Maco, da l" me voliš

25.07.07

Mi se samo zavaravamo jednom romantičnom predrasudom da su ljudi nekad više čitali. Ko je čitao u Šekspirovom vremenu ili u polupismenoj Srbiji devetnaestog veka?
BEOGRAD - Posle zbirke priča "Tigrastija od tigra" ovenčane Ženskim perom i romana "Maco, da l" me voliš", za koji je svojevremeno dobila uglednu Andrićevu nagradu, LJubica Arsić je upravo završila svoj najnoviji roman koji za temu ima Beograd, grad koji, kako naša sagovornica kaže, "vrvi od usamljenika, dezorijentisanih košmarnih života načetih patologijom".

Kako ste odlučili da napišete roman o Beogradu?
- Grad je uvek velika tema. Ulicama šeta mnogo ljudi naizgled istih ali kad se malo bolje zagledate u njihova lica, na svakom se vidi pukotina i drama. Naš Beograd je podjednako zanimljiv i uzbudljiv, kao što su to NJujork ili Peterburg, jer je ljudska drama dirljiva bez obzira da li se dešava na Menhetnu ili Dorćolu.

Moja junakinja treba da se oslobodi jedne zbirke buba tvrdokrilaca koju je nasledila od dede entomologa, njena prijateljica pokušava da nađe za svoju sijamsku mačku mačora sijamca, u Beogradu, u kojem su skoro svi mačori kastrirani. Kroz ovo traganje one rešavaju i svoje ozbiljne probleme koji im smetaju da žive radosno i koji podrivaju njihovo samopouzdanje.

Mislite li da je posle kraha postmodernizma i raznog eksperimentisanja kada su žanrovi u pitanju konačno došlo vreme pravih pripovedača?
- Carski zadatak je za pisca da ispriča priču koja je samo njegova i ničija više. Pripovedanje je magija, ono drži čitaoca u transu i pušta ga tek na kraju knjige. A to nije lak zadatak, potrebno je vladati mnogim veštinama nedostupnim amaterima koji sve više pišu misleći da je pisanje prirodni tok stvari. Kao kad mađioničar pretesteriše sanduk, ali iz njega ipak izlazi cela lepotica. To su veštine koje se dugo uče i koje se prenose izabranima. Ostali zaista pretesterišu telo i iz šešira mogu da izvade samo postavu. Pisanje je ozbiljna stvar jer reči imaju svoju težinu, a nad piscem uvek lebdi opasno osećanje odgovornosti.

Kako vidite sudbinu knjige u najezdi novih medija. Dajte nam kroki tog novog čitaoca novog milenijuma?
- Mnogi ljudi danas uživaju u trivijalnosti televizije i novina punih tračeva, kao što se mnogo ljudi zadovoljava jeftinim hamburgerima sa kioska za brzu hranu. Ali ima i onih koji vole da večeraju za belim stolnjakom, uz kelnere i sveće, koji su estete, sofisticirani i traže viši nivo uživanja srazmeran njihovoj inteligenciji i osećanju za lepo. Umetnost postoji zbog njih.

Profesor ste književnosti u srednjoj školi. Čita li taj mlad svet samo ono što mora?
- Mi se samo zavaravamo jednom romantičnom predrasudom da su ljudi nekad više čitali. Ko je čitao u Šekspirovom vremenu ili u polupismenoj Srbiji devetnaestog veka? Uvek je malo ljudi čitalo zato što čitanje podrazumeva koncentraciju i suočavanje sa ličnim problemima, a to je napor, mnogi ga ne žele. Čitaju samo oni koji moraju, mislim na unutrašnju nužnost koja hoće da porekne duhovnu lenjost i da napreduje. Napredovanje, kao svaka evolucija je poduhvat, to je teško. Voda lako pada s brega, ali ako bismo opet hteli da je podignemo, potrebne su nam, kofe, pumpe. Ipak, ima i onih koji žele da napreduju smanjujući svoju senku, a povećavajući svetlost. NJih je malo, oko četiri odsto.

PREPORUKE

Šta vi čitate i šta preporučujete drugima da čitaju ovog leta?
- Preporučujem zanimljivu knjigu Čingiza Ajtmatova "Kasandrin beleg". Ona govori o sudbini čudnog svemirskog monaha koji iz vasionske kapsule, poput Kasandre koja je Trojancima proricala rat, upozorava čovečanstvo, ali ga, isto kao i proročicu Kasandru, niko ne čuje. Niko ozbiljno ne shvata njegove reči. Naslov je duboko simboličan, na ozbiljne reči mnogih Kasandri niko ne obraća pažnju.

Mila Milosavljević

19.10.06

Ni na kraj pameti mi nije bilo da bi žiri koji stoji iza ove nagrade skupio smelost da jednu ovakvu knjigu uzme u obzir
Roman provokativnog naslova "Maco, da l" me voliš" Ljubici Arsić doneo je nedavno značajno književno priznanje. Odlukom žirija Andrićeve nagrade ovaj roman - u kome spisateljica progovara o muško-ženskim odnosima na duhovit, crnohumoran način, ali i o erotskom i pornografskom, koristeći rečnik žargona, ulice, akademski govor, ali i vulgarne, "bezobrazne reči" - poneo je nagradu koja nosi ime našeg nobelovca.

Da li možete pretpostaviti kako bi Andrić odreagovao na vašu knjigu?
Meni je bilo čudno što je moja knjiga nagrađena jer je to jedna bezobrazna, vesela, tužna i istovremeno provokativna knjiga, pa sam se i sama pitala šta bi sad jedan Andrić rekao da mu jedna takva knjiga dođe pod ruku. Ali, pošto znam da je on bio jedan delikatan čovek, sigurno bi našao načina kako da to prokomentariše. Činjenica je da živimo u drugačijim vremenima i da ne smemo da mislimo da je pisac iz prošlosti jedna vrsta uzora koji treba da kopiramo. To bi bilo, na neki način, pogrešno shvatanje Andrića.

Ovo nije vaša prva književna nagrada. Ipak, kako ste se osećali kada ste saznali da ste dobili Andrićevu?
Ni na kraj pameti mi nije bilo da bi žiri koji stoji iza ove nagrade skupio smelost da jednu ovakvu knjigu uzme u obzir. Ne zato što je ona bezobrazna i smela, već što je ona uz to i vrlo neodređena u žanru i što su do sada žiriji s tim imali problem. Nekako, Andrićevo ime uliva neku vrstu otmenosti i poverenja mom pisanju.

Kakav je vaš odnos prema Andriću i njegovom delu?
Andrić ima besprekoran odnos prema rečima i rečenici. On je veliki poznavalac jezika i pisac mora od njega da uči. Ipak, moderan pisac mora da se oslobodi te petrifikacije njegovog lika. Remećenje Andrićevog dostojanstva podrazumeva originalnost, a ne epigonstvo. To bi bilo opasno, naročito za mlade pisce. Mladi ruski pisci, na primer, ne pišu kao Tolstoj ili Dostojevski, niti se trude da pišu kao oni, čak se pomalo i poigravaju s tim vrednostima da bi pokazali da je njihov svet drugačiji.

Ne pripadate književnim lobijima, ipak, jedan ste od retkih pisaca srećnika koje kritika poštuje. Kako to objašnjavate?
Ne znam šta je to. To treba da protumače oni koji čitaju zvezde, ali, to je stvarno neka sreća da pisac bude primećen. Čini mi se da ima izuzetnih pisaca koje niko nikad nije ni pomenuo. Oni su potpuno skrajnuti. Postoje pisci koji nemaju blagodet te ruke koja ih miluje, a ja imam tu sreću koja nije posledica niti mog pisanja niti mojih knjiga, nego tu ima još nečeg.

Moje knjige kritika blagonaklono gleda, a s druge strane, one žive jednim zdravim životom, imaju svoje čitaoce. Isto tako, bilo bi glupo da ste tamo neki akademski pisac koji nema nikakav dodir sa običnim ljudima. Mislim da je to neka privilegija koja me je dopala bez neke moje velike lične zasluge.

Poslednjih godina vaše knjige se dosta čitaju, s druge strane, sve popularniji ste kao pisac...
Pisanje ili komunikacija sa čitaocem je neka vrsta alhemije jer vi nikad ne znate gde će knjiga da ode. Ko će je uzeti, zašto baš nju, da li će to biti žena ili muškarac, da li će to biti neko mlad ili star... I šta znači ako je jedan pisac u svom vremenu poznat, slavljen, a onda ga svi zaborave i treba da prođe dva-tri veka da ga neko ponovo slučajno otkrije. To je neki život knjige, aura koju ona nosi i pisac tu nema baš mnogo uticaja. Barem u mom slučaju.

PRIČAJ MI O LJUBAVI I SEKSU, PROFESORKA

Jedan moj đak mi je rekao: "Vi izgledate vrlo pristojno i lepo ste vaspitani. Kako pišete takve knjige?" To njima potpuno nespojivo jer su iz pomalo malograđanskih porodica, imaju zacrtano šta je pristojno, a šta nije. Kako sad profesorka u jednoj školi piše erotske priče i dotiče ljubav, eros, ili se smelo poigrava rečnikom muškaraca?! To je verovatno nešto što zbunjuje. Ljudi vole da čitaju i slušaju o ljubavi, a boje se da o tome pitaju jer misle da je ljubav nevažna, da je to trivijalna stvar i nešto nižeg reda u odnosu na neke možda velike, istorijske teme. Mislim da teme ljubavi i smrti apsolutno interesuju ljude i da su to teme koje će uvek imati čitaoce. To je nešto što ne umemo da objasnimo, a o čemu stalno razmišljamo.

M. Milosavljević

30.09.06

ZA knjigu pripovedaka "Maco da l` me voliš" beogradska književnica Ljubica Arsić dobila je Andrićevu nagradu. Iz 201 glasa, poput savremene Šeherezade, kako samu sebe naziva, raspreda o žensko - muškim odnosima, nesporazumima, pita se gde to i kako ljubav nestaje. Priče, po pola, kako je to i u životu, kazuju žene i muškarci.
Na isti način (ne)sporazumevaju se Napoleon i Žozefina, Tarzan i Džejn ili sasvim anonimni ljubavnici. Svaka priča u naslovu ima frazu, tipičnu za razgovore parova, kada se ljubav pretovori u naviku, strast "otupi" u svakodnevici... "Bolje da si se oženio svojom mamom", "Ja te peglam, a ona gužva", "Malo sam se zadržao na poslu"...

Nazivate sebe Šeherezadom. Od čega savremena Šeherezada sebe spasava, šta želi pričanjem da postigne?
- Isto što i stara - spasava život, u nekom smislu spasava sebe i svoju ženstvenost. Moderna žena ima zadatke Šeherezade, da očovečuje muškarca i da ga podiže iz jednog infantilnog nivoa dečaka u odraslu ličnost. Dakle, ta nova Šeherezada treba da afirmiše mušku nežnost, da pokaže kako to nije slabost, nego vrlina.

Jesu li muško - ženski odnosi danas bez emocija? Da li ljubav baš uvek brzo prođe?
- Ne, naprotiv. Kroz razne parove, Žozefinu i Napoleona, Džejn i Tarzana, Čučuk Stanu i Hajduk Veljka, htela sam da začeprkam dublje. Iza svake naslovne rečenice, kako god ona zvučala, krije se čežnja za ljubavlju. Muškarac uglavnom ne zna šta se u ženi dešava, njena seksualnost je introvertna. On stoji na granici njene tajne. Ljubavni svet prikazuju kao opasan, a ja sam mu dala malo mekoće kroz smeh.

Prošle godine dobili ste i nagradu "Žensko pero". Smatrate li svrstavanje vašeg dela u "žensko pismo", privilegijom ili etiketom?
- Mislim da je privilegija, jer to podrazumeva potpuno različit senzibilitet. Ne znači da je bolji ili gori. Žensko pismo dobilo je pežorativnu konotaciju, kao manje vredno, niže, jer se bavi emocijama. Ipak, ženski senzibilitet i književnost polako dobijaju svoje mesto.

Kako se žensko pismo piše muškim jezikom, punim psovki?
- Provociralo me je da vidim kako svet psovki izgleda iz ugla žene. Ako sam se već umešala u muški posao, literaturu, htela sam da vidim kako izgleda njihov rečnik. Time sam naglasila i neku vulgarnost života, a ipak sam i te reči oslobodila predrasude da su loše. Jer, nema ružnih i lepih reči, već samo dobro i loše upotrebljenih. Svi smo mi licemerni, pa se zgražavamo nad nekim rečima, koje prema zločinima i stradanjima izgledaju bezazleno, kao proleće, sunce, maslačak...

Šta bi Andrić, jeizički čistunac, rekao za Vaše priče, jezik pun psovki?
- Nije on bio baš takav čistunac. A, ipak, živeo je i u drugačijem vremenu. Bio je diplomata, više slušao, nego što je pričao. Sasvim introvertna ličnost. Pitanje je šta bi rekao za moje priče. Nešto bi diplomatski odgovorio. Sigurno ne bi kazao da mu se to ne sviđa. Ali, i njegov prizor nabijanja na kolac u "Na Drini ćuprija" može da vređa nečiji ukus.

EROTIKA I PORNOGRAFIJA

U pričama su i elementi erotskog, ali i pornografskog?!
- Pornografija je vrsta muškog konteksta, kako bi se ljubavi i seksualnosti umanjio značaj. Gleda se na to kao lagodnu zabavu. Time se jednoj ozbiljnoj stvari daje oblik lake zabave. Erotika je nešto sasvim drugo. Zahteva učešće ličnosti. Vi možete da imate božanstvene genitalije, ali ako se ne stvori simpatija, od seksa nema ništa. Erotika je, ipak, put ka duši. Ima i pornografskih priča, jer nisam htela da pišem samo o esenciji ljubavi, već da naslikam život.

REČ VIŠE

Knjiga ima 201 priču. Ko je dobio reč više, žene ili muškarci?
- Dala sam je muškarcima, jer vlada fama da žene više pričaju. Ipak, živimo u vremenu gde je muški glas jači. Oni odlučuju, a ženski glas je u intimi i porodici. Muške rečenice mnogo su opasnije od ženskih.

I. MIĆEVIĆ

26.12.05

Ljubica Arsić napisala je knjigu u kojoj je za naslove 200 poglavlja uzela one tako poznate, "postljubavne" fraze, a onda ih tumačila mini-pričama o ljubavnom, bračnom, intimnom životu, erotici, pornografiji, (ne) vernosti. Nema srpske Erike Jong, jer se nije pojavio srpski Henri MilerPravićeš me ti od blata", "kad sam te uzimao gde mi je bila pamet", "šta si mi, pa, pružio u životu", "ne, nisam normalan, da jesam ne bih bio s tobom", "tebi je samo do one stvari", "gde je ona žena u koju sam nekad bio zaljubljen", "najbolje da si se oženio sa svojom mamom", dobacuju se On i Ona ovim rečenicama, gađaju se kao kamenjem dok i sami na kraju ne okamene, ne otupe, ne postanu stranci čije se misli i tela, iako blizu, neprestano mimoilaze.

Ljubica Arsić napisala je knjigu "Maco, da l" me voliš", u kojoj je za naslove 200 poglavlja uzela ove, tako poznate, "postljubavne" fraze, a onda ih tumačila mini-pričama o ljubavnom, bračnom, intimnom životu, erotici, pornografiji, (ne) vernosti. I sve to uz puno duhovitosti, ironije.

Zašto su emocije sklone otupljivanju, nestajanju, zgrušnjavanju?
- Zato što je lakše upotrebiti nešto već upotrebljeno, na taj način dajete sebi mogućnost da budete glupi. Tako imamo samo prvu asocijaciju i odmaramo se od sopstvene pameti. Napor je biti stalno u ljubavi. To je trud da budete sveži, apsolutno u sopstvenoj emociji, da se stalno preispitujete. Onda sve češće pribegavate vulgarnosti, streotipu... U početku izgovarate ovakve tri, četiri rečenice, a posle se nekom život pretvori u njih.

- Htela sam prvo da ostavim samo te rečenice, ali sam onda osetila potrebu da intervenišem, jer niko nema potrebu da izgovara samo takve rečenice.
Umetnost nam pokazuje kako treba stalno biti u knjizi sopstvenog života i svoj čitalac i svoj pisac. Život nas tera da budemo praktični, on često uprošćava, vulgarizuje stvari. Čovek, kad dostigne ljubav, misli da je time sve završeno, a tada sve tek počinje. Ljubav nije situacija u kojoj treba da se opustiš, već je izazov. Većina ima i paklene zadatke u materijalnom svetu, a kada ispunjenje materijalnih zadataka prevagne, ljubav nestaje.

Zašto nema erotskog pisca u Srbiji, kvaliteta jednog Henrija Milera?
- Pre Drugog svetskog rata imamo erotski senzibilitet kod Momčila Nastasijevića, Laze Kostića, Laze Lazarevića i kod Njegoša. A onda dolazi Drugi svetski rat, sa drugovima i drugaricama, u kome one nose iste uniforme, travestirane su u muškarce, verovatno više nemaju ni menstruaciju. Ne postoji klima za razvoj seksualnosti, literature erotike, zato što se nije pojavio prototip ženskosti. Bilo je iskoraka, neki generali su se ženili balerinama.

- Ipak, nije stvoren model ženstvenosti i seksualnosti koji bi mogao da izrodi erotsku književnost. U diktaturi vi imate jedan autoerotizam, taj tompus koji puši Fidel Kastro liči na podjarmljivanje muške potencije pod okriljem muškosti. To je u biti homoseksualizam. Vođa zauzdava potenciju svoje nacije i pokazuje da, držeći taj falusoidni tompus u svojim ustima, on apsolutno drži muškost u svojoj ruci. Pitali su me već jednom zašto nema pisca kao što je Erika Jong.

- Prvo mora da se pojavi muškarac pisac, a srpski Henri Miler se još nije pojavio. U literaturi muškarci krče put. Ovde su postavljeni muški stereotipi i mnoge žene se bave tim stereotipima kao svojim problemima. "Epske" teme daju "kredibilitet" književnosti. Ako opisujete svoj ženski intimni svet, abortus, lične kamerne scene, postavlja se pitanje da li to zaslužuje da bude književnost.

U knjizi se poigravate i erotikom?
- Erotika je apsolutno pitanje slobode zato što erotičnost podrazumeva ličnost. Kad gledate telo na duplerici, vi gledate telo, ne zaljubljujete se u lik, u ličnost. Pornografija ne uključuje ličnost, za razliku od erotike koja kaže - to je ta žena koju sam izabrao. U porno-filmu se simulira seksualni akt. On bi mogao da bude umetnost ako bi imali doživljaj da i žena u tome uživa.

- Ali u porno-filmovima samo muškarac uživa, njegova uzbuđenost je vidljiva, dok žena simulira i upravo to je pornografski. Sve što je u nekoj vrsti ropstva je neka vrsta pornografije. To sam dotakla i u ovoj knjizi. Interesovali su me oni robovi koji se ne bune i koji razvijaju marifetluke kojima će doakati gospodarima. U toj smernosti razvijaju se metodi koji su mnogo opasniji nego izlazak na ulice. Intersovalo me je koje su to mračne vode u kojima se deluje protiv ljubavi, u kojima se manipulacijom dolazi do nekakvih rešenja života u dvoje, jer odsustvo ljubavi podrazumeva manipulaciju. Ako neko živi kao žrtva u vezi, kakvih priča ima u knjizi, onda sigurno tom žrtvom naplaćuje neki račun. Nema ugroženog, svako profitira.

Šta mislite o novom konzervativizmu devedesetih, koji je došao posle ratova, i da li se sada ipak nešto menja?
- Nacije koje dobiju rat mogu da afirmišu muškost, a mi smo imali rat u koji su muškarci ulazili etički nemotivisani. Ovde se ljudi pitaju šta je to bilo, ratni invalidi se kriju, menjaju svoje biografije. Mi smo poraženi i osujećeni. I zanimljivo, kao u poraženoj, nacističkoj Nemačkoj, jedini koji je mogao na pravi način da progovori u umetnosti bio je Fasbinder, homoseksualac. Ipak, mislim da se trenutno na čitavoj planeti prestrukturiraju muško-ženski odnosi.

- Ovako zamišljen patrijarhat je u krizi, uloge se menjaju. Mišel Ulbek ili Pedro Almodovar su umetnici koji pokušavaju da pokažu šta se promenilo u arhetipovima muškost-ženskost i na koji način možemo da se izborimo sa mitovima o muškoj snazi, o ubojitom i agresivnom nagonu. Almodovar je u filmu "Pričaj sa njom" prikazao čovečanstvo koje je klinički mrtvo i koje samo ljubav može da probudi.

Engleski sociolog Entoni Gidens tvrdi da su novu osećajnost zapravo uneli homoseksualci...
- Homoseksualci gledaju onu suštinsku ženskost, te pokrete njihove vi više ne možete da prepoznate ni kod jedne žene. Oni više kopiraju neku ideju ženskosti. Oni opominju čovečanstvo - vidite šta se sa nama dogodilo, sa muškim principom. Oni su naša opomena.

Tatjana Čanak

23.09.05

Žosefina i Napoleon, Paja Patak i Pata, Hajduk Veljko i Čučuk Stana, kao i mnogi drugi, patili su od istih muško-ženskih nesporazuma - kaže Ljubica Arsić govoreći o novoj knjizi „Maco, da li me voliš?“

Ljubica Arsić, spisateljica čija proza privlači i publiku i kritiku, napisala je novu, neobičnu knjigu „Maco, da li me voliš“, koja u izdanju „Narodne knjige“ treba uskoro da izađe iz štampe. „Blic“ je bio u prilici da pročita delove rukopisa ovih zanimljivih kazivanja ili poglavlja koja se bave tzv. svakodnevnim muško-ženskim rečenicama koje, kako autorka navodi, proveravaju, ali i sahranjuju ljubav. Njena spisateljska impresija zadire ispod pitanja: „Šta je to što ona ima a ja nemam? Koliko ih je bilo pre mene? Zar ja da te peglam a ona da te gužva?“.

Govoreći o za „Blic“ o svojoj novoj knjizi, Ljubica Arsić kaže da je godinama prikupljala te klišeizirane rečenice koje se čine osnovom polne komunikacije.
„Sakupila sam 201 rečenicu, muškarcima sam dala prednost da progovore jednu više. U nekim pričama, kao i kod nekih ljudi, one predstavljaju jedan celovit život koji počinje udvaranjem ‘imate divne oči’ ili ‘ti si osoba mog života’, a završavaju se monotonijom tipa ‘zašto nije uključen bojler’, ‘ja uvek moram na sve da mislim’ i slično.“

Otkud to da u isti koš stavljate potpuno različite likove poput Žosefine i Napoleona, Paja Patka i Pate...?
- Svi su oni patili od istih bolesti. Zapravo, ta moja kazivanja su nekakav veliki muško-ženski razgovor koji je celovit upravo zato što pokazuje različite situacije u ljudskom životu; kada smo besni, nežni, ugroženi. Šta se, kada i kako saopštava drugom polu. Tačnije, život je ovde glavni lik i to kako se on preoblači u svoje junake kao što su bili na primer Hajduk Veljko i Čučuk Stana ili mnogi drugi poznati i nepoznati ljudi, mitski likovi ili savremenici.

Na osnovu delova rukopisa koje smo imali prilike da vidimo reklo bi se da je zajednički imenitelj svih priča zapravo nesporazum?
- S jedne strane, kad pogledate sa distance i jeste tako - često vam se, kad prođe vreme, čini smešnim neki „tragičan“ razgovor ili „velike“ izjave među partnerima. A htela sam da napravim knjigu s kojom ćemo se i nasmejati nekom nesporazumu. S druge strane, naravno da u životu ne biva uvek tako, ali za umetnost su intrigantne te neke pukotine, rane, nesuglasja... Ona se upravo bavi bolnim mestima, kojih nesumnjivo ima na pretek, da bi ih zagladila ili polečila. Dakle, htela sam da sagledam gde je ta santa leda na koju nailazi „Titanik“, šta je to što sunovraćuje ljubav.

I, šta je?
- U većini slučajeva reč je o nekoj vulgarizaciji, banalizaciji te božanske tvorevine koju zovemo ljubav. Međutim, često se iza te banalnosti u ovim pripovedanjima, kao uostalom i u životu, krije duboka čežnja za ljubavlju, želja da budemo shvaćeni. Rečenice koje deluju nekad surovo, čak agresivno, a koje nisu samo izgovorene od strane muškaraca nego možda i više od strane žena - neretko imaju potpuno suprotnu poruku od one koja je izgovorena.

Niste li za nijansu, u ovoj knjizi, naklonjeniji muškarcima?
- Rekla bih da imamo predrasude kako su žene nežne i romantične i nisu spremne na agresiju. A rekla bih i to da su one danas znatno ojačale. Istina, pozabavila sam se predrasudom da su muškarci jači pol i da oni moraju da otrpe. Čini mi se da je bitnija od toga činjenica o poremećenoj harmoniji među polovima. Što se ženske agresivnosti tiče, ona obično biva poput obrnute slike u ogledalu. U žučnom nastupu i grubim rečima upućenim svom partneru obično se krije strah, želja za zaštićenošću, potreba za nežnošću, glad za emocijom.

Nije vam bilo strano korišćenje vulgarnih reči i psovki?
- Išla sam za tim da pokažem kako se čovečanstvo vulgarizovalo i da iza te nekakve prostote ponekad ide i nešto što je lepo. Koristila sam tzv. muške reči ili psovke apostrofirajući da nas ono što nazivamo vulgarnim možda bolje i tačnije odslikava.

U kom pogledu?
- Pre svega malograđanštine. Recimo, reči kao što su „rat“, „streljanje“, „masakr“ daleko su teže i oporije nego reč „dupe“ ili klasične psovke. Uzmimo na primer jednu uobičajenu situaciju gde jedna porodica sedi ispred televizora i ugodno večera. Pri tom, naravno, zabranjuje svojoj deci da govore bezobraštine, a sa TV-a se sve vreme i slikom i tonom govori o masakrima, ubistvima, ratovima, silovanjima... U toj malograđanštini ili možda bolje reći nekakvom apsurdu formira se svest i podsvest što nužno ima svoje konsekvence. Neravnoteža u kojoj se gube ljudska svojstva. A kada se stvori taj disbalans i prenebregne etički princip življenja, sve se smešta u neki istorijski kontekst. Tada opore, teške reči i agresija bivaju dozvoljeni jer nam istorija preporučuje ratove, ali nam lepo vaspitanje ne dozvoljava da psujemo.

Tatjana Nježić