Ruski prozor

Stomak

Jedini problem je stomak. Da li ga imaš ili nemaš? I ne pomaže tu zavirivanje u biografije. Jer, tamo ima svega sem stomaka. Kakav je nečiji stomak, to nigde ne piše. O tome se grobno ćuti. Stomak je meko mesto i krije se oklopom, svejedno da li si kornjača, jež ili umetnik. I zato, ako ti je stomak osetljiv, ne krivi druge zbog toga. Nije problem u moralu, već u stomaku. Sudbinu nam određuje stomak.

23.10.09

Nema tog ekrana koji može zameniti knjigu - rekao je Dragan Velikić, poznati pisac i ambasador Srbije u Austriji, kome je nedavno objavljena nova knjiga „Beograd i druge priče“ („Stubovi kulture“) i koji otvara 54. sajam knjiga u Beogradu sa Tanasisom Voltinosom, kolegom po peru iz Grčke. U razgovoru za „Blic“ govori o književnosti danas, svojim novim pričama, vremenu u kome živimo, melanholiji...
„Naravno da mi je čast da otvorim Sajam knjiga. To je jedina manifestacija koju skoro u kontinuitetu pratim i za koju sam pre svega kao strastveni čitalac emotivno vezan. Sigurno sam trideset puta bio na Sajmu knjiga. Jeste, bilo je sajmova koje je bolje zaboraviti, međutim, već nekoliko godina Beogradski sajam knjiga vraća onaj sjaj koji je imao pre raspada Jugoslavije. Ta nedelja knjige je prilika da se na jednom mestu nađe godišnja produkcija izdavača iz čitavog regiona. I bez znanja nekog stranog jezika, posetilac Sajma je poliglota, budući da razume i hrvatski, i bosanski, i crnogorski. Na otvaranju ću govoriti u ime onih za koje knjiga nije samo roba. Lično ne verujem da je klasična forma knjige ugrožena. Nema tog ekrana koji može zameniti dodir prsta i papira“, kaže Velikić.

Kako gledate na poziciju ili (ne)moć književnosti danas?
- Moć literature se ne izražava parametrima politike. Nije za utehu, ali ostaje samo ona književnost koju nije rukopoložila dnevna politika. Dvadeset godina je prošlo od smrti Danila Kiša. Za mlađe generacije postoje samo Kišova dela. A sav onaj nakot, književni i politički, koji ga je svojevremeno sporio i napadao, danas su samo fusnote jednog vremena, ni boljeg ni goreg nego što je ovo naše vreme. Ne želim da relativizujem, poslednja decenija dvadesetog veka jeste bila katastrofa za narode bivše Jugoslavije, ali kada pređete određenu kilometražu, shvatite da je konstanta svakog vremena borba dobra i zla. A legura koja nastaje u tom sukobu čini podneblje u kojem nam prolazi zemaljski život. I, naravno, kako kaže Kiš na kraju „Peščanika“, bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima.

Nedavno je objavljena vaša knjiga „Beograd i druge priče“ u kojoj se nalaze i nove i neke ranije priče.
- Nove priče su one koje su objavljene u časopisima, dakle, mimo moje dve zbirke pripovedaka sa kojima sam započeo književni život. Knjiga „Beograd i druge priče“ je izbor od trinaest priča.

Zašto ste u naslovu zbirke apostrofirali baš priču „Beograd“?
- Sasvim jednostavno, mislim da je priča „Beograd“ moja najbolja priča. Objavljena je na pet, šest jezika, i uvek je izazivala odlične reakcije čitalaca i književnih znalaca. Tu priču doživljavam kao sinopsis za roman koji verovatno nikada neću napisati.

Protagonisti vaših priča su neretko melanholični. Da li je melanholija stanje/dijagnoza vremena u kome živimo ili...?
- Kada govorimo o melanholiji, čini mi se da je mnogo važnije u kojoj se dobi nalazimo nego u kakvom vremenu. Jer, isto vreme na jedan način doživljava dvadesetogodišnjak koji je na početku života, a sasvim drugačije onaj ko je ušao u šestu deceniju, i svoj život polako privodi kraju. Količinu sreće i ispunjenosti ne određuju nam samo okolnosti pod kojima živimo. Tačnije, udeo okolnosti je mnogo manji nego što se to na prvi pogled čini.

U priči „Vozovi“ bavite se i moralnim i kulturnim sunovratom? Iz te perspektive gde smo danas?
- Priču „Vozovi“ napisao sam pre dvanaest godina. Budućnost u toj priči je vreme koje još uvek nije došlo. Duboko smo zalutali. Da bismo se našli, moramo se suočiti sa zabludama. Generalno, to ide teško i sporo. Zablude su takođe bogatstvo koje raste samo od sebe, kome po meri vlastite gluposti sami upisujemo visoke kamate.

Duh je mera lepote
U pričama (npr. „Žena iz kataloga“) otvarate i pitanja muško-ženskih odnosa, ljubavi, krize srednjih godina usled (ne)sposobnosti da se pruži i primi ljubav...
- Duh je mera lepote. To je reaktor koji nas pokreće, koji nam određuje metabolizam. Zaista nemam problem sa „terorom mladosti“. Silikonska lepota i sreća je ipak samo silikonska. Ne zagovaram raspusnost, ali sumnjam da je za ispunjen život dovoljan samo C vitamin.

Tanja Nježić

05.01.09

Ne verujem u bilo kakav zadatak književnosti. Pisanje je duboko individualni čin, kaže naš poznati pisac Dragan Velikić

Ime našeg pisca i ambasadora Republike Srbije u Austriji – Dragana Velikića – izgovara se u Austriji sa strahopoštovanjem. Njegove knjige se čitaju, poznaju, analiziraju, a u medijima, novinari i književni kritičari se povremeno upuštaju u diskusije o tome koji je od njegovih romana „bolji”, „superiorniji” ili „kapitalniji” u odnosu na druge. Iako ne mogu da se dogovore da li je to naj-delo „Slučaj Bremen”, „Ruski prozor” ili „Via Pula”, svi se slažu po jednom pitanju – da je prošlogodišnja Srednjoevropska nagrada za književnost otišla na pravu adresu.

Ova je nagrada Vaše prvo međunarodno priznanje. U čemu vidite njen značaj na profesionalnom, i širem planu?

Nagrade su važne jer proširuju čitalačku publiku. Međutim, one ne mogu neko delo učiniti boljim nego što ono jeste. Koliko je zaboravljenih knjiga koje su bile nagrađivane. A opet, „Proljeća Ivana Galeba” Vladana Desnice su klasika koju prisvaja i srpska i hrvatska književnost. To je, pre svega, evropski roman; međutim, te godine kada se pojavio nije dobio ni NIN-ovu, niti ijednu drugu nagradu.

Srednjoevropska nagrada je priznanje koje se dodeljuje za ukupni književni rad. Do sada su je dobili Đerđ Konrad, Karl Markus Gaus, dakle pisci koji imaju iza sebe priznato delo. Naravno da mi je drago, jer dolazi u trenutku kada se moj poslednji roman „Ruski prozor” pojavljuje na nemačkom i mađarskom jeziku.

Dakle, nagrade jesu važne. Prošle sam godine dobio i NIN-ovu i Nagradu Meša Selimović, međutim, time „Ruski prozor” nije bolji nego što jeste, ali ga je zahvaljujući nagradama pročitalo neuporedivo više čitalaca. Trinaest izdanja za godinu dana jeste podatak. Kada je pisac mlad, nagrade mogu biti podsticaj, mada su istovremeno i opasnost. Ne znam kako je kod drugih, ali priznanja unose nemir, teže hvatate intonaciju u onome na čemu radite. Ja to mogu da kažem jer sam se kao pisac formirao bez nagrada, stekao svoju čitalačku publiku. Za skoro tri decenije književnog rada, ukupno četiri nagrade, od toga tri tek sada, pa to i nije mnogo.

Gde je sve do sada objavljen „Ruski prozor”?

Prava su uzeli Italijani, Grci, Bugari i trebalo bi da do kraja ove godine izađe u tim zemljama. U maju prošle je objavljen u Zagrebu, u originalu, naravno. U oktobru u Nemačkoj, a krajem 2008. u Mađarskoj. Ima još nekih najava za druge jezike, ali time se ne bavim, to radi izdavač.

Da li ste počeli novu knjigu?

Trenutno, a to je već dve godine, ništa ne pišem. Niti mogu, niti želim dok ne okončam svoj ambasadorski mandat. Kada počinjem novi roman potrebno mi je sve vreme ovog sveta; ja to zovem „svakodnevna večnost”. Uostalom, postoji vreme kada se riba lovi, i vreme kada se mreže suše.

Nedavno je u evropskom izdanju „Kurira” objavljeno da Vam je mađarski ambasador u Austriji, dr Ištvan Horvat, uputio čestitku povodom Srednjoevropske nagrade napisanu na srpskom, i to ćirilicom. Krajnje neobičan gest?

Taj gest ambasadora Ištvana Horvata jeste neobičan. A kako u diplomatiji ništa nije slučajno, ja ga doživljavam kao osobiti znak poštovanja i prema mojoj zemlji koju trenutno predstavljam u Austriji.

Da li Vam teško pada da pomirite profesiju po izboru i onu za koju su Vas izabrali, s obzirom na to da u jednoj vlada potpuna sloboda izražavanja, dok je potonja ograničena na diplomatski jezik?

Nisam do sada imao problema sa time. Upravo činjenica da u diplomatiji ponekad imate ograničen manevarski prostor iziskuje da jasnije i lucidnije profilišete ono što želite da saopštite. Kao pisac, skoro dve decenije sam prisutan u Austriji, moji politički stavovi u vidu brojnih tekstova i intervjua su dobro poznati još iz vremena kada je Miloševićev režim vodio Srbiju u izolaciju i iz dana u dan uvećavao negativni predznak čiji teret i danas još osećamo. Ja svoje političke stavove nisam menjao, i to mi je kao ambasadoru u Austriji velika prednost.

Da li čitate recenzije svojih romana?

Tekstove koji su sami po sebi dobri, koji imaju literarnu visinu, smatram vredne čitanja. Pametan tekst je kompliment čak i kada delimično, ili skroz negativno govori o nekoj mojoj knjizi. Nije u pitanju skromnost, već nadmorska visina. Nepismeni hvalospev neuporedivo više vređa nego žestoka ali inteligentna kritika.

Očigledno je da su Vaš boravak po različitim evropskim gradovima, ta česta promena geografskih sredina i kontakt sa mnogobrojnim kulturama, uticali na život junaka u Vašim romanima. Ipak, čini se da se sa svakom pričom sve više približavate momentu kada će se jedan od njih konačno ukotviti na mestu na kome će pronaći svoj spokoj.

Bio bi to veoma dosadan roman o nekakvom spokoju. Jer, spokojni ljudi ne pišu romane. Najbolje što pisac može jeste da piše o onome što jeste njegov svet, da piše o svojim opsesijama. Dakle, ne izmišljam ja mesta po kojima se kreću moji junaci, ja ih samo opisujem budući da imam iskustvo iz prve ruke. Po meni je sasvim prirodno da se junaci kreću prostorom koji pisac poznaje.

Koji biste od svojih romana preporučili nekome ko do sada nije bio upoznat sa Vašim književnim delom?

Koga zanima neka sam odluči koji će moj roman pročitati. Preporučio bih knjige tekstova i eseja „Pseća pošta” ili „Stanje stvari”. To su komentari i razmišljanja o našem vremenu i prostoru, o tome „šta smo sanjali i šta nam se događalo”.

Za koga ste od svojih junaka posebno emotivno vezani, i zbog čega?

Najsvežiji u meni je Rudi Stupar, glavni junak „Ruskog prozora”. Bio je poseban izazov imati za junaka osobu koja je duplo mlađa od mene. To mi je omogućilo da savladam jednu novu optiku. Vreme sadašnje opisujem njegovim pogledom. Koliko sam u tome uspeo znaće najbolje moji mlađi čitaoci.

Da li ozbiljan savremeni roman može da bude sasvim apolitičan?

Zanimljivo pitanje. Da li su, recimo, Beketovi romani apolitični? Ili Kafkini? Baš „sasvim” nisu. Eto Vam odgovora. To „sasvim” je teško postići. Ali, i zašto? Naša književnost je dugo bila u velikoj meri „tipološka”. Ono što se učilo u školi u moje vreme, vrvelo je od tipova. Oni su bili nosioci nekakvih ideja. U svakom slučaju meni je bilo teško, prosto nemoguće da se identifikujem sa tim junacima-tipovima. Ne verujem u bilo kakav zadatak književnosti. Pisanje je duboko individualni čin. Neki roman je ozbiljan i vredan čitanja isključivo zbog literarne snage koju ima, a ne zbog količine apolitičnosti izmerene sumnjivim kantarom dnevne politike.

Koje pitanje smatrate suštinskim za Vaše stvaralaštvo, a koje Vam niko do sada nije postavio?

Suštinsko, ono najvažnije u pisanju jeste da budete dosledni, da se ne povodite za temama koje su trenutno kurentne, a nisu vaše. Raditi na sebi, iz dana u dan, slediti svoj put ma kuda prolazio i ma gde vas vodio.

Marina Bauer

06.02.08

Pisanje i jeste umnožavanje vlastite egzistencije, proživljavanje nekih mogućnosti koje će zauvek ostati samo uzorci iz laboratorije radne sobe, dakle, pisanjem se udvajamo. Rekao bih da se i čitanjem za neko vreme menjaju životi kao hoteli. Mi se kroz umetnost identifikujemo, svejedno da li u pozorištu, bioskopu ili romanu. Sve vreme se odvija razmena, naše misli dišu, kao što diše i naše telo
Ovogodišnja "Ninova nagrada" za roman godine uručena je književniku Draganu Velikiću za roman "Ruski prozor" koji je objavila beogradska izdavačka kuća "Stubovi kulture". Dragan Velikić je rođen 1953. u Beogradu. Diplomirao je svetsku književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu. Između ostalog, objavio je romane "Via Pula", "Astragan", "Hamsin 51", "Severni zid", "Danteov trg", "Slučaj Bremen", "Dosije Domaševski", knjige pripovedaka "Pogrešan pokret", "Staklena bašta", plus nekoliko knjiga eseja...

- Gospodine Velikiću, u naslovu vašeg romana "Ruski prozor" krije se fina metafora ruskog prozora - fortočke. Da li ste kroz taj prozor na početku pisanja videli čitav roman?

- Ovo pitanje mi svi postavljaju. Odgovoriću, naravno, ali na početku da nešto razjasnimo. Za mene literatura nije nikakva zagonetka, rebus, to nije pitanje brave, već pitanje duše. Dakle, nema ključeva, jer nema ni brava. Naježim se kada u novinama naletim na one budalaštine i mistifikacije književnih kritičara. Uglavnom se njihov postupak svodi da od kajgane naprave jaja.

Ruski prozor je otvor za ventilaciju, prozor u prozoru, nalazimo ga u Sibiru, ali i u krajevima gde su zime hladne. U mom romanu neki junaci pokušavaju da izađu iz sebe, da se za trenutak pogledaju očima drugog, da sagledaju neke neostvarene mogućnosti. Jer, i propušteno je biografija.

Meni je naslov važan. Ni novinski tekst ne počinjem da pišem ukoliko nemam naslov. Svaki roman koji sam napisao, imao sam u slikama, nekoliko dubokih slika, opsesija, i tako se počinje. Fabula nastaje u toku pisanja, nikada unapred nemam plan romana, ja ne prepričavam ono što bi trebalo ispripovedati.

Inventar života

- Dva glavna junaka vašeg romana stoje pred fortočkom, ali sa različitih strana. Muzičar Danijel koji pravi inventar svog života otvara prozorče pokušavajući da pobegne iz sebe, kao iz zagušljive sobe, i sretne sve propuštene životne mogućnosti. Mladi Rudi Stupar tek treba da uđe u prostoriju iz koje je pomenuto prozorče jedini izlaz.

- Iako ta dva junaka imaju sličnosti ? ne samo činjenicom što su obojica umetnici, ili što odrastaju u malograđanskim porodicama, u provinciji, što su samotnjaci ? suštinski, oni se veoma razlikuju. Danijel ostaje zarobljenik i hroničar sveta koji jeste njegova mera, a Rudi uspeva da se kroz kreaciju izbavi okova tog sveta, jer je njegov pogled u sebe dublji i nemilosrdniji. Ipak, ne bih se isuviše zadržavao na metafori naslova, jer bi to značilo da upisujem nešto čega nije bilo dok sam roman pisao. Ako napišete knjigu koja diše, onda za posledicu imate umnožavanje njenih verzija u glavama čitalaca.

- "Taj čovek je menjao živote kao hotele", kaže jedan od epizodista romana. Da li bi to mogla biti jedna od glavnih tema vašeg romana?

- Pisanje i jeste umnožavanje vlastite egzistencije, proživljavanje nekih mogućnosti koje će zauvek ostati samo uzorci iz laboratorije radne sobe, dakle, pisanjem se udvajamo. Rekao bih da se i čitanjem za neko vreme menjaju životi kao hoteli. Mi se kroz umetnost identifikujemo, svejedno da li u pozorištu, bioskopu ili romanu. Sve vreme se odvija razmena, naše misli dišu, kao što diše i naše telo.

- Ruski prozor" je vrlo duhovit. I sami ste izjavili da je u romanu više humora, ali i više ljubavi nego u prethodnim vašim knjigama?

- To ne određujete unapred. Tema i način na koji sam taj blidungsroman ostvario nametnula je jedan složeniji pristup. U mojim publicističkim tekstovima ima mnogo humora, međutim, kada pišete roman, zahvatate dublje i šire. Valjda je u "Ruskom prozoru" u velikoj meri prisutna moja prava priroda, najviše sam se razgolitio, ne u smislu ispovesti, već suštinski, prišao sebi s leđa, izmicao tlo pod nogama, spuštao se u duplo dno. Zato humor. Ne mislim da je u "Ruskom prozoru" više ljubavi nego u mojim prethodnim romanima, već sam ja pokušao da sagledam šta se sve u odnosima muškarca i žene knjiži pod "ljubav", i u tom smislu "Ruski prozor" jeste složenija knjiga.

Svaka je veza katastrofa sem one u kojoj se ljudi zaista vole, ali kako znati šta je prava ljubav dok je ne doživiš, a kad je doživiš, više ti nikakva pamet ne treba jer sve znaš. To ne kažem ja, već jedna moja junakinja iz romana "Ruski prozor".

Prošlost se živi

- Jedna od scena sa početka romana za temu ima "igru svetlosti". "Nije dobro kad se mešaju svetlosti", kaže Danijelova majka, pričajući o ženi koja je i danju držala upaljeno svetlo, te na kraju skoro oslepela. Desetak strana potom, kad krene priča o ocu koji je veći deo godine plovio na prekookeanskim brodovima, retko dolazio kući i tada se kroz dnevnu sobu kretao kao po brodu, pripovedač nam saopštava da otac nikada nije gasio svetlo za sobom. "Navika sa broda, gde po hodnicima i prostorijama potpalublja svetlo gori i danju i noću."

- Šta sad ja da dodam vašoj konstataciji? Mogu samo da kažem da je ta rečenica, izgovorena glasom moje majke, davno deponovana u mom sluhu, sa svepriloškom oznakom za mesto: beogradski Lotos Bar. Zašto sam ja tu rečenicu zapamtio, da li je bilo nešto u pozadini, nešto na šta se čitav iskaz naslonio, to ja ne znam. Nije ni važno. Pisanje je "podrhtavanje u drugima", kako kaže moj junak Rudi. Moj otac je bio pomorac, dugo je plovio za riječku "Jugoliniju", odlazio sam kod njega na brod, taj svet poznajem iz prve ruke. Kada pišem, čitav moj život je sa mnom, i nikada ne znam kada će se i gde pojaviti neka naizgled zalutala rečenica. Jer, prošlost se kreće i menja, prošlost nije mrtva arhiva u kojoj je zaveden naš proživljeni život. Prošlost se nadograđuje, prošlost se živi, ne postoji zvanična verzija prošlosti.

- U prošlom razgovoru koji ste vodili za Feral sa Tatjanom Gromačom pričali ste o Puli, jednom od centralnih toponima vaše poetike.

- Grad u primorju javlja se u mojim pričama, ali bez imena, i bez preciznih topografskih odrednica, to je neki moj "neistorijski" period pisanja, kojeg se ne odričem, ali koji je u skafandru trećeg lica. Tek sa romanom "Via Pula" izlazim na podijum. Šta to znači? Otkrivam se, pokušavam da uhvatim jedan sloj grada i da ga literarno transponujem. Grad Pula je pozornica većine mojih romana. U "Danteovom trgu" sam okončao temu grada u kojem sam odrastao. Tako sam mislio, ali je Pula isplivala i kasnije, u romanu "Dosije Domaševski", koji govori o nesuđenom graditelju pulske luke k.u.k. inženjeru Viktoru von Domaszewskom.

U "Ruskom prozoru" primorski grad jeste Pula, ali to više nije važno, ona se prepoznaje jer se moje ime vezuje za taj grad. Svaki pisac ima svoj studio sastavljen od prizora, mirisa i šumova. To je njegov DNK. U mom genetskom zapisu svakako je Pula, Istra uopšte. To za mene nije turistička destinacija, ja sam odrastao u južinama koje su se u jesen spuštale na taj grad. Prizor puste Kandlerove ulice u jesen postoji sam za sebe, kao što postoji završetak koloseka na pulskoj železničkoj stanici. Dalje je more. Taj grad jeste moj trezor. Ako mu prilazite sa kopna, on je na kraju, ako mu prilazite sa mora, on je na početku. Pula je "grad interval".

- Pisanje je podrhtavanje u drugima. Ali izjavili ste skoro i da pisanje nije izmišljanje već primećivanje.

- Šire objašnjenje te rečenice su moji romani. Trenutak kada se podigne dijafragma, kada bljesne prizor čitavog romana, ili priče, neuhvatljiv je. Jezik je pre svega u energiji, u relacijama reči, a ne u praznom skladu, jalovom mudrovanju, špikovanju nekakvim lokalizmima. Pisanje je nošenje peska u mreži. Uočavanje analogija je važna komponenta dara, to je ta moć putovanja iz jednog u drugo agregatno stanje, premreživanje prošlog i budućeg vremena, preraspodela materijala vlastite biografije. Sve se dešava in vivo.

Nagradi potreban

- "Ruski prozor" dobio je ovih dana "Ninovu nagradu" za roman godine. Svi su mediji preneli vaš govor na dodeli, naročito onaj deo u kome pominjete (parafraziram) da ste već mnogo puta bili u najužem izboru za nagradu, a da ste je dobili sada kada ste vi i nagrada jednaki. Da li sam pogrešio kada sam nakon tih vaših reči pomislio da se ovde ne zna da li je vama potrebna nagrada ili da će pre biti da ste vi sada potrebniji nagradi?

- Rekao sam na dodeli da se radujem "Ninovoj nagradi" jer mi ona donosi nove čitaoce u zavidnom broju. Sa mnom ne postoji rizik za tu nagradu, ona u mom slučaju samo potvrđuje nešto što već postoji - moj književni svet. Da sam je dobio pre dvadeset godina za roman "Via Pula", ili "Astagan", bilo bi to otkrivanje jednog mladog pisca. Ovako smo izjednačeni.

- Oprostite ukoliko je pitanje suviše intimno, ali koja je bila vaša prva pomisao kada su vam javili da ste dobili "Ninovu nagradu"?
-
- - I to je moralo jednom da se dogodi, nešto u tom smislu sam pomislio. "Astragan" je izašao u junu 1991. godine u ediciji HIT zagrebačkog "Znanja". Urednik Zlatko Crnković bio je ubeđen da će "Astragan" dobiti "Ninovu nagradu". Desio se raspad zemlje. Ja sam se politički opredelio i poneo predznak persona non grata. Dakle, i pored romana koji su prevođeni na desetak jezika, i pored tekstova koji nikada nisu sporili vrednost moje literature, ostao sam nenagrađivan, i samim tim nepristupačan širokoj čitalačkoj publici. Uvek samo do finala, ne dalje. Dakle, ja ne hinim ravnodušnost prema nagradama, prosto, ja sam se formirao bez tih ortopedskih pomagala.
-
- - Mnogi su pisci bili ambasadori i svi su davali različite odgovore na pitanje da li je i kako ta pozicija uticala na njihovo pisanje.
-
- - Pre svega, veoma je važno gde ste ambasador, da li na nekoj ladanjskoj destinaciji, u toplim predelima, gde vam delegacije dolaze jedna u tri, četiri meseca, nekad i ređe, ili ste na vetrometini, kao što su to Beč i Brisel, gde imate i po tri delegacije nedeljno.
-
- Šta utiče i koliko, to ne mogu znati, ali svakako da je pauza u pisanju od godinu i po dana, koja je nastupila prihvatanjem ambasadorskog mesta, uticala da se rukopisu vratim snabdeven nekim novim iskustvom. Odgovor na vaše pitanje znaću kada okončam mandat u Austriji.
-
- Evropski voz
-
- - Do sada ste bili opozicionar. Čini mi ste da ste sada u sasvim suprotnoj situaciji - predstavljate državu.
-
- - Bio sam uvek svoj. To i dalje jesam. Nikada nisam bio član nijedne političke stranke. Ne bi trebalo zaboraviti da sam u Austriji kao pisac prisutan već petnaest godina, poznajem mentalitet, kulturu, jezik te zemlje, i to jeste bio razlog da mi bivši ministar spoljnih poslova Vuk Drašković ponudi ambasadorsko mesto u Beču. Posao ambasadora u velikoj meri je logistika, i u tome se sasvim dobro snalazim. Odlazim na skupove, neke i otvaram, u Beču vam je satnica ispunjena do poslednjeg minuta. Nemam problem u komunikaciji, Austrijanci znaju šta sam čitavu deceniju pisao i zastupao iz pozicije "one man banda". Kao ambasador nisam još bio u situaciji da govorim ono što ne mislim.
-
- - Na kraju vas pitam kao ambasadora da li se može dogoditi da evropski voz protutnji kroz Srbiju, a ona da zakasni?
-
- - Sve je moguće. Kolekcija propuštenih mogućnosti već je impozantna. Ja ću i kao pisac, i kao ambasador, biti na pravcu te pruge kojom ide evropski voz, makar hodao i peške. Nikada neću pristati da putujem slepim kolosekom.

Mića VUJIČIĆ

26.01.08

Bojana Belčević
Ovogodišnji dobitnik Ninove nagrade Dragan Velikić pisac je sa dugogodišnjim stažom na srpskoj književnoj sceni, sa sedam objavljenih romana i četiri zbirke priča. Ipak, Ruski prozor, po oceni Ninovog žirija kritike najbolji roman među 107 koliko je prošle godine konkurisalo, istovremeno je i najbolje delo koje je do sada napisao po mišljenju većeg dela kritike, i Velikića samog. Ruski prozor, roman koji znalački koristi dramaturgiju mnogostrukih ogledala, okarakterisan je kao "trijumf njegove spisateljske veštine i jedan od njegovih vrhunaca".
Roman se kreće se kroz mnoge narativne ravni, od ispovesti jednog od glavnih likova, preko centralne priče o sazrevanju Rudija Stupara ispripovedane u trećem licu, do trećeg dela koje predstavlja svojevrsno višeglasje svih koji su kroz njegov život prošli. Naslov se odnosi na mali prozor za ventilaciju, fortočku, koja se negde naziva i ruskim prozorom, a koja se pri veoma niskim temperaturama koristi za provetravanje sobe. Naslovljavajući delo metaforom izlaza i druge šanse, autor pre svega istražuje temu dobrovoljnog izgnanstva koje je mnoge zadesilo tokom 90-ih godina, kroz priču o odrastanju i traženju identiteta glavnog lika, ali i priču o identitetima svih onih kojih se njegova sudbina dotiče.

Neobičnom koincidencijom ove godine se poklopilo navršavanje pune dve decenije od Vašeg prvog romana i ujedno i prve nominacije za Ninovu nagradu. Očekujete li komentare po kojima će odluka žirija biti protumačena kao "vraćanje starih dugova"?
- Komentara uvek ima, i time se ne bavim. O "vraćanju starih dugova" ne može biti reči jer sam Ninovu nagradu dobio, po mišljenju mnogih kritičara, za svoj najbolji roman, a to je Ruski prozor.

Da li mislite da je neki od vaših prethodnih romana u većoj meri zaslužio da ponese ovo književno priznanje?
- Ninova nagrada se dodeljuje za proteklu godinu, dakle, ne možemo lamentirati na temu šta bi bilo da je bilo. Pet puta sam bio u finalu, i konačno, u šestom finalu sam dobio Ninovu nagradu. Nisam nikada komentarisao odluke žirija, pa zašto bih to sada radio.

Ruski prozor je omnibus - roman. Zašto ste se odlučili za tu formu?
- Nije to forma koju sam unapred odredio, ne postoji omnibus roman kao nekakav žanr. To je moja odrednica nastala kada sam već uveliko bio pri kraju rukopisa. Ko pročita Ruski prozor shvatiće zašto je to omnibus roman.

Ruski prozor ili fortočka metafora je nuđenja izlaza, nove šanse. Čini se da se sve bitne stvari i sve prave stvari u romanu dešavaju u procepu, na putu, "prostoru slobodnog takta i kadru istrgnutom iz sna"?
- Lepo ste to rekli, i ne bih imao šta da dodam. Roman ima onoliko verzija koliko je čitalaca. Svi mi čitajući upisujemo nešto što je isključivo naše, od asocijacija do atmosfere.

Da li se ciklično proticanje vremena u romanu, uz indikativnu rečenicu-uputstvo "ako se dobro organizuješ, sve ti je usput", može tumačiti kao ohrabrenje?
- Ta moja rečenica je ironična u odnosu na osobu koja je izgovara. To čak nije moja rečenica. Preuzeo sam je iz pisma jednog prijatelja koji je moju potrebu da unapred predvidim sitnice koje nam čine svakodnevicu, definisao baš tim rečima.

O životu Rudija Stupara saznajemo mnogo toga: i ono što je bio i što je mogao biti. Ko je zapravo Rudi Stupar i da li ga neostvareno definiše pre nego ostvareno?
- I jedno i drugo nas definiše. Na jednom mestu u romanu kažem da je i propušteno biografija. Ko je Rudi Stupar, to prepuštam čitaocima.

Da li neostvareno zapravo i rađa pisca?
- Nisam siguran. Potreba da se literarno uobliči svet koji u sebi nosimo ipak nastaje iz različitih pobuda. Pisac se ne rađa, on nastaje.

Upečatljiv okvir priče koja je opisana i kao priča o potrazi za identitetom je poslednja decenija XX veka. Nije li učaurenost i postala metafora našeg čoveka, bilo da je on otišao sa ovih prostora ili je odlučio da ostane?
- Ako ste odlučili da negde krenete, onda niste učaureni. Svaki čovek kao školjka nosi šum vremena koje mu je rođenjem darovano, kako vreme tako i prostor. S tom razlikom što prostor može da promeni.

Nakon objave kandidata za Ninovu nagradu, Milan Vlajčić je ocenio da su se nakon postmodernističkih eksperimanata pisci napokon vratili priči. Slažete li se sa tom konstatacijom? Koji je, po Vašem mišljenju, put kojim će se roman kretati ubuduće?
- Taj put niko ne može da odredi. Ne postoje u literaturi unapred zadati putevi. Svaki pisac gradi svoj put. Ne verujem u smrt romana. A što se postmodernizma tiče, to nije izmišljotina našeg vremena. Prvi postmodernistički tekst javlja se u Homerovoj Ilijadi, u pevanju gde se govori o nastanku Ahilejevog štita.

Vaš ambasadorski raspored mora da je veoma gust. Nedostaje li Vam sloboda slobodnog umetnika?
- Ubeđen sam da bi Ruski prozor bez promene i iskustva koje sam stekao ambasadorskim poslom bio lišen nekih važnih registara. Ne govorim o direktnom preuzimanju, već o tenziji bez koje ne bih razvio neke svoje likove.

24.01.08

Dobru deceniju unazad ja sam pisao ono što je danas jedna od komponenti naše politike, tako da me niko ne može prepoznati tamo kao nekog programiranog birokratu
Sa pedeset četiri godine života, Dragan Velikić je postao 54. dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2007. godini. Do sada je dobio samo jednu nagradu, Miloš Crnjanski za svoj prvenac Via Pula. Napisao je još romane Astragan, Hamsin 51, Severni zid, Danteov trg, Slučaj Bremen, Dosije Domaševski i upravo nagrađeni Ruski prozor. Autor je knjiga priča Pogrešni pokret i Staklena bašta, i nekoliko knjiga eseja.
Velikić je rođen u Beogradu, od šeste do 19. godine je živeo u Puli i svoj dolazak u tu luku opisao je u romanu Danteov trg. Kaže da je to “prostor gde su se ukrstili milenijumi i nastajali bastardi kao najplemenitije pasmine, a taj period u Puli predstavlja moj životni i umetnički rezervoar.”

Kada je imao 12-13 godina, putovao je po Evropi sa svojom rok grupom. Svirao je električni klavir i orgulje. Leti je zabavljao goste u Rovinju, Makarskoj, Trpnju...
Diplomirao je svetsku književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njegove knjige se prevode na 12 jezika, veoma je dobro primljen posebno na nemačkom govornom području. Od pre dve godine je ambasador Srbije u Beču.

Kako je izgledao trenutak kada ste saznali da ste dobili nagradu?

– Bio sam u svojoj kancelariji i kada je zvonio telefon a sekretarica Dragana rekla: NIN-ov žiri, znao sam da sam dobio nagradu. Ne bi me valjda zvali da mi kažu da mi po šesti put nisu dali.

Pet puta ste bili u najužem izboru?

- Da. Prvi put je bilo sa Via Pula. To je jedini put kada je nedobijanje nagrade predstavljalo uspeh, jer sam bio pisac sa prvim romanom, a ušao u NIN-ovo finale. Potom je to bio Astragan, pa Severni zid, čini mi se da sam i sa Hamsinom 51 bio, valjda među tri ili četiri, nisam siguran. To moj sin Vid vodi preciznu evidenciju. Zatim Slučaj Bremen...

Jeste li svaki put čekali nagradu?

- Kasnije ne. Ali, kada sam objavio Via Pula, Igor Mandić je bio književni kritičar NIN-a i za mene je to značilo kad Igor Mandić piše, pa bilo kako da piše, to je već referenca. Sećam se da sam otišao na more i vratio se. Sreo me je urednik Dragan Lakićević i rekao: Jesi li video šta je Igor napisao. Imao sam tremu, pa pitam: pa, šta je? On kaže: Panegirik je napisao! I ja odmah kupim NIN, Ogledalo kritike, i sećam se rečenice kada Igor Mandić kaže: Sasvim glatko, bez problema, prvenac Dragana Velikića Via Pula ulazi u glavnu kompoziciju savremene jugoslovenske proze. To je rečenica koja je za mladog pisca zaista značila, ali NIN-ovu nagradu nisam očekivao.

Kada ste je očekivali?

- Kad je bio Astragan, kad je bio Severni zid. Posle toga više nisam. Ove godine jesam, ali to ne možete nikad da znate.

Koje je vaše prve sećanje vezano za NIN-ovu nagradu?

– Došao sam na studije u Beograd 1972. godine, mislim da je tada Miloš Crnjanski dobio za Roman o Londonu, ali ja ga nisam čitao tada, bavio sam se muzikom. Onda Danilo Kiš. Međutim, sećam se kad je dobio Dragoslav Mihailović, zapravo njegovog se intervjua odlično sećam. Imao sam svoju arhivu, koju i danas imam, veoma klasifikovanu – intervjui, prozni tekstovi, zanimljivosti iz sveta itd, reportaže, putopisi...Sećam se i Tišminog intervjua.

Šta znači “ruski prozor”?

– Ne mogu da počnem ni novinski tekst, a kamoli knjigu, ukoliko ne verujem u naslov. To mi je ona prva tačka, nukleus. Tako sam naslov Ruski prozor imao od samo početka. Sećam se 2001. godine kada sam počeo da pišem Ruski prozor, bio sam u Berlinu godinu dana, imao sam DAAD stipendiju, i došla je jedno veče Dubravka Ugrešić kod mene na večeru. Ja kažem da pišem, a ona odmah pita: koji naslov? Ja kažem: Ruski prozor, a ona uzvrati – fortočka! Međutim to je onda baš ciljno, a ruski prozor je malo šire. Fortočka je prozor za ventilaciju u Sibiru, u hladnijim krajevima.
Prozor u prozoru?
– Jednom sam u Hamburgu spavao u jednoj staroj kući iz 17. veka. Sin moje prijateljice Jorg Šulte imao je tu stan. Bilo je zimsko doba. Ja sam sedam dana kod njega odseo i baš soba u kojoj sam spavao imala je ruski prozor.

Kažete da je ovo najautobiografskija knjiga od svih vaših, a moglo bi se reći i da je ovo najautobiografskija knjiga i velikog dela generacije mladih ljudi devedesetih godina u Srbiji?

– Desetine hiljada mladih ljudi, obrazovanih, manje obrazovanih, manje mladih, otišli su, odlazili su tih godina i oni se svakako u epizodama moje knjige mogu pronaći.
U Budimpešti sam živeo godinu i po dana. To je iskustvo koje knjizi daje ne samo verodostojnost, već knjiga od trista strana ima i neke istorijske koordinate. I to mi je zgodno došlo. Hoću da kažem, to je moje iskustvo. To je vreme bombardovanja 1999. i kasnije.
Bio sam svedok kada je krenuo raspad u zemlji. Nerviralo me je što se na Zapadu preuzima model koji je postojao u vreme Kundere, na primer: dolazi pisac sa Istoka, rat je, oni su bogzna kako brižni, a on treba da potvrdi ono što oni govore. Mogu ja u 80 odsto slučajeva da budem kritičan prema režimu u kome živim, ali ja vidim da je Si-En-En bio isti kao Miloševićev RTS i ja to hoću da kažem. E, tih 20 posto, to prosto ne postoji! Zato verovatno nikad nisam ni dobio nagrade u inostranstvu, jer vam traže da izoštrite sliku potpuno. To nije nikako moje hvalisanje, to je fakat. Ako čovek napravi tu trgovinu u sebi, on je bukvalno puk’o. Kako možeš da budeš subverzivan prema sebi?

Da li je to stvar ličnog poštenja?

- Ne, to je stvar mog verovanja u literaturu. I uvek sam bio kao muva između dva prozora. Vidim stereotipe s jedne, vidim stereotipe s druge strane Ako nešto ne podnosim, to je taj stereotip. To je moje pravo, ako me to toliko nervira, da ja sam makar u gramskim jedinicama priložim nešto fenomenu stereotipa. Recimo, na Zapadu, još je Danilo Kiš govorio – Francuze ne zanima ljubavni roman jednog Srbina ili Bugarina, oni su tu nadmoćni. A ti, ako možeš, treba da budeš svedok iz tog pakla. Na Zapadu zapravo najviše vole da umetnik iz istočne Evrope, pisac u ovom slučaju, onim što govori i svojim delom potvrđuje njihov pogled.

A on je u slučaju Srba takođe šema, kliše?

- Da. I mi spadamo pod onu mešavinu divljeg sveta, strasti... sve to u jedan kotao u koji se doda još malo iracionalnog ludila i sličnih začina. Ne sporim neka dela koja imaju to za supstancu, ali nešto što ne jaše na toj temi, to je skrajnuto. Ja nisam nezadovoljan svojim tretmanom recimo u nemačkom jeziku gde postojim kao savremeni strani pisac, ali ta medijska pažnja je uvek jača ukoliko kažete još nešto što možda i ne mislite ili uopšte ne mislite, ali eto, kad ide krmača nek" ide i prase. To nikad nisam radio. Kad ste na početku, govorim sada o Nemačkoj, pa ako kažete nešto što im ne odgovara, oni to i ne objave. Međutim, sad je to već malo teže.

Jedno poglavlje u romanu nazvali ste “Srpska Kazablanka”. To je bila Budimpešta devedesetih godina prošlog veka. Postoji li neko osećanje iz te Srpske Kazablanke koje niste uspeli da uhvatite i da stavite u knjigu?

- To je dobro pitanje. Mislim da je mnogo toga upravo impuls kada pišete, a ne bude prisutno u onome što završite kao književno delo. Iskustvo Budimpešte je, kako se kaže, štof u mom romanu. I iskorišćeno je do maksimuma. To je pokušaj da iz neke ptičje, ali i žablje perspektive, istovremeno, uhvatite disanje grada. Postoje ti romani, kao što je Berlin Aleksandarplac, pa i Džojsov Uliks takođe, ali mislim da je Berlin Aleksandarplac baš knjiga u kojoj čovek tako snažno oseća taj sveobuhvat, gde je sve toliko živo da se čitalac identifikuje kad čita. Dakle, kad je Budimpešta u pitanju, mislim da sam u ovom romanu izvukao sve do kraja mog iskustva.

Činjenica je da vas ova nagrada zatiče na mestu ambasadora u Austriji, odnosno Beču.
Koliko vam književna reputacija doprinosi u ovom trenutku kao ambasadoru?

- U toj sredini nisam bio nepoznat kao pisac, a poznajem Austriju, od književnosti do mentaliteta. Na akreditaciji kod predsednika Fišera, to je dvadeset minuta, spremio sam se da pričam o Dunavu, a on počne priču o mom romanu Severni zid i tu me iznenadi poznavanjem. To jeste nešto što vam daje jednu prednost i nadoknađuje ambasadorsko neiskustvo. Važni ljudi austrijske politike znaju me kao pisca koga su čitali, čitali su moje intervjue i tekstove.

Da li vas je ova vrsta dobrodošlice koju ste imali kao pisac obavezivala da govorite kako je Muzil vaš omiljeni pisac?

- Kad je reč o austrijskoj literaturi, pisac koga najviše cenim i koji je kod nas inače malo prevođen, to je Jozef Rot. Ovde je preveden samo Radecki marš, i neke njegove pripovetke. Međutim, to je autor kod koga je grafika teksta tako važna kao što je kod Miloša Crnjanskog u drugoj knjizi Seoba. Naravno, nije sve samo u toj grafici, ali ta rečenica koja je pasus, to je izuzetno. On je zaista jedan maestralan pisac. A kad je druga polovina dvadesetog veka u pitanju, moj izbor je Tomas Bernhard.

Koliki je problem biti zvaničnik svoje zemlje, zastupnik njene oficijelne politike u ovom trenutku, i biti Dragan Velikić, pisac, intelektualac?

- Objavio sam stotinak tekstova, eseja, gde sam bio, što se kaže, svedok vremena i pisao o svemu onome što se događalo u mojoj zemlji. Znači, dobru deceniju unazad ja sam pisao ono što je danas jedna od komponenti naše politike, tako da me niko ne može prepoznati tamo kao nekog programiranog birokratu koji je sad dobio tu opciju, a isto tako bi uspešno ili manje uspešno zastupao neku drugu.
Ja uvek pitam: šta možete da očekujete kada izolujete jednu zemlju? Dobijate, prirodno, bumerang i ne možete posle deset godina da očekujete da na tom prostoru ljudi normalno reaguju. Ne reaguju normalno ni oni koji su me devedesetih godina pitali: da li smete svoje knjige da objavljujete u Srbiji? I sad vi ako kažete: kako da ne, sve što sam objavio – objavio sam u Srbiji, to je odmah sumnjivo. A zamislite to poniženje da kažem: da, progone me. To je baš bljak, jer bi mi poremetilo unutrašnju hemiju.

Kad je reč o plasmanu kulture, odnosno literature male zemlje u ovom trenutku u Evropi, koliko u tome presuđuju vanumetnički, vanknjiževni razlozi, tačnije politički?

- Da, presuđuju, ali oni su priča za jedno leto, kratkoročna. Jer, niko vas neće u kontinuitetu niti prevoditi niti pisati o vama nekih petnaest godina zbog toga što ste vi podržali ne znam šta ili ne znam koga.

Postoji li neki umetnik, pisac, zbog koga vam je žao, jer mislite da je svoj talenat upregao upravo u ovo o čemu govorite?

- Ima ih. Budući da su talentovani, oni prepoznaju opasnost od onoga u šta su se upregli, a to im je dovoljna muka da bih im ja sada uvećavao. Konačni račun je neumoljiv.

Jeste li ikada osećali posledice svoje biografije – rođen u Beogradu, odrastao u Puli, živeo u Nemačkoj, Budimpešti?

- Da, ponekad. Via Pula imala je tri izdanja, i to tri prodata izdanja. Knjiga je nagrađena nagradom “Miloš Crnjanski”. Preveden sam na nemački zahvaljujući uspehu Via Pule. To je bio start. To, odrastao u Puli, ta geografija baš nije uvek bivala zgodna. Pa ni te moje teme, srednja Evropa. Zašto baš to? A tamo, u Hrvatskoj, ja sam onaj koji je rođen u Beogradu, što se još nekako i proguta. Ali izgovoriti pridev srpski, srpski pisac, to je užasno teško, jezivo. Dobijete odrednicu “Beograd”, to može da prođe, ali srpski – ne. Neću nikad zaboraviti kad smo zajedno imali književne večeri Slobodan Šnajder i ja. I nametne se tema kako su Srbi bili povlašćeni u vojsci. I potpuno je besmisleno da ja pričam da nisu. A Šnajder kaže: Znate, to je jedna glupost. Gospodine, to je nonsens. Ja sam bio u vojsci i znam, to je budalaština. I to kaže jedan hrvatski pisac koji je na nemačkom području najpoznatiji od Hrvata i od hrvatske književnosti. To nije ni bratstvo-jedinstvo, to je pitanje etike.
Kada je objavljen moj roman Danteov trg, Miljenko Jergović je u Hrvatskom tjedniku koji je imao format NIN-a, napisao tekst ne samo o Danteovom trgu koji je smatrao odličnom knjigom, nego uopšte o tom fenomenu. I tad je izrekao jednu rečenicu: Hrvati prevode svako smeće, posebno sa nemačkog područja, gde se pomene neki hrvatski grad, a gospodo, sad ste dobili mit o jednom od najstarijih hrvatskih gradova, Puli. Šta god ko rekao, ili pisao, Pula, Beograd, Beč, Budimpešta – to je moja geografija, moja topografija. A taj Jergovićev tekst je važan i zbog toga što je on rekao šta misli. I nikome na pada na pamet da učitava bilo kakvo povezivanje Srbije i Hrvatske kroz njegove rečenice, već je suština u tome da određene vrednosti koje postoje u svim tim današnjim državama, prosto ne budu skrajnute.

Je li vam prevedena neka knjiga na hrvatski?

- Ne, nije. A mogu da prevode sa nemačkog, ako im je lakše. Ali, deo Ruskog prozora je objavljen u osječkoj Reviji, kroatizovan, naravno.

Da li ste stigli da upoznate svog omiljenog, najvećeg srpskog pisca?

- Ne, nažalost, nisam. Studirao sam sa ćerkom njegovog ličnog lekara i trebalo je jednom da se sretnemo. Međutim, nešto se isprečilo. To je bilo na mojoj prvoj ili drugoj godini studija kad sam se toliko bavio muzikom. Značilo mi je sve to, naravno, ali jednostavno ja sam bio u nekom potpuno drugom svetu. Danas to ne bih propustio, ali eto, tada sam propustio priliku da upoznam Crnjanskog.

Vid i Sanja

Dan posle uručenja NIN-ove nagrade, 25. januara, Velikićev sin iz prvog braka, Vid, student medicine, proslaviće 22. rođendan. A na pitanje kako je na vest o nagradi reagovala supruga Sanja, kojoj je posvećen i ovaj roman, Dragan Velikić odgovara:
– Ona inače ne drži do nagrada, ja to znam. To nije sad fraza, nego je zaista tako. Ona je u tom smislu osoba koja uvek, čak i više nego što ja smatram da je svrsishodno i tehnički važno, odbacuje svaki spoljni momenat. Dakle, važna je težina i to da čovek opstaje na svom putu. Ali mi je rekla da ovog puta nisam dobio nagradu, ne bi bilo u redu. Kritika je bila jednoglasna da to i jeste moja najbolja knjiga. Znači, ja ne dobijam nagradu kao što se nekad objašnjavalo – za neki minuli rad, pa kao hajde da ga nagradimo, nego to zaista jeste tako. Odgovornost NIN-ove nagrade je ogromna. U proseku, čini mi se da naš čovek čita dve knjige godišnje. Od toga mislim da je jedna ona nagređena NIN-ovom nagradom. Pretpostavlja se da je to najbolje ili nešto od najboljeg. Ukoliko je taj izbor sumnjiv, onda ljudi kažu: ako je to najbolje, onda ne treba čitati domaću literaturu. Zbog toga mislim da je NIN-ova nagrada ogromna odgovornost pre svega za one koji je dodeljuju, pa onda za onoga ko je ponese.


Radmila Stanković

20.01.08

"Ruski prozor", roman Dragana Velikića, nagrađen Ninovom nagradom prati sudbinu mladog Rudija Stupara, koji želi da postane glumac, ali mu život dodjeljuje neke druge, krajnje epizodne uloge. Završava germanistiku i radi najrazličitije poslove: kao šetač invalida, magacioner, kelner, prevodilac, perač leševa. Na svom životnom putu kroz Sombor, Beograd, Budimpeštu, Minhen, Hamburg i opet Sombor, Rudi će doživjeti brojna iskušenja. Ukrštajući sudbinu neobičnog mladića i ljudi pored njega sa društvenim zbivanjima u poznim devedesetim godinama minulog vijeka, Velikić je ispisao priču o ljudima koji ne pristaju da se ukalupe u tokove, koji prkose i pokušavaju da izmijene svoj mikrokosmos. "Ruski prozor" je sredinom 2007. godine objavljen u izdanju "Stubova kulture", a već su urađeni prevodi ovog romana na njemački i mađarski jezik.

Dragan Velikić je trenutno ambasador Srbije u Beču, odakle je i govorio za "Vijesti".
U "igri" za ovo prestižno priznanje već ste dvije decenije... Minulih godina bili ste čak 5 puta u užem izboru, ali na vijest o nedobijanju nijeste reagovali burno, poput Basare, na primjer. Kako ste sada primili vijest o nagradi?
- Ne mogu da kažem da nagradu nijesam očekivao, jer prirodno je da, kad se nađete u finalu, nagradu i očekujete. Druga je stvar što nijesam bio egzaltiran budući da znam šta sve prati svaku nagradu. Možda je i činjenica da sam udaljen od mjesta zbivanja, dakle, sa poslom u Beču, doprinijela da nijesam bio mnogo ponesen svim tim dešavanjima. Naravno da me je Ninova nagrada veoma obradovala, budući da ta nagrada ima najveći ugled u Srbiji. To je nagrada sa najvećom težinom. U mom slučaju ona je važna jer će ponovo staviti u prvi plan ne samo moj posljednji, nagrađeni roman "Ruski prozor" već i neke prethodne romane.

Povodom Ninove nagrade za roman "Ruski prozor" napisao sam da ova nagrada za Vas neće biti vjetar u jedra. Prevodi postoje, jedino što ćete dobiti više domaćih čitalaca. Slažete li se sa ovim konstatacijama?
- Apsolutno se slažem. Nekada je Ninova nagrada bila preporuka za prevodioce u svijetu. Danas to više nije slučaj. No, sigurno da će i na tom planu biti meni od koristi, budući da slavisti i dalje više osluškuju nagrađene knjige.

Poznavajući Vaše stavove o pisanju čini mi se da su Vam bliski stavovi Vašeg junaka, pisca Konstantina, koji kazuje u Budimpešti: "pisanje traži sve, baš sve, ako na to niste spremni, onda trgujte, pišite literarnu kopilad, jer uvek ima dovoljno tužnih koji će to podržati. Jedini lobi koji postoji u svim vremenima i na svim prostorima jeste lobi nedarovitih". Šta za Vas predstavlja pisanje?
- Da, pisac Konstantin Ivanić, epizodni junak "Ruskog prozora", jeste po mnogo čemu moj alter ego. Da budem neskroman, ali ne mogu da odolim poređenju u smislu funkcije tog junaka, pojavljuje se u romanu, kao što se Hičkok pojavljivao u nekim svojim filmovima. Pisanje je moja egzistencija u svakom pogledu.

U Vašim romanima postoji pravi rudnik autentičnih podataka o poznatim osobama koje ste otkrili i upleli u literarno tkivo. Tako u "Severnom zidu" pišete da je isti šofer vozio Džejmsa Džojsa u Puli i austrougarskog prestolonasljednika Ferdinanda, o zapisima Gavrila Principa u tamnici... U "Ruskom prozoru" imate jednu priču koju pominje Vaša junakinja Sonja o neobičnoj sudbini njemačkog ilustratora Hermana Fogela. Ima li tu istine?
- Da, moj junak, slikar Herman Fogel je zapravo istorijska ličnost, i pravo ime mu je Hajnrih Fogeler. Namjerno sam malo promijenio njegovo ime da me činjenice ne bi do kraja obavezivale, no, konkretno, kod njemačke čitalačke publike neće biti dvojbe o kome se radi. Dakle, njegova sudbina je skoro do kraja preslikana. Naravno, smješten je u okvir moje fikcije.

U "Ruskom prozoru" se ponavljaju neke teme iz Vaših ranijih romana: dobrovoljno izgnanstvo, vozovi, šetači... Pišete li Vi u suštini jednu te istu knjigu?
- Svaki pisac piše jednu te istu knjigu, jer živi jedan te isti, svoj, život. To ne znači da se ponavlja u onome što nikako ne bi smjelo da bude ponavljanje u smislu postupka kada književno uobličuje svoje opsesije, svoje iskustvo i svoje teme.

U skoro svim Vašim romanima pozornica dešavanja bilo je i grad Vašeg odrastanja – Pula. U »Ruskom prozoru« nema Pule, mada djelovi života dirigenta Danijela provedeni u bezimenom primorskom mjestu mogu biti Pula..... Ima li nagovještaja da i u Hrvatskoj konačno otkriju Vaše romane, jer Vaši romani su u jednu ruku ambasadori grada Pule u svijetu?
U jednom intervjuu davno sam rekao da sam godinama u Srbiji bio ne baš mio, ne samo zbog svog publicističkog, dakle, političkog djelovanja, ali da mi je smetala lična geografija, ono "odrastao u Hrvatskoj", a u Hrvatskoj istorija, tj. "rođen u Beogradu". Ne zavisi o meni da li će me neki hrvatski izdavač objaviti. A isto tako ne zavisi o meni da li će moje knjige objavljene u Beogradu kod "Stubova kulture" biti na hrvatskom tržištu. Uostalom, mogu me prevesti i sa njemačkog ako im je tako lakše.

Hoće li Vam ambasadorske obaveze dozvoliti odsustvovanje i odlazak na promocije, koje slijede poslije nagrade?
Svakako ću doći na dodjelu Ninove nagrade u četvrtak 24.januara koja će se održati u predsjedništvu Republike Srbije.

Vujica OGNJENOVIĆ

"YU-TLANTIDA"

Dragan Velikić je rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je svjetsku književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Autor je romana: "Via Pula", "Astragan", "Severni zid", "Danteov trg", "Hamsin 51", "Slučaj Bremen", "Dosije Domaševski", knjiga priča: "Pogrešan pokret" i "Staklena bašta", knjiga eseja: "YU-tlantida", "Deponija", "Stanje stvari" i "Pseća pošta". Još jedna zanimljivost vezana za ovog pisca: Velikić u ulozi pisca je i književni junak u romanu "Lov na Đurđu" mlade spisateljice Maje Nešovanović.

MRTAV MOŽEŠ BITI SLAVLJEN I VOLJEN

"(...) Sve je to ista priča, svetina je uvek svetina, bez izuzetka, i to se mora prihvatiti. Moraš biti kao svetina da bi te slavili, jer oni slave samo ono u čemu se prepoznaju, i potpuno je prirodno, što se više odmakneš, što si različitiji, to će više želeti da te sruše ili ponište ili ne primete. I tek kad prođu godine, kad nije više živ niko ko je s tobom sedeo u školskoj klupi, ili odrastao u istom dvorištu, kad nema više poređenja, kad si mrtav, tek tada možeš biti slavljen i voljen zbog onoga zbog čega zaista vrediš. Ne zato što su ljudi tako odlučili, već zato što su tako napravljeni, biološki, da se automatski bore protiv svega što je drugačije, što je druga vrsta...."
(Iz romana "Ruski prozor" Dragana Velikića, "Stubovi kulture", 2007).

17.01.08

JOŠ jednom se Dragan Velikić (1953), jedan od naših najistaknutijih savremenih prozaista, našao u najužem izboru za roman godine, ovoga puta knjigom "Ruski prozor", u izdanju "Stubova kulture". Suparnici za to prestižno priznanje su mu takođe renomirana književnica Gordana Ćirjanić, s romanom "Poljubac", i dvojica široj javnosti manje poznata autora mlađe generacije, Draško Miletić ("Ph roman") i Vladimir Kecmanović ("Feliks"). Kojem će se od ova četiri naslova NIN-ov žiri prikloniti, biće obnarodovano u četvrtak u podne.
U centru zbivanja Velikićevog romana je mladi Rudi Stupar, koji, poput mnogih svojih vršnjaka devedesetih godina, odlazi iz zemlje pokušavajući da se snađe u nekoliko evropskih gradova. Radi mnogobrojne poslove, kao magacioner, kelner, prevodilac, doživljava ljubav i strast, razočaranje i malodušnost, prolazi kroz razna iskušenja, a sve u traganju za sopstvenom životnom i stvaralačkom ostvarenošću.
* "Ruski prozor" je do sada vaša "najautobiografskija" knjiga, i to ne samo o vama, već i o roditeljima, prijateljima.
- Tačno je da u romanu "Ruski prozor" ima veoma mnogo autobiografskog, ali na nivou činjenica ne bih rekao da sam "ogolio dušu", kako vi to kažete. Pre će biti da je ubedljivost posledica nepristrasnog pogleda u najskrivenije zatone prošlosti. Ta nepristrasnost je možda samo moj privid suočavanja s prošlošću.
* Roman ste pisali dugo i s prekidima.
- "Ruski prozor" sam počeo da pišem pre sedam godina. Posle dve godine rada, ostavio sam rukopis i, u međuvremenu, napisao roman "Dosije Domaševski". Zatim sam se ponovo vratio "Ruskom prozoru". Kada sam u januaru 2005. godine prihvatio mesto ambasadora, prekinuo sam rad na romanu koji je više od dve trećine bio gotov. Posle godinu dana vratio sam se rukopisu. Nisam žurio, iščitavao sam i nastavljao dalje. Pišem sporo, i nikada više od sat-dva dnevno, isključivo rano ujutro. Pravio sam pauze i po mesec dana. Verujem da su prekidi, "odmori" od rukopisa, pomogli da u "Ruskom prozoru" postignem intonaciju koju sam želeo.
* Ovo je i ljubavna priča. O ljubavi se, inače, dosta piše, ali kao da ovo osećanje tanji i bledi u zahuktalom vremenu u kome živimo?
- Za mene i moju literaturu nije tako. Teme su uvek iste, ali suštinska razlika je da li pripovedate ili prepričavate ono što bi trebalo ispripovedati. Tek na visokoj temperaturi nastaje trajna legura literature.
* Dve i po godine ste ambasador u Beču. Šta vam je taj posao doneo, a u čemu vas je, eventualno, osujetio?
- Teško da sada mogu da odgovorim na vaše pitanje. Tek kada se budem izmaknuo i opet bio samo pisac, moći ću da svedem račun. Ono što sigurno znam, jeste da mi je posao koji već skoro tri godine radim doneo sasvim novi tonalitet. Odmaknuo sam se od sebe kakvog znam pedeset godina, postao sam manje isključiv, više kritičniji i smireniji.
* "Ruski prozor" je veoma čitljiva knjiga. Da li ste na tome posebno insistirali ili je sve išlo spontano?
- Ovo je pitanje koje se u različitim oblicima stalno provlači. Od izdavača do čitalaca. Polako i sam postajem svestan koliko "Ruski prozor" donosi nešto novo u odnosu na moje prethodne romane, sa iznenadnim humorom, lakoćom obrta, čitljivim "avanturizmom". Ali, to nije plod moje namere. To je nemoguće. Ne možete biti čitljiv zato što tako hoćete, jer svaka kalkulacija ide na račun tenzije. A bez tenzije sve se urušava.

BIĆU SAMO PISAC
* KADA završite mandat, kuda ćete dalje?
- Vratiću se u Beograd. Voleo bih da opet pišem tekstove za novine, da negde povremeno imam kolumnu. Biću samo pisac. To "samo" je tako mnogo, i tako dovoljno.

BEZ KOMPROMISA
* VaŠe knjige su imale izuzetan uspeh na nemačkom govornom području. Kako to objašnjavate?
- Na tom jeziku postojim skoro dve decenije. Pored dobrog prevoda, važan je ozbiljan izdavač, i da vas vrsni kritičari prate iz knjige u knjigu. Nisam pravio kompromise, i po cenu veće popularnosti, izbegavao sam dnevnopolitički kontekst.

D. BOGUTOVIĆ

06.05.07

Ovo je bio moj prvi izlet u nepisanje. Ne pišem baš svaki dan, ali kada pišem, onda živim s rukopisom. Pošto sam došao na čelo naše ambasade, za mene je to, kao pisca, bila jedna sasvim nova situacija
Dragan Velikić, slovi za jednog od najprevođenijih savremenih srpskih pisaca. Reč je o autoru čiji su romani "Vija Pula", "Astragan", "Severni zid", "Danteov trg", "Dosije Domaševski", osim na srpskom, veliki uspeh doživeli i na nemačkom govornom području. NJegova dela prevedena su na petnaest jezika. Dobro je poznat austrijskoj i nemačkoj, a odskora i mađarskoj publici. Pisao je kolumne za više austrijskih i nemačkih časopisa, kao i za beogradski NIN. Već nekoliko godina nalazi se na mestu ambasadora Srbije u Beču. Mada ga je diplomatija pre godinu i po dana omela da završi roman "Ruski prozor", ova knjiga se, u izdanju "Stubova kulture", na radost čitalačke publike, nedavno pojavila u našim knjižarama.

Dugo ste "opravdano" odsustvovali sa srpske književne scene, pa je logično pitanje šta ima novo na planu književnog stvaranja?
- Uspeo sam da posle pauze, duže od jedne godine, uspostavim radnu atmosferu rano ujutro, te sam uspeo i da završim roman "Ruski prozor", koji sam počeo pre šest godina. To je moj prvi izlet u nepisanje. Da se razumemo, ne pišem inače baš svaki dan, ali kada pišem, onda živim s tim rukopisom. Bukvalno nikad mi se nije desilo da godinu dana nisam čak ni mislio na pisanje.

NAJPREVOĐENIJI U MAĐARSKOJ

- U Nemačkoj prevode "Ruski prozor". Knjiga će izaći početkom naredne godine za sajam u Lajpcigu, ili negde u jesen, pred sajam u Frankfurtu.
Tri knjige su mi izašle u Mađarskoj, "Dosije Domaševski" je ušao u njihovu Antologiju najboljih stranih knjiga. To je veliki kompliment za mene. Mislim da će i "Ruski prozor" uskoro izaći na mađarskom. Drago mi je da je tako, jer Budimpešta je srpska Kazablanka. Još malo pa će Mađarska biti zemlja u kojoj sam najprevođeniji.

Koliko je bilo opterećujeće to što vas je čekao nezavršeni rukopis?
- Kad otpočnem rukopis, moram da imam slobodu čitavog dana. U tom smislu je meni, pošto sam došao na čelo naše ambasade, to kao piscu bila jedna sasvim nova situacija. Kao na traci ste. Zato mi je bilo veoma važno što sam iza sebe već imao knjigu u nastajanju, koja me je negde čekala. To vam je kao neki štedni ulog u banci. Moj identitet nije ugušen, tu je dve trećine knjige, to postoji. Ja sam na neki način ipak živeo sa svojim rukopisom. Iščitavao sam ga gotovo svakog jutra. To je bio neki moj "Baš-Čelik", moja karma.

Kako biste svoj roman "Ruski prozor" približili budućim čitaocima?
- Oni koji poznaju moje knjige ili neku od mojih knjiga, shvatiće da ova knjiga sadrži novu količinu humora koja je do sada bila zastupljena u mojim esejističkim tekstovima. Cilj većine tekstova je bio da nasmeje. U mojoj prozi nije bilo humora. Što ne mora da bude mana, već konstatacija. Ali činjenice o jednoj knjizi nisu razlog koji će čitaoca nagnati da je uzme u ruke. Polazim od sebe. Treba da me "dubina i visina" iskaza povuče, a ne samo tema. Odaberem knjigu, nasumce, otvorim stranu, dam knjizi šansu. Ako me rečenica povuče - čitam. Ovde ima humora, ovo je roman o ljubavima i, naravno, ima tu i pikarskog. Glavni junak je čovek koji je želeo da postane glumac. Priča počinje u Somboru, mada to i ne mora da bude Sombor. Trebao mi je jedan takav autentičan ambijent provincije. Moji junaci žive u gradovima u kojima sam i sam živeo. Tu su i Beograd i Sombor i Budimpešta. Na toj maršruti su i Minhen, Hamburg i opet Sombor.

Koliko autobiografskog ima u romanu?
Ima mnogo. Ne možete gledati sve činjenice, ali naravno da ima mnogo autobiografskih elemenata. Za mene je normalno da u nekim svojim pričama pisac treba da izmišlja. Međutim, meni to ovde nije bilo toliko neophodno. Pisanje počinje kada vlastite doživljaje stavljate u neke književne forme, bilo da je to priča, pesma ili roman, kada dajete mesto i onima koji vas okružuju. To je kretanje odnosa između muškarca i žene.

Naslov romana je neobičan. Koju simboliku ima "Ruski prozor"?
- Pravi, naslov mog romana bi trebao da bude "Fortočka". U Sibiru, u Rusiji, gde su velike hladnoće, svaka kuća ima prozore koji negde u svom uglu imaju po jedan mali otvor sa rezom. On ima treba da bude ventilacija premda ne može da rashladi unutrašnjost. Jednom prilikom kada sam bio gost jednog profesora slavistike u Hamburgu, u njegovoj kući spazio sam takav za mene neobičan prozor. On mi je rekao da je to "ruski prozor", tako ga nazivaju u Hamburgu. To je za mene jedna metafora, jedan pokušaj da čovek u jednom trenutku, kada mu je to potrebno, nađe izlaz jer uvek postoji taj jedan otvor da možemo da izađemo iz neke situacije a da pri tom ne ugrozimo svoju statiku. Glavni junak pronalazi takav prozor u magacinu svoga dede koji je inače čitav svoj radni vek proveo kao železničar. "Ruski prozor" je pronašao u kolekciji stvari koje je njegov deda pronašao uz prugu.

Koliko je takav jedan prozor, "fortočka" potreban Srbiji danas?
- Hajde da kažemo da čovek treba da ima neke unutrašnje resurse koji treba da mu posluže da vidi neki trag, svetlo nekog novog života, jer skloni smo da vodimo neku knjigu ulaza-izlaza. Svako vodi neko knjigovodstvo, svako se trudi da ima pozitivan bilans, kako na materijalnom, tako na duhovnom planu. Kao u svakom knjigovodstvu, uvek postoje neke duple knjige, neki crni fond. Metafora ruskog prozora mogao bi da bude taj crni fond duplog knjigovodstva. Tu je uvek neki izlaz kroz koji možemo da se spasemo. Da bismo to mogli da postignemo, potrebno je suočavanje sa samim sobom, a ne neko štekovanje. Mislim da je prava stvar da se čovek pred sobom otvori, a ne da nekog optužuje. Tek tada smo odgovorni za vlastitu sudbinu.

Kako doživljavate diplomatiju? Kakva je vaša svakodnevica u Beču?
- Pre svega sam ambasador u zemlji s kojom imamo živu saradnju na različitim nivoima. To znači da je užasno mnogo delegacija, poseta. Imamo veliku dijasporu. Ritam je brz. Imate puno susreta. Tu je i kultura i politika i ekonomija i sport. S druge strane, u Beču ima 107 inostranih ambasada, a svaka od njih ima svoj dan, tako da morate da ispoštujete sve pozive. Moram neizostavno lično da odem jer sve se to gleda. Tako, kad smo mi pravili prijem u čuvenoj bečkoj palati, bilo je zaista lepo da su posetu uzvratili svi ti ambasadori kod kojih sam i sam išao. To je znak uzajamne pažnje. Na našu proslavu je došlo 62 ambasadora, što je bio zaista veliki uspeh.

Kao ambasador, da li pomažete književnost, kulturnu razmenu?
Beč ima toliko toga prečeg od kulture. Mi nismo kulturni centar već ambasada. Imamo taj Filmski festival koji je ustanovio moj prethodnik Mihajlo Kovač. To sve ide kao na traci. Promovisali smo i "Srpsku poeziju dvadesetog veka" koju je priredio jadan nemački pesnik. Pripremamo Akademiju "Petar Kočić" na slavistici. Inače, uskoro bi trebalo da odem u Mathauzen, gde se tradicionalno okupljaju svi ambasadori i tamo svako od nas ima svoju malu svečanu akademiju. Svoje govore pišem sam, tako da me i to čeka.

Može li se reći da ste uspeli kao ambasador da ostvarite ciljeve koje ste sebi zadali na početku diplomatske misije?
U Beču, pre svega, imate jednu logističku agendu i u tom smislu ne stižete da se pitate šta ste to hteli.

Mila Milosavljević


Večernje novosti
05.05.2007.

Ne branim svoje junake

PISAC Dragan Velikić konačno je otvorio "Ruski prozor" i dopustio čitaocima da provire u svet njegove nove knjige. Ovaj roman-omnibus počeo je da piše pre šest godina u Berlinu. Posle nekog vremena ga je "napustio", napisao knjigu "Dosije Domaševski", postao ambasador naše zemlje u Austriji, njegove knjige ubirale su uspehe po svetu, štampane su u velikim tiražima, najviše u Austriji i Nemačkoj i, kad su neki izgubili nadu - roman je objavljen u "Stubovima kulture". Početkom sledeće godine izaći će na nemačkom kod poznatog izdavača "De-te-fau". Ovaj izdavač objaviće nova izdanja njegovih romana "Via Pula" i "Astragan". Velikić je zadovoljan, jer su ti romani prvi put objavljeni početkom devedesetih godina u Nemačkoj i ko zna, kaže, u kom kontekstu su ih tada čitali.

Za naslov vašeg romana odabrali ste mali prozor u prozoru, koji samo Hamburžani zovu "ruski". Simboliše li on skučen pogled na svet?
- Metafora je u dubokoj vezi sa jednim od junaka, sa njegovim detinjstvom, ali istovremeno i sa činjenicom da uvek postoji prozor kroz koji možemo izaći iz situacije koja nam ne odgovara. To je izlaženje iz sebe samog, ne u smislu bekstva i odgovornosti, nego upravo suočavanja.

Čini se da se u nekim delovima "Ruskog prozora" i vi suočavate sami sa sobom?
- Zaista smatram da posle prve dve knjige pisanje postaje sve manje i manje izmišljanje. Imam odbojnost prema imaginarnoj osobi koja sedne i piše o nečem o čemu zaista nema veze. Najčešće su to papirnati svetovi - hajde da pišemo roman o Kamčatki. Foliranje ne prolazi, bez obzira što smo danas zatrpani strašnom količinom površinskih stvari.

Znači li to da vi, kao i vaš junak, verujete da se ne može pisati bez doživljenog?
- Može, ali je besmisleno. Pretpostavljam da je mnogo toga napisano bez doživljaja. Ipak, oseti se anemična knjiga. Prosto vidite da je izvučeno visoko C. Pisanje jeste doživljaj. Sigurno je da kod mladih autora postoji potreba da pogode nerv publike, ali prosto ne treba se mnogo odmicati u egzotiku. Ono što vidim kao promenu, to je da sam se u "Ruskom prozoru" veoma otvorio - ne u smislu nekog ispovedanja, nego kroz veliku količinu humora koja je bila karakteristična za moje tekstove, a ne za knjige. Zanimalo me je, ne samo na osnovu mog iskustva, nego i iz iskustva meni bliskih osoba, da prodrem u suštinu neverovatnih tipova veza koje povezuju muškarca i ženu, a koje sam često nalazio kod Singera. Nije važno da li je to ljubav ili nešto drugo. Mnogi, recimo, poznavanje zamene za ljubav.

Pa, i vaš junak je hteo ne osvajajući da osvaja, ne voleći da voli, ne čineći da dela, ne glumeći da glumi...
- Nisam u poziciji da branim svoje junake. Ali, pišem o njegovom odrastanju. Setite se kad je čovek mlad šta sve knjiži kao ljubav. Ne možete ništa uraditi po pitanju svojih emocija ukoliko se zaista ne zagledate sami sebi u oči. Možete voditi drugo knjigovodstvo, lažirati rezultat, to svi mi činimo, prosto možete ulepšavati svoj život, ali sve to ima smisla jedino ako pomažete sebi. Ali, do toga se ne dolazi lako. Postoji vreme kada to ne želite, kada vas to slabi. Tada morate da se suočite sa činjenicom da ste slabi. Eto, moj junak želi da postane glumac. Naravno da to nije moja opsesija, ali u romanu ima mnogo autobiografskog.

Želeli ste da budete glumac?
- Nisam imao izleta na tu temu, ali povremeno me je to hvatalo. Uvek me je fasciniralo u kojoj meri glumac prolazi kroz sve tako različite uloge, da li posle svake ostane nešto u njemu i da li te naslage kroz koje je prolazio postaju njegovo vlasništvo. Glumac mora da ima jednu stršnu neutralnost. Mora sebe da sačuva. Oduvek me je fasciniralo to gostovanje u nekoj ulozi.

Nije li posao ambasadora jedna vrsta glume?
- Ne. Ali da vam kažem, morate uvek da budete raspoloženi. Namrgođeni i pospani ambasador nije baš privlačan. Prosto morate po difoltu biti spremni i ljubazni. Ne bih hteo da ima negativnu konotaciju, ali u tom smislu to jeste gluma. Jer, ako je ambasodor simpatičan, onda ćete misliti na drugačiji način o toj zemlji. To je prirodno. Pisac je pomalo glumac, jer ulazi u identitete svojih likova, razliven je u svojim likovima.

Koliko vam je to što ste otišli u zemlju u kojoj ste se već afirmisali kao pisac pomoglo u sadašnjem poslu?
- Mnogo. Uvek kažem da pisac pomaže ambasadoru. Na primer, kada sam prvi put otišao kod predsednika Fišera akreditacija mi je bila moja literatura. Spremao sam se da pričam političke priče, a on je počeo da komentariše moj roman "Severni zid". Vi ste uvek, u izvesnom smislu, korumpirani kroz umetnost, pa i ako Francuska zarati, a ja volim Miroa, i dalje ću ga voleti. To je naravno prosto tako. Film, pozorište, slikarstvo i književnost je nešto sa čim se predstavlja država. Političari često kažu da je kultura važna, ali nekako uvek dođe na poslednje mesto. Pogledajte samo dnevnike, uvek ispadne kultura. Volim da čitam "Viner cajtung", jer kad otvorim novine na trećoj strani je kultura.

Pregovori o Kosovu odvijaju se u Beču. Da li Austrijanci imaju neki stav o tome?
- Austrijanci imaju puno investicija u Srbiji i veoma im je stalo šta će dogoditi ovde. Nije to emocija prema nama, već pitanje interesa. Krajnje je pogrešno verovati u ta prijateljstva među narodima. Naklonost postoji, ali ispred nje su interesi. Često kažem - ne sreću se narodi, nego pojedinci. Ovde mnogi doživljavaju Evropu po principu - zaljubljeni ste u devojku, ona ne mari za vas, a onda vi posle nekog trenutka kažete - ma, neću ni ja za nju da marim. Takav je naš odnos prema Evropi. Ne možemo izbrisati činjenicu da je dobar deo te Evrope pre sedam godina nas bombardovao. Ne raspravljamo o razlozima, to je činjenica. Smatram da smo i dalje izolovani, popunjava se brdo papira da bi se dobila viza. I ta izloacija se produžava. Zašto bi onda proevropska priča bila blanko pozitivna kod većine? Ipak, smatram da je svima jasno da je integracija u evropsku uniju pre ili kasnije neminovna. Bolje pre, jer ne treba da budemo crna rupa u regionu. Meni se lično ne dopada to što nas mnogi putevi zaobilaze. Sreća da ima toliko austrijskih firmi ovde, oni brinu o sebi i svom, ali na taj način i o nama.

DOMAR

- POSAO ambasadora ima veze sa domarskim. Ambasador često ima funkciju fikusa u predsoblju. Beč nije mesto gde dođete sa svojim konceptom, pa ga sprovodite. Nisam otišao u Rodeziju da napravim nešto iz početka. Pokušavam da kažem nešto u prostoru gde su reči istrošene. Dovoljno je da svoje govore sam pišem - jednog dana objaviću knjigu, kao ono "Tito - Govori i članci".

POHVALE

- ČESTO se dešavalo da me hvali neko ko samo zna da sam pisac, pa kaže da imam deset knjiga na nemačkom jeziku. I to se prenosi i konstatuje: To je divno. A, što bi to bilo divno ako ništa moje nisu pročitali. Otkud znaju da je to divno? Bez obzira na to, oni ponavljaju: A, srpski ambasador?! Pisac! I to je to. Verovatno bih i ja tako reagovao.

Dragana Matović

19.04.07

„Nikada nisam želeo slavu, već poštovanje i autoritet. Ali do toga se kod nas dolazi samo estradom. U tu močvaru nisam zalazio. Jedino estrada pruža moć, jer u našoj palanci ne postoji ni poštovanje, ni istinski autoritet. (...) Jedini problem je stomak. Da li ga imaš ili nemaš? (...) Nije problem u moralu, već u stomaku. Sudbinu nam određuje stomak“, napisao je Dragan Velikić u najnovijem romanu „Ruski prozor“ („Stubovi kulture“) koji je juče u podne predstavljen u Beogradu (Galerija „Artget“), a u večernjim satima i u Somboru, gde se i odvija dobar deo romana.

U razgovoru za „Blic“ autor kaže da je sintagma „ruski prozor“ metafora šanse koju, pre svega, u sebi samima možemo naći.
„Metafora mogućnosti da se kroz neko takvo prozorče može izaći iz samog sebe i predahnuti u nekoj čvrstoj tački koju, da se razumemo, niko ne daje i ne poklanja nego je sami stvaramo.“

Vaši junaci se suočavaju u teškim društvenim okolnostima sa istorijom i sa pitanjem kako u tim okvirima sačuvati svoja najbolja uverenja?
- Nema tu velikih pretumbacija ni mistifikacija. Mnogi filozofi su govorili o putu do sebe, o imperativu - spoznati sebe. U mladosti vam to može zvučati tako obično, čak banalno. Međutim, što vreme više odmiče, uviđamo dubinsko značenje te spoznaje; biti iskren prema sebi. Svako voli da u tom bilansu, kad podvuče crtu ipak bude u plusu. Naravno da u svemu tome ima i mnogo lažiranja, štimovanja reztulteta. Ali taj put spoznaje je neophodnost. A pisanje je zaista otvaranje.

Upućeni ističu da je ovo, za sada, vaše najzrelije delo?
- U jednom trenutku više nemate kalkulacije tipa mlad pisac, pa publika, pa kritika, pa kao trend ili pokušaj da pogodi baš taj nerv koji donosi tiraže ili nagrade... Sve su to faze kroz koje se prolazi. Čovek se stalno osluškuje. Pisanje jeste osluškivanje, podrhtavanje i to jeste slika sveta koja se menja kao što se menja i naše lice. Spoznavati sebe, biti iskren prema sebi - to je nešto vraški teško. Mislim da rast umetnika, pa i čoveka uopšte uzev, jednostavno nije moguć bez tog pogleda u ogledalo i sagledavanja svih mogućih minusa i pluseva, propusta, negativiteta. To je katapult koji odbacuje naviše.

Nije li „Ruski prozor“ pre i posle svega ljubavni roman?
- Ne bih prepričavao roman, ali ono što je novo u ovoj knjizi u odnosu na moje ranije knjige jeste količina humora i priče o ljubavi. Nikad ni s kim nismo slučajno, ni kada ne volimo, ni kada nam nešto smeta, ni kada je ovo ni kada je ono... Nikada nije slučajno. Ono što verovatno dobro znaju, recimo, psihijatri ili advokati - čudo vezanosti između ljudi, i ljubavi naravno, svedoči o neverovatnosti raznih priroda odnosa koji povezuju jednog muškarca i jednu ženu. Najvažnije da se čovek suoči sa sopstvenim priznanjem određenog odnosa onakvog kakav jeste.

Jedan od vaših junaka kaže da žene vole one koji ne glume sebe nego su ono što su i potom dodaje: „Nemoj samo o moralu“...
- Ono što me fascinira u literaturi, recimo kod majstora Singera i niza drugih pisaca, to je autentično slikanje određene veze. Veliki pisac Margaret Jursenar je jednom rekla da prava knjiga počinje da se piše onog trenutka kada autor više nema nikakvu kalkulaciju u pogledu toga da i neuspeh te knjige može nešto bitno promeniti u životu. To nije razočarenje, da se razumemo, i ne mora biti nikakva minus faza. Jednostavno, to je tako a uvek imamo izbor da li će čaša biti polupuna ili poluprazna.

Da li je vaša čaša polupuna ili poluprazna?
- Sklon sam da govorim poluprazna da ne bih doveo u pitanje punu čašu.

Vodostaj Srbije kod Beča

Kako amasador Velikić vidi realan društveni kontekst, okvir u kome žive stvarni likovi?
- Vodostaj Srbije kod Beča je sasvim u redu. Odgovoran sam za to kao i čitava ambasada. Kad kažem Beč mislim i na Ahtisarija i na pregovore o Kosovu i druga pitanja. Pre svega govoreći o bilateralnim odnosima - jednostavno, odnosi sa Austrijom su odlični i inače bili, a i sada su. Predstavljanje Srbije u funkciji ambasadora nije lako zbog guste agende. Što se pozicije Srbije tiče, budimo realni, odraz je činjenice da je dug put od onog minusa u kojem smo bili i u kojem još uvek, na neki način, jesmo. Osetljiva je pokorica dobre slike koja se uhvatila. Treba bar par godina hoda u plusu pa da možemo da rizikujemo nekakav, da kažemo, pogrešan pokret. Prosto, stereotip je užasno jak i ne ruši se lako. To ne znači da treba da šenimo, ali ne bi trebalo da pravimo greške.

Autor: Tatjana Nježić

15.04.07

Beč, aprila – Srpski pisac Dragan Velikić, koji je već dve godine na dužnosti ambasadora Srbije u Beču, najzad je završio svoj roman „Ruski prozor” koji je počeo da piše pre pet godina. Knjiga izlazi ovih dana u izdanju „Stubova kulture” i biće predstavljena u Beogradu 17. aprila u podne, u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, a istog dana uveče i u Somboru jer se, kako autor kaže, odrastanje glavnog junaka knjige dešava u ovom gradu iako se ime grada ne pominje.

Sa Velikićem piscem razgovarala sam ovih dana u rezidenciji naše ambasade u Beču mada on tvrdi da pisac i ambasador Velikić ne postoje odvojeno, odnosno da je u njegovom slučaju reč o simbiozi u kojoj pisac pomaže ambasadoru. Uostalom, kako sam kaže, on je jedino i mogao da bude ambasador u Austriji ili Nemačkoj, jer je tu mnogo prevođen (njegove knjige prevode se na nemački od 1990. godine), ima dosta kontakata, a sam Beč, u koji dolazi već petnaest godina, prisutan je u mnogim njegovim romanima.

Ipak, dok u opuštenoj atmosferi priča o novoj knjizi i citira svog junaka koji kaže da je jedina muka u pisanju „kada čovek ne može da se otključa, kada nije u stanju da progovori iz pravog sebe”, Dragan Velikić kao da ponovo postaje „one man band”, kako sebe, inače, često predstavlja.

Šta se desilo kada je „one man band” prihvatio izazov ambasadorskog mesta, i to u trenutku kada je imao tri četvrtine završenog novog romana?
Desilo se to da je prvih godinu i po dana roman stajao netaknut. Pre nego što sam došao na mesto ambasadora živeo sam kao profesionalni pisac i imao „večnost svakoga dana”. Ambasadorsko mesto, pogotovo u Beču koji ima ogromnu dijasporu, u kojem su vođeni pregovori o Kosovu i koji je u prvo vreme mog boravka bio prestonica EU, donosi popunjenu agendu do poslednjeg daha. Tek u poslednjih šest meseci uspeo sam da se organizujem i da ustajem rano kako bih u zoru pisao po dva sata i završio roman. Posle ove knjige, napraviću predah.

Naslov „Ruski prozor” je metafora, ali kakva?
Ruski prozor ili fortočka je prozorčić veličine sedam sa osam centimetara koji se otvara kada je niska temperatura. On je suviše minijaturan da bi se prostorija ishladila, ali pomaže da se izluftira. Dakle, daje svežinu, ali ne hladi. Kada sam pre deset godina boravio u jednoj staroj kući u Hamburgu, soba je grejana celu noć, jer je napolju bio sneg, a taj prozorčić je sve vreme bio otvoren i tada sam saznao da ga zovu „ruski prozor”. Kasnije sam često nailazio na njih, svako to drugačije zove, jedino je u Hamburgu u upotrebi „ruski prozor”. Zašto sam se vezao za to? Ruski prozor ima tu metaforu da uvek postoji način da se pobegne iz sebe, da se povremeno zbriše iz situacije u kojoj se nalazimo, a da se ne nanese mnogo štete. Na nekoliko mesta u romanu postoji taj motiv. Kada se knjiga pročita, vidi se da naslov duboko pristaje, da ga nisam izmislio po svaku cenu.

Koliko je posao ambasadora, krcat svakodnevnim susretima koji troše, uticao na poslednji deo romana?
U podnaslovu „Ruskog prozora” stoji da je to roman omnibus. On se ne sastoji iz tri romana, već iz tri celine, zasebne ali duboko povezane. Prva se zove „Zapisi iz života malog građanina”, drugi „Vozovi” a treći „Neke druge priče”. Moje iskustvo ambasadora jeste uticalo na treću celinu romana, ali ne po motivima. Ubeđen sam da je, kada sam završio knjigu, skala emocija bila mnogo bogatija. Godinama sam bio samo pisac i novo iskustvo je donelo širi dijapazon. Svaka knjiga na neki način jeste posledica načina života. Ja lično se užasavam „kabinetskog pisanja”, izmišljanja situacija. Pisanje nije izmišljanje, već primećivanje.

„Ruski prozor” će se, pretpostavljam, ubrzo pojaviti i na nemačkom?
Da, do kraja godine. Ranije sam bio kod austrijskog izdavača koji je objavio šest-sedam mojih knjiga, a sada sam prešao kod nemačkog DTV („Nemačka džepna knjiga”), u čijem će izdanju izaći i „Ruski prozor”, a postoji ideja da se objave i neke moje ranije knjige. DTV dosta objavljuje književnost, ima veliku moć na tržištu, široku mrežu i knjižari ga vole.

Svojevremeno ste dosta kritično pisali o našoj književnoj sceni, o njenim kuhinjama i klanovima. Sad kad ste se malo udaljili od toga, kako razmišljate o tom fenomenu?
Fenomen kuhinja i klanova je svuda isti i oduvek je postojao, ali je kod nas, usled svega što se dogodilo, malo preterano. I zato će biti potrebno i više vremena da se stvari normalizuju. To je kao kada se nasip sruši i reka se izlije. Treba vremena da počne ponovo da teče. Sve je zakon fizike. Već godinama imamo iskustvo kako se za medije prave priče o uspesima srpskih pisaca u inostranstvu i taj model je ostao do danas. Sve je postalo važnije od same knjige. To je fenomen koji je došao do obesmišljenosti, ali ja sam shvatio da ne možemo da se ljutimo zbog toga. To je kao kada bismo se ljutili na kišu.

Takođe ste upozoravali na činjenicu da se godišnje u Srbiji dodeljuje oko 400 književnih nagrada?
Kasnije sam razmišljao o tome i shvatio da je tu reč o prikupljanju bodova za penziju. Pošto sam i sam u godinama kad već razmišljam o penziji, raspitao sam se i saznao da su dve glavne stavke za penziju pisca prevodi i nagrade. Mnogo je teže doći do prevoda, jer ne može neka knjiga iznebuha da bude prevedena na finski i da tamo bude genijalna. Da bi bila prevedena, ona mora da bude dobra. Dakle, oni, koji nemaju prevode, prikupljaju poene za penziju nagradama koje se dele po sistemu „ti meni, ja tebi”. Ako se godišnje dodeli 400 književnih nagrada, to znači da je za poslednjih petnaestak godina nagrađeno oko 6.000 knjiga, što uopšte nije naivno!

Stomak

Jedini problem je stomak. Da li ga imaš ili nemaš? I ne pomaže tu zavirivanje u biografije. Jer, tamo ima svega sem stomaka. Kakav je nečiji stomak, to nigde ne piše. O tome se grobno ćuti. Stomak je meko mesto i krije se oklopom, svejedno da li si kornjača, jež ili umetnik. I zato, ako ti je stomak osetljiv, ne krivi druge zbog toga. Nije problem u moralu, već u stomaku. Sudbinu nam određuje stomak.

(Odlomak iz romana „Ruski prozor”)

Gordana Popović

19.01.08 Vijesti

Za svoj sedmi roman "Ruski prozor" Dragan Velikić dobio je Ninovu nagradu za roman godine. Prije 20 godina, kada je 1987. Ninovu nagradu za roman "Forsiranje romana rijeke" dobila Dubravka Ugrešić, u najužem izboru bio je i prvi roman Dragana Velikića - "Via Pula". Za dvije decenije još pet njegovih romana bili su u najužem izboru za knjigu godine koju dodjeljuje beogradski nedjeljnik NIN. U tom periodu Velikić je izgradio osoben i prepoznatljiv književni izraz, većina njegovih romana prevedena je na desetak jezika, najviše na njemački i mađarski jezik.
U podnaslovu "Ruskog prozora", objavljenog u izdanju "Stubova kulture", stoji da je to roman omnibus. Roman sačinjavaju tri međusobno povezane, zasebne cjeline: "Zapisi iz života malograđanina", "Vozovi" i "Neke druge priče". Prvi dio predstavlja monolog nepokretnog dirigenta Danijela koji on govori u diktafon njegovog šetača Rudija Stupara. "Vozovi" se fokusiraju na život Rudija Stupara koji iz vojvođanske varoši dolazi u Beograd kako bi upisao glumu, međutim, završava germanistiku, potom radi kao profesionalni šetač invalida, među kojima je pored dirigenta i stara glumica Marija Lehotkaj. Stupar će promijeniti mnoge poslove, biće kelner u Budimpešti, magacioner robne kuće u Minhenu, radnik pogrebnog preduzeća. Sa Stuparovim ličnim usponima i padovima prepliću se i događaji s kraja devedesetih godina prošlog vijeka. Treći dio romana predstavlja zbir više glasova, ljudi bliskih glavnom junaku, što djeluje poput naknadnih zaključaka i ličnih stavova.
"Ruski prozor" je roman-prizma u čijem je središtu Rudi Stupar. Kroz njegovu ličnost se prelamaju sudbine drugih, a i drugi su ti koji svjedoče o njemu. Kroz ličnost glavnog junaka Velikić varira ideju propuštenih prilika (ili životnih vozova) koji kasnije čovjeka usmjeravaju u određenom, najčešće neželjenom životnom pravcu. Rudi je želio da bude glumac, pa i pisac, a završava kao perač leševa u mrtvačnici, a možda i sa dijagnozom ludila
Što se tiče same metafore naslova romana "Ruski prozor", ona upućuje na šanse i mogućnosti koje mi u sebi samima možemo naći. Ruski prozor ili fortočka je prozorčić sa rezom, koji postoji u kućama u Sibiru, a služi za ventilaciju prostorija, za dotok svježeg vazduha. Naslov romana u jednu ruku je metafora koja ukazuje na mogućnosti da uvijek u nama samima postoji način da se pobjegne iz sebe, da se povremeno odmakne od situacije u kojoj se nalazimo i iznađe pravo rješenje. Na nekoliko mjesta u romanu postoji taj motiv i vidi se da naslov (iako naizgled čudan) u potpunosti odgovara sadržaju knjige.
Svoju sopstvenu književnu poetiku u jednom od naših razgovora Velikić je objasnio sljedećim riječima: "Ono što mene zanima u literaturi je taj lirski zamah, a opet epsko sažimanje vjekova. Ti široki prostori, ptičija perspektiva, taj sveznajući pripovjedač koji nije pretenciozan, to muklo valjanje istorije kroz svijest individue". U slučaju Dragana Velikića, smatram da Ninova nagrada neće značiti vjetar u jedra ovom piscu. Za njega odavno znaju i o njegovim knjigama govore strani kritičari, pa i poznati svjetski pisci. Brojni prevodi njegovih knjiga već postoje. I "Ruski prozor" je već preveden na njemački i mađarski jezik. Izvjesno je da će zahvaljujući Ninovoj nagradi dobiti više domaćih čitalaca, a trebalo bi konačno da ga se sjete i u Hrvatskoj, gdje je 1991. godine u znamenitoj ediciji "Hit" izdavačke kuće "Znanje" objavljen njegov roman "Astragan" koga nazivaju i posljednjom jugoslovenskom knjigom, jer je objavljena sredinom 1991. godine u groznom političkom trenutku.
Još jedan je razlog što bi Velikić tebalo da postane poznatiji u Hrvatskoj. Dobar dio Velikićevih romana dešava se u Puli, gradu u kome je on odrastao i živio do studija, a svakako je kuriozitet da Velikić nikada u Puli nije imao književno veče. Pula je grad koji je zahvaljujući romanima "Via Pula", "Astragan", "Severni zid" "Danteov trg", "Dosije Domaševski" postao poznat književni toponim, a i u Crnoj Gori bi trebalo da se zna da se ovaj pisac u romanu "Hamsin 51" bavio između ostalog i Njegoševim tragovima u Veneciji. U “Ruskom prozoru” dio romana se odigrava u bezimenom primorskom gradu za koga se da naslutiti da je Pula (mada se Pula kao grad imenom ne pominje).
Dragan Velikić je rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je svjetsku književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke djelatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas i Reporter. Od juna 2005. je ambasador Srbije (i Crne Gore, do sticanja njene nezavisnosti) u Beču. Osim pomenutih, Dragan Velikić je napisao i roman “Slučaj Bremen”, knjige priča: “Pogrešan pokret” i “Staklena bašta”, knjige eseja: “YU-tlantida”, “Deponija”, “Stanje stvari” i “Pseća pošta”.
Još nekoliko zanimljivosti vezanih za ovog pisca: Velikić je drugi ambasador dobitnik Ninove nagrade (prošle godine je to bio Svetislav Basara, bivši ambasador SiCg na Kipru). Iako je generacijski blizak mnogim savremenim piscima, Velikić nikada nije bio pisac “grupe”, niti je imao kritičare koji “odrađuju” za njega. On je izraziti individualac čije se stvarlaštvo ne da porediti sa nekim drugim savremenim domaćim piscima (mada me neki pasaži njegove proze neodoljivo podsjećaju na Zebalda!). Velikić je u mladosti svirao klavijature u rok bendovima “Pop mašina”, “Džentlmeni”, “Siluete”, “Mojra” i pratio Zdravka Čolića i Kemala Montena na jugoslovenskoj turneji.

Vujica OGNJENOVIĆ

17.01.08 Vreme

Nova knjiga Dragana Velikića, uprkos nekim "ugrađenim manama", trijumf je njegove spisateljske veštine i jedan od njegovih vrhunaca
piše: Teofil Pančić
U dobro uređenom svetu trebalo bi da postoje specijalni vagoni za majke sa decom. Zašto bi nedužan svet podnosio teror tih bića? I ne smetaju meni deca u vozu zato što plaču, ili što prave buku. Smetaju mi što kidišu na moje misli, jer, i kada su lepo vaspitana, njihov pogled je nepodnošljiv. Tim pogledom ja gledam sebe, i prepoznajem se u prestrašenom dečaku na pozornici duboko porinutoj u prošlost, među kulisama kuće u kojoj sam odrastao.
Hajde da se odmah pozabavimo "kontekstom", pa da ga se ratosiljamo: Ruski prozor (Stubovi kulture, Beograd 2007) osmi je roman Dragana Velikića, i prvi koji će dobiti romanesknu The Nagradu. Osim, naravno, ako je ne dobije. Ako mu promakne, izroniće ono čuveno "Zar opet?"; ako ga ne mimoiđe, nastupiće ono još čuvenije "Zašto baš sad? Nije li to vraćanje nekih starih dugova?" (isto su tako lane smarali i oko Basare). Pa dobro, da li je Ruski prozor zaslužuje? Da, baš kao i najmanje dva Velikićeva romana pre ovog. I baš kao i par nekih prošlogodišnjih romana koje nije napisao Velikić. Ali, da li je sve to uopšte važno? Dakako da jeste, na jednom nivou. Ali se to ovog teksta – kao ni samog romana – baš i ne dotiče.
Ima tu, doduše, nečega drugog: ovaj je roman – nezavisno od namera svog tvorca – nekako nagradibilan, u onom smislu u kojem se za neke filmove kaže da su "festivalski", a ne "bioskopski". Drugim rečima, Ruski prozor je, što bi rekle filmadžije, rasni arthouse. To samo po sebi nije ni dobro ni loše: u te se fioke trpaju i remek-dela i neviđeni daveži. On je nesumnjivi trijumf Velikićeve zanatske veštine; u pravu je zato Slobodan Vladušić kad piše i "glavni junak Ruskog prozora je stil kojim je pisan". Odatle kreću i vrline i problemi ovog romana. Recimo, svaki će ljubitelj Via Pule i Astragana lako uočiti koliko je Velikić u međuvremenu sazreo i usavršio svoj izraz, ali će, možda, takođe sa zebnjom primetiti da je nevolja sa Ruskim prozorom u tome što ovoj vrlo brižljivo izgrađenoj proznoj konstrukciji ne nedostaje baš ništa, osim tek jedne stvari: središta, ose, nekog razaznatljivog razloga za priču. Ili će se čitalac barem tokom čitanja romana uloviti u takvom raspoloženju, ali će ga na kraju možda i prevazići, ukoliko ipak "kupi" Velikićev finalni obrat. Recimo da je to, manje-više, slučaj sa dolepotpisanim.
Velikić je svoj "roman-omnibus" realizovao u tri veoma asimetrična poglavlja. U prvom je narator Danijel, ostareli dirigent uglavnom nerealizovane umetničke karijere, koji ispoveda svoj život – proveden negde između severnog Mediterana i Beograda, uz Panoniju i Nemačku/Austriju neizbežnih mizanscena Velikićevih knjiga – sagovorniku o čijem identitetu ništa ne znamo. U drugom poglavlju, koje je okosnica romana, taj će se slušalac pojaviti na sceni: Rudi Stupar, mladić iz vojvođanske varoši, nesuđeni glumac, koji devedesete godine provodi u potrazi za svojim identitetom, intelektualnim koliko i ljubavnim. Pisac povlači Stupara kao kakvu šahovsku figuru po koordinatama priče, od zavičajnog gradića (u kojem se, mada to nije osobito bitno, kao model da razaznati Sombor: manji panonski grad, ali dovoljno veliki da ima profesionalno pozorište; iz Beograda se tamo putuje preko Novog Sada, a nije Subotica; ergo...), preko sedam beogradskih godina koje je proveo ne uspevajući da se ukoreni ni u sopstvenom životu, a kamoli u tom gradu koji će mu – baš kao i njegovom ocu, provincijskom novinaru sa nerealizovanim pretenzijama – ostati neosvojiv, te preko Budimpešte i Minhena, pa sve dalje na sever, do Hamburga, u kojem će se zatvoriti krug odrastanja i potrage za sopstvenim mestom pod suncem. Ta se decenija Rudijevog traganja za samim sobom vremenski poklapa sa apokaliptičnim dobom Srbije, no taj je "istorijski kontekst" u romanu samo nekakva pozadinska buka, važan možda tek utoliko što je Rudija lakše katapultirao odavde; izuzetak je epizoda sa vremenom NATO – bombardovanja, kada su u Budimpeštu pohrlile desetine hiljada beogradskih fensi izbeglica, što Velikić ne propušta da ironijski prokomentariše...
Možda je najveća vrlina Velikićevog pisanja, koja je uvrhunila baš u ovom romanu, njegovo izvanredno prefinjeno osećanje za "životni" detalj koji prikazuje i priziva sa gotovo šamanskom moći materijalizacije, bilo da je u pitanju predmet (poput limene Julius Meinl kutije za kafu), kuća, terasa ili gradska ulica, trg gledan sa prozora, ljubavni par koji promiče niz kej... Uopšte, Velikić je izvanredni pesnik Grada, a u ovom je romanu to pre svega Budimpešta, taj gizdavi kraljevski grad koji ipak ne dobija baš svake godine ovako uspelu, znalačku, ljubavnu, a opet sasvim nesentimentalnu, na prvi pogled čak "distanciranu" posvetu...
U središtu priče Ruskog prozora Rudijev je zamršeni porodični prtljag, gorki provincijski kompleks nesnađenosti u "širokome svijetu" (D. Rundek) i istovremenog snažnog i požudnog osećanja pripadnosti toj bujici, pa gde god ga ona odvukla, te samoća kao nemogućnost pronalaženja načina za približavanje Drugom, samoća koja se – kada se njen "bukvalni" i telesni vid jednom ipak prevaziđe – pretvara u seriju grozničavih avantura sa poznatima i nepoznatima, a sve u Stuparovom traganju za... čime, zapravo? Pa, za samim Stuparom, za njegovom ulogom u "podeli" sveta. Treće poglavlje samo je kratki appendix, u kojem junaci koji defiluju romanom – živi i mrtvi, "stvarni" i "izmišljeni" – iz svog, do tada nečujnog glasa svode račune s Rudijem. No, "stvarni" je kraj romana nekako pre na kraju drugog poglavlja, i taj kraj zapravo relativizuje sva čitaočeva saznanja: spolja gledano, Rudi je blizu egzistencijalnog dna, no istovremeno on se "pronalazi" – ili to samo zamišlja, u nekom već bunilu propasti?! – u ulozi pisca. I što je on više Pisac, to su svi likovi Ruskog prozora nekako manje Velikićevi, a više Stuparovi likovi, naročito Danijel, koji i sam već dvoji o svojem postojanju... Izvanredno vešto, upečatljivo Velikićevo majstorstvo: prvo poglavlje (inače najbolji deo knjige) pokazuje se retroaktivno kao moguće tek Stuparov literarni prvenac, a i ostatak knjige je, bogme, pod sumnjom... Krug se, dakle, na koncu zatvara, povratkom Rudijevim na onaj poslovični "kaptolski kolodvor", dole u panonskoj prašini, mada o tome činu, a naročito o onome "što je bilo posle" nećemo zapravo saznati ništa, biće baš zato što je sve važno već rečeno: ljubav je neuhvatljiva, stalno izmičuća, ona prvobitna toplina života neponovljiva je, tek ponekad blesne neki njen daleki eho, a ipak ćeš provesti ostatak života cunjajući u potrazi za njom; Ispunjenje u samome sebi je jalovo, a u Drugome nedostižno; šta preostaje? Knjiga, to je jedino sigurno. Ona je, možda, baš ta malena fortočka, taj "ruski prozor", dakle, maleni prozorski okvir za ventilaciju, kroz koji se možeš provući kada drugog izlaza više nema. A to nije tako malo. Uprkos izvesnim gorenavedenim "ugrađenim" falinkama, Ruski prozor je vredan svake pažnje, kao jedan od dosadašnjih vrhunaca jednog od najboljih savremenih srpskih pisaca.

07.12.07 Polja

U životu ništa više ne može da se ispravi, može samo da se zaboravi. Ova je rečenica Mihaila Bulgakova, možda, mogla da se nađe na kraju ovog teksta, kao njegov zaključak ili rezime. A možda treba poverovati rečima koje neprestano došaptava jedan od glasova iz romana Ruski prozor: „Zajebi hronologiju, sve što ne dobiješ na početku čeka te na kraju, sve što zgrabiš preko crte moraćeš dvostruko da platiš.“
Odrednica „roman – omnibus“, koja stoji u podnaslovu nove knjige Dragana Velikića, najavljuje sintezu različitih priča, spojenih sličnim motivima ili istim junakom. Ako imamo u vidu najtransparentniji nivo romana, ovakvo određenje je sasvim opravdano: tri njegove celine predstavljaju tri različita pripovedna obrasca. Zapisi jednog malograđanina su monolog nepokretnog dirigenta Danijela, „izdiktiran“ u diktafon njegovog šetača. Drugi, najobimniji deo romana pod naslovom Vozovi, priča je o mladom Rudiju Stuparu ispričana u trećem licu, dok treći deo – Neke druge priče – nije ništa drugo do polifonija glasova onih likova koji su, na razne načine, protutnjali kroz Rudijev život.
Šta je, onda, vezivno tkivo koje spaja ove tri celine? Ima li ovaj roman glavnog junaka? I da li je to Rudi Stupar?
Ko je uopšte Rudi Stupar? Sin jedinac, mladić iz vojvođanskog gradića koji dolazi u Beograd da bi upisao Akademiju dramskih umetnosti, (ali, ipak) neostvareni glumac, student germanistike, profesionalni šetač invalida, kelner u kafiću Gete instituta u Budimpešti, magacioner robne kuće u Minhenu, radnik pogrebnog preduzeća „Paradizo“ u Hamburgu... Pisac u pokušaju. Ljubavnik u pokušaju? Čovek kojeg u jednakoj meri određuje ono što nije postao, koliko i ono u čemu je uspeo. Jer, „i propušteno jeste biografija. Određuju nas naizgled nevažne stvari.“
Rudi je dobio ime po mladalačkoj simpatiji svoje majke. Tako ga je njegovo vlastito ime delimično odredilo kao metaforu nečijeg neostvarenog života, nečije neisprobane mogućnosti. Njegovo prezime, međutim, pružilo mu je šansu da u sebi prepozna „onoga koji stupa“, onoga ko ne bi morao da se pomiri sa jednim takvim životnim principom kakav je princip konačnog izbora. U tom smislu, kombinacija njegovog imena i prezimena, simbol je sinergije suprotnosti – očeve pomirljivosti i majčinog nepristajanja na „poželjno“ i „ispravno“. Konačno, „energija je konstanta naše genetske formule.“
Istorijsko vreme i okolnosti u kojima živi Rudi Stupar značajni su samo kao katalizatori njegovog kretanja, akcije, potrage za samim sobom. Studentski dani u Beogradu devedesetih godina prošlog veka i posao profesionalnog šetača iz oglasa omogućili su mu da sklopi poznanstva sa nepokretnim muzičarom Danijelom i nekada slavnom glumicom Marijom Lehotkaj, čije je životne priče slušao i beležio, snimajući ih pomoću diktafona. Pa ipak, biti beležnik tuđih životnih priča bez vlastitog životnog iskustva, nešto je poput pisanja bedekera za grad u kojem nikada nisi bio. Otuda su činjenice vezane za društveno-političke okolnosti pre i neposredno uoči bombardovanja 1999. godine, iskorišćene samo kao uverljiv razlog da se Rudi pomeri iz Beograda, da se nađe u Budimpešti, „Srpskoj Kazablanki“, tadašnjem privremenom stecištu intelektualne i umetničke srpske elite. A tamo će linije raznih života naći svoju tačku preseka upravo u životu Rudija Stupara.
Može se, dakle, reći da je i Rudijev život, na neki način, omnibus načinjen od delića tuđih života kojima (ni)je želeo da pripada. Glavna ideja romana Ruski prozor mogla bi biti suočavanje sa željom da se prožive sve mogućnosti, da se isprobaju svi mogući životni tokovi, ideja samog junaka da je mogao biti „baš sve“. Ali ne radi se samo o tome. Pitanje je da li je to što čovek priželjkuje u vezi sa vlastitom budućnošću njegova originalna kreacija, ili tek kompilacija onoga što se drugima već dogodilo, kompilacija nečijih tuđih iskustava. Da li se može napraviti sopstveno poreklo? Da li je Rudi Stupar samo kolekcionar tuđih sudbina, ili i kolekcionar tuđih identiteta? Drugim rečima, da li je Rudi pisac, ili glumac? I šta je od toga više: ono što tek treba da postane, ili ono što nikad nije uspeo da bude?
Nakon što poveruje u zavodljivu mogućnost da „adresa stvara događaje“, Rudi s vremena na vreme menja prebivalište u potrazi za svojom pričom, silazeći s voza na stanicama za koje zna da nisu njegova konačna odredišta. Poetika prostora u romanu Ruski prozor je poetika promene, pa zato, valjda, ni merne jedinice za vreme u ovom romanu ne mogu biti standardne: vreme se meri brojem likova koji su prošli kroz život Rudija Stupara i brojem priča koje su ti likovi stigli da mu ispričaju.
Svi ti likovi, manje ili više epizodni junaci Velikićevog romana, nisu smešteni u „galeriju likova“, već u „čekaonicu“. Nemaju svi jednako dobra mesta, niti iste šanse da se ukrcaju na voz (ili, bolje reći, na omnibus) koji saobraća na liniji Beograd – Budimpešta – Minhen – Hamburg. Neki od njih su bleđi čak i od modela na reklamama u peštanskom metrou, koje su se taložile u pamćenju Rudija Stupara. Neki se, možda, suviše lako zaboravljaju da bi se njihovo pojavljivanje u romanu moglo bilo čime opravdati. Pa čak ni potrebom da se živi i mrtvi sakupe na jednom mestu, kako ništa ne bi bilo „ni daleko, ni blizu“. Ukratko, čini se da su pojedini likovi, čija je funkcija verovatno trebalo da bude čvršće motivsko povezivanje triju celina romana i upućivanje na piščev jasan stvaralački koncept – upravo suprotno – doprineli rasplinjavanju i narušavanju u principu dobro osmišljene kompozicije.
A kompozicija romana Ruski prozor zanimljiva je iz više razloga. Na nju, donekle, utiče činjenica da Rudi kao junak romana nema jasno zacrtan cilj, što znači da ni njegovo vreme nije linearno, već kružno. Na ciklično proticanje vremena u romanu ukazuju i neka Velikićeva formalna rešenja, kao što je relativizovanje početka i kraja kroz simbolično „zatvaranje kruga“. Ne slučajno, reklo bi se, i nikako bez veze sa koncepcijom Rudijevog lika: jer Rudi Stupar oduvek ima strah od svake vrste kraja, i jedini način da kraj prihvati jeste, očigledno, da poveruje kako kraj može da bude početak. Upravo iz ovih razloga teza o eventualnoj suvišnosti poslednjeg dela romana – Neke druge priče – mora biti uzeta sa rezervom: iako manje ubedljiv i manje efektan u odnosu na prve dve celine, ovaj deo omogućava uspostavljanje ciklične forme teksta. „Ako se dobro organizuješ, sve ti je usput“, dodaje, kao uzgred, jedan (čitaocu prepoznatljiv) glas u Nekim drugim pričama, na samom kraju romana Ruski prozor. Ali čitalac to zna i pre nego što stigne do poslednje rečenice knjige, jer se istom rečenicom završava i njen prvi deo – Zapisi jednog malograđanina.
Ritam štektanja šivaće mašine, ritam mašine za kucanje, ritam kloparanja vagona, ritam promene adresa, ritam smenjivanja različitih likova u Rudijevom životu, ritam u kojem hramlje jedna od njegovih ljubavnica – sve je to isti, sinkopirani ritam voza koji se zove „Rudi Stupar“, voza koji „povezuje svojim kretanjem sve te stanice koje bi bez njega bile puste“. Nesimetričan i isprekidan, ali ipak ritam, koji treba da simulira red i plan, da prikrije suštinsku „nesređenost“. Ritam povremenog provlačenja kroz mali otvor za ventilaciju, tzv. „ruski prozor“ – ritam povremenog opravdanog izostajanja iz samog sebe. Pogled kroz taj prozorčić je tek jedan kadar, ali Rudiju Stuparu je jedan kadar dovoljan da prepozna neko svoje novo „Ja“, i da krene za njim. On nema potrebu da bude „nadzornik čitave planete“, kao njegov sabesednik Danijel; on ne želi da pripada celini, neće da kontroliše svet. Bitno je naći se u što više kadrova. Sve drugo je stvar montaže, stvar kreacije. Pisac ili glumac – zapravo i nije važno. „Umetnik nikada nije na gubitku, jer je njegov život izvan kategorija koje važe za sav normalan svet“, govorila je Rudiju Marija Lehotkaj. I on je shvatio da „pisanje i nije ništa drugo do podrhtavanje u drugima“.
Ipak, u takvom Rudijevom pogledu na svet je, delimično, i koren njegovog suštinskog nesnalaženja sa tuđim prošlostima: on ne može da prihvati, tačnije – teško mu je da poveruje u bilo šta u čemu nije učestvovao. Zato mu nijedna slika nije dalja od one na kojoj su „Ona i On“, zbog toga nijedna od njegovih emotivnih veza uglavnom nije odmakla dalje od prostog pokušaja: uvek mu je bio pretežak teret postojanja onih pre njega. Zato se Rudi Stupar, verovatno, ne bi složio sa rečenicom sa početka ovog teksta, pozajmljenom iz romana Majstor i Margarita. Da, u životu se ništa ne može ispraviti, ali kako zaboraviti ono što se nije ni dogodilo? Kako se uopšte osloboditi tereta neisprobane mogućnosti? Možda tako što se postane pisac?
Neko drugi bi se, međutim, u Bulgakovljevoj rečenici lakše prepoznao. „Talozi prizora pritiskaju. Iz dana u dan proživljeno sve više preteže. Bekstvo je u zaboravu.“ Te reči je Danijel govorio Rudiju u diktafon, i ovaj tekst se ne završava slučajno baš njima. Kao što nije slučajan ni Bulgakov, u ovom tekstu, kao ni u Ruskom prozoru. Ovaj roman, ipak, kao i svaki omnibus, određuju naizgled nevažne stvari.

Nataša Polovina

28.08.07 Politika

Ko je glavni junak Velikićevog romana „Ruski prozor”? Rudi Stupar, nesuđeni glumac koga paradonžuanovske šetnje kroz urbane pejsaže Beograda i srednje Evrope dovode do samoprepoznavanja u figuri pisca? Ne, glavni junak „Ruskog prozora” je stil kojim je pisan. Savremeni čitalac bi mogao da se zapita zašto se ono što danas zovemo književnost nekada zvalo lepa književnost; Velikićev stil radoznalom čitaocu daje odgovor na to pitanje. Dakle, lepota stila: eto neke vrste izgubljenog vremena kome stremi svaka Velikićeva knjiga. Do nje se dolazi neprekidnim pokušajima da se rečenica zaobli, da se otupe ivice jezičke svakodnevice. Velikić se pri tome služi poetskim sintagmama kao što su tapiserija mladosti, mreže sna, ili rečima čije je značenje poznato, ali je njihovo prisustvo u svakodnevnom jeziku prilično retko. Stoga te reči nose sa sobom miris zadivljujuće stranosti.

Dogodi se, najzad, da pisac pred čitaoca podastre neki precizni opis u kome simboličku vrednost opisanog zamenjuje snaga i moć jezika da vizuelizuje predmete i prostor, učinivši ih tako elementima sveta jednog građanina. I pored očigledne želje Velikićeve rečenice da napusti ritam i leksiku svakodnevnog govora, ona pritom ostaje potpuno jasna. Piščeve rečenice nikada ne klize u sleng, u to lingvističko podzemlje, u nerazumljivo i strano građanskom osećanju mere. Čak i onda kada se junaci ježe građanskog reda i discipline, u romanu neće eksplodirati nikakva jezička bomba koja bi sav taj stilski red, tu poetsku osetljivost, raskomadala i digla u vazduh, nadajući se da će, kada padnu na zemlju, sve te reči zvučati nekako drugačije, neredovnije, nedisciplinovanije i paradoksalno

Dragan Velikić je, dakle, građanski pisac par excellance, ali ne u onom smislu u kome je to bio Pekić koga je građanstvo koliko oduševljavalo toliko i jedilo pa je u svojoj ironičnoj fantazmagoriji pokušao da istraži uzorke njegove propasti. Velikić je pre bliži Prustu i njegovoj potrazi za izgubljenim vremenom, preciznije rečeno, potrazi za izgubljenim stilom i izgubljenom građanskom lepotom. Velikićev stil je manufaktura jezičkog reda i discipline koja teži da stvori čistu i ničim uprljanu lepotu jezika. Ta ideja dodiruje rubove sveta o kome Velikić pripoveda, a rekao bih da upravlja i recepcijom njegovih romana. Pogledajte samo junake koji promiču stranicama „Ruskog prozora”! To su ljudi zabavljeni svojim tihim profesijama koji proizvode lepotu ili njome bave: „klasični muzičari, pedagozi, grafičari, istoričari, slikari”. Dodajmo tome i kapetane brodova – metaforu građanskog nemira koji u putovanju vidi zamenu za avanturistički život i politički angažman – i ne tako velike glumce, i dobićemo kamarilu finih ljudi koji znaju šta je red i onda kada žele da žive u neredu, dobićemo sredinu u kojoj se ta građanska lepota i kultura, lišena isto tako građanske brutalnosti u pravljenju para, oseća upravo kao kod svoje kuće. A kako je vreme te lepote isteklo, kao i vreme velikih umetnika spremnih da šest sati pre smrti ispravljaju rečenice u svom rukopisu, onda od lepote u romanima, ostaje samo lep stil, kao poslednja zaloga estetske funkcije lepe književnosti.

Ako čitalac „Ruskog prozora” pripada ili želi da pripada tom svetu, onda je sve u redu – Velikić je verovatno pisac koji u savremenoj srpskoj književnosti najupornije i najistrajnije doziva taj svet, voleći ga i onda kada ga se odriče. Međutim, bezbroj je primera koji nam pokazuje da književnost živi i na manje pristupačnim, manje građanskim mestima, i da joj nekada nije važno da bude lepa, već tačna u jednom, dubljem egzistencijalnom smislu. A tada se, tako mi se bar čini, reči ne biraju po lepoti, nego po oštrini njihovih ivica. Tako se i desilo da u nekim velikim delima srpske, ali i svetske književnosti, svet koji doziva Velikićev roman bude već skrhan i slomljen, dakle, zauvek izgubljen.

Slobodan Vladušić

12.07.07 Plastelin.com

"Taj čovek je menjao živote kao hotele", kaže u jednom trenutku epizodsita novog romana Dragana Velikića i tom rečenicom napravi metaforu pod čiji bi kišobran mogla stati suština vrlo složenog "Ruskog prozora". Pre svega zato što je jedna od glavnih tema romana pokušaj da se, kako će precizno i sa čežnjom reći jedan drugi junak, "istovremeno žive sve mogućnosti", "da se održi kontakt sa propuštenim životima", jer je "pravi identitet (možda) razliven u bezmerju propuštenog". Zaista je teško naterati čoveka da ne misli o onome što jeste, još je teže (samo)zabraniti mu da rekapitulira proživljeno i pita se kako je postao to što je sad, ali može biti da je najgorče i najteže čoveku da se oslobodi misli o tome šta je mogao postati i koje je sve druge živote mogao živeti da su okolnosti bile samo malo drugačije. Oko ovih tema, jedan od najboljih i najpoznatijih domaćih pisaca Dragan Velikić (1953), gradi svoju zanimljivu priču.

Za glavnu metaforu te storije bira zanimljivu metaforu ruskog prozora. "Ruski prozor ili fortočka je prozorčić veličine sedam puta osam centimetara koji se otvara kada je niska temperatura", objasnio je pisac suštinu tog pojma u ranijem intervjuu "Politici". "On je suviše minijaturan da bi se prostorija rashladila, ali pomaže da se izluftira. Dakle, daje svežinu, ali ne hladi. Kada sam pre deset godina boravio u jednoj staroj kući u Hamburgu, soba je grejana celu noć, jer je napolju bio sneg, a taj prozorčić je sve vreme bio otvoren i tada sam saznao da ga zovu "ruski prozor". Ruski prozor ima tu metaforu da uvek postoji način da se pobegne iz sebe, da se povremeno zbriše iz situacije u kojoj se nalazimo, a da se ne nanese mnogo štete."

Dva glavna junaka Velikićevog romana stoje pred ruskim prozorom. Ukoliko bismo smeli da se poigramo metaforom, onaj stariji, muzičar Danijel koji pravi inventar svog života, otvara to prozorče, pokušavajući da pobegne iz sebe i da lutajući po zimi svoga života, koja je hladna kao i ona sibirska za koju je prozor inače u orginalu projektovan, sretne sve propuštene mogućnosti, upravo onaj identitet razliven u bezmerju propuštenog. Onaj mlađi glavni junak, Rudi Stupar, poput svih junaka bildungsromana, tek treba da uđe u prostoriju iz koje je pomenuto prozorče jedini izlaz. Mora da vidi čitav niz mogućnosti koje pred njim stojem, da se konfrontira sa celim svetom kako to već junoše u bildungsromanima moraju, i da na kraju živi svoju sudbinu - sudbinu koja traži luftiranje. Danijel sabira propuštene mogućnosti, a Rudi ih vidi pred sobom, očajnički se trudeći da ih sve proživi. Sva ova problematika je u vrlo zavodljivom i pitkom romanu od tri stotine strana razblažena dobrom dramaturgijom i samim tim data na jedan nebanalan, pozadiniski način, bez bilo kakvog esejiziranja: da se konzumira i da se o njoj razmišlja tek ako čitalac to želi.

"Ruski prozor" je koncipiran kao "roman - omnibus". Sastoji se od tri (po dužini nesimetrična) dela. Priču otvara ubedljivo najbolji deo knjige, naslovljen kao "Zapisi iz života malograđanina", u kome upoznajemo dirigenta Danijela. Drugi deo knjige, sa naslovom "Vozovi" donosi nam priču o sazrevanju Rudija Stupara, mladića koji nije uspeo da upiše glumu, koji jeste završio germanistiku, postao profesionalni šetač iz oglasa i tom prilikom sreo nepokretnog Danijela, čiju životnu priču sluša i beleži, baš kao i životnu storiju stare glumice gospođe Marije Lehotkaj, sabirajući sve životne mogućnosti. Rudi traži sebe u vojvođanskoj provinciji, Beogradu, Budimpešti, Minhenu, Hamburgu, što "Ruski prozor" čini evropskim romanom. Šta Rudi Stupar na kraju postaje u nemačkom pogrebnom preduzeću "Paradizo"? Da li postaje pisac ili ludak? Da li samo pisac može živeti sve mogućnosti i držati u šaci bezmerje propuštenog? Omnibus završavaju (može biti pomalo suvišne) "Neke druge priče" koje nadopunjuju do tada otvorene živote i sklapaju slagalicu do kraja - slagalicu koja je pre trećeg dela možda već bila složena.

No, pre traganja za manama u "Ruskom prozoru", treba podvući najbitniju stvar. Novi roman Dragana Velikića duhovitiji je od svih njegovih prethodnih knjiga, naročito u prvom delu. Ta dobra doza inteligentne i stišane duhovitosti podupire simbolički plan motivacije. Pored toga što tera na smeh, duhovitost ovde ima i dodatnu svrhu. Ona slikovito opisuje odnose među karakterima, bez da pisac na takve stvari troši reči. "Nije dobro kad se mešaju svetlosti", kaže recimo Danijelova majka, pričajući o ženi koja je i danju držala upaljeno svetlo, te na kraju skoro oslepela. Desetak strana potom, kad pripovedač otvori priču o ocu koji je veći deo godine plovio na prekookeanskim brodovima, retko dolazio kući i tada se kroz dnevnu sobu kretao kao po brodu, pripovedač nam saopštava da otac nikada nije gasio svetlo za sobom. "Navika sa broda, gde po hodnicima i prostorijama potpalublja svetlo gori i danju i noću."

Pored duhovitosti, "Ruski prozor" krije u sebi još jednu dobru literarnu odliku. Naime, roman je pun zanimljivih karaktera. Nijedan od junaka nije običan. ("Još nikad nisam video triler u kojem je detektiv prehlađen.") Svi junaci - a ima ih više nego mnogo - neobični su i zanimljivi na svoj način, kao da su izašli iz "život piše drame" rubrika. Gotovo uvek sadrže neku čudnu ili bizarnu osobinu, čime nas Velikić za njih trajno vezuje. Danijelov deda, Miodrag, otpravnik vozova u stanici Sićevo, ima čudan hobi. Šeta pustom prugom i pravi kolekciju predmeta bačenih kroz prozore vozova. Čini se da je to sasvim nebitna digresija. No, pronađeni predmeti služe glavnom motivu, upućujući na sve živote koji su prugom protutnjali, skrećući pažnju na neke druge živote koje se vode, na propušetene mogućnosti o kojima će junak razmišljati dok drži srebrnu kašiku sa monogramom "Orijent - ekspresa". Sve to podupire "simboliku" priče, baš kao i različite palice koje drže dva različita dirigenta. Deda koji maše vozovima i Danijel koji stoji pred orkestrom.

"Ruski prozor" je rasadnik zanimljivih karaktera. To je morao biti, jer je to njegova tema. Junaci moraju videti propuštene mogućnosti i živote u likovima koje sreću, a svi oni su drugačiji, čudni, zanimljivi toliko da se o njihovim životima i poslovima mora pričati. Pravi primer takvog razgledanja je Rudijeva šetnja budimpeštanskim Bulevarom. Tražeći sebe, on gleda u upaljena svetla tuđih stanova i sluša ko u njima živi. "Oskar Bodor, sudija, bogata karijera pod ruskom haubom, tri puta je lomio desnu nogu na tenisu, veliki gurman, govori u snu. Katalin Beregi, vlasnica salona za umetničko štopanje, udovica, stalni posetilac poslastičarnice "Mocart" na Bulevaru, u ljubavnoj vezi sa krojačem iz Ulice Dob, koji je pre dvadeset godina u postavi jedng oficirskog šinjela našao svežanj novačanica od po sto dolara..."

Pitanje je koliko je lako piscu kada roman - pa taman on bio i omnibus - napuni tolikim karakterima. Dragan Velikić vrlo vešto vodi priču, trudeći se da ne zaboravi do kraja neke od likova. U priču, treba i to pomenuti, Velikić ponekad ubacuje i kratke anegdote koje fino začine roman, poput one o mađarskoj železnici. Naime, posle Trijanonskog mira, kada je Mađarska izgubila dve trećine teritorije, veliki problem su bile železničke okretnice, jer su se važna železnička čvorišta našla na tuđim teritorijama. Mađarska je godinama imala tehničke probleme u železničkom saobraćaju. Zašto ovo na kraju? Ne zbog toga što se u gužvi junaka u "Ruskom prozoru" piscu ponekad desi da se pojedini likovi zagube poput pomenutih okretnica, već zbog toga što je slučaj sa mađarskom železnicom tako dobra metafora cele Velikićeve priče. Ne ostaju li neka naša čvorišta zauvek na nekim tuđim teritorijama, nemamo li i mi problem da povežemo sve svoje linije? Moramo da čeznemo za svim onim mogućnostima koje smo videli a koje ne možemo iskoristiti. Moramo da se sećamo pruga koje smo videli, a kojima naš voz nikad više neće kloparati.

Autor: Mića Vujičić (Politika)

24.05.07

Metropolis
Osmi po redu roman Dragana Velikića, Ruski prozor, izasao je nedavno u izdanju Stubova kulture. Roman nosi odredjenje “omnibus“ ne samo zato što se formalno sastoji od tri raznorodne i medjusobno povezane celine, već i stoga što u širem smislu ovaj roman predstavlja zapravo omnibus, ili još preciznije voznu kompoziciju, mnogobrojnih ljudskih sudbina čije se putanje šire kako prostorno, kolosecima čitave Srednjoj Evropi, tako i vremenski, u prošlost do sudbinskih čvorišta predaka.
Metaforu vozova o sveobuhvatnosti sveta - inicijalno kišovske provenijencije, Velikić širi dalje ka mogućnostima susretanja ljudskih sudbina sagledanih u nizu segmenata putovanja (života) prepletenih na železničkim stanicama, čvorištima bivstvovanja. Ako je život putovanje, metafora geografije je još jedno od ključnih odredišta Velikićeve proze – geografske karte ne otkrivaju istinsku sliku predela, kao što ni istorija ne beleži pravi život.
„Širenje poznate geografije“ je poetička konstanta i ovog, kao i piščevih prethodnih romana. Insistiranje na detaljima, na predmetima, naoko beznačajnim momentima ovu prozu ispunjava specifičnom poetikom praznine bremenitom značenjima, bliskoj naraciji Muzila, Kiša, Zebalda ili Handkea . Nemogućnost da se obuhvati celina jedne sudbine je istovremeni podsticaj da se za identitetom junaka traga i kroz sporedne koloseke jedne životne putanje. U poglavlju naslovljenom „I propušteno jeste biografija“, jedan od likova u romanu napominje:
„Prepričati život? Nikad me to nije zanimalo...postoje samo kadrovi, jedan beskrajan sled kadrova koji teče bez početka i bez kraja...Ili si unutra, u kadru, ili te nema. Zbog želje da obuhvatiš celinu, stalno ti izmiče doživljaj.“
Svojevrsni bildungs roman, fiktivna biografija o sazrevanju junaka koji u potrazi za sopstvenim identitetom ne samo da putuje velikićevskim toposima Srednje Evrope, već se i kretanjem kroz tudje biografije, kroz neostvarene ljubavi i nedosegnute profesije ucelovljuje jedna od mogućih biografija, a sve one se sažimaju u metafori ruskog prozora, otvora koji obezbedjuje svež vazduh, odnosno novu mogućnosti, novi uvid, naredni korak. Vizura propuštenog, nedogodjenog, mogućeg a nikad ostvarenog, dominira ovim romanom apostrofirajući antirealistički doživljaj sveta suprotan ogoljenom prepričavanju bez uvida u nečujni dah živih ljudi. Ovakvom poetičkom odredjenju veoma pogoduje i prozaistička forma koja insistira na lirskoj fluidnost i stilska prefekcija bazirana na lapidarnosti rečenice, kaleidoskopskoj kompoziciji i osobenoj metaforici.
Sve ovo, na poetičkom tragu prethodnih romana Dragana Velikića, u Ruskom prozoru dostiže zrelost i punoću jednog, u okvirima domaće književnosti, originalnog, apartnog, intelektualno i stilski prefinjenog prozaističkog glasa.

Jasmina Vrbavac

18.05.07 NIN

Priča dolazi na kraju i tek mrtvi imaju celovitu priču, jer dok se živi nema vremena za sabiranje i zaokruživanje; stoga postoje samo trenuci i “kadrovi”, a ne celina kao veliki, obuhvatni “kadar”. Otprilike tako jedan od najrečitijih junaka osmog romana Dragana Velikića začuđenom slušaocu, zagovorniku simetrične povezanosti između najmanjeg i najvećeg, obrazlaže svoju spontanu filozofiju “zaborava celine” zarad autentičnog doživljaja svakog proživljenog časa i momenta.Podnaslovom označen kao “roman-omnibus”, Ruski prozor je zapravo lajtmotivski nadovezujuća, celovito-fragmentarna pripovest o prećutnom “bratstvu” ovih nepopravljivih “vernika simetrije” i “vlasnika odgođenih života”, ljudi koji su zatočeni u sopstvenoj koži, okruženju i povesnim okolnostima, osećajući se svuda kao u svojevrsnoj “prokletoj avliji” postojanja i prepoznajući se tek “u prolazu”, u kratkim susretima i srodnim ispovestima. Kao i u prethodnim Velikićevim romanima, i ovde su ti “dvojnici u vremenu” pripadnici različitih, izmešanih kultura i tradicija, po pravilu lutalački nespokojni u opsesivnoj potrebi za razumevanjem protivrečnih “supstanci” vlastitih identiteta. Otuda nije nimalo slučajno što su čitalački prepoznatljivi kao svojevrsni nastavljači velike modernističke potrage za odgovorima na podrazumevane nedoumice o istinskoj zavičajnosti u svetu poljuljanih obrisa i metafizičkih granica.
Sasvim u duhu modernističkog nasleđa je i to što se u tematskom središtu knjige nalazi baš umetnik u nastajanju, tačnije pisac, Rudi Stupar, nesuđeni glumac, nevoljni emigrant i još štošta drugo, zabavljen spisateljskim projektom pod naslovom “Zapisi iz života malograđanina” (to je ujedno i prvi, “autonomni” deo samog romana), i, naravno, svojim najpre erotomanski izmišljenim, a onda i stvarnim ljubavnim životom. Neće biti pogrešno ako se kaže da se sve o čemu je ovde pripovedano koleba između ta dva na prvi pogled nepomirljiva pola, počev od junakove intimne obeleženosti jednom slučajno pronađenom pa izgubljenom kultnom knjigom, preko nedoumica o povezanoj stvarnosti/izmišljenosti onoga što se piše i onoga što se živi, i to kod različitih junaka istovremeno, pa sve do mogućih aluzivnih veza s drugim romanima istog pisca, kao što je Slučaj Bremen (2001), recimo.
Pročitan na ovaj način, Ruski prozor otkriva se kao roman neomodernističke autotematizacije, odnosno velika i složena priča raspoznatljivo “prstenaste” kompozicije, u svim ravnima, od epizodne do globalne, opsesivno posvećena problemu umetničke (samo)spoznatljivosti u suštinski nesaznatljivom i nerazumljivom svetu. U prilog takvom razumevanju ide i intelektualno-psihološki profil junaka, odnosno odgovarajući, izražajno zasićen stil, oslonjen na neprestano nizanje poetski izbrušenih metafora i poređenja kao mikroslika ukupnoga mentalnoga stanja, ako se tako može reći, koje vlada ovim pažljivo i lepo sročenim romanom.
Svojevrstan otklon u najnovijem romanu Dragana Velikića, međutim, predstavlja izražajna, tematska i kompoziciona prijemčivost i za ono što odudara od pomenutoga stanja, a što je nagovešteno još početnom pohvalom “zaboravu celine” i totalizujuće perspektive. Prikazujući neomodernistički tankoćutne artiste i njihove modele u postistorijski i postmodernistički pustošnom svetu suspenzije i relativizacije tzv. velikih naracija, autor Ruskog prozora od svog romana je, čini se, napravio neku vrstu poprišta za takoreći prećutno sučeljavanje poetika, vrednosti i pogleda na svet. Ovo inspirativno izlaganje oprečnostima najočitije je u epilogu romana (“Neke druge priče”), sačinjenom od “ukrštenih” glasova alternativnih junaka i “isečaka” iz njihovih mogućih ispovesti, katkad presno-verističkih, katkad stilizovano-ekspresivnih, ali bez izuzetka subverzivnih u odnosu na ujednačenu i “ispeglanu” viziju prethodnih pripovednih odeljaka.
Svaki od ovih fiktivnih glasova, naime, dovodi u pitanje spisateljsku narcisoidnost i egzistencijalnu “odloženost” ili neopredeljenost pripovedno povlašćenih “aktera” romana, raskrivajući njihovu sterilnost, samoljubivost, promašenost... I mada nad svime lebdi neotklonjiva senka autora (“Pisanje je uvek prvo lice.”), ovo mogućnosno “razlistavanje” razumevanja već samo po sebi znači svojevrstan iskorak u inače zanatski cizeliziranom i u izvesnom smislu ideološki kompaktnom pripovednom umeću Daragana Velikića. Žrtvujući – šahovski kazano – poneku dosad nedodirljivu “figuru” i jedinstven ton za izgledan i životvoran “kvalitet”, pisac Ruskog prozora transparentno je otvorio svoj visoko uređeni romaneskni prostor za govor one neumitnosti koja dopire s one strane samodovoljne i bezbedne književne iluzije. Sluh za nešto takvo, između ostalog, i obeležava umetnost kao još uvek važnu mogućnost povlašćenog i samorazabirajućeg bivstvovanja u svetu.

Tihomir Brajović

12.05.07 Danas

Da li je šizofrenija jedini izlaz iz situacije u kojoj se nalazi Rudi Stupar, ili je to istinsko stanje svesti u današnjem rizomatičnom svetu. Da li je na kraju romana on zaista poludeo ili je samo postao pisac i da li "postati pisac" znači prihvatiti poraz? Naposletku, ko je, zapravo, Rudi Stupar? Ovo su samo neka od pitanja koja se nameću nakon čitanja novog romana Dragana Velikića Ruski prozor (Stubovi kulture, 2007).
Da, ipak, pođemo od činjenica. Roman je podeljen u tri dela. Prvi deo zove se Zapisi iz života malograđanina. U njemu upoznajemo Danijela, dirigenta, Rudijevog sagovornika i poslodavca. Rudi je posle uspešno završenih studija germanistike postao profesionalni šetač, te je šetao dvoje nepokretnih ljudi Danijela i Mariju Lehotkaj, ostarelu glumicu. Drugi, centralni deo romana nazvan je Vozovi, u njemu je opisan Rudijev život koji počinje u vojvođanskoj provinciji i dalje se kreće kroz Beograd, Budimpeštu, Minhen i naposletku Hamburg. Roman zaključuju Neke druge priče i u njima se neki od likova obraćaju Rudiju da bi dopunili i/ili izmenili ono što on (i mi kao čitaoci) o njima zna.
Rudi Stupar je čovek-dvojnik, kopiket bez kopirajta. Kao i svaki heroj Bildungsromana, i on je sazdan od niza mogućnosti jer je identitet, kako kaže dirigent Danijel, "razliven u bezmerju propuštenog". Rudi uči od svojih učitelja i učiteljica koje sreće tokom romana. Te narativne sile koje pokušavaju da deluju na svest mladog i neiskusnog provincijalca nisu slučajno likovi umetnika - dirigent Danijel, glumci gđa Lehotkaj i Bogdan Tontić, pisac Konstantin Ivanić, arhitektica Sonja - jer Rudi i sam pokušava da postane umetnik, najpre glumac, a zatim i pisac. Ipak, protagonist samostalno mora da prođe kroz proces sazrevanja da bi mogao da se ostvari. I Rudi to čini; ispočetka oprezno, a zatim se sve više predaje onome što mu život donosi.
Ironija kojom Velikić "časti" svog junaka je gorka. Rudijevo samozavaravanje ide do dna u svakom smislu, jer on završava kao perač leševa u podrumu pogrebnog preduzeća Paradiso. Počinje da priča sam sa sobom i, kako kasnije saznajemo, da komunicira s leševima koje pere. Potom, sa te poslednje stanice priča se seli u trenutak Rudijevog povratka u varošicu iz koje je njegovo putovanje i počelo. Šta se desilo u međuvremenu, prošla su tri meseca, a čitalac ostaje uskraćen za motiv njegovog odlaska iz Hamburga, iz mrtvačkog raja?
Da li je Rudi Stupar zaista zapao u neizlečivo ludilo ili je skupio snage da sedne i da napiše, odnosno da od fragmenata koje je beležio, sastavi nešto. I da li je to što je naposletku ispalo, u stvari roman koji se zove Ruski prozor? To je jedna moguća interpretacija, a njoj u prilog ide i Velikićev naizgled nasumičan izbor imena za roman. Ruski prozor (fortočka) u kontekstu romana aludira na gledanje unazad, na samospoznaju i na mogućnost da se s tugom osmehneš svim onim mogućnostima koje nisi živeo. Međutim, ovakav kraj je izdaja za hrabre čitaoce, zato što Rudi time prestaje da živi zbir svih mogućnosti i postavši pisac - neko ko o tome svedoči samo posredno - priznaje poraz. Istovremeno, on ostaje zarobljen u sopstvenom Edipovom kompleksu, u konstantnoj želji da je prostitutka/žena koju te večeri uzima a tergo u stvari njegova majka.
S druge strane, moguće je da je Rudi naposletku poludeo. Nije uspeo ništa u životu, želeo je da postane glumac, a postao je perač leševa. Želeo je da nađe Nju, a nalazio je samo prostitutke na ulicama Minhena i Hamburga. Ipak, to ne treba gledati kao poraz, jer ludilo omogućuje Rudiju da istovremeno živi niz različitih stvarnosti. On ostvaruje ono što je na početku romana želeo Danijel. On je na svim mestima istovremeno, on je čovek-rizom, čovek koji je poludevši prešao iz stanja everyman-a u stanje superman-a.
U takvom stanju sve drugo postaje irelevantno. Mogućnost da se sve živi, da se bude i leš i umetnik istovremeno otvara se tek na obodu sveta (Hamburg) i svesti (šizofrenija), na prelasku između života i smrti (mrtvačnica Paradiso). Rudi je konačno sposoban da se vrati onamo odakle je došao i to ne kao gubitnik, ne kao neko ko je spiskao sve pare i sad se vraća k’o pokisao miš majci pod skute, već kao novi čovek, čovek koji ne mora da gleda kroz fortočku da bi se nasmejao mogućim samoostvarenjima, čovek koji ne mora da vadi iz ormana stare kostime da bi menjao svoj identitet. On postaje pravi junak romana omnibusa - romana u kome ima mesta za sve.
Konačno izabravši mnogostrukost umesto jedinstva, Rudi postaje prvi rizomatični heroj ovdašnje književnosti. To je kraj koji hrabri čitaoci žele da pročitaju. Jedino što nisam siguran u dve stvari: da bi Velikić zaista pristao na ovakvo čitanje i da kod nas ima dovoljno hrabrih čitalaca.

Vladimir Arsenić

21.04.07 Pobjeda

Novi roman Dragana Velikića "Ruski prozor", u izdanju "Stubova kulture", predstavljljen je u Galeriji "Artget" Kulturnog centra Beograda.
"Ruski prozor" je roman-omnibus sastavljen iz tri priče koje se postepeno ukrštaju i na kraju slivaju u jedan pripovijedni tok, rekao je na promociji urednik "Stubova kulture", književni kritičar Gojko Božović. Prema njegovim riječima, prvi dio romana predstavlja ličnu ispovijest glavnog junaka, a karakterišu ga "ironični modus i vrlo duhovito pripovijedanje", dok drugi dio predstavlja rekonstrukciju junakove prošlosti i preplitanje njegove lične istorije s društvenom. Velikić prati susret glavnog junaka s istorijskim događajima s kraja 20. vijeka, njegov put od malog grada u Vojvodini, preko Beograda i Budimpešte, do drugih gradova istočne i centralne Evrope. Treći dio romana predstavlja zbir više glasova, ljudi bliskih glavnom junaku, a karakteriše ga dramaturški modus koji zasvođuje prve dvije priče, rekao je Božović.

"Prije i poslije svega ovaj roman govori o ljubavi, odnosno o ljubavima. Njegove junake posebno karakteriše sloboda izbora, odnosno mogućnost da u svakom času sami izaberu svoja uvjerenja, intimu, način življenja".
Govoreći o svom novom romanu, Velikić je posebno skrenuo pažnju na motiv voza, prevoznog sredstva kojim njegovi junaci, kao i sam autor, putuju. "Druga cjelina ovog romana, koja čini oko 80 odsto knjige, nosi naslov ”Vozovi” i tu postoji čitava metafizika vozova i putovanja vozom. Time sam zaokružio tu temu, tako da ne vjerujem da ću se više baviti njom u svojim narednim romanima", rekao je autor.
Romani Dragana Velikića, među kojima su "Astragan" (1991), "Severni zid" (1995), "Danteov trg" (1997), "Slučaj Bremen" (2001), "Dosije Domaševski" (2003), prevedeni su na desetak svjetskih jezika, a posebnu popularnost imaju među njemačkim čitaocima. Autor je rekao da bi njemački prevod romana trebalo da bude objavljen do kraja ove godine. Na promociji je predstavljen i mađarski prevod Velikićevog romana "Dosije Domaševski" koji je nedavno objavljen uBudimpešti.