Danteov trg

18.01.14

"Biti pisac je izbor. Kao što je sve u životu izbor. Druga je stvar, da li to želimo sebi da priznamo."

Dragan Velikić je rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B92. Pisao je kolumne za „Nin”, „Vreme”, „Danas”, „Reporter” i „Status”. Živi u Beogradu kao slobodni književnik.

Pred kraj protekle godine, pisac Dragan Velikić, otputovao je u susednu Mađarsku da primi književnu nagradu Budimpešte, koja se inače izuzetno retko dodeljuje strancima. U obrazloženju žirija rečeno je da ga nagrađuju zbog nepristrasnog i uverljivog portreta Budimpešte ostvarenog u nekoliko njegovih romana: u „Ruskom prozoru” se, recimo, taj portret provlači na blizu stotinu strana.
– Ja sam pisac grada, i veoma me je obradovalo ovo priznanje – kaže Velikić, u čijim se proznim delima, kao svojevrsni „sporedni junaci”, pojavljuju i druga mesta koja su imala posebnu ulogu u njegovom životu. Zašto baš Pula, Beograd, Beč?
– Krenimo od prostora u kojem sam odrastao. U mom slučaju to je bila jedna oronula vila u Puli, u starom delu grada, sa čije sam terase imao pogled na luku i okolinu kao na dlanu. Prostor te vile je mesto koje pamtim svim čulima, tu sam „formatizovan”. U detinjstvu upijamo proporcije sveta koji nas okružuje. Govorim o vremenu kada sam prvi put sam zakoračio na ulicu, i otisnuo se u ve liki svet. Prizori sa tih „putovanja” čine najdublji sloj moje memorije. Šta god pisao, odatle sve poči nje, tu je moj trezor – objašnjava poznati pisac. Pre Pule, to je nekoliko prizora sa Novog Beograda.
– Pamtim horor odlaska na šišanje kod brice Miše na Tošinom bunaru. Jednu plovidbu sa ocem ratnim brodom „Sava” na nekoj kraćoj plovidbi Dunavom. Verovatno do Smedereva. Danas, kada sam uveliko potrošio veći deo trake vlastitog života, ti nemi kadrovi (pre priča koje su u me đuvre menu nastale) jesu najvažniji sloj ko ji bih da otkopam. Tu ne mogu biti sveznajući pripovedač, već samo Šliman na putu u Troju – primećuje Velikić.

Na njegovo formiranje su, dodaje, svakako uticale godine studija u Beogradu. Uvek se vraća u svoj rodni grad, tu je njegova stalna adresa.
– Bez odlazaka iz Beograda, međutim, ne bih bio takav kakav jesam. Beč je onaj treći grad, u ko jem žive neki moji junaci, i gde sam kao kod kuće – zaključuje književnik, ko ji je austrijsku prestonicu imao prilike da upozna i iz jednog sasvim drugačijeg ugla, od juna 2005. do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji.

Da li je to bio samo „izlet” ili možda izazov da se isproba u nečem sasvim drugačijem, kao što je, na primer, bilo i njegovo bavljenje muzikom (nastupao je sa Zdravkom Čolićem i Kemalom Montenom, svirao „tezge” na venčanjima, imao i svo je rok grupe: „Džentlmeni”, „Siluete”, „Moira”, „Pop mašina”) i redovno pisanje kolumni u nekoliko najuticajnijih srpskih nedeljnika?
– Biti pisac je izbor. Kao što je sve u životu izbor. Druga je stvar, da li to želimo sebi da priznamo. Ne mislim da bavljenje nekim drugim zanimanjima ugrožava zanat spisateljski, napro tiv, nova znanja samo proširuju naš svet, obogaćuju nam iskustvo. Iz čega se piše nego iz vlastitog iskustva. Istina, dok sam se u mladosti bavio muzikom nisam pisao, a nisam pisao ni tokom četvorogodišnjeg ambasadorskog mandata u Beču. Međutim, postoji vreme kada se riba lovi, i vreme kada se mreže suše. Najzabavnije i najbezbrižnije su bile godine dok sam bio muzičar, a najteže one ambasadorske – prizna je Velikić, za koga je protekla 2013. godina bila „jubilarna”: navršio je šestu deceniju života.

Izlet u muziku

Studirao je književnost, što se nekako i očekuje od jednog pisca njegovog kalibra. Ali, ka da je „znao” da će biti pisac, da li se kasnije predomišljao, kolebao, uzimao u obzir i neke druge mogućnosti... pa ih sasvim odbacio, ili zadržao kao razbibrigu, hobi, neispunjeni san...?
– Biti pisac je bilo prvo zanimanje koje sam poželeo. I makoliko sam se godinama zanosio muzikom – veoma intenzivno sam svirao orgulje i električni klavir – ostao sam dosledan profesiji pisca. Negde početkom šezdesetih godina prošlog veka, na našu adresu u Puli dva puta godišnje stizali su kompleti Srpske književnosti u sto knjiga. Pamtim miris tih pošiljki, golubijeplavu boju platnenih korica i bele ovitke od kvalitetnog papira. Bio sam strastveni čitalac. Iako sam slutio da je književnost moje jedino odredište, počeo sam da pišem kasno, tek nakon studija opšte književnosti – navodi naš sagovornik.Možda je, kako kaže, počeo da piše kasno, ali su priznanja za njegova dela stigla, čini nam se, baš na vreme. Nije ih bilo mnogo, pa ipak, „pokupio” je ona najvažnija.
– Nagrađivan sam kao već formiran pisac, hoću da kažem nagrade me nisu otkrile. Nagrada „Miloš Crnjanski” je prva koju sam dobio za roman „Via Pula”. Bilo je to na početku, a onda sledi dvadeset godina pisanja i objavljivanja bez nagrada. To je vreme „događanja naroda”, kada su i sve institucije kulture pretvorene u ispostave jednoumlja koje je zavladalo Srbijom. Ako ste telalili zvaničnu priču u tom bednom horu ili „mudro” ćutali, našlo se uvek dovoljno nagrada i priznanja. Međutim, ukoliko ste se suprotstavili, onda bi postali persona non grata, trinaesta vila za koju nije bilo escajga na zvaničnoj gozbi. i bez nagrada, u međuvremenu sam stekao svoju publiku, prevođen sam na mnoge jezike. Zatim se desilo da za „Ruski prozor” dobijem dve naše najvažnije nagrade, „Ninovu” i „Meša Selimović”, kao i Srednjoevropsku nagradu u Beču – navodi Velikić.

Ponosan na sina Vida

Čime se naš poznati prozaista posebno ponosi, šta smatra svojim najvećim postignućem do sad?– Sin Vid, koji ima 27 godina, jeste moj najveći razlog za ponos! Ne bih menjao ništa u svojoj prošlosti, što nikako ne znači da nisam grešio, niti da mi se život ostvarivao u najboljoj varijanti. Međutim, naknadne korekcije, i kada bi bile moguće, nastale bi intervencijom sveznajućeg pripovedača, a to je negacija onog najuzbudljivijeg u životu – iskustva prvog puta. Vrednost života je u njegovom totalitetu i neponovljivosti. I propušteno je biografija, zapisao sam u „Ruskom prozoru” – podseća naš sagovornik.
Pitamo ga šta je najvažnije u (ozbiljnom) spisateljskom poslu? – Ne prilagođavati se, ne kalkulisati, ne baviti se sudbinom dela u toku pisanja, jer visoko „ce” se ne postiže ukoliko nismo sasvim u onome što želimo – ne da opišemo – već da stvorimo. Nema tu nikakvih tajni, piše se iz vlastitog iskustva, svejedno da li koristimo olovku, pisaću mašinu ili kompjuter. Brzina procesora i obim memorije laptopa zaista su nebitni za književno de lo. Naravno da danas, kada nam se u toku života dogodi nekoliko tehnoloških revolucija, književnost nema onu ulogu u formiranju mladih generacija kao nekada. U tome ne vidim ništa loše, ni po mlade, ni po književnost. Nešto je sasvim drugo sama estradizacija kulture na globalnom nivou, svođenje umetničkog dela isključivo na robu, svejedno da li govorimo o romanima, filmovima ili instalacijama likovnih umetnika – smatra pisac.
Provokacija je, naglašava Velikić, postala važnija od samog dela: galeristi rukopolažu slikare određujući nekada enormne cene pojedinih de la. Vrednost jednog filma meri se budže tom.
– Prošla su vremena kada su u razmaku od svega nekoliko godina nastajala remek dela Viskontija, Felinija, Fasbindera, Antonionija, Kurosave, Tarkovskog, Vendersa, Bertolučija... Na sreću i danas imamo veličine poput Almodovara i Kaurismakija, ali i čitave kohorte besmislenih, vrlo popularnih filmadžija poput Tarantina, na primer. Međutim, kako god iznova definisali ulogu književnosti, autentična dela će ostati. Ona manjina koja čita, recimo „Proljeće Ivana Galeba” Vladana Desnice, uvek će postojati, kao i milionska publika „Pedeset nijansi sive”, s tom razlikom, što već koliko sutra umesto „nijansi sive” imaćemo neku drugu farbu, a „Proljeće Ivana Galeba” živeće paralelno sa budućim velikim delima – veruje Velikić.

Putovanje u nepoznato

Često se kaže da roditelj isto voli svu svoju decu, a da su piscu sva dela podjednako draga.
– Svaki roman koji sam napisao suma je iskustva i doživljaja svakodnevice koju sam živeo. Prvi roman, „Via Pula”, značajan mi je jer sam nakon njega znao da ću biti pisac. Sledeći roman, „Astragan”, po mišljenju kritike i publike ponovio je uspeh prethodnog. Postao sam, dakle, pisac. U svojim kasnijim romanima nastojao sam da izrazim svoj unutrašnji svet, da ga pretočim u stvarnost literature. Ono što kao čitalac tražim u književnim delima jeste otisak vremena, duh epohe. Takve knjige nastojim i sam da pišem. Posebno su mi važni „Ruski prozor” i „Bonavia” – kaže Velikić.

Na početku nove kalendarske godine, neizbežno je pitanje ima li neku neostvarenu želju, odnosno planove na kojima sad radi?
– Neostvarene želje uvek postoje. Kakav bi to život bio ukoliko bi nam se sve što poželimo i ostvarilo? Početkom 2014. godine moj izdavač „Laguna” objaviće novo izdanje „Ruskog prozora”. Roman koji trenutno pišem još je daleko od kraja, međutim, uveliko sam se udaljio od početka. Nalazim se negde na sredini, kada samo delo uspostavlja vlastitu gravitaciju. I kada pisanje postaje omamljujuća avantura! – zadovoljno će književnik.
U slučaju njegovih knjiga, i čitanje je jednako uzbudljiva avantura, potvrdila su nam nedavno blistava lica onih koji su se, ne obraćajući pažnju na gužvu i uz nemirne poglede prodavaca, tiskali u jednoj beogradskoj knjižari da bi obezbedili najnoviju knjigu sa potpisom omiljenog pisca.

Aleksandra Mijalković (Politika Magazin)