigde niste videli, na primer, da neko nalazi uživanje u lovu krave. Ovako Ljubica Arsić za „Blic“ objašnjava naslov svoje nove knjige „Tigrastija od tigra“ - zbirke erotskih priča. Iza nje su dva romana („Čuvari kazačke ivice“ i „Ikona“), pet knjiga priča, četiri nagrade... Ispred nje je borba da sačuva čitaoce, a to se može jedino ako pisac dobro zagreje stolicu.

U nekoliko priča bavite se erotikom tanga. Je li argentinski tango paradigma za erotski ples?
- U zoološkom vrtu hodanje tigra pored rešetaka liči na igranje tanga. Sve je nekako mirno i kontrolisano, a opet samo malo nedostaje da tigar rikom i snagom navali na metalne rešetke. Tango svojom čulnom muzikom poziva na čežnju i ljubav, neutaženu strast kao zahtev za kojim nikad ne prestaje da se žudi. A svojim koracima pri igri liči na igru kentaura. Igra se samo donjim delom tela, dok je gornji, od pojasa, često neprirodno ukočen, što neumoljivo podseća na ono što od erotike dobija većina ljudi: goli seks, odnos između prostitutke i klijenta, gde se srca ne dodiruju.

Da li za žensku i mušku erotiku važe dvostruki standardi?
- Ubeđenje da su fizički nagoni kod žena neopravdani, nedostojanstveni, arogantni podriva osećanje vrednosti. Takvo ubeđenje truje ličnost. Telesno lišavanje apsolutno obogaljuje ljudski ponos. Uloga društveno nametnutog stida prema telu ima zadatak da ljude učini pokornim socijalnim autoritetu, slabeći u njima jezgro slobode ličnosti. Sve smo to čuli kod Laneta Gutovića. Kad je neka žena aktivna u javnom, naročito političkom životu, za nju kažu: neiživljena, gadura, nezadovoljena, željna moći. Kao da su sve one druge koje ćute i piju svojim muškarcima dušu na slamku zadovoljene i iživljene.

Mislite li da erotike ima dovoljno u književnosti?
- U književnosti sve je više seksa, ali sve manje erotike. Devojka na „Plejbojevoj“ duplerici neprijatelj je erosa, jer je erotizam tajan i prepun mašte. Dok je za pornografa vreme vođenja ljubavi, kao i za psa, majmuna ili konja, ejakulacija, za eros je to i slušanje Mocarta, posmatranje mora i oblaka...

Odakle vi crpite erotske teme, iz života ili mašte?
- Ono o čemu želim da pišem moram prvo kao veliku temu da prepoznam u životu. Uočila sam da muškarac mora da dokaže svoju muškost, dok se od žene očekuje da oseća svoju ženstvenost. Žena može da uzdrma muškarčevo osećanje moći i kontrole, jer u njemu budi nežnu, golišavu bebu. S druge strane, muškarci su u stanju da odvoje čulnu i nežnu ljubav, dok to ženama teže polazi za rukom. One smatraju da požuda bez čarobnog ličnog sjedinjavanja ponižava. To je ženski hendikep.

Zar nisu žene danas u boljoj poziciji nego nekad, budući da više nema tabu tema?
- Samo ukoliko uočavaju svoj problem. Žena sebe oseća kao natrprirodno biće pred kojim muškarac gubi hrabrost, zamuckuje, drhti od straha, ali i kao stidljivu devojčicu koja se stalno preispituje: „da li sam prava žena?“. Nesigurnost podstiče društvo spolja - da je često nedorasla, da bez svog muškarca predstavlja društveno sumnjivo lice... Zato mnoge žene isključivo materinstvom dokazuju sebi i drugima da su žene. Ili žrtvom koju su dužne porodici i deci...

Vaša zbirka je kratko vreme doživela dva izdanja. Da li i zato što se bavite baš erotikom u koju čitaoci beže iz svakodnevnice?
- E, pa, ja vama nudim jastoga, a vi mi poturate pivarsku kobasicu na žaru! Erotika je specijalitet na velikoj književnoj trpezi. Verujem da su ljudima erotika i ljubav prvi sadržaj, da bez toga sve izgleda beznadežno.

Vaš prototip erotične žene i muškarca?
- Merilin Monro je za mene božanska ženskost. Madona mi pomalo liči na ajmanu s pendrekom skrivenim u pantalonama. Što se glumaca tiče, jedan panker je rekao: „Javna lica su kao javni klozeti, nikad do kraja ne smeš da se opustiš.“

Milena Marjanović

28.12.03

"Prisustvujemo izazovnom vremenu koje mene kao pisca jako inspiriše", kaže Ljubica Arsić, čija je nova zbirka priča "Tigrastija od tigra" nedavno objavljena u izdanju "Narodne knjige". Mada je roman mnogo popularnija forma, ova autorka ostaje verna kratkoj priči s kojom se i pojavila na književnoj sceni još 1979. godine. Smatra da je roman popularniji zato što daje utisak dužine života (mnogo toga se dešava, ima puno likova, radnja traje), dok kratka priča predstavlja esenciju života u jednom dahu, a to plaši čitaoce.

Napisala je i dva romana, ali sebe smatra prevashodno pripovedačem. Zbirkom "Tigrastija od tigra", šestom po redu, ona uvodi u književnost novi tip ženstvenosti, ženu mačku. Za razliku od majke heroine ili dremljive Eve, koja trepće i sanja kako da zavede muškarca, žena mačka Ljubice Arsić je mudra, prilagodljiva, trpeljiva, ženstvena...

– Istorija književnosti pokazuje da su žene kao likovi u literaturi formirane u prilično šizofrenom obliku – ističe književnica. – Čak je i Andrić, koji je neosporno veliki pisac, u ženi video demonsko biće. Kako mi da se identifikujemo s takvim likovima? Talas žena pisaca, međutim, donosi ličnosti s kojima ženska čitalačka publika može da se identifikuje.

Vaša žena mačka ima veliku moć prilagođavanja, borbenost, inteligenciju...

– Ali i strah! Sve te osobine žena je uvek imala, ali joj tek 21. vek dozvoljava da ih pokaže. Ona sada kao takva mora da uđe u književnost, a ja kao pisac nastojim da vidim gde će se njena mačkasta priroda ispoljiti, pogotovo strah koji je kod mački pojačan. Živimo u vreme straha, racionalnog i iracionalnog, ali on je često i pokretač. Mačke napadaju kad su uplašene, strah je i glavna motivacija lovca da krene u lov, a ja mislim da je presudan i za izbor profesije. U lekaru se krije uobraženi bolesnik, u advokatu i policajcu odmetnik, a u nastavniku, što je inače moja profesija, uplašeni đak.

Tektonski poremećaji

Koji strahovi su najjači kod junakinja vaših priča?

– Strah od zbližavanja, od bliskosti. Ali, ne bih rekla da je u mojim pričama reč o junakinjama, već o junakinji. To je ista žena koja se samo prerušava u razna bića: u devojku, u udatu ženu, u babu, čak i u kokošku. Kroz sva ta bića, ona traži rajsku sliku sveta, a na kraju zaključuje da to može da se pronađe samo u detinjstvu i mladosti. Kroz ove priče, ja slikam sudar svetova, idealnog u kome živi pisac, i koji ima sve osobine dečjeg, i sveta odraslih koji je, recimo, kao iz priča Bukovskog. Ovo je vreme novih mitskih obrazaca.

Možemo li danas da govorimo o uspostavljanju novih mitskih obrazaca u književnosti?

– Stari mitski obrasci su potrošeni, novi tek moraju da se ispitaju kroz književnost. Ovo je i vreme preispitivanja starih mitova. Smatram da je mit o Medeji zastareo, jer je ona, zapravo, žena koja je htela da zaštiti svoju decu. Zatim, Kasandra je, po meni, prototip nove žene. Ona je bila vidovita, ali joj niko nije verovao, kao što danas žene ne žele ratove, ne žele da decu šalju u vojsku, jer vide propast, ali ih niko ne sluša.

Velika literatura se ovde, međutim, još posmatra kroz prizmu epskog?

– Da, a sve što iz toga iskače zbunjuje. Muškarci su, međutim, istrošili svoje epske teme i ušli u kliše, pa je talas žena pisaca ne samo osveženje, već i neminovnost, a i budućnost književnosti. One daju svežu krv već zaokruženom književnom opusu, navaljuju sa svih strana, izvorne su u temama i načinu pripovedanja. Smatram takođe da će njihova literatura doneti veliku afirmaciju ljubavi i potrebe za ljubavlju, što je odgovor na fenomen manekena i preteranog reklamiranja tela. Prisustvujemo tektonskim poremećajima kad je reč o polnosti. Moć muškaraca se osujećuje kroz manekene koji liče na žene. Sve je to deo globalne politike: kad više ne znate da li ste muško ili žensko, tada više nemate uporište, nema intelektualne čvrstine.

Emocije koje hodaju

A bez intelektualne čvrstine, šta ostaje?

Praznina, neznanje, strah, kao što onima koji ne čitaju knjige ceo jedan svet ostaje nepoznat. Po meni, ko ne čita kao da nikada nije ni živeo, ni voleo, jer je čitanje zavirivanje u lepotu koju samo čovek može da stvori.

A pisanje?

Pisanje je podsvesno artikulisanje. Ja, recimo, svoje emocije pretvaram u likove, puštam ih da se kreću, da sede po kafićima, da razgovaraju. Pisanjem iskazujem najznačajniji deo sebe, jer se upravo taj deo mog bića aktivira dok pišem. Time ne objašnjavam samo događaje koji su se desili, već i one koji će se desiti. Cvetajeva je rekla:"Pazi šta pišeš, to će ti se dogoditi". I to je tačno!

Gordana Popović

19.03.04 NIN

U naslovnoj igri rečima pete po redu pripovedne zbirke Ljubice Arsić skriveno je, naravno, i nešto više od puke kalamburske dosetke. To nešto tiče se paradoksalne “odbrane ženskosti” kao sveprisutnog duha ove neobične proze, koja se, uprkos tome, ne mora čitati kao obavezno i samo (neo)feministička. Svih šesnaest priča iz knjige Tigrastija od tigra pripoveda, naime, iz ženskog ugla ili pak o ženama, ali ova “sužena” vizura ne označava u isti mah i “suženu svest”, odnosno beletrističku sliku sveta.

Muškarci su, doduše, u ovim pripovetkama neretko prikazani kao zbunjeni, neodlučni, frustrirani ili infantilni, ali ni žene nisu pošteđene slabosti, nedoraslosti, umišljenosti, poput junakinje naslovne priče, koja u takozvanu zrelost polnog života ulazi ravno iz detinjaste opsesije krotiteljima zooloških nemani. “Svet ne prestaje da me zapanjuje svojim neočekivanim obrtima”, veli pripovedačica jedne od najkraćih proznih celina u knjizi, otkrivajući time, čini se, i ukupnu narativnu perspektivu zbirke. Ta perspektiva nagoveštena je već u uvodnoj priči “Kraj sveta”, u kojoj je večita igra magnetizma i antagonizma između polova data začudno-smešno kroz - takođe zoološku - metaforu “kokošinjca”, a zatim je razvijana diskretnije ili otvorenije, kao u “edipovskoj” priči mimikrijskog naziva “Ovo je bajka u kojoj su živeli sin i majka”, u kojoj na kraju “Dođe pevac pa vas pokljuca” i “Od bajke nije ostalo ništa”, ili pak u završnoj priči pod naslovom “Prelep si”, u kojoj je bajkoviti moto realizovan neočekivanom “regresijom” u svet detinjih predstava i vrednosti.

Magistralnu nit najnovije knjige Ljubice Arsić čini, dakle, očuđavajuće-ironijsko - na momente i humorno-komično ili groteskno - obrtanje i problematizovanje književnih klišea i kulturoloških stereotipa u čijem središtu je sudbina žene u jednom svekoliko muškom svetu. Pri tome zbirka Tigrastija od tigra nije lišena ozbiljnosti, već je ona samo data bez naglašenog patosa i sentimentalizma, što je već samo po sebi neobično za jednu “žensku knjigu”. Za uzvrat, junakinja priče “Vila Solarija” ustvrdiće “kako je piščev glas... uvek ženski... U tom glasu i najmuževniji pisac prestaje da bude muško. Otkriva se, ako ne kao žena, a ono kao sramežljivi, nežni androgin”. I ovo se, svakako, može razumeti figurativno, kao ironijsko potenciranje kulturoloških predubeđenja o muškoj i ženskoj emotivnosti. Jer, u pričama Ljubice Arsić i muškarci i žene, ovi prvi, doduše, mnogo više i beznadežnije, ozbiljne probleme imaju upravo s izražavanjem i prenosom emocija. U veoma dobroj noveli “Saloma” usamljeni muškarac zaljubljuje se u ženski glas iz telefonske slušalice, a potom doživi emotivni slom shvativši da devojka s kojom počinje da živi nije bila vlasnica tog tajanstvenog glasa. “Da bi ljudi razmenili malo pažnje... nije potrebno da se ikad vide”, glasi, otuda, paradoksalna poenta, koja ima pretežno važenje i u nizu drugih pripovednih celina.

U najuspelijima od ovih priča (“Tango bez nežnih reči”, “Sendviči sa lososom”, “Imena koja dajemo telu”, “Prelep si”), drugačije kazano, kao da nema stvarne emotivne komunikacije pa stoga u njima blizina postaje daljina, jezik uzmiče pred erosom, a ovaj pred telom i seksom kao često prenaglašenom zamenom za nežnost neposrednog dodira i govora, koja se, zahvaljujući brižljivoj stilizaciji i narativnom komponovanju, kao daleka, neutažena čežnja ipak sluti u zaleđu događaja i doživljaja. Time je, reklo bi se, bez uobičajenih umekšanosti, utešnosti i hepienda, verodostojno ocrtan oskudni intimni pejzaž našeg doba. Ljubica Arsić je jedan od najizrazitijih i istovremeno najsuptilnijih savremenih domaćih autora erotske proze, o čemu dovoljno svedoče i neke od njenih prethodnih, nedovoljno zapaženih knjiga, poput Barutane, Zone sumraka ili skorašnjeg pripovednog izbora pod naslovom Samo za zavodnice. Nastavljajući i pojačavajući tu psihološko-erotsku liniju, zbirka Tigrastija od tigra pokazuje kako se i kod nas mogu pisati golicave i čak žestoke ljubavne priče koje, osim povremenog viška (auto)poetičke retoričnosti i kvalitativne neravnoteže, ne pate ni od lažne bolećivosti ni od bezrazložne razmetljivosti. Pri tome ove ironične erotske antibajke za odrasle i one koji to nikad neće biti svedoče, možda, posredno i o tome da žene, uprkos književnim predubeđenjima, makar u lepoj književnosti najdublje intimističke tematike ovde nemaju pravu konkurenciju. Muškarci su ionako već dugo odveć zauzeti krvavim bajkama istorije, politike i preostalih srodnih junačkih disciplina.

Tihomir Brajović

27.12.03 Danas

Narodna knjiga objavila je dve nove knjige domaćih spisateljica, priče "Tigrastije od tigra" Ljubice Arsić i prvi roman Ane Vučković "Epoha lipsa juče". "Tigrastije od tigra" je knjiga priča posvećena Erosu i Amoru. Ovo je zbir šeherezadinski ispričanih, a najraznorodnijih priča na temu ljubavi, strasti, sete i senzualnosti. Ljubica Arsić u pričama istražuje i najstrastveniji ljubavni odnos koji postoji na planeti, odnos između ljubavi i smrti, čiji je plod - čovek. "Tigrastije od tigra" je delo koje će inspirisati, uzbuđivati duhove, provocirati i gde-gde nostalgično zasmejati čitaoce, baš kao što i svaka prava literatura redovno čini.
"Epoha lipsa juče" je prvi roman Ane Vučković napisan u jednom dahu. Budući da je Vučkovićeva filmofil, ovo delo nastalo je kao posledica brojnih utisaka i pod impresijama pokidanog senzibiliteta, ljubavi prema postmodernom, altmanovskom stilu i putovanjima. Mladu spisateljicu je naročito nadahnulo njeno putovanje po Španiji, koja ne prestaje da daruje inspiracijom svoje hodočasnike.

S. D.

15.11.03 Glas javnosti

Radmila Lazić, "Doroti Parker bluz" (Prosveta)
Tetoviranje po sopstvenoj koži

Pisati o poeziji Radmile Lazić je kao opisivati muziku. Mission impossible. Ama što je nemoguće, nego je glupo. Makar ste i oduševljeni, a to morate da budete posle prvih pročitanih redaka. Kao kada pustite omiljeni CD, pa nesvesno počinjete da udarate ritam, tako i sa prvim stihovima Radmile Lazić kreće unutrašnji pokret. Svaki niz prideva je suvišan, ali ove pesme su britke, duhovite, ironične, antipatetične, orgazmičke.

No, bude jasno i da je iza cinizma skrivena najveća nežnost, iza jednog "Fuck You, too" sledi poruka onoj kojoj je "ljubavni mulj stigao do guše" - prvi put. Kako bi Milisav Savić rekao - "Posle početnog kreščenda, u kojoj se Radmila Lazić pojavljuje kao neka moderna Amazonka, šibajući bičem po banalnostima, glupostima, predrasudama i svim drugim vrstama klišetiranih formi, naglo dolazi do promene tona. U pesmi "Sorry, Gospode" vidimo Lazićevu u drugom svetlu: umornu, razočaranu, gotovo poraženu, kojoj ništa ne ide od ruke, kojoj život cvili kao usna harmonika".

Ljubica Arsić, "Tigrastija od tigra" (Narodna knjiga)
Devojka, žena, kokoška

Posle knjiga priča "Prst u mesto", "Zona sumraka", "Cipele buvine kože", Samo za zavodnice", romana "Čuvari kazačke ivice" i "Ikona", kao i antologije svetske erotske priče "Na brzaka", LJubica Arsić objavila je novu zbirku priča "Tigrastija od tigra". Sve je počelo "kada je igračka tigra upala u kavez sa pravim tigrom". I onda je otac sišao u kavez i svojoj devojčici doneo igračku. E, od tada junakinja, sada već odrasla, pokušava da pronađe nekog ko bi... razumete, uradio ono što i tata. No, kakva želja takve i posledice, umesto takvog "Tate" u životu nailaze samo ludaci.

"Tigrastija od tigra" je zbirka erotskih priča građenih po principu venca, duhovitih i melanholičnih. Prema rečima Vase Pavkovića, knjiga je svesna provokacija, u kojoj se autorka znalački arheološki spušta u geografske, ali i sredine senzibiliteta. Prema rečima autorke, jedna žena je junakinja svih priča iz zbirke, samo što ima različite uloge. U jednoj je devojčica, u drugoj zrela žena, a u jednoj je kokoška. Sound familiar?

Jelena Lengold, "Baltimor" (Stubovi kulture)
Bergmanovski pečat

Posle nekoliko zbirki poezije i knjiga priča "Pokisli lavovi" i "Lift", Jelena Lengold objavila je nedavno roman "Baltimor". Prema rečima autorke, roman se dešava na dva plana - tu je neko ko piše roman i neko ko ide kod psihijatra zato što ne može da piše roman. "Ranije sam mislila da ste prvo mladi, zatim zreli, pa da tek posle toga dolazi starost. U stvari se desi da ste mladi, pa stari, a gde je zrelost?", rekla je Jelena Lengold, dodajući da mladost, starost i zrelost i jesu glavne teme romana, kao i onaj "bergmanovski pečat detinjstva" koji se utisne u svakog od nas.

Roman "Baltimor" je, prema rečima Gojka Božovića, knjiga u kojoj nema istorije i politike, u kojoj se od "malih" tema pravi velika književnost. "Baltimor" je "rekonstrukcija" života jedne sredovečne Beograđanke, zbirka njenih pitanja i odgovora o ljubavi, smrti, bolu detinjstva. Jelena Lengold nudi odgovore koji bi se samo na prvi pogled mogli nazvati pesimističkim, ali pre bi se reklo da su precizni. Prema Božovićevim rečima, Lengold je uspela vrlo vešto da prikaže "naprsli monolit svoje junakinje".

T. Č.

11.11.03 Politika

U biblioteci "Alfa – Proza 2003" izdavačke kuće "Narodna knjiga" ovih je dana objavljena knjiga priča naše poznate književnice Ljubice Arsić. Delo nosi naziv "Tigrastija od tigra" i sastavljeno je od niza priča, duhovitih ali i melanholičnih, koje su međusobno upletene poput venca.

Vasa Pavković, urednik, u pričama iz zbirke "Tigrastija od tigra" Ljubice Arsić nalazi i elemente kosmopolitizma, ali i provincijske krajolike koji kao geografske odrednice zbivanja doprinose osluškivanju onoga što pisac želi da kaže. A pisac, smatra Pavković, zna da osluškuje druge, ima sluha za gotovo predačke priče o iskustvima u emocijama, i u ljubavi, i gotovo se arheološki spušta u prošlost istražujući njene odjeke.

Ispitujući i seksualnost, Ljubica Arsić i demistifikuje različite stereotipe koje imamo o generacijama, i kao jedan od naših najboljih pripovedača daruje čitaocima knjigu umetničke provokacije, mišljenja je Vasa Pavković.

Govoreći o svojoj najnovijoj knjizi, Ljubica Arsić kaže da je u njoj, iako su u pitanju priče, jedna junakinja "u različitim likovima (i oblicima) od devojke do stare žene, pa čak i jedne kokoške na salašu! I svima njima zajednička je jedna uspomena iz detinjstva koja je obeležila junakinju za celi život.

Zbirku priča "Tigrastija od tigra" Vasa Pavković svrstava u knjige koje će, u oblasti pripovedaštva, obeležiti ovu godinu, baš kao što će je obeležiti, siguran je, roman Gordane Ćirjanić "Kuća u Puertu" i knjiga poezije Olgice Pejović.

U izdanju "Narodne knjige", u ediciji "Savremeni srpski pisci", objavljen je i roman prvenac "Epoha lipsa juče"Ane Vučković, studentkinje prve godine dramaturgije. Roman je, kaže Pavković, u dosluhu sa onim što u ovom trenutku stvaraju najmlađi pisci srpske književnosti, poput Marka Vidojkovića.

A. C.