Mango

28.09.08

Mnoge spisateljice se brane od „ženskog pisma” kao od moljaca, a nije važno da li je pismo muško ili žensko ako je knjiga dobra.
Mango, voće poreklom iz Indije, zelene, žute i, kad je plod prezreo, narandžaste boje. Glatka žilava kora koja nije za jelo prekriva sočno vlaknasto meso slatkastog ukusa i otužne gnjileži.
Novi roman Ljubice Arsić (Beograd, 1955), autorke „Čuvara kazačke ivice” i „Ikone”, koji je objavila izdavačka kuća „Laguna” iz Beograda, nosi naslov „Mango”. „Mango” je , takođe, ime svetskog lanca prodavnica moderne ženske odeće. U jednoj takvoj beogradskoj radnji, na početku Knez-Mihailove ulice, srele su se tri žene... Moto romana su reči Mišela Uelbeka: „Ako me iko voli na Zemlji ili među zvezdama, sad je vreme da mi da neki mali znak.”
U poslednje vreme sve je više spisateljica. Vladislava Gordić Petković pravi jasnu razliku između „ženskog pisma” i „ženskog pisanja”. Kako Vi gledate na tu stvar, gde je međa između ova dva načina pisanja?
Između visoke mode i robe sa buvljaka nije teško povući crtu. Žensko pismomnoge asocira na nešto manje vredno i trivijalno, jer se ženskost povezuje sa osećanjima, u našoj kulturi obeleženih kao nevažna u odnosu na intelekt koji imponuje. Zato se mnoge spisateljice brane od „ženskog pisma” kao od moljaca, a nije važno da li je pismo muško ili žensko ako je knjiga dobra. Mislim da je i te kako važno da li je neko muškarac ili žena. Zamislite da posle vođenja ljubavi kažete: Nije važno da li je muškarac ili žena, bitno je da je sve dobro izvedeno.Ne zaboravimo da i u „muškom pismu” ima mnogo kiča, s tim što je on opasniji jer je kamufliran u velike istorijske teme o sudbini naciona.
Junakinje Vašeg romana su žene u „najboljim godinama” koje bezuspešno tragaju za ljubavlju. Kako žene podnose prelazak u srednje doba?
Skoro isto tako teško kao i muškarci. Žene troše na pomade, vitamine, frizere i garderobu, posećuju kurseve joge i zdravog života. Muškarci posežu za alkoholom, novim modelima automobila, vršnjakinjama svojih kćeri, a ako su mnogo moćni, smišljaju neki rat. Muški način prevazilaženja krize zrelog doba je mnogo opasniji, skuplji, a i nije baš ni zdrav.
Sve žene su na ivici nervnog sloma, kaže jedna od junakinja, zato što su pravi muškarci nestali. Promenio se način života, promenili su se i muškarci?
Žene su se promenile više od muškaraca. Ne pristaju na ulogu žrtve a muškarac je sad preneražen jer je navikao na laž i manipulaciju kojima su žene vekovima pribegavale da bi preživele. Stvari se uvek zaoštravaju kad istina izbija na videlo, ljudi se i dele po tome koliko su u stanju da prihvate istinu. U mačo kulturi veliki je uspeh ostvariti ženski princip u svakom od nas, upotrebiti maštu, biti svestan svojih osećanja i intuicije, svog kreativnog naboja. Samo, ja tu borbu ne vidim u masama nego u pojedinačnom ljudskom srcu.
Da, ali samo prave žene i pravi muškarci mogu da spasu svet od potopa koji nadolazi?
To je opet ona stara priča u kojoj Bog i đavo biju bitku u srcu čovečijem. Od te bitke zavisi koliko ćemo biti pravi iznutra. Ako sam čovek u kome je Bog bar malo u prednosti, onda sam prava žena, ili pravi muškarac.
Sve propuštate kroz prizmu žensko-muških odnosa. Čak je i Beograd muškarac koji se oblači kao žena?
Gramatički rodovi u neživom svetu pokazuju da je čitav svemir oko nas seksualizovan. Berlin i Istanbul su sigurno muškarci među gradovima nasuprot nežnoj Firenci ili majčici Moskvi, koja je svojim rukama uvek uspevala da gurne uljeza i zaštiti svoju decu. Beograd sa muževnim Pobednikom na Kalemegdanu, obučen u dve reke, obavijen izmaglicom starinskog kroja, asocira me na one granične situacije muško-ženske privlačnosti, retke i kod ljudi i kod gradova.
Između lepog i surovog, kažete u romanu, ljudi se često opredeljuju za surovost. Kako to objašnjavate?
Lepota je harmonija, možemo u tome da uživamo samo ako i sami čeznemo za skladom. Ljude više interesuju TV emisije o ratovanju, pljačkama i zločinima, razvodima, incestu i tučama nego veličanstveni zalazak sunca ili Maneova slika. Treba da budemo, kako kaže Crnjanski, bezbrižni, laki i nežni da bismo uživali u snežnim vrhovima i trešnjama iz zavičaja.
Roman je prepun erotskih scena. Vrlo ste hrabro, rekao bih prevratnički, ušli u ovu priču?
Nisam razmišljala o smelosti. Erotika provocira pisca da traži način kako bi je opisao jer se u njoj krije zamka da sve sklizne u prostakluk i jeftinu, dosadnu pornografiju. Pornografija je dosadna, kao sve ono vulgarno u životu. U stvari, ljudi mahom nisu maštoviti, dosadno pričaju, dosađuju se dok rade svoj posao, vode ljubav. Na piscu je da učini život interesantnim, da sa njega skine sve presvlake i prekrivače i pokaže koliko je život uzbudljiv i neponovljiv.
Sijamsku mačku Fani ste iskoristili da do kraja otvoreno progovorite o nagonima žena, ali i muškaraca?
Maca Fani je neumoljiva ženstvenost koja snažno krči sebi put. Ona ne glumi, ne pretvara se, uživa u sebi i zna šta hoće. Ona je slika prirodne ženskosti koja zvezdama, kroz arlauk, saopštava da je ostavljena i da joj treba ljubav. Moja Fani je poput Mona Lize. Za ostali svet koji je naučio da laže i da se pretvara, ona je tajna.
Smeta li Vam što život junakinja u romanu upoređuju sa junakinjama u popularnoj TV seriji „Seks i grad”?
Ne, ne smeta mi, serija i moj „Mango” se uzajamno reklamiraju.

-----------------------------------------------------------

Lažni moral

Da li je ova knjiga i protest protiv lažnog morala (i stida) u savremenoj srpskoj književnosti?
Javni moral je svuda lažan, ne samo u Srbiji. Javno mnjenje je uvek kočenje i silovanje kreativnog ličnog mišljenja. Zato volim pisce koji ne prezaju da se primaknu istini ma kakva ona bila. Kao Flober i Nabokov, majstori nad majstorima.

Zoran Radisavljević

24.12.08 Popboks

„Nije tačno da je žena rupa, kako misle mnogi. Žena je meka i porozna stvar, sunđer koji upija svu bedu i ništavilo ovog sveta, uključujući i sopstvenu glupost da u apoteci ne kupi dijafragmu ili bar neku spermicidnu kontraceptivnu pastu“

Decenijama unazad kola uverenje da nema toga što se u našem zabatu, bez obzira na objektivne polazne vrline i mane, ne može ocrniti i izobličiti. Nekada to izgleda kao preterivanje bezdušnih mrguda i nerealizovanih sveznalica, ali nekad valja i priznati da upiranje prsta ima smisla.

To je slučaj, recimo, s literaturom prevashodno namenjenom ženama (što kruži okolo i pod zavodljivim konspirativnim imenom chic-lit), kod nas najčešće prisutnog u nakaznoj, estradnoj varijanti. Mnoge dame su se udarnički prihvatile lakog posla banalizacije literature namenjene ženama (kao najupornijim kupcima lepe književnosti). Starije ne odustaju od kombinacije stilizovanog istoricizma i pravoslavne mistike „za poneti“, dok su se mlađe zagubile u bespućima predstave o modernosti i ekskluzivnosti njihovih pristupa.

Gotovo potpuno apartnu poziciju u čitavoj toj pometnji zauzima Ljubica Arsić, već dokazana kao odličan urednik književnih edicija i kvalitetan pisac.

Nastavljajući nit iz prethodne zbirke pripovedaka, nagrađivane ali i osporavane Maco, da l’ me voliš (2007), Ljubica Arsić u Mangu (Laguna, 2008) istrajava u naumu da napiše bestseler, obilno filovan erotikom, uz to ne odstupajući puno (barem ne ponižavajuće puno) od svoje izvorne poetike. Ona u vidnoj meri i uspeva da dobaci do liste najčitanijih neukaljanog obraza i s glavom iznad vode. Sasvim dovoljno za početak.

Mango donosi priču o sumornoj sezoni u životu raspuštenice Lide, diplomiranog biologa s radnom adresom u butiku ženske odeće na glavnoj prestoničkoj štrafti. Lida se brine o posustaloj majci, mesi kolače za bratovu decu, baštini dedinu zbirku retkih insekata, gubi vreme na psihijatrijskim seansama, ispija koktele s prijateljicama, učestvuje u praznoslovnim razgovorima o zdravoj hrani, karmi, feng šuiju i horoskopima, prebira po gresima mladosti, upada u unapred na krah osuđene ljubavne afere... i pri tome pokazuje za ovdašnje prostore (i stranice ovdašnje literature) začuđujuću dozu samosvojnosti i proaktivnosti.

Već samo to hvale je vredna intervencija autorke na već odavno sklerotičnom telu mikrožanra kome teži. A tu su i erotski pasaži, sirovi i surovi u svojoj otvorenosti, uz to sve beskompromisniji kako roman klizi ka završnici.

Rukopis Ljubice Arsić ne vređa dostojanstvo čitaoca – hrabro se nosi s bogatom mrežom likova, epizoda i odmorišta unutar glavnog toka naracije, na vreme se zauzdava kad zapadne u preterano detaljisanje, a autorka je svakako najbolja kad zaboravi na pokušaje da piše popularnu literaturu i kad sebi da oduška kroz često duhovite opaske i bravurozno lucidne refleksije.

Nažalost, osetnih slabosti ima: i par nedelja posle čitanja knjige zbunjen sam zbog silnog navođenja prodavnica, kafića, pa čak i sendvičara pod njihovim stvarnim nazivima. Da li smo s Mangom dobili i prvi srpski product placement roman, ili je, pak, reč o višem konceptu koji prevazilazi moje kognitivne sposobnosti?

Ljubica Arsić nesumljivo ume da piše, ima šta da kaže, dok, iako sasvim na mestu, nakana da kapitalizuje svoj talenat stvara nesklad u samoj biti Manga. Naime, pripovedački dar autorke na mnogo mesta u ovom delu doživljava čeoni sudar s njegovom trivijalnom suštinom. Dve još suprotstavljene i jedna na drugu nahuškane tendencije književnosti koja cilja na žensku populaciju sudaraju se na brvnu, na štetu autorke i njene literature. Šteta primetna, ali nadoknadiva.


Zoran Janković

04.10.08 Polja

Ono što spaja tri naizgled poetički i stilski različita romana Ljubice Arsić (Ikona, Čuvari kazačke ivice i Mango), pored središnje teme problematizovanja muško-ženskih odnosa, jeste i matrica naglašene arhitekstualnosti kroz unapred zadatu središnju metaforu (ikona, tepih, voćka mango). U poslednjem, homonimičnost naslova (osim što je voće, mango je i naziv modne kuće), kao i neke od karakteristika ploda manga (slatkasto-otužni ukus i uloga u parenju skarabeja), kao da su bile dovoljne da se izgradi čitav kosmos u malom, mreža različitih likova, simbola i mogućnih puteva za čitaoce, preciznije rečeno, čitateljke.
Zašto čitateljke? Jer jedno od ključnih pitanja koje implicira Mango jeste pitanje preciznijeg definisanja njegovog idelanog percipijenta, potreba da se, zarad dugo prećutkivane istine da knjiga zaista jeste roba koju treba prodati, osmisli ciljna grupa kojoj će se ona obraćati. A to je, u slučaju romana Mango, ženska populacija.
Junakinje ovog romana su tri sredovečne Beograđanke: razvedena Lida, diplomirani biolog, koja ne može da nađe posao u struci, pa radi kao prodavačica u butiku; Tanja, provincijalka koja se, kao studentkinja astrofizike, udala za svog profesora i posle nekoliko godina srećnog braka ostala udovica, kao i Duška, slobodna umetnica opsednuta meditacijama i zdravim životom, koja često ispoljava feminističke stavove i ne žudi za muškarcima. Njena sijamska mačka Fani mogla bi se smatrati četvrtom protagonistkinjom romana. Dok se kod Duške na ljubavnom planu ništa ne događa, Lida i Tanja gotovo mahnito traže pravog muškarca. Međutim, različito bračno iskustvo odrediće i različite poglede na svet, pa samim tim, i različite ishode ljubavi glavnih junakinja: dok Tanja, posle nekoliko neuspešnih pokušaja da pronađe pravog muškarca, konačno ostvaruje harmoničnu vezu, Lida doživljava samo avanture. „Kolekciju“ njenih potencijalnih i stvarnih ljubavnika čine: „Kirbi-tip“ sa ratnim traumama i „kolekcijom vibratora svih veličina, odbrambenih palica smišljenih da štite ucveljenu muškost“, potom dobroćudni Branko, izbeglica, zatim mladić sa ulice, i na kraju feminizirani modni komentator sa traumama iz detinjstva („Nikako ne shvata kakvi joj to muškarci prilaze, zašto joj se približavaju i šta od nje traže. Ne zna kako da im pomogne osim da im pruži ruku od koje beže, a i kad bi je uspaničeno zgrabili, povukli bi je da se zajedno udave.“).
Lidina „jeftina porodična slikovnica sa basnom i naravoučenijem“ obojena je različitim nijansama: od dede, koji je uticao na njenu ljubav prema prirodi, preko neharmoničnog braka roditelja, pa sve do brata i njegove porodice kojima mesi kolače, neku vrstu „skromnog porodičnog danka ubiranog nekoliko puta mesečno za tetkinsku ljubav i dobre porodične odnose.“ Međutim, vanbračni odnosi koje su zasnovali njen deda, a potom i njena majka doprinose tome da se Lida oseća otuđenom od svoje porodice. Dok „između nje i brata postoji bezvazdušni prostor koji brat pokušava da ispuni vazduhom iz erkondišna“, dotle je majka u mladosti obuzeta svojim ljubavnim životom, a u starosti brisanjem prašine.
Otuđenost u velikom gradu, ali i pesimistički pogled na svet umnogome pojačavaju kriticizam glavne junakinje i determinišu ishod svih međuljudskih odnosa koje pokušava da zasnuje. Ona se pita: „Zašto da imam dete ako neću moći da ga volim?“ Ponekad ironično, čak sarkastično, ponekad patetično, njeni unutrašnji monolozi odaju nemogućnost da se dotakne lepota stvari i drugog bića: mušterije u „Mangu“ listom su razmažene, psihoterapeutkinja koju posećuje „da bi otklonila prepreke na putu do pravog muškarca“ samo je prividno zainteresovana da joj pomogne, muškarci su hladni i daleki, često im se „sve manje diže“. U beznađu, koje se oko nje skuplja nezaustavljivom brzinom, Lida se pita: „Ako su žene rupe, a muškarci kurci na dve noge, koji samo misle kako će te rupe da popune, kome je onda preostalo da bude nežan? Valjda jedino Bogu.“
Naglašeni erotski sloj romana, koji katkad prerasta u „tvrdu erotiku“, mogao bi dati povoda za tumačenje Manga kao, uostalom, savremenoj prozi nimalo stranog, koketiranja sa kič-literaturom, da se, ipak, ne radi o nečemu drugom. Čak i kroz naglašeno erotske scene, kakva je recimo masturbacija uz MTV, implicirane su alijenacija i nemogućnost potpunog predavanja užitku zbog svesti o kratkotrajnosti veze. Kao da se upravo ono „skarabejsko“, mačije, životinjsko, aktivira u ženama umornim od čekanja, da bi se potom, posle danka plaćenog hormonima, „teranju“, upalo u još veću bezizlaznost.
Mango otvara veoma važna pitanja o ženi u savremenom društvu. Gotovo da nema romana u srpskoj literaturi koji toliko ogoljeno, a iz perspektive ženskog, dakle, veoma smelo, zadire u najintimnije delove kako ljudskog organizma, tako i ljudske psihe. Poput Duškine revolucionarne slikarske faze gde se na platnima predstavljaju muški aktovi, Mango eksplicira žensku, ali i mušku nagost, nimalo ne mareći za stilske postupke ulepšavanja, za šminku. Sposobnost uočavanja najsitnijih detalja, muških i ženskih „fetiša“ (automobili, klima uređaji, usisivači, saksofon, šminka, garderoba, insekti, itd), te njihovo ukrštanje na putu do stvaranja novih smislova, uz vešto vođenje čitaoca po kao reflektorima obasjane svesti glavnih junakinja, te ekstenzivnost pripovedačkog postupka sa neprekidnim odlaganjem kraja kojeg, zapravo, i nema (u Lidinom životu se ništa suštinski ne menja, roman se završava krstarenjem i masažom), umetnute pripovesti, zasebne celine koje, unutar romana, žive svojim životom kao kratke priče ili traktati (npr. epizoda sa transvestitom), potcrtavaju liniju koja ga deli od sitkoma Seks i grad, sa kojim ga mnogi porede sa jedne, i od trivijalnih erotskih romana sa druge strane. Mango, opet, manje ili više, tematizuje abortuse, socijalna pitanja, urbanizaciju života, odnos prema životinjama, teme savremene umetnosti, ali i masovne kulture. Naročita pažnja posvećena je fenomenu starenja („Brzo dođe ono daleko vreme kada se žensko telo ne miriše nosem, već dušom. Duša mu dođe kao uteha umesto svih tih izgubljenih mirisa znoja, mlečnih prevoja kože, poljskih travčica u kosi opranoj reklamiranim šamponom.“)
Međutim, prečesta i katkad preterana uopštavanja donekle kvare utisak pri čitanju Manga. Tako saznajemo da tipovi sa fazoniranim, „kockastim“ frizurama „u trendu sa frizurom, imaju i briketirane mozgove“. Česte su i definicije sreće, ljubavi, braka, muškaraca i žena („Jedino u kabini modne radnje žene imaju utisak da su ničije i da imaju pravo da se ponovo rode“). Dok čeka na abortus, Lidu u ordinaciji susreću „nezainteresovani“ pogledi, kao da je u kozmetičkom salonu, šalterska službenica je „mrzovoljna i oglodana“. Lidijina snaha, koja se potpuno posvetila vaspitanju svojih sinova i preuređivanju kupatila, viđena je na sledeći način: „Kao žena, nije više opasna, jer, zato što je majka, ništa više ne može da učini.“ Poređenja, kojih je takođe mnogo, kreću se u rasponu od veoma uspelih pa do trivijalnih ili čak netačnih. U posebno efektne mogli bi se ubrojati opisi Tanjine bračne sreće koje gotovo redovno prate reminiscencije na Almodovarove filmove. Percepcija televizijskog programa, koji obiluje „siledžijskom“ golotinjom i porno-scenama, data je kroz metaforu o „’javi se ližem te’ devojkama koje se pod tušem trljaju penom, upinjući se da crvenim prstima nađu put do klitorisa, kao da je to staza do sedmog neba.“ Neuspešni brak opisan je, čini se, neuspešnim poređenjem: „Keleraba. Svi znaju šta je keleraba. Tako je izgledao Lidin brak. Pun vitamina C, sa drvenastim vlaknima celuloze koja zapadaju između zuba.“ A u opisu lutke iz prodavnice čitamo: „Na očima su joj tamne naočare, velike kao kod vozača formule.“ Kojih vozača? Možda Fanđa?
Kao što se Lida ruga maksimama koje u jednom trenutku čita, pripisujući proizvoljnost pisaca njihovim osobinama, poreklu, načinu života, itd, tako i čitateljke Manga mnogobrojne maksime, poslovične izraze i definicije treba da posmatraju u kontekstu Lidine svesti, koja odista jeste prelamač događaja i percipijent stvari. Ako se kao krajnje subjektivni izraz protumači i površno poređenje lutkinih naočara sa naočarima vozača formule, koji računa na izvesnu neobaveštenost čitateljki, spremnih da zamisle Masu, Hamiltona i ekipu sa naočarima sličnim Đenkinim, onda ipak treba postaviti pitanje: koliko je tok svesti glavne junakinje prohodan da primi natprosečno informisanu čitalačku publiku?
Identifikaciji čitateljki sa Lidom, Tanjom i Duškom doprinosi radnja romana smeštena u savremeni Beograd, u ulice koje poznajemo, u kafiće u kakve zalazimo, u prodavnice čije rasprodaje željno iščekujemo. Spoljašnji svet dat je iz perspektive ženskog, najčešće Lidinog opažaja, a metafore kojima se viđeno pretvara u doživljeno, kao i mnogobrojna poređenja bazirana su, videli smo, na ženskom opažanju stvarnosti. Pri svakom susretu sa muškarcem, Lida zapaža marku modne kuće u kojoj se on oblači, sat koji nosi na ruci, kao da ti predmeti, svojevrsni fetiši, predstavljaju putokaz za tumačenje muškarčeve psihe („Čuvar reda na vratima nervozno je oko zgloba vrteo zlatni roleks. Tada joj je sinulo zašto je muškarcima važan skupoceni ručni sat. Misle da novcem mogu da kontrolišu vreme.“).
Svakako da bi se iskrivljena i u nas često nakaradno shvaćena rodna kritika mogla unapred obradovati ovako opredeljenoj knjizi, produktu „ženskog pisma“ koje na momente podilazi trendu popularnih „sitkoma“, da se autorka ograničila samo na prvu osobinu manga, na njegovu „slatkastost“. Međutim, kao što se u uvodnom tekstu primećuje, vlaknasto meso manga je „otužno gnjilo“. U romanu Ljubice Arsić otužna je atmosfera grada kojim blude navijačke horde, muškarci sa svojim fetišima, inhibirane žene, nezainteresovani medicinski radnici, transvestiti, kriminalci, „lolitice“. Za takvu hroniku moderne metropole svakako je trebalo odabrati brižljivog hroničara: onu ženu, sredovečnu, bez krupnih porodičnih obaveza, koja samo naizgled živi u njemu, i koja ga baš zbog toga vidi bolje i prikazuje vernije. I naravno, u čijem se životu, kao ni u tanga gaćicama, naizgled ne događa ništa. Samo naizgled.

Dragana Beleslijin

09.08.08 Danas

Možda neke od tema kojima se književnost bavi danas deluju krajnje naivno i passe, ali ne smemo zaboraviti da je ljude odvajkada interesovalo šta se dešava kad se dvoje sretnu, zavole, reše ili ne reše da imaju potomke i sve što uz to ide. Oduvek su se odgovori na ova pitanja mogli naći kao ready made-i u "ženskoj" štampi i bulevarskoj književnosti, ali su se prava i važna pitanja najčešće postavljala u onome što zove umetnost, odnosno u ovom slučaju, umetnička proza.
Ljubica Arsić je u svom novom romanu Mango uspela da prekorači tu granicu i da udahne sveži život i značenja starim književnim temama i pitanjima. Pre svega, to joj je pošlo za rukom jer je za protagonistkinju svog narativa izabrala slobodnu zrelu ženu. Da bi olakšala čitaocima i da bi priču učinila dinamičnijom, ona je tipsku protagonistkinju podelila u tri lika: tridesetdevetogodišnju razvedenu Lidu, mladu udovicu Tanju i Dušku, umetnicu u pedesetim. Bez obzira što se narativ vezuje prevashodno za prvopomenutu biološkinju, po sili moranja i zakona tržišta zaposlenu u prodavnici ženske modne linije Mango, čini mi se da bi bilo pogrešno govoriti o tri lika jer su pomenute prijateljice povezane mnogo jačim književnim vezama nego što je prijateljstvo. Ukoliko bismo, dakle, ove likove posmatrali kao jedan onda bismo kao antipod njima/njoj mogli staviti četvrti, na metaforičkom planu veoma značajan ženski lik, Duškinu omatorelu mačku Fani (čije ime s pravom priziva u pamćenje jednu od najčuvenijih književnih prostitutki), a koja predstavlja mračni predmet želje i uopšte primalnu stranu njoj suprotstavljenih gorepomenutih žena.
Kako bilo, sve junakinje romana su u potrazi za muškarcem, za onim pravim i, budući da roman uglavnom prati Lidu kroz njene bliske susrete (bez obzira na redni broj i vrstu) sa suprotnim polom, čitalaštvo ima priliku da se upozna sa tipovima muškarca koji se na tržištu nude zreloj ženi. Taj izbor je prilično skučen i svodi se na razvedene, pijance, nezadovoljne u braku, mlade i infantilne. Konačno rešenje koje možemo videti na odjavnoj špici romana je muškarac pretvoren u funkciju, ali ne polno/reproduktivnu, već onu koja pruža kompletnije zadovoljstvo - opuštanje kroz masažu. Idealan muškarac nema ime, nema um ni ličnost, nema ni telo - on ima samo ruku koja taaaako dobro masira. U dijaboličnoj varijanti, Fani koja čak i u sedamnaestoj godini svog mačećeg života ima teranje, svog idealnog muškarca nalazi u ostarelom veterinaru lišenom svake seksualne konotacije koji joj pomaže štapićem premazanim vazelinom. Opet je, dakle, u pitanju ostvarena metonimija - figura u kojoj deo zamenjuje celinu, veoma uspešno.
Međutim, ono što ovu sumorno-(samo)ironičnu povest o potrazi za idealnim partnerom i srećom koja bi sledstveno usledila čini drugačijom, književno uspelom jesu odlična upotreba metaforike, ironije i narativnih struktura u karakterizaciji likova. Pre svega, sam naslov i njegovo objašnjenje potpuno se postvaruju u likovima romana koji se nalaze na onoj granici koja odvaja slast od gnjilosti. Naizgled nemotivisani pasaži u kojima se opisuju nebeska tela u stvari služe za karakterizaciju likova, ali i kao ironični odmak kroz koji ih treba sagledavati, zezanje na temu horoskopa koji preplavljuju medijski prostor tradicionalno namenjen ženama. Erotske scene samo na prvi pogled deluju kao trenuci sreće - u suštini one su samo predah u opštoj životnoj jalovosti, spoznaja granica kojima su omeđene perspektive partnera, te stoga odišu onom istom graničnom metaforom o dodirnoj tački između dve faze u razvoju egzotične voćke.
Bez obzira na hrabru ironiju uz pomoć koje Ljubica Arsić govori o životu zrelih žena, čitalac neće moći da se odupre utisku da se radi o veoma tužnoj storiji u kojoj nema svetla na vidiku, naprotiv. S obzirom na biološke neminovnosti s kojima se svi suočavamo, bez obzira na pol, rod, veru, seksualno opredeljenje i ostale identitetske faktore, junakinji/junakinjama Manga budućnost neće doneti nikakvu kvalitetnu promenu, već će se pomenuta granica zrelost/gnjilost sve više povlačiti kao mestu iz kojeg povratka nema. Ipak, ne očajavajte, šijacu i ostale tehnike masaže postaju sve popularnije i dostupnije. Uz par zlatnih ruku, uživanje u sopstvenom truljenju je zagarantovano.

Vladimir Arsenic

02.08.08 Politika

Promocija novog romana Ljubice Arsić, „Mango”, u istoimenoj prodavnici, kao i paušalna poređenja sa tv-serijom „Seks i grad”, mogla bi nekoga navesti na pogrešan zaključak da ovo štivo pripada visokokomercijalnom i, istovremeno, niskoestetskom kodu domaće literature nepravedno nazvane „ženskim pismom”. Ako i dopustimo pionirsku ulogu tv-serije u prevrednovanju mogućih ženskih profila u savremenom zapadnom okruženju, svako poređenje sa romanom „Mango” i, na izvestan način, takođe pionirskom ulogom Ljubice Arsić u domaćoj književnosti, ovde bi se moglo završiti, a svaka pomisao o mogućem poetičkom pomaku ka trivijalnom unapred odbaciti.
Već duže vreme uvodeći u literaturu teme, donedavno obrađivane samo u uskim krugovima ginokritike, Ljubica Arsić dosledno piše u konceptu ženske estetike težeći da dokaže kako u književnosti ne može biti trivijalnih tema već samo trivijalno napisanih dela.
U nameri da osvetli ženski ugao gledanja na traženje izgubljenih identiteta, roman prati tri glavne junakinje (i jednu mačku, transparentnu metaforu „ženskog”), u potrazi za sopstvenim životom, uveliko ispražnjenim do granica nepostojanja u svakom pogledu: na profesionalnom, porodičnom, ljubavnom i društvenom nivou one tavore na marginama emotivno neispunjene svakodnevice. Odveć tipski zamišljeni likovi žena – neudata, raspuštenica, udovica (i jedna mačka kao simbol čisto nagonskog erotskog), uz dominantne motive telesnog, ljubavnog i erotskog, nalaze se na opasnoj ivici prelaska „s one strane” literarnog modela potrage za identitetom.
Izostanak, u prethodnim knjigama često dominantne duhovitosti, pa čak i ironijskog otklona, kao i od smisla ispražnjeni životi likova koji samo simuliraju vrevu u kulisama grada, urušavali bi se i sami u prozaističku banalnost da nije kontrastiranih prostora naličja Beograda. Sa naizgled ključnih toponima romana, kafića i prodavnica u centru grada danju, objektiv se noću okreće ka stanovima i sobama samotnih žena, kafanama-potleušama podno Pančevačkog mosta, grotesknim diskotekama na Ibarskoj magistrali i krupnim planovima neveselih sudbina tri glavne junakinje čime se postiže uverljivo literarno bekstvo od stereotipa. Sledeći tu potrebu za otklonom od banalnog, roman se, paradoksalno, najviše izmiče u momentima kada se širi i udaljava od „trivijalnih” tema svakodnevice, u želji da ostvari vertikalnu osu pripovedanja i prikaže više paralelnih nivoa – nagonski, ljudski i metafizički. Ali, silazak u instinktivno baš kao i odlazak u metafiziku astralnog, prete da postanu klišeizirana narativna konstrukcija u odnosu na kompleksne, samo prividno trivijalne, ljudske živote.
Pitanje trivijalnosti bi se, zato, moglo postaviti kao ključno u iščitavanju „Manga” jer se ono često procenjuje iz pozicije predrasuda koje kao da se uvek iznova moraju preispitivati kada žena piše o svakodnevnom pa, stoga, opšti i neprecizni pojmovi „trivijalnog” i „ozbiljnog” u nekim momentima menjaju mesta. Međutim, ovoj naglašeno urbanoj, jezički provokativnoj prozi koja mapira savremeni kontekst Beograda kako se to već dugo nije dogodilo u domaćoj prozi (ako se izuzmu novobeogradske teme M. Pantića ili npr. niški motivi u delima Z. Karanovića i Z. Ćirića) nisu neophodna dodatna izvinjenja. Upečatljivo kontrastiranje glamuroznog, ali ispraznog sjaja centra velegrada spram tegobnih i usamljeničkih života koji se odigravaju u pozadini, neke su od najpreciznije napisanih stranica o stanju duha savremenog Beograda. U prilog navikavanju na žensku dioptriju sagledavanja tema (nedostatka) ljubavi sa naglašenom erotikom, možda nije izlišno nagovestiti da bi se „Mango” mogao čitati i kao pandan muškom poimanju stvarnosti u prozi gde je erotsko česti saputnik neorealističkog pristupa književnosti.
I, mada naturalizam svakako nije jedini mogući pristup ovom romanu, kao što mu ni žanrovske odrednice sitkoma ili ljubavno-erotsko-ženskog pisma ne pristaju, tako i svako insistiranje na trivijalnom u prozi Ljubice Arsić (kao i dodatno uplitanje izvantekstualnih elemenata trivijalnog) može, takođe, biti i privid, maska za metaforu koja zapravo ima ulogu problematizovanja književnih i kulturoloških stereotipa.
Jasmina Vrbavac