Samo za zavodnice

23.08.03

Zavođenje je slično pisanju, nesumnjivo da je za to potreban talenat, koji omogućava da se igramo, da ispoljimo ono najlepše u svom i tuđem biću - kaže za „Blic“ književnica Ljubica Arsić povodom objavljivanja izabranih priča „Samo za zavodnice“ u izdanju „Gramatika“.

Kako se postaje zavodnica? Da li postoje izvesni klišei zavođenja?
- Kao i u svakoj igri postoje neka pravila koja se moraju poštovati, pre pravila nego klišei. Zavođenje ne sme da ugrozi i povredi dušu. Za mene donžuanizam nije zavođenje zato što povređuje. Don Žuan pošto zavede odmah beži, jer njime upravlja patologija hibrisa, stalnog i nezaustavljivog kretanja koje je samo sebi cilj. Moje priče prikazuju razne situacije zavođenja, zaogrnutog tajanstvenim, ironičnim, sentimentalnim, strahom, patosom. U njima se provocira jedna nadsituacija pojačanog uzbuđenja i jakih damara koju svi priželjkujemo, to je možda ono uključenje na visoke struje od kojih svetlimo ili sagorevamo.

Kako duh vremena menja pravila zavođenja? Kako je zavodio Laza Lazarević, junak vašeg romana „Ikona“, a kako to radi neko iz našeg vremena?
- Ma u kom vremenu se dešavalo, zavođenje mora da počiva na prepoznavanju. Da bi mogli da igraju tu veliku igru, možda najznačajniju u ljudskom životu, ljudi prvo moraju da se u bliskosti prepoznaju. Pogledom, slučajnim dodirom, rečima koje su naizgled beznačajne - sve to dolazi iz područja intuicije, velikog polja nesvesnog. Neki susreti se pripremaju godinama, a onima koji treba da se sretnu i prepoznaju pojavljuju se neki znaci, nešto što ih vodi, što im pokazuje put. Pravo zavođenje uvek podrazumeva ljubav, a pošto je ona u svojim pojavnim oblicima beskrajno raznovrsna, za nju ne važe moda i uštogljeni duh vremena. Čuveni par Simon Sinjore i Iv Montan sreli su se u nekom hotelu, ona sa mužem, on sa svojom ženom. Popili su zajedno kafu i više se nisu rastajali do kraja života. Kad se sve pripremi tamo gore, u nekoj nebeskoj pantomimi, možda dole, na zemlji i nema zavođenja.

Naslov knjige je provokativan. Da li ova knjiga može da posluži kao mali priručnik pri zavođenju i postoje li knjige koje mogu da promene naš žviot?
- Jedna knjiga sigurno ne, možda samo Biblija. Ali dobra knjiga sigurno ustalasava naše unutrašnje vode, ona poput meseca pravi u nama plimu i oseku, ukazuje nam na sadržaje i mogućnosti kojih nismo ni svesni. Naš je dalje zadatak da uložimo napor usavršavanja, pre svega sopstvenog, da bismo mogli da se na pravi način predamo onom drugom. Ako nemamo šta da ponudimo, kako ćemo zavoditi, ako ne volimo i poštujemo sebe, pa šta onom drugom onda predajemo na dar! Samo potpuno i snažno biće može da bude nežno, nežnost je privilegija moćnih zato što slabi moraju da se prikrivaju iza grubosti. Naša posuda mora da bude puna da bi se onom drugom prelivala, onaj ko mrzi sebe nikad ne može da zavodi, zato što pravi zavodnik mora da se raduje životu i suncu. Mrzovoljni ljudi idu svakom na živce.

Kako pisac zavodi svog čitaoca?
- Onako kako je Šeherezada svog sultana. Pisac svojim pričanjem uvek kaže svom čitaocu: Sad ću da ti pokažem šta si još. Mudar. Lep. Dobar. Velikodušan. A ne valja kad si ohol, sebičan, samoljubiv. Piščev zadatak je da kroz zavođenje pripovedanja očovečuje, budi potencijale u ličnosti koja ih postaje svesna kroz doživljaj lepote, odnosno vrhunskog dobra koje pruža umetnost. Tek kada se sa dna sinjeg mora izroni taj alhemičarski kamen sa svojstvima našeg duševnog lika, tek tada je čovek spreman na potpunu i celovitu ljubav. Onda on ne misli da će biti ostavljen, povređen, nečim uskraćen, da će mu biti oduzeta sloboda, da će ga onaj drugi upotrebiti. On zna da punoća doživljaja pruža i patnju, čežnju, izvesnu uskraćenost. Svi smo ranjivi i bojimo se poraza, ali snaga bića i dalje te tera da se penješ uz onu stenu na čijem vrhu je ljubav koja čeka najsnažnije, najupornije. Onda znaš: kad nekog voliš, sve mora da bude lepo, ne mora čak ni da se proverava.

Koji pisac je vas zaveo, koji književni lik?
- Možda Njegoš, uvek ga zamišljam kako onako visok, lep i crn šeta u Mlecima, među malim Talijančićima, njegova pojava koja prohodi duž venecijanskih kanala bila je avangardna i postmodernistička. Osim toga, uzdržanost i probirljivost vladike uvek su osobine velikih zavodnika koji nikad ne pristaju na ono što im se ponudi. Kao pisac, ne reagujem na književne likove, uvek iza njih vidim njihovog pisca. Pasternaka, na primer, koji je pisao onakva pisma.

Kakvom se čitaocu obraćate?
- Iako, kao svi pisci, želim da mnogi čitaju moje knjige, uvek se dok pišem upućujem samo jednom čitaocu zbog koga pišem i koji ume da na moje „zavođenje“ uzvrati ljubavlju.

M. Marjanović