Dosije Domaševski

15.04.06

Ne mislim da je pozicija pisca lagodna, ali to je lični izbor, i bilo bi neukusno žaliti se, uostalom, niko vas ne sprečava da otvorite butik ili kafić, da se bavite politikom

Dragan Velikić (1953), romansijer, pripovedač i esejista, autor romana: Via Pula, Astragan, Hamsin 51, Severni zid, Danteov trg, Slučaj Bremen, Dosije Domaševski, zbirki priča: Pogrešan pokret i Staklena bašta, knjiga eseja: YU - tlantida, Deponija i Stanje stvari, objavio je nedavno, u izdanju novosadskog Dnevnika, knjigu eseja Pseća pošta.

Reč je o kolumnama (esejima) koji su objavljivani u NIN-u od maja 2003. do februara 2005.

Dragan Velikić je trenutno ambasador SCG u Beču.

Iako pisane za novine, Vaše kolumne poseduju i literarnu vrednost?
- Zašto „iako”? Sve što objavim, potpisujem svojim imenom. Sa istom energijom pišem prozu, eseje ili novinske tekstove. Ne pravim raliku između važnih i manje važnih novina.

Odrekli ste se lagodne pozicije da budete pisac koji ne izlazi iz svoje stvaralačke radionice. Imate potrebu da komentarišete stvarnost u kojoj živite?
- Ne mislim da je pozicija pisca lagodna, ali to je lični izbor, i bilo bi neukusno žaliti se, uostalom, niko vas ne sprečava da otvorite butik ili kafić, da se bavite politikom. Sve ima svoju cenu. Pisac piše i kada nije u radionici. Pre skoro dvadeset godina napisao sam svoj prvi novinski tekst, i vremenom sam postao zavisnik. Za pisca nema boljeg načina da se oslobodi negativnih nanosa svakodnevice nego da napiše tekst. Velika je satisfakcija, a i zdravo je, kada kažete da su u cara Trojana kozje uši.

Konzerviranje gluposti

A naša stvarnost "podseća na loše urađenu fasadu"?
- Zato je obaveza svakog da okreči svoj deo, jer stvarnost je ukupan zbir svega onog što kao pojedinci činimo.

Veliki broj tekstova posvećen je literaturi, stranim i domaćim piscima?
- Literatura je moja egzistencija u najširem smislu te reči, svejedno da li sam u ulozi čitaoca ili pisca. Kada pišem novinski tekst, ja zapravo trošim određenu literarnu situaciju. Iskustvo koje nastaje čitanjem deo je životnog iskustva.

Klanovi i kuhinje, kažete, konstanta su svake književne scene. Kako u takvim okolnostima prepoznati prave književne vrednosti?
- To činite ukupnim minulim radom, za to ne postoje kursevi. Ne možete prepoznati nešto što i sami u sebi ne nosite. I zato se i kaže da se isto istom raduje.

Na našoj književnoj pijaci mnogo je nakupaca i prekupaca. I onda je normalno što umesto originala bolje prolaze falsifikati?
- Teško mi je da komentarišem nešto što sam definisao kratko i jasno. Unosnije je konzervirati glupost, koja tako dobro ide na tržištu, nego stvarati pamet. Po onoj floskuli „kako to narod voli”. Navika ne dolazi odjednom. Ako nudite samo jabuke, svi će da jedu jabuke. Suština je u ponudi.

Vetar samo povremeno uspeva da pomeri "ostrva žabokrečine"?
- Važno je da ih pomera. Dobra knjiga, film, pozorišna predstava, lucidni novinski tekst je velika radost, i ja tu radost želim da sa nekim i podelim. U našem javnom životu prisutan je fenomen negativne kvalifikacije, ocenjuju vas po onome što niste, a ne po onome što jeste. Kao kada bi vrednost Dostojevskog merili količinom pejsaža u njegovim romanima. Često ste u situaciji da se zbog nečega branite, pravdate. Ako to prihvatite, onda i sami participirate slugeranjski mentalitet.

Jednom prilikom ste rekli da je glupost virusnog porekla. Tog se virusa treba više plašiti od ptičjeg gripa?
- Za utehu, glupost i prostota nisu endemske. One su planetarne. Bolja ambalaža ne ukida odsustvo sadržaja. Zdrava ishrana je pitanje vlastitog izbora.

Putovanje za Vas nije samo upoznavanje novih ljudi i predela, ono je smisao života i, čini mi se, metafora slobode?
Mislim da je tako. Putovanje je i kada ujutro krenete po novine ili na pijacu, kada savladavate razdaljinu između kuhinje i spavaće sobe. Jer, i kada sedimo, mi putujemo, misli nam putuju. Putovanje je najbolja škola tolerancije. Postojanje drugačijih svetova čini nas bogatijim. A samim tim i slobodnijim.

Naša zemlja podseća na "voz bez lokomotive, zaustavljen na sporednom koloseku, negde u bespuću"?
- Eto, dokle su nas dovele „brze pruge”. Ne mislim da smo u bespuću, ali na sporednom koloseku svakako jesmo. A postoji velika opasnost da završimo na slepom koloseku. Zato je važno da osoblje u lokomotivi postigne konsenzus po pitanju voznog reda, jer se samo tako mogu sasvladati prepreke koje nam stoje na putu u Evropu.

Posledice Miloševićeve ere su još vidljive. Posle decenije samouništavanja, teško je vratiti se na normalan kolosek. Ali, da li smo baš za sve sami krivi?
- Brodski je jednom rekao da je pogubno druge kriviti za vlastiti neuspeh, jer i kada za to imamo valjanih razloga, taj alibi je poguban. Sve dok druge smatramo odgovornim za vlastitu sudbinu nismo u stanju da nešto u sebi i oko sebe promenimo. To je, ako hoćete, i pitanje samopoštovanja, pitanje slobode. Naravno da nismo za sve krivi, ali za nešto jesmo, i to za šta jesmo ne može se anulirati udelom krivice drugoga. I kada bi moglo, nije dobro zbog nas samih.

Kukavičluk smatrate najgorim porokom, kukavičluk da se posle prvog, napravi i drugi i treći korak... Da li je kukavičluk bio razlog što nismo imali 6. oktobar?
- Teško pitanje. Ipak, ne mislim da je kukavičluk bio razlog što posle 5. nije osvanuo 6.oktobar. Pre će biti da nije bio prave procene kuda može da odvede kompromis sa ostacima jednog režima koji je u potpunosti razorio sistem vrednosti.

Profesionalne patriote

Naš život liči na Šeherezadine priče. Uprkos obećanjima političara da ćemo živeti "dosadan život", kao svi drugi u Evropi, kod nas se svaki dan događa nešto zanimljivo. Jednu aferu smenjuje druga, priča smenjuje priču. Srbija je najinteresantnije mesto na zemljinoj kugli?
- Barem jedna decenija nas deli od tog dosadnog života. Afere postoje i uređenim društvima Zapada, ali postoje i mehanizmi da se afere ne samo otkriju, već i razreše. Mi tepamo našim kriminalcima da su „žestoki momci”. Svet sa one strane zakona ima jake ekspoziture u medijima, u policiji, u sudstvu. Sa licencom „profesionalnog patriote” stičete status nedodirljivog. Na našem tržištu indulgencije su i dalje jevtine, kupuju se za samo petnaest hiljada eura.

I da budem ironičan, što ste Vi često u svojim esejima, valjalo bi unovčiti ovu našu situaciju: ponuditi turistima iz belog sveta uzbudljiv život u Srbiji?
- Tokom Miloševićeve ere najteže je bilo ostati normalan. Ko je odoleo, stekao je mentalni imunitet kakav je na Zapadu nezamisliv. To je naša prednost. Stereotipe koji o nama postoje ne možemo anulirati preko noći. Dokle god postoji izolacija naše zemlje viznim režimom, mi smo za Evropu građani drugog reda.
Početkom aprila gostovala je Beogradska filharmonija u Beču. Više od hiljadu posetilaca na kraju koncerta je ovacijama ispratilo prvoklasno izvođenje Čajkovskog. Takvu vrstu uzbuđenja trebalo bi da nudimo „belom svetu”, što će sigurno biti mnogo lakše sa „belim Šengenom”.

U ovom trenutku, ambasador krade vreme piscu. Imate li, uopšte, vremena za pisanje?
- Dok traje predsedavanje Austrije Evropskom Unijom ne pomišljam na pisanje. Međutim, ne mislim da ambasador krade vreme piscu, jer ne pišete iz nekakvog apstraktnog bunara, već iz sebe. Pišete iz iskustva, i pisac ima veliku satisfakciju da sve što mu se događa može transponovati u literaturu. Teško je promeniti registar u pisanju ukoliko ga ne promenite i u životu. Naravno, postoje uspešni kampus-pisci koji pišu često dobre knjige ne napuštajući kabinete. Smrznuo sam se kada sam pročitao da turski pisac Orhan Pamuk odlazi u svoj studio svakoga jutra, i kao činovnik provodi deset časova u pisanju. Možda ja zavidim kolegama kojima nije potreban doživljaj iz prve ruke da bi pisali. Kao čitalac ne podnosim deskriptivnu literaturu, one spore, mudre knjige koje pišu uglavnom pisci koji su pametniji od svojih dela.

Zoran RADISAVLJEVIĆ

23.12.05

Pre pola godine, uoči predaje akreditiva ambasadora SCG Dragana Velikića u Beču, najugledniji austrijski listovi najavili su njegov dolazak. Kasnije je Velikiću slovenački kolega rekao da je tako dočekan samo američki ambasador. Romani, eseji i priče ovog pisca prevedeni su na desetak evropskih jezika, a najviše na nemačkom govornom području.

Proletos je njegov berlinski izdavač objavio “Severni zid”(roman o Beču), a pre dve nedelje u Poljskoj je štampan “Slučaj Bremen”. Sledeće godine Italijani će publikovati “Astragan”, a Mađari, “Slučaj Domaševski”.
U izdanju “Dnevnika-novine i časopisi”nedavno se pojavila Velikićeva “Pseća pošta” - zbirka kolumni objavljivanih u NIN-u od maja 2003. do februara ove godine. U njima autor potpuno razobličuje ovdašnji mentalitet i priprema se na putovanje u zahtevnije spisateljske forme. Kako sam kaže, ovim kolumnama štiti svoju literaturu od reagovanja “na prvu loptu”.

Prija mu to publicističko sito, u kome često ostaju motivi za potonju prozu.
I u literaturi i u životu, često se rukovodio mišlju “smisao je u putovanju”. Deda mu je bio železničar, otac pomorac. “Ja, eto, nisam postao pilot, ali ako se i kasnije budem bavio politikom, voleo bih da završim u ministarstvu saobraćaja” - rekao nam je poluozbiljno Dragan Velikić.

Koliko vam spisateljsko iskustvo, koje između ostalog podrazumeva i veliku moć zapažanja, pomaže u diplomatskom poslu?
- Moja formula glasi da ono što jesam kao pisac, u najvećoj meri operativno iskoristim na dužnosti ambasadora, koju u Beču obavljam tek pola godine, kaže naš sagovornik.Srećna je okolnost što ja u tom prostoru imam književno ime za koje se vezuje pozitivan predznak. Ni na kom poslu ne bih prihvatio da statiram, a ovde sam u prednosti zato što su mi kao piscu možda otvorena i neka vrata na koja ni diplomate ne ulaze. Još od 1992. ja sam tamo boravio veoma često, poznajem zemlju, ljude, mentalitet, a to, naravno, imponuje i domaćinima.
Austrija nam je veoma važna, ne samo što od nove godine predsedava Evropskom unijom i što je u Beču kancelarija Martija Ahtisarija, koji će voditi pregovore o konačnom statusu Kosova i Metohije, već i kao privredni partner-preko 170 austrijskih firmi je angažovano u SCG.

Najavljeno je da pregovori o statusu KiM počinju krajem januara u Beču. Kakva je atmosfera tim povodom u diplomatskim krugovima?
- To je veoma kompleksno pitanje. U Ahtisarijevom birou je i nekoliko visokih austrijskih zvaničnika, oni su se dobro pripremili, jer žele rešenje na dugi rok. Svi su svesni činjenice da neće biti lako pronaći formulu koja će zadovoljiti obe strane.
U jednom intervjuu sam rekao da formula za KiM podrazumeva dva pobednika, pa su već počeli da me citiraju, jer im to zvuči zgodno. U svakom slučaju, pregovori će potrajati, u početku neće biti vidljivih rezultata šatl-diplomatije, a konferencija će uslediti možda tek na jesen naredne godine.
Nama odgovara što Evropa ne želi da “vruć krompir” Kosmeta drži sama i sa obe ruke. Mi nismo samo strana koja će se pitati, jer je ipak reč o delu naše državne teritorije pod međunarodnom jurisdikcijom, već bi smo mogli da izborimo i nekakav dobitak u odnosu na sadašnje stanje.

To nije i neće biti Rambuje, ne verujem da će nam nametnuti svršeni čin. Mislim da će obe strane - i srpska i albanska, morati mnogo da se potrude i da budu spremne na kompromise. Ideja je da se krene od onog što nije sporno; i jedna i druga strana će dobiti pitanje: “A šta vi smatrate da možete da uradite?”
Najteže rešiva pitanja u startu bi blokirala pregovore, to se ostavlja za kasnije.
Standardi života Srba i nealbanaca na KiM su najvažniji i sa tim ne sme da se trguje: nekima je to politička platforma, a onima na koje se odnosi-preteška svakodnevica. Nepodeljeno je mišljenje u diplomatskim krugovima da u proteklih šest godina po pitanju evropskih standarda na KiM-nije urađeno gotovo ništa.
Evropska unija napokon, staviće svoj “pečat” na te pregovore i ne verujem da će tolerisati nepoštovanje osnovnih ljudskih prava.

Pregovore o KiM zvanično vodi EU, naravno, u saradnji sa SAD i drugim činiocima. Prema vašoj proceni, koja strana će se tu više pitati?
- I Evropa i Amerika u ovom slučaju imaju i komplementarne, ali i pojedinačne interese. Za desetak godina, Evropa mora da postigne zajedništvo, da na međunarodnoj sceni bude subjekat. Prosto zato što će takav subjekat postati i Kina i Indija, a SAD to već jesu, pa bi rascepkana Evropa bila inferiorna. EU neće odustati od te vizije, a njoj ne ide u prilog da na svojoj teritoriji, trenutno na granicama Šengena, ima nekakvu disperzivnu zonu i zabran za kriminal svake vrste.

U nedavnom intervjuu jednom domaćem listu, izrekli ste dve prilično deprimirajuće rečenice:”Ponižena Srbija previše miriše na Vajmar” i “Danas živimo u vremenu opšte pogubljenosti i uporno istrajavamo na tom putu”. Objasnite nam ta zapažanja.
- Moja aluzija na Vajmar tiče se budućih pregovora o KiM: nadam se i verujem da Evropi sigurno neće odgovarati ponižena Srbija. Jedan od zadataka Ahtisarijevog tima i jeste da niko ne bude potpuni gubitnik. U ovim pregovorima Evropa je vrlo svesna domino-efekta koji bi proizvelo neko pogrešno, jednostrano rešenje kosovskog problema.

O vremenu pogubljenosti:u Srbiji danas nema onog nevidljivog konsenzusa kakav postoji na primer u Austriji - zna se tačno do koje se granice ide u političkim sučeljavanjima. Nijedna opozicija neće toliko da urniše poziciju, jer se nada da će, koliko sutra ona biti vlast. Kao kad bi ste jedan grad prljali, zato što u njemu ne vladate; pri tome austrijski političari znaju da će morati dodatno da ga čiste, kada osvoje vlast. Takve svesti u Srbiji još nema.

Kada je Vida Ognjenović imenovana za ambasadora u Oslu, njeni prijatelji su joj rekli da očekuju nova “Pisma iz Norveške”. Dobili su “Putovanje u putopis”. Šta od vas očekuju prijatelji i čitaoci? Mislite li i danas da “ko ima postament i dar, uvek je gubitnik u politici”?
- Na poslu ambasadora, ja jesam gubitnik kao pisac. U pogonu sam 18 časova dnevno, a biti ambasador, po malo znači-biti transformator. Posao je više raznorodan nego težak:služim različitim ljudima i zahtevima. Pomenuću samo dva slučaja:jedan investitor želi da kupi livnicu u SCG, pa se obraća Ambasadi, a institut koji proučava leptirove, traži partnera kod nas. I tako skoro svaki dan.

Ne žalim se, nov sam u diplomatiji, ali trenutno, nemam energije za oba posla. Godinama sam bio slobodan pisac, sada to ne mogu biti, jer sam imenovan na četiri godine. Ja sam roman o Beču (“Severni zid”) napisao pre deset godina i veoma me je obradovalo kada sam ga, prilikom predaje akreditiva austrijskom predsedniku, video na njegovom stolu. Tada (14. juna ove godine), gospodin Fišer mi je rekao da je velika čast za njega i njegovu zemlju, da nekoliko meseci pre ambasadora SCG, stiže njegova knjiga o Beču, prevedena na nemački.To je veliki plus i za moju zemlju i za mene lično.

Jedna od dominantnih tema vaše proze su putovanja. Gde biste voleli da otputujete, sasvim privatno, da uživate?
- Ja sam evrocentričan čovek. Nisu me privlačile egzotične destinacije. Želim da vidim Buenos Aires, verovatno zato što je to parče Evrope u Južnoj Americi. I da šetam Andima, možda baš u Peruu, jer volim peruansku muziku. Takvo putovanje u stvarnosti, zamišljam kao nirvanu.

A kad doputujete u Beograd, kakva vas osećanja stignu posle Beča?
- Dosad sam uvek dolazio službeno i na kratko. Gustu bečku dnevnu agendu prenesem i u Beograd, pa se nerviram, jer mi ne preostaje vremena za prijatelje. Ali onda Beograd više volim. Ne poredim svoju zemlju i Austriju; kada pređem našu državnu među, radujem se, valjda kao i svaki čovek koji se vraća kući.Neki duhovni resursi ovog prostora još uvek su živi i bogati i nadam se da će biti transponovani u bolju, evropsku budućnost naših ljudi i države.

Radmila Lotina

08.06.05

PISAC Dragan Velikić (52) u četvrtak putuje u Beč gde ga čeka mesto ambasadora naše zemlje u Austriji. Time se pridružio plejadi naših modernih pisaca (Vida Ognjenović, Svetislav Basara...) koji su se već okušali u diplomatiji, kao i onima koji se tek spremaju da otputuju (Duško Kovačević i Milisav Savić).

Gotovo da niko ovu vest nije primio sa iznenađenjem, niti uobičajenim podozrenjem, jer se radi o autoru čiji su romani "Via Pula", "Astragan", "Severni zid", "Danteov trg", "Dosije Domaševski"..., osim na srpskom, veliki uspeh doživeli i na nemačkom govornom području. Jedan je od naših najprevođenijih savremenih pisaca. Njegova dela prevedena su na petnaestak jezika. Dobro je poznat austrijskoj čitalačkoj publici. Pisao je kolumne za više nemačkih i austrijskih časopisa, što će mu svakako olakšati uspostavljanje brojnih važnih kontakata.

Već duže vreme se znalo da vam je ponuđeno mesto ambasadora u Beču. Niste se dvoumili?

- Dugo sam razmišljao, budući da ja ne idem slučajno u Austriju, ja tamo postojim već deset godina kao pisac, i svoje mesto sam izgradio iz pozicije "one man band". Nije tu bilo ni institucija, ni bilo kakve zaleđine. A kada sam konačno prihvatio mesto ambasadora, onda sam prošao iscrpne pripreme. Beč nije sinekura.

Šta planirate prvo da uradite kad otputujete u Austriju?

- Na to vam pitanje ne mogu odgovoriti. Bilo bi to neozbiljno, a opet sasvim lako pričati bez pokrića. To nisam radio ni kao pisac, pa neću ni kao ambasador. Moj glavni cilj je da na svakom području delovanja ojačam pozitivni predznak svoje zemlje. Kada predam akreditive predsedniku Fišeru počeće i moj aktivni rad u Austriji.

Kao angažovanom piscu, da li će vam "teško" pasti politička funkcija?

- Moj angažman kao pisca svodio se na tekstove koje sam pisao periodično u raznim našim novinama, poslednje je bila kolumna u NIN-u. Dakle, to je bilo sa pozicija zdravog razuma, a ne političke platforme, budući da ja nisam stranačka osoba. Ambasador je trafo-stanica na neki način, međutim, sigurno da u tom prenošenju postoji i udeo kreacije. O tome kako će to biti, i koliko uspešno, ne mogu da govorim unapred.

Imate li planove za promovisanje naše države u Austriji?

- Svakako da imam plan. Kultura jeste moje područje, i verujem da će promovisanje naše zemlje u tom pogledu biti na nivou, međutim, rekao sam već jednom da se uspešnost ambasadora u Austriji ne meri parametrima koji su medijski mnogo zanimljivi. Ja sam poslednja osoba koja ne bi volela da otvori neku izložbu, ili književno veče nekog našeg umetnika, to je meni najlakše, međutim, moj posao, da ne kažem prioritet biće da se nastavi zavidna uzlazna linija privredne saradnje Austrije i SCG.

Mnogi naši veliki pisci, okušali su se u diplomatiji. Koliko je diplomatija inspirativno zanimanje piscu?

- U diplomatiju se ne ide zbog inspiracije, tim pre što ne verujem u inspiraciju. To su male boginje koje se preleže u srednjoj školi. Pisanje je fiziologija. Međutim, onog časa kada sam odlučio da prihvatim ponudu za mesto ambasadora u Austriji, prestao sam da pišem. Jer, u ovom času ne mogu da se krećem po dvostrukom koloseku. Bilo bi to neozbiljno i prema piscu u meni i prema ambasadoru.

Dragana MATOVIĆ

31.05.05

‘’Sve što ti život uskrati, pretvori u prednost, suočavaj se bez straha, puštaj se, neka te nosi struja, ma ništa nije vredno očaja, bože, kako žalim samoubice, koliko mladosti i lepote je nestalo samo zato što se u času slabosti poveruje u žar neponovljivosti, upamti, nema kraja, uvek postoji neki prozor, makar mali otvor kroz koji se može namignuti sebi od pre, i nije važno kojim redom ti se u životu dešava sve to što ti je namenjeno, sve ono što ne dobiješ na početku, čeka te na kraju, sve što zgrabiš preko crte, moraćeš dvostruko da platiš, sve, baš sve je tako kako je jedino moglo biti, a kroz nekoliko decenija sve se obrne, i nema više naših malih večnosti sa početka. Horizonti su takođe potrošivi’’, napisao je Dragan Velikić, naš najprevođeniji pisac na nemački i novi ambasador SCG u Austriji, u svom najnovijem romanu „Ruski prozor“. Pred put u Beč odlučio je da od domaćih medija samo „Blicu“ da intervju.

„Ruski prozor“ je, kako primećuju retki koji su imali prilike da ga čitaju, vaše najbolje delo. Ostao vam je još epilog. Kojom idejom ste bili poneseni dok ste ga pisali?
- Kada bih mogao da odgovorim na ovo vaše pitanje, verovatno ne bih pisao, posebno ne romane. U mom slučaju ideje nikada nisu predložak. Pišući, umnožavam vlastitu stvarnost. Na izvestan način, živim više života. ‘’Ruski prozor’’ je roman-omnibus, tri celine koje se prožimaju. Ali su sve to spoljašnje odrednice, kao da prepričavam ukus maline. Činjenica da mi je ostao još epilog ne znači da će ‘’Ruski prozor’’ uskoro pred čitaoce. Onog časa kada sam prihvatio mesto ambasadora u Austriji, prestao sam da pišem. Ne može se na dva koloseka, barem ja to ne mogu. Posao ambasadora u Beču svakako nije sinekura. Rukopis nosim sa sobom. To je moje privatno ostrvo. Nemam iluzija da ću uskoro završiti ‘’Ruski prozor’’. Tešim se da je to možda dobro za moj roman.

Da li će u epilogu biti, na ovaj ili onaj način, zastupljen kontekst da odlazite u Beč za ambasadora?
- Ne. Problem će biti kako pisati iz one glave koja je roman skoro završila, a koja odlaskom u Beč više neće biti ona ista glava. Ipak, građevina je podignuta. Fasada može da čeka.

Kako vi vidite činjenicu da sada u ambasade idu pisci, odnosno neprofesionalci?
- Činjenica da je neko pisac sama po sebi ne mora biti preporuka za ambasadora. Tačno je da u tradiciji naše diplomatije pisci nisu retkost, međutim, zaboravlja se da su Andrić, Dučić, Crnjanski, Rakić, Rastko Petrović kao mladi ljudi postali službenici Ministarstva inostranih poslova, da su bili diplomate od karijere. To nije slučaj sa piscima koji danas idu za ambasadore. Mene za mesto ambasadora u Austriji nije preporučila neka politička stranka, budući da nikada nisam bio član nijedne stranke, već činjenica da već petnaest godina postojim kao književnik u zemlji u koju idem. Svi moji romani obavljeni su na nemačkom jeziku. U Beču sam živeo, poznajem mnoge ličnosti iz kulturnog i političkog života Austrije, godinama sam objavljivao publicističke tekstove u njihovim novinama. Dakle, nezvanično više od jedne decenije predstavljam kulturu svoje zemlje u Austriji. To još uvek samo po sebi nije garancija da ću biti dobar ambasador, međutim, ne idem slučajno u tu zemlju.

Vi ste pre i posle svega ipak pisac, da li je vaš susret sa (grubom) diplomatijom možda literarna građa?
- Sve je građa. Jer sve vas pravi i menja. Ali to nije razlog da se ide u diplomatiju. Građa vas nigde ne može mimoići. Moja glavna preokupacija biće kako da ono što jesam učinim u što većoj meri upotrebljivim u novoj profesiji.

Na čemu ćete insistirati kada je reč o vašem diplomatskom angažmanu i dijaspori?
- Austrija je jedan od naših najvažnijih privrednih partnera. Sa tom zemljom nikada nismo imali tako dobre odnose kao što je to slučaj poslednjih godina. Duboko verujem da će se uzlazna linija razumevanja i saradnje nastaviti, što u velikoj meri zavisi od nas samih, od sposobnosti naše političke elite da po pitanju vitalnih ciljeva postigne konsenzus. Od 1. januara iduće godine Austrija predsedava Evropskoj uniji, dakle, u periodu kada će se rešavati i pitanje Kosova. Naravno da je oblast kulture moj teren, međutim, uspešnost ambasadora u Austriji meri se i nekim drugim parametrima koji medijski često nisu tako zanimljivi. Moj glavni cilj je da na svakom području delovanja ojačam pozitivni predznak svoje zemlje. Ja dobro znam kakav minus je napravljen tokom Miloševićeve ere. Često sam tokom poslednjih petnaest godina boravio u Austriji i Nemačkoj. Mi smo kao zemlja još uvek daleko od pozitivne asocijacije u svesti onih koje nazivamo obični građani Evrope. Naravno da nije naša krivica za takvo stanje jedina, ali proglašavati druge odgovornim za zlu sudbinu znači biti autista, vrteti se stalno u krug. Samo se suočavanjem sa prošlošću postaje protagonista vlastitog života. Isuviše smo dugo bili sami sebi saputnik. Naša dijaspora u Austriji je brojna i prisutna je u svim socijalnim slojevima. Sama činjenica da u Austriji živi više od dvesta hiljada naših građana, a od tog broja polovina u Beču, jeste značajno vezivno tkivo sa tom zemljom. Nije to samo moja želja, već i dužnost kao ambasadora, da naš svet u Austriji zaista oseća i doživljava ostrvo ambasade kao prostor gde se sasvim jasno čuje puls domovine.

Tatjana Nježić

26.12.04

Jedan od najprevođenijih srpskih pisaca srednje generacije, Dragan Velikić, sigurno je priznatiji van granica svoje zemlje nego unutar nje. Autor je romana: “Via Pula”, “Astragan”, “Hamsin 51”, “Severni zid”, “Slučaj Bremen”, “Danteov trg”, “Dosije Domaševski”, zbirki priča “Pogrešan pokret”, “Staklena bašta”, eseja “YU-tlantida”, “Deponija”, “Stanje stvari”. Autor je beogradske izdavačke kuće “Stubovi kulture”. Osim što ga znamo kao pisca, Velikić (imenom, prezimenom i profesijom) je i junak jedne knjige, i to u prvom romanu “Lov na Đurđu”, mlade spisateljice Maje Nešovanović.

Velikić je rođen u Beogradu 1953. godine, gdje je i završio studije svjetske književnosti. Bio je urednik izdavačke djelatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za “Vreme”, “Danas” i “Reporter” a trenutno piše stalnu kolumnu “Okular” u NIN-u.

Dragan Velikić završava novi roman “Ruski prozor”, a o svojim književnim počecima, on kaže:

- Kada sam nakon studija svjetske književnosti počeo da pišem, stvarne opažaje zatrpavao sam izmišljotinama sumnjivih koordinata. Iako talog lektire nije određivao moj književni postupak, dakle, dječije bolesti pisanja nijesam liječio Beketom i Džojsom, ipak je nedopustivo dug put vodio do moje književne teritorije. Nijesam koristio mostove fantastike sluteći da te prečice imaju visoku cijenu. I da možda i nijesu prečice, već ćorsokaci. Trebalo je da prođe pet, šest godina – tokom kojih sam napisao i objavio dvije knjige priča – pa da se dovoljno emancipujem i tek u trećoj knjizi, romanu ”Via Pula”, ispišem prvu stvarnu adresu svoga junaka – adresu koju je svaki čitalac mogao da provjeri. Tek tada sam se osmjelio da izvršim intervencije u topografiji stvarnosti, da teritoriju jedne fikcije dam na uvid čitaocima, da shvatim notornu istinu književnosti kako samo one knjige koje su morale da budu napisane imaju smisla.

* Nedavno ste se vratili sa Sajma knjiga u Puli. Bili ste u društvu Klaudija Magrisa, Orhana Pamuka... Kakve impresije nosite?

- Sajam knjiga u Puli je po mnogo čemu specifičan u odnosu na slične sajmove koje sam imao prilike da posjetim i da na njima sudjelujem, specifičan je po atmosferi, po opuštenosti, knjiga je baš u centru zbivanja, nema one otuđenosti kada od šume ne vidite drvo. Organizatori su jedna uigrana ekipa koju predvodi Magdalena Vodopija, vlasnica pulske knjižare “Castropola”, osoba koja je taj Sajam i ustanovila, a tome je ove godine bilo tačno jedna decenija. Programa je mnogo, raznovrsni su, međutim, svuda se osjeća nekakva lakoća. Sreo sam mnoge pisce, mog prijatelja Magrisa, ali upoznao sam i nove. Izuzetno mi je prijao susret i zajednički nastup sa pjesnikom i prevodiocem Lukom Paljetkom. Govorili smo o Džojsu, budući da je ove godine tačno sto godina od njegovog boravka u Puli.

* Vaš roman »Astragan« preveden na slovenački jezik. Šta je to, što po Vama ovu knjigu čini primamljivom za čitaoce?

- To još uvijek ne možemo znati koliko će ”Astragan” biti primamljiv slovenačkim čitaocima, to ćemo tek vidjeti, međutim, odluka urednika ”Cankarjeve založbe” Andreja Blatnika, koji je i sam prozni pisac, da objavi neki moj roman postoji već nekoliko godina, bilo je samo pitanje koji moj roman. Naravno, njegova namjera je da me i dalje objavljuje na slovenačkom, međutim, da sačekamo, da vidimo kakvu će pažnju izazvati ”Astragan” u Sloveniji. Taj moj roman je inače dobro prošao u Njemačkoj i u Češkoj, ali nikada ne možete unaprijed znati da li će neka knjiga proći dobro ili ne.

* Zašto »Astragan« nazivaju posljednjom jugoslovenskom knjigom?

- To je bila ideja urednika zagrebačke bilbioteke HIT, Zlatka Crnkovića, koji je objavio prvo izdanje mog romana u junu 1991. godine, da na banderoli bude odrednica ”poslednji jugoslovenski roman”, od čega je on sa razlogom kasnije odustao. Nije bilo goreg političkog trenutka za pojavu mog romana, i to još kod jednog zagrebačkog izdavača, no, i gospodin Crnković i ja, nijesmo digli ruke, iako politički gledano, to jeste bio još jedan način da se stekne negativan predznak, u mom slučaju taj predznak me prati do danas, ali, uvijek sam volio da plivam uzvodno. Sem toga, HIT je bila najbolja i najprestižnija biblioteka u ondašnjoj Jugoslaviji, i pisci su se odnosili prema njoj u stilu »kisjelo grožđe«. Svaki pisac je priželjkivao da objavi roman u HIT-u.

* U ovom romanu kažete: »U burnim vremenima čestiti ljudi su neupotrebljivi i samim tim na niskoj ceni«. Šta da učine čestiti ljudi ako ta burna vremena traju decenijama, kao kod nas?

- Teško pitanje. Sem toga, niko vas ne nagrađujete zbog čestitosti, a i zašto? To je duboko lično pitanje, i svako odlučuje u kamernoj atmosferi vlastite savjesti. Mi živimo u jednom provizorijumu, i niko ne zna koliko će to stanje potrajati.

* Glavni junak »Astragana« Marko Delić, pisac, podsjeća na Vas...

- Tu vrstu identifikacija ne bih mogao da prihvatim, ne zato što to nije tačno, već zato što je pisac uvijek razliven u svojim junacima, pa i piše se iz vlastitog iskustva. Većina mojih romana podsjeća na mene, ali pogrešno bi bilo govoriti o pukom preslikavanju. Moji glavni junaci stare zajedno sa mnom, no, u romanu koji pišem to se promijenilo.

* Vi poznajete ovogodišnju Nobelovku, Elfride Jelinek. Vjerujete li da je nagrada otišla u prave ruke i kako komentarišete njenu nedavnu izjavu da je Nobelovu nagradu više od nje zaslužio Peter Handke?

- Nijedan muškarac, usuđujem se reći, ne bi bio u stanju da izjavi tako nešto. I u tom smislu, ona je jedinstvena osoba. Elfride Jelinek je dobar pisac, javna ličnost snažne personalnosti. Ne bih zaista poredio Jelinekovu i Handkea, to su dva različita književna svijeta, međutim, oboje su osobe koje se ne dodvoravaju nekakvom političkom trendu, naprotiv. Kao takvi su vasione po sebi.

* Jedan ste od rijetkih pisaca koji nema političku prošlost, i nazovi, avanture sa vlašću. Neki od bivših pisaca opozicionara dobro su naplatili svoju djelatnost u politici...

- Nikada nijesam pripadao niti jednoj političkoj stranci, a politika koja se formirala krajem osamdesetih godina svakako nije mogla da mi bude reper da poželim da u njoj aktivno učestvujem. Ipak, nije moje da komentarišem ponašanja pisaca, uostalom, ja sam u svojim tekstovima rekao šta mislim. Znate, mimo svakog političkog angažmana, ma kakav on bio, postoji i djelo, trebalo bi da postoji. Nema te politike koja može slabog pisca učiniti dobrim, vrijeme uvijek svira u onu sviralu od zove koja kaže da su u cara Trojana kozje uši.

* Recite nam nešto o sadašnjoj književnoj i društveno-političkoj sceni u Srbiji?

- Kakofonija na koju se navikavamo i mi, i svijet oko nas, što nikako nije dobro. Pišem kolumnu u NIN-u, a pretpostavljam da se taj nedjeljnik čita i u Crnoj Gori, dakle, koga zanima šta ja mislim o vremenu i prostoru u kojem živim, može da to i pročita.

Pisanje je arheologija

U jednom eseju pišete: “U Pulu sam doputovao “beogradskim vozom” u jesen 1958. godine. Prizor kolosjeka koji se završava na rivi, upisao se u memoriju petogodišnjaka kao najdublja slika koju je mogao rekonstruisati svim čulima. Taj kolosijek, koji nestaje u moru, odredio je moje književne plovidbe”. Kao pisca koji je svojim djelima Pulu uveo u prepoznatljive književne toponime Evrope, upitao bih Vas, kakav biste Vi bili pisac bez ovog grada i koliko Vas je Pula oblikovala kao ličnost i književnika?Pa, bio bih možda po temama drugačiji pisac, ali ni bolji ni gori nego što jesam, jer, znate, pisanje je arheologija, uvijek otkopavate, svejedno da li ste odrasli u Berlinu ili Vinkovcima. Čin pisanja uspostavlja jednu novu topografiju. Pisac je uvijek sam sebi junak. Rudnik ne postoji mimo umjetnika, ništa nije samo po sebi. Tek u dodiru toposa i duše nastaje virtuelni svijet, stvarniji od svake stvarnosti. Tako sam i napisao u svom eseju za ovogodišnji pulski Sajam knjiga.

Zamagljeni prizor iz kojeg nastaje priča

- Svoj prvi roman, ”Via Pula”, zamislio sam kao album slavnih ljudi koji su neko vrijeme boravili, ili samo prošli kroz grad u kojem sam odrastao. Ta prvobitna verzija bila je zbirka priča o umjetnicima, od Dantea, Mikelanđela i Kazanove, do Stendala, Cankara i Džojsa. Vrlo brzo sam odustao od zamišljenog književnog vodiča. Nastavio sam da listam nasumice stare novine i časopise, da čitam knjige do kojih sam dolazio obilaznicama fusnota. Nijesam imao čak ni grub koncept zamišljenog rukopisa. Tako će ostati do danas. Nikada unaprijed nemam ništa sem tenzije i zamagljenog prizora. A onda iznenadno ”otkriće” da početkom dvadesetog vijeka u Puli postoji nastavnik japanskog jezika, da u isto vrijeme u Karlsbadu svakog popodneva goste banje zabavlja orkestar od sedamdeset i pet ljudi, da je u Beograd prvi telegram stigao iz Aleksinca 1855. godine, ili, da je Nora Barnakl peglala veš porodici Zvevo, za trenutak izoštri onaj zamagljeni prizor iz kojeg nastaje priča. Naravno, mislim na priču koju je trebalo zaslužiti.
Čini mi se da već dvije decenije ispisujem pripovijest o umjetniku, svejedno da li moji fiktivni književni likovi posjeduju originalne otiske u stvarnosti, kao što je to slučaj sa Džojsom i Nabokovom, ili su nastali bez predložaka. Umjetnici su i oni moji junaci, koji u tišini bezbojnih profesija recepcionera i službenika pošte, ili nešto bučnijih zanimanja poput klavirštimera i vozača tramvaja, krstare vlastitim životima neprekidno premjeravajući razdaljinu između putanje po kojoj žive, i one po kojoj bi željeli da žive.

Vujica Ognjenović

29.02.04

PETI put je pisac Dragan Velikić (1953) ušao u „finiš„ trke za Ninovu nagradu. I izgubio. Bez obzira na to njegov najnoviji roman „Dosije Domaševski“ (objavili „Stubovi kulture“), sa kojim se nadmetao za prestižno književno priznanje naišao je (kao i njegove prethodne knjige „Via Pula“, „Astragan“, „Danteov trg“, „Slučaj Bremen“...) na veliko zanimanje čitalačke publike.
Šta za vas znači Ninova nagrada?
- Ninova nagrada je jedina naša nagrada koja može bitno da proširi čitalačku publiku nagrađenom piscu. U tome je, po meni, vrednost te nagrade. Naravno, na dužu stazu gledano, i nagrađeni pisci nagrađuju nagradu.

SUMIRANJE PUTEVA
Mislite li da je ovoga puta presudio kvalitet ili...?
- Svaka nagrada, pa i Ninova, podleže određenim strategijama, ali to zaista nije moj problem. Ja sam „one man band“, to nikada niko nije sporio. Hoću da verujem da je puka slučajnost što su dva člana ovogodišnjeg žirija Ninove nagrade takođe i autori „Narodne knjige“, koja je po četvrti put uzastopno osvojila tu nagradu, tačnije, osvojili su je njeni autori.
Da se vratimo vašoj najnovijoj knjizi, Domaševski nije glavni junak vašeg romana, a opet je jako prisutan. Šta vam on znači?
- Nije dobro kada pisac objašnjava šta je nekom knjigom hteo da kaže. Jezikom kompjutera rečeno, ta istorijska ličnost u mom romanu, Viktor fon Domaševski, graditelj luka u 19. veku, jeste samo „program“ putem kojeg moji junaci dolaze do nekih važnih zaključaka, tačnije sumiraju pređeni životni put.
Dok Viktor fon Domaševski iščezava iz istorije, drugi junak vašeg romana, inače naš savremenik polako nestaje iz sopstvenih sećanja. Nije li to alarm, da ako budemo nestajali iz sopstvenih sećanja neće imati ko da piše o ovom vremenu?
- Ne znam odakle vam ta dijagnoza? Ne brinite za noviju istoriju, ona će se tek pisati, kao što će se pisati i istorija književnosti. Svako uspelo književno delo je svet za sebe, i postoji mimo određenih „in“ ili „off“ struja. Usuđujem se da kažem da je iritirajući faktor, koji ne mora uvek biti političkog predznaka, onaj amalgam koji obezbeđuje „aktuelnost“ jednom umetničkom delu. Viktor Domaševski je trebalo da sagradi pulsku luku, imao je fantastične planove, a uspeo je da podigne samo zgrade magacina koje i danas postoje. Skoro svaki život ima sličan saldo.
Da li je poslednja decenija proteklog veka kod nas dovela svakog ponaosob do unazađivanja našeg životnog salda?
- Čini mi se da su ljudi kod nas medijski izdresirani da se bave stvarima na način na koji sigurno ne mogu uticati na njihov tok. Razvijati individualnost kod građanina, to je pravi put. I, tu dolazimo do osnovnog problema: zabran kolektiva ili prostranstvo individue? Naravno, individualno mišljenje ne isključuje tradiciju, patriotizam u najboljem smislu te reči (nikako kao isplativ zanat), prosperitet nacije. Niko nam nije kriv što se nastavlja tradicija da o našoj budućnosti odlučuju prosečni i opskurni.
Kakva je razlika između Srbije onda i danas?
- Dobar deo našeg danas je ispunjen nameštajem od juče. Nisam od onih koji defetistički govore kako je sve isto, kako se ništa nije promenilo. To nije tačno. Ne može se porediti ono vreme Miloševića kada je razarano jedno društvo, kada je sav nakot isplivao na površinu, i ovo vreme danas. Ipak, važno je shvatiti da politički ološ Miloševićevog vremena, iako politički pobeđen, nije marginalizovan, naprotiv, nije se čak potrudio ni da promeni uniformu, što znači da se ne oseća ugroženim, već je samo malo mutirao, poput virusa gripa, i raširio se u raznim derivatskim strankama.

MENTALNA HIGIJENA
Za vas kažu da ste čitaniji u inostranstvu (najviše u Nemačkoj) nego ovde. Da li to znači da vas tamo bolje razumeju?
- To je jedna floskula koja bi trebalo da kod zavidljivaca denfuje moj uspeh napolju, ne samo kod nemačke čitalačke publike. Znate, to je kao kad vam kažu, dobra ti je ova poslednja knjiga, ali nije ti najbolja. A ni tu, po njima moju najbolju knjigu, svojevremeno nisu propratili ni tekstom, ni pohvalom. Najbolje me razume onaj čitalac koji me u originalu čita. Ja sam veoma zadovoljan prijemom kod domaće publike, tim pre što je moj čitalac od kvalitetne kovine, moja publika je postojana i stabilna. Po tome se ne razlikuje od publike koja me čita na nemačkom ili španskom jeziku.
Iza vas je obiman stvaralački rad. Koliko pisac mora da bude angažovan?
- Nema tu nikakvog obrasca. Ako mislite na političku angažovanost, ja sam oduvek izvan centara moći, dakle, uošte nisam angažovan. Moj „problem“ je što sam nepopravljivi individualac, i teško bi mi bilo da se stavim pod imenitelj neke političke stranke, mislim da bih onda kao pisac usahnuo, ili bih pobegao duboko u istoriju i pisao romane o dolasku Slavena na Balkan. Ali, ako pod angažovanošću smatrate reagovanje na svakodnevne pojave, onda sam veoma angažovan. Meni je pisanje za novine vid mentalne higijene, tako izvlačim sebi tepih ispod nogu da se vremenom ne bih duhom umoljčao i postao mudar i uman na način na koji su to oni koje nazivamo ljudima za sva vremena.
Rekli ste jednom „univerzalnog nema bez postojanja lokalne boje“ i ostali dosledni...
- Ne postoji univerzalno samo po sebi, već se do toga dolazi kroz pojedinačnu priču, kroz vlastitu opsesiju, snagom dara, jednostavno, postoje knjige koje su morale da budu napisane. Voleo bih ako sam „vlasnik“ barem jedne takve knjige.

Dragana MATOVIĆ

08.02.04

Uoči dodele ovogodišnje NIN-ove nagrade za roman godine, kada je žiri objavio najuži izbor od sedam naslova odnosno autora, nezvanični favorit bio je “Dosije Domaševski” Dragana Velikića, u izdanju “Stubova kulture”. I to ne samo zato što se našao na vrhu pomenute sedmoimene liste.
Velikić je jedan od najuglednijih i najprevođenijih domaćih autora srednje generacije. Do sada je objavio sedam romana i gotovo svaki je bio u najužem izboru za ovo priznanje. Potpisao je još dve knjige pripovedaka i tri knjige eseja. NJegova proza prevedena je na dvanaest jezika, a najviše u Nemačkoj, gde je živeo nekoliko godina, tokom devedesetih.

Neki nagrađeni autori nisu izrasli u pisce

l Spadate u pisce koji su nekoliko puta bili u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, ali je nisu dobili. Kakav je to osećaj, uz napomenu da će naš razgovor biti objavljen nakon saopštavanja imena ovogodišnjeg laureata?
- Pa, ovo je već peti put da neki moj roman ulazi u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Naravno, samo sam sa prvim romanom, „Via Pula”, bio veoma, veoma zadovoljan što sam uopšte ušao u najuži izbor za tu i tada najvažniju jugoslovensku nagradu, tim pre što je konkurencija te godine bila žestoka. Vrednost NIN-ove nagrade je po meni u tome što je to jedina naša nagrada koja bitno uvećava publiku nagrađenog pisca. A ukoliko se to ne dogodi, onda taj pisac tu nagradu nije ni zaslužio. Nikada nisam komentarisao odluke žirija, pa neću ni sada. Jer, kao što ozbiljan pisac svakim tekstom ili izjavom, a ne samo knjigama, ispisuje vlastitu biografiju, tako je ispisuju i kritičari arbitrirajući po raznim žirijima.

l Šta su, po vašem mišljenju, nagrađeni autori i njihovi romani doneli ovdašnjoj kulturi, odnosno u šta je izrasla NIN-ova nagrada za pola veka?
NIN-ova nagrada je svakako naša najuglednija nagrada bez obzira na to što je tokom proteklih desetak godina platila ceh političkom trenutku, naime, bila je često ispolitizovana. Ali, opet kažem, nije moje da komentarišem odluke žirija. Već sama činjenica da neki nagrađeni autori nisu izrasli u pisce, da njihove ukoričene stranice nisu stvorile autentičan književni svet jeste tužna i po nagrađene i po one koji su ih nagrađivali. Dobre knjige, nije fraza, postoje i mimo nagrada, i u tom smislu, ne bi trebalo nijednu, pa ni NIN-ovu nagradu, precenjivati.

Moja jeres je u tome što sam neke stvari preskočio, recimo, počeo sam da stičem ime u inostranstvu pre nego što su domaći književni arbitri vizirali moj književni pasoš. Budući da su propustili priliku da se ugrade u moj književni put, da mi uzmu reket, zašto bi me hvalili i nagrađivali. Ali, nisu oni toliko važni koliko centri moći kojima ja nikad nisam išao na poklonjenje. Međutim, nisam nezadovoljan mestom koje imam u savremenoj srpskoj književnosti. Naprotiv.

Nevidljivi svetovi umetnosti

l Za moto svog najnovijeg romana odabrali ste Selinovu sentencu “Nije moguće sve objasniti na osnovu činjenica, ideja i reči. Postoji, mimo toga, i sve ono što se ne zna, i sve ono što se nikada neće saznati”. U kojoj meri se to odnosi na roman uopšte, kao najpopularniji i najprostraniji književni žanr, pa i na “Dosije Domaševski”?
- Mene i kao čitaoca i kao pisca zanimaju prostori iza stvari i događaja, beline između redova. A umetnost, verujem, i nastaje usled te potrebe da se nekim drugim čulima naslute nevidljivi svetovi. Međutim, zamišljaj umetnika nije tek nekakav hir, već je posledica izvesne tenzije, nesumnjive opsesije koja delimično proizvodi ono što ju je izazvalo. Teško je o tim procesima govoriti, a istovremeno biti u njima. Dakle, pišem tek onda kada ono što želim da izrazim rečima postane toliko opsesivno, da ga u svakom trenutku sadašnjosti osećam, kada se razlivam u dva paralelna toka. Nema tu nikakve mistifikacije, jednostavno, ono što želim da napišem, u nekom trenutku sagledam kao fatamorganu, i tada i počinjem sa radom na novom rukopisu, na otkrivanju onoga što se nikada neće saznati.

l Vaša proza prevedena je do sada na 12 evropskih jezika. Šta mogu da učine izdavači i pisci iz Srbije da ovdašnja velika i neretko kvalitetna izdavačka produkcija stigne do evropskih čitalaca?
- Nema tu nekakvog recepta, jer bi u tom slučaju samo o našoj dobroj volji ovisilo da li ćemo dospeti do evropskih čitalaca. Stvari stoje sasvim drugačije. Pre svega, ako književnom produkcijom nazovemo sve ono što se kod nas koriči, onda ta produkcija u Srbiji jeste zavidna, međutim, ako se u tom procenjivanju držimo nekakvih kriterijuma, onda ta produkcija i nije velika. Naravno, važno je da mi kao književnost na svetskim sajmovima knjiga nastupamo sa osmišljenim programima, da ljudi koji se bave promovisanjem naše literature to rade profesionalno, a ne po nekakvim lokalnim ključevima.
Nažalost, ili, ipak, na sreću, strani slavisti se više ne obaziru na naše nagrađene pisce, kao što je to nekad bilo, jer je naša kritika izgubila kredibilitet. Nikoga oni više ne mogu preporučiti. Lično mislim da pisac ne treba da se bavi tim stvarima, jer to uništava supstancu iz koje se piše. Znate, iz iskustva znam da dobro napisana knjiga radi sama za sebe, njene putanje su nepredvidive.

l Imate li književnu muzu? To vas pitam jer vidim da je “Dosije Domaševski” posvećen Sanji, vašoj supruzi (Aleksandri Glovacki).
- Skoro svi moji romani imaju posvetu. Ne volim reč “muza”. Ali, osoba sa kojom jesam, sigurno se upisuje u ono što radim, upisuje se i vidljivo, i nevidljivo, i to nekako jeste u skladu sa motom romana “Dosije Domaševski”, s onom Selinovom rečenicom koju ste i vi citirali. Naravno, onim nevidljivim slojem, po kojem je “samo” moja Sanja, ona ugrađuje u ono što radim jedan amalgam koji je nemoguće racionalno definisati. I to nije ni potrebno. Međutim, onim, da tako kažem, vidljivim slojem, kada nije Sanja, već Aleksandra Glovacki, krajnje racionalno postaje prvi čitač svega što napišem. Nikada nisam sreo osobu koja ima tako istančan nerv za literaturu, a taj nerv je, ipak, urođen, taj nerv je kreativnost sama.

Estradni život naše kulture

U srpskoj književnosti zauvek ostaje, recimo, roman „Proljeća Ivana Galeba,” Vladana Desnice, iako svojevremeno nije ušao ni u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Ako nekoga danas zanima, nije teško saznati koja to naša slavna kritičarska imena nisu u Desničinom romanu prepoznala remek delo. Znate, nije problem biti stručnjak za Nastasijevića ili Crnjanskog, a bauljati kroz savremenu literaturu, i prolaziti pored budućih klasika kao pored turskog groblja. Međutim, da bi se prepoznala kreativnost i originalnost, i sam se mora biti i kreativan, i originalan. A većina naših kritičara koji učestvuju u estradnom životu naše kulture su samo vredni, poslušni i ambiciozni. To je razlog što oni ne mogu nikoga otkriti, a ono što otkrićem nazivaju, već sa sledećom knjigom se obrušava. I tako, nastavljaju da servisiraju na lokalnom nivou, što je valjda i njihova prava mera.

Radmila Lotina

12.10.03

Romani, priče i eseji Dragana Velikića (Beograd, 1953) prevođeni su na nemački, francuski, italijanski, engleski, slovenački, češki, španski, mađarski, rumunski, poljski, holandski i ruski jezik. NJegovi romani “Via Pula”, “Astragan”, “Hamsin 51”, “Danteov trg” i “Slučaj Bremen” doživeli su po nekoliko izdanja. Objavio je i dve knjige priča: “Pogrešan pokret” i “Staklena bašta”, kao i tri knjige eseja Ju - tlantida”, “Deponija” i “Stanje stvari”. Od avgusta 1993. autor je “Vremena knjige”, a od septembra 1996. “Stubova kulture”.
I njegov novi roman “Dosije Domaševski” dočekan je sa znatiželjom i potvrdio visoko mesto Dragana Velikića u našoj savremenoj književnosti. Sve su to bili samo neki od povoda za novi susret sa piscem koji je vrlo ljubazno odgovorio na nekoliko pitanja o svom stvaralaštvu i stanju stvari.
U književni život/arenu ušli ste knjigom priča “Pogrešan pokret” koja je objavljena 1983. upravo u Novom Sadu, u ediciji “Prva knjiga” Matice srpske. Sada je iza vas sedmi roman “Dosije Domaševski”. Posle dve decenije kako bi izgledalo vaše podvlačenje crte?
- Podvlačenje crte, kako vi to kažete, izgleda mi kao nekakva rekapitulacija, u smislu šta sam uradio. To je duboko intimni iskaz. I on ostaje za nas i u nama. Meni je uvek jedino važno bilo da rečima uobličim svet koji nosim u sebi, koji se fragmentarno nastavlja svakim proživljenim danom, i da to što zabeležim ima život, da nije parče umoljčanog sukna.
Nomadska priroda čoveka stalna je konstanta u gotovo svim vašim knjigama. Neki u svemu tome vide i tragično lutanje civilizacije, potragu za identitetom. Može li literatura da odgovori na ključna pitanja postojanja?
- Mislim da smisao literature nije da daje odgovore. Barem ja ni kao čitalac, ni kao pisac tako nešto od literature ne očekujuem. Niti zato čitam ili pišem. Svet bez knjiga, tu mislim na lepu književnost, bio bi sveden na betonsku samicu. Često sam se pitao kako izgleda unutrašnjost čoveka koji nema fiziološku potrebu za lektirom. I uvek sam video kazamat. Onaj kome je literatura nezamenljiva duhovna potreba, umesto u kazamatu živi u Semiramidinim vrtovima, barem za tih nekoliko časova čitanja. Naravno, nije smisao literature da ulepšava svet u kojem živimo, već da ga ispunjava značenjima koja nam izmiču u našoj svakodnevici. Svet umetnosti markira naše postojanje, omogućava nam kontinuitet bez kojeg bi bili oni majmuni što se igraju kostima na početku Kjubrikovog filma “Odiseja u svemiru”.

Korak od tradicije

Svako vreme ima svoju književnost. Ipak aleksandrijska situacija i postmodernizam doneli su nove pomake i udaljili je od tradicije, ne samo jedan korak, kako ste Vi negde rekli, nego i mnogo više. Šta se tu, u stvari, događa?
- Postmoderna počinje sa Homerom i Ahilejevim štitom. A šta tek reći za Sterna i njegovog Tristama Šendija? To što navodite da sam jednom rekao kako je novo uvek korak od tradicije, ima svoj kontekst. A rekao sam davno, pre desetak godina. Naime, meni je uvek sumnjivo nešto što se predstavlja kao samorodno i pokušava da udari vlastite temelje izvan galaksije kojoj formacijski pripada. Znate, oduvek jedina podela u literaturi postoji između darovitih i nedarovitih. Pa tako, i postmoderna u rukama nedarovitih i vrednih postaje ne samo svet bez čitalaca, već karikatura nečega što bi trebalo da je odraz vremena u kojem živimo. U prirodi je nedarovitih da se udružuju, da zaposedaju institucije, da pažljivo izgrađuju svoju infrastrukturu i samim tim, oni za neko vreme uspevaju da uspostave sumnjivi sistem vrednosti, da lansiraju nekakave floskule koje se u javnosti često ozbiljno uzimaju, ali da li se mi danas sećamo takvih delija iz vremena kada je, recimo, Vladan Desnica, objavio “Proljeća Ivana Galeba?
Korespodencija sa vremenom sadašnjim snažno je prisutna u nizu vaših romana, indirektno, a u esejima i direktno. Kako biste odredili taj vaš angažman? U stvari, šta danas znači biti angažovan pisac?
- Korespodencija sa vremenom sadašnjim ne znači angažovanost. Ja nisam angažovan pisac. Ne mislim da je to nužno, nego jednostavno ja ne bih mogao da istovremeno budem i pisac i političar, ili ono što se nekad nazivalo javnim radnikom. Vreme sadašnje koje je dominantno vreme u mojim romanima ne čini me angažovanim. Pišem o onome što najbolje poznajem, pa kako sam tokom proteklih desetak godina živeo na raznim stranama, prirodno je da i junake svoje vodim kroz te prostore. A što se mojih eseja i tekstova tiče, naravno, oni jesu angažovani u onoj meri u kojoj je angažman reći ono što misliš o svetu u kojem živiš. Dakle, već petnaest godina povremeno pišem za novine, jer novine su moja svirala u koju govorim da su u cara Trojana kozje uši.
Kako nas svet vidi
Jedan ste od retkih naših mlađih savremenih pisaca koji se može pohvaliti i međunarodnim uspesima, prevodima i čitaocima. Šta biste rekli o toj recepciji i kako nas tzv. veliki svet uopšte vidi?
- Samo se u srpskoj književnosti može biti mlad, ili makar mlađi, u pedesetoj godini. Inače, ne postoji veliki svet. Kada kažemo Evropa mi stalno mislimo na nekakvu kompaktnu celinu. Toga nema. Tek kad se izmaknemo i provedemo neko vreme u stranoj zemlji, u okruženju drugačije kulture, u mom slučaju to je Berlin, pre toga Minhen i Beč, mi vidimo da nema centra. To iskustvo je važno, jer tada shvatite koliko je sve paralelno. I to jeste divan osećaj, barem mene to saznanje rasterećuje. Kako nas svet vidi? Jedno su mediji, a drugo pojedinačni svetovi pravih čitalaca koji vlastito mišljenje ne uzimaju sa jutarnjom dozom dnevnih novina. Ipak, negativni predznak koji ovaj naš prostor blanko nosi zbog svega što nam se u proteklih petnaest godina dogodilo neće ni brzo, ni lako nestati.
Svet literature i priče je i bekstvo u predele koji ne poznaju svest o smrti. Prevalizaženje haosa sveta nekom višom uređenošću takođe je u prirodi književnosti. Gde vi sebe vidite i šta je za vas pisanje?
- Pisanje je za mene ne samo egzistencija, budući da isključivo živim od literature, već i fiziologija. Ne pišem mnogo, niti svaki dan. Tekstove i eseje pišem lako i brzo, no, prozu pišem veoma dugo i sporo. Ne znam da li ću moći uvek živeti samo od literature, ali meni je to oduvek bio san. Dakle, nisam nikad maštao da živim luskuzno, već da mi književnost bude jedina briga i profesija. Nemam ništa protiv neke raskošnije varijante života u materijalnom smislu, ali nisam spreman da platim cenu koja se u našim uslovima za to traži. Biti u obavezi da se družim i ručavam sa nekakvim tajkunima, poslovnjacima i javnim tipovima naše političke scene, da za kumove imam mafijaše, doživeo bih kao jezivo poniženje, i nema te forme razbarušenosti, tog alibija kontroverznosti kojim bih se mogao opravdati pred samim sobom. Za mene je pisanje udvajanje ovog jedinog života, pisanjem kao da živim paralelno više života, međutim, komponentu čitanja koja je sastavni deo pisanja, smatram veoma važnom.

Slobodnjak bez sinekure

Šta mislite o našem književnom životu i institucijama koje ga prate: izdavači, nagrade, časopisi, udruženja?
- Imam svog izdavača, a kako sam slobodnjak bez sinekure, ne bavim se institucijama. Ne učestvujem u kreiranju naše književne politike. Jedina “institucija” čijem nastanku sam i ja kumovao jeste Forum pisaca. Član sam i Srpskog književnog društva. Ne uzimam učešća u književnim kuhinjama, ne zato što je to neki moj načelni stav, već zato što sam zakasnio. Naime, ja nikada nisam imao fazu mladog pisca koji sedi po redakcijama. U to vreme sam se aktivno bavio muzikom, i u književnost sam ušao već kao tridesetogodišnjak. Otada, da se poslužim jezikom vestern-filmova, isključivo jašem sam.

Milan Živanović

29.05.03

Na sitnicama se ocitavaju krupne stvari. Što je besprekorniji, sa vecom žestinom se trese haos u njemu. To je tek ludilo – napisao je Dragan Velikic u nedavno objavljenom romanu „Dosije Domaševski“ („Stubovi kulture“) u kome pretapa životne price Viktora Domaševskog, graditelja luka iz XIX veka i Adama Vasica, našeg savremenika, koji se, odlazeci u rodnu Pulu na ostavinsku raspravu, u zrelim godinama suocava sa samim sobom.

Govoreci o cinjenici da je njegov junak Domaševski poznat po onome što je gradio ali i po onome što nije gradio Velikic za „Blic“ kaže:

„Kako kaže Pazolini u jednom svom filmu, možda je umetnicka dela dovoljno sanjati, možda ih ne treba ni stvarati. A Domaševski je, da se izrazim pomalo pateticno, više sanjao nego što je izgradio. Zanimljivo je i to što sam ja u svojoj spisateljskoj fikciji taj lik ‘zaokružio’ ludilom a kasnije se ispostavilo da to i nije daleko od istine. Postoji, recimo, i podatak da je on za potrebe austrougarske monarhije dve godine obilazio evropske luke i snimao ih, odnosno ‘kupovao’ zanat. To navodi na pomisao kako mora da su i ti drugi graditelji imali neke svoje neostvarene planove i snove. Zapravo, uvek je važniji put nego cilj.“

Da li je za tzv. obicnog coveka, odnosno coveka bez narocitog dara važnije ono što uradi ili ono što ne uradi?

- Mislim da se u onome što uradi nalazi i veliki deo onoga što nije uradio.To može da zvuci kao nonsens, ali samo dosledno nastojanje da nešto bude uradeno, pa makar iz kojih razloga to bilo spreceno, zapravo ima neki svoj suštinski ekvivalent. Recimo, u beckim arhivima o ovom mom junaku ostalo je zapisano da su njegovi planovi impozantni ali neostvarivi. Dakle, odsustvo kompromisa da se uradi manje od onoga o cemu se sanja jeste nekakav legitiman ljudski stav.

Da li vi ispunjavate svoje snove?

- Pa sad... Recimo da je ova knjiga bila jedan moj san.

Jeste li ikada sanjali da cete biti pisac citan u Evropi?

- Uh, to je, ovako, bombasticno. Jesam to na neki nacin priželjkivao, ali treba praviti veliku razliku izmedu onoga što covek priželjkuje i onoga što sanja. Jer, da parafraziram Kiša, to je mnogo više ali i mnogo manje. Suština je u tome da ostvarenost tog tipa nije neko pogonsko gorivo, iako je u tom priželjkivanju covek sasvim siguran da ce mu upravo to biti to. Da se razumemo, nisam ravnodušan prema tome. Naprotiv. Drag mi je svaki prevod, pogotovo ako je dobar i ako je knjiga kod dobrog izdavaca. Ali, od te okolnosti se jednostavno ne živi.

Kako vi vidite sebe u kontekstu evropske književnosti?

- Pre svega, ne volim mistifikacije! Licno, imam neku povratnu informaciju ako govorimo o nemackom govornom podrucju. Dakle, tu su neki važni prikazi, reference u smislu kad mladi nemacki pisac ‘otkida’ na moje knjige i slicno. A to prija. U Španiji postoji veliki interes za moje knjige i razne studije na važnim mestima, e to sad otvara vrata nekakve prisutnosti. U Francuskoj imam dve knjige kod relativno manjih izdavaca. Znate, sama cinjenica da je nešto napolju objavljeno je više za domaci teren, i ja ne bih o tome. Uprkos sjajnim iskustvima sa citaocima u Nemackoj, prave citaoce, a takvih ima mnogo više nego što mi mislimo, imam na jeziku na kome pišem, jer prevod je samo nužno zlo.

Kada bi se što nam se dešava danas i ovde bilo predmet vašeg pera...

-Mislite kad bih ja mogao da napišem šta ce da bude?! Auu...pa ja bih prvo napisao bolje pasoše, onda bih nas bacio u Šengen, a u politickom životu bih nastojao da odredene važne ljude uozbiljim, a one koji su suštinski (i koje ne treba uozbiljavati) njih bi ojacao. Zaista mislim da u ovom trenutku našeg politickog života prvi put u novijoj istoriji imamo na igralištu bolje igrace nego što sede na klupi, odnosno u opoziciji. To nije bio slucaj do sada. Recimo, u vreme Miljana Miljanica imali smo mlade igrace koji su bili bolji od onih koji su trcali po terenu. Dakle, nije strašan rezultat ukoliko je zaista proizvod maksimuma, ali je strašno kada igraci na klupi ne mogu da uticu na rezultat, a oni koji su na terenu su ispod nivoa. U ovom trenutku imamo na terenu, u globalu, bolji tim nego na klupi! I sad, šta bih ja napisao...? Napisao bih samo da igraju do poslednjeg minuta, ako treba da idu i na produžetke, pa i na jedanaesterce.

Tatjana Nježic

18.06.04 NIN

“Najbolje je odmah se prepustiti tom neobično gustom tekstualnom tkivu Dragana Velikića. Jer ono je neverovatno. Još jedan dokaz da trenutno najuzbudljiviju književnost u istočnoj Evropi pišu Poljak Andžej Stasijuk, Mađar Laslo Darvaši, Čeh Johim Topol i upravo Dragan Velikić iz Beograda”, kaže Gabrijela Jaskul, jedan od najvažnijih nemačkih književnih kritičara, u prikazu romana “Dosije Domaševski” Dragana Velikića. Prikaz je objavljen u emisiji Radio NDR.

Opisujući Velikićev romansijerski postupak, Gabrijela Jaskul posebno ističe: “Pripovedač se kreće ka svome cilju, a čitalac se nada da se pripovedač nikada ne približi cilju, jer lektira omogućuje sporost u proticanju vremena, meditativnu koncentrisanost, kakvu, pak, pružaju samo najbolji tekstovi Mila Dora ili nedavno opet Bota Štrausa... Dragan Velikić je prevejan autor. Pri takvoj intelektualnoj verziranosti se može zapasti i u opasnost da se previdi ono detinjasti izmaštano u ovom romanu koje baš daje draž nizu mnogobrojnih poetičnih epizoda. U knjizi tako oštroj i tako jasnoj, kao hladno staklo.”

Roman “Dosije Domaševski” objavljen je na nemačkom jeziku u februaru ove godine u izdanju kuće “Mare” iz Hamburga i u prevodu Berbel Šulte.

“Stubovi kulture”, čiji je Dragan Velikić ekskluzivni autor, objavili su dva izdanja romana “Dosije Domaševski”.

25.05.04 Pobjeda

Bez sumnje se može zaključiti da je Dragan Velikić u ovom periodu jedan od najčitanijih srpskih pisaca na njemačkom govornom području. Iako je Velikićev posljednji roman „Dosije Domaševski” objavljen krajem marta, u izdanju „Mare Verlag” iz Hamburga, a u prevodu Berbel Šulte, već doživljama pozitivne kritike u Njemačkoj.
Tako je nedavno u emisiji Sjeverno-njemačkog radija kritičarka Gabriele Jaskula ocijenila: „Najbolje je odmah se prepustiti tom neobično gustom tekstulanom tkivu Dragana Velikića. Jer ono je nevjerovatno. Još jedan dokaz da trenutno najuzbudljiviju književnost u istočnoj Evropi pišu Poljak Andzej Stasijuk, Mađar Laslo Darvaši, Čeh Johim Topol, i upravo Dragan Velikić iz Beograda. ... Pripovjedač se kreće ka svome cilju, a čitalac se nada da se pripovječad nikada ne približi cilju, jer lektira omogućuje sporost u proticanju vremena, meditativnu koncentrisanost, kakvu, pak, pružaju samo najbolji tekstovi Mila Dora ili nedavno opet Bota Štrausa... Dragan Velikić je prevejan autor, namazan svim mastima Nouveau-romana. Pri takvoj intelektualnoj verziranosti se može zapasti i u opasnost da se previdi ono djetinjasto izmaštano u ovom romanu, koje baš jeste draž... u nizu tako mnogobrojnih poetičnih epizoda. U knjizi tako oštroj i tako jasnoj, kao hladno staklo”.
Za poznatog austrijskog pisca Handkea, Velikićev raniji roman „Danteov trg”, bio je otkriće, pa kaže: „To je veličanstvena, ujedno bespomoćno-tužna, gorko-žalosna,a knjiga, pa književnost i treba da bude takva, i jeste to književnost... knjiga koja dopušta da se život, pri svim tragičnim - pa i svojom krivicom neuspjesima, nasluti i vidi i projektuje (u budućnost) kao nešto sveukupno Veliko i Uzvišeno”.
Nedavno je u njemačkoj reviji „Mare” objavljen tekst/portret sa Draganom Velikićem iz pera mladog njemačkog pisaca Marka Martina, koji mu je između ostalog postavio pitanje: „Zbog čega ste se za razliku od nekih vaših kolega iz bivše Jugoslavije uvijek vraćali, nikada nijeste ostali u Njemačkoj, gdje ste jedno od najznačajnijih književnih imena iz Istočne Evrope”?
- Odlično pitanje, rekao je Velikić. Kada živite u stranoj zemlji, prisiljeni ste da činite jako mnogo kompromisa, poslije nekog vremena od vas se očekuje da se ponašate kao dobar gost, dakle dolazite u situaciju da pojednostavljujete politička razmišljanj, a da prihvatite određene stereotipe. Kada sam devedesetih godina boravio u Austriji i Njemačkoj, dobar Srbin je bila iznimka, stalno me je pratila odrednica da sam odrastao u Hrvatskoj. To je valjda trebalo da bude objašnjenje zašto sam dobar pisac. Iskreno govoreći, shvatio sam da bih morao da se hvatam za neku spoljnu priču što nije dolazilo u obzir. Naravno, u Njemačkoj se osjećam kao kod kuće, mnogi moji romani dešavaju se u njemačkim gradovima, gdje sam neko vrijeme živio. A moji tekstovi koje povremeno pišem o Srbiji svakako su precizniji kada ih pišem u Beogradu nego u Berlinu.

V. Ognjenović

20.02.04 NIN

Posle petnaest godina romansijerskog premeravanja i istraživanja jugoistočne i srednje Evrope, Dragan Velikić vraća se Via Pula ishodištu i središtu svog spisateljskog sveta. Uzgredna pripovedačka opaska o tome da je ovde napravljen “pun krug, a opet, samo ravno, u dubinu vremena” nema, pri tom, tek retorsko dejstvo, već predstavlja lični autorski beleg, isto onako kao što i epizodično pominjanje neobičnog “pionira antipsihijatrije” Bruna Gašparinija iz Velikićevog prvog romana Via Pula (1988) treba da omeđi prostor “arheološkog iskopavanja” u traganju za dragocenim ostacima i krhotinama prvobitne inspiracije.

Dosije Domaševski je, dakle, roman svojevrsnog svođenja računa, kratka knjiga za dugo presabiranje autora i njegovih junaka. Ili bi možda bilo tačnije reći: njegovog junaka, jer se dve istaknute figure, Adam Vasić i Viktor Domaševski, glavni “akter” i njegov davnašnji dvojnik po izboru, sanjar i graditelj, “posmatrač” i “učesnik”, pokazuju kao zamenjiva lica ili maske iste “igre oživljavanja” (ne)mogućnosti ostvarenja nekonformističkog životnog načela “izmestiti se iz samog sebe”. Obavešteni čitalac Velikićevih romana primetiće i to da meandrirajuća opservacija i uobrazilja junaka, jednako kao i njegov nedelatni senzibilitet, prikazan izbliza i skoro s “mikroskopskom” detaljnošću, najviše odgovaraju predstavi građanskog intelektualca-pisca, onakvoj kakvu je uspostavila velika modernistička književnost, ovde, čini se, ponajpre prisutna kroz neodoljiv utisak bliskosti narativnim toposima jednog Muzila, Kiša, Handkea, Crnjanskog... Verujući da “dodiri, pogled, nepce i sluh nisu dovoljni” i da “na kraju preživi ono što nikad nije postojalo, senka drugog u nama”, Velikićev dvojedinstveni junak samooblikuje se, međutim, kao tek daleki i protivrečni potomak sumatraističkih vršnjaka velikih ratova i preloma modernih vremena koji neminovno dolazi do pesimističkog saznanja da sveopšta “koincidencija je samo jalov trag” i da “Život je građa za snove”, jer “svet se kreće ka unutra” i “Nema tog nišana koji nas vodi izvan nas samih”.

Kloneći se neposrednog bavljenja usudom istorije, autor Dosijea Domaševski tako donekle pravi otklon i od lektire i od svojih ranijih ostvarenja (Astragan, Hamsin 51, Severni zid), ispisujući poetski fluidno štivo koje nastavlja difuzno-istančavajuću, a u isti mah sada manje eksplicitno-retoričnu poetičku nit Danteovog trga (1997) i Slučaja Bremen (2001), i otuda traži pre svega obazrivog i prijemčivog čitaoca. Kao i većina drugih Velikićevih istaknutih romanesknih likova i Vasić i Domaševski su, naime, svojevrsne “egzistencije bez svojstava”, samosvesno-solipsistički junaci jednog umnogome opustošenog postistorijskog i postideološkog doba koje u njima pronalazi svoje žive, nepostojano-lelujave i sa stanovišta takozvanog zdravog razuma problematične spomenike.

Zaista je, otuda, potrebno određeno pomeranje ustaljenih čitalačkih navika i očekivanja da bi se zadržalo i izdržalo u Velikićevom sveprisutno-zgusnutom i na momente teško prozirnom pripovedačkom “kristalu prezenta”, te da bi se zašlo s onu stranu svedene fabule i sižea, u prostor sugestije, naslućivanja, snatrenja i doživljavanja nedoživljenog i neviđenog u kojem čovek postaje i ono što je samo želeo da bude ili “upućuje se istovremeno u svim mogućim smerovima, ništa ne dovršava do kraja”, jer “možda je sva lepota ovog sveta sabijena u časovima bez utehe”. Zauzvrat, dobija se povlašćeni uvid u jedan poseban romaneskno-poetski svet u kojem nema pelivanske akrobatike i najnovijih pirotehničkih efekata, ali zato nema ni šećerne vune i licitarskih suvenira.

Možda baš u tome i jeste veliki deo “problema” s “dosijeom Velikić”, u kojem, i pored brojnih prevoda i zavidne pažnje evropske književne javnosti, ipak - karakteristično - praktično nema domaćih priznanja. Strpljivo podižući i dograđujući, u ponečemu, dakako, uporno i ponavljajući svoj srednjoevropsko-postjugoslovenski prozni svet, pisac Astragana i Danteovog trga sačinio je delikatnu i složenu narativnu konfiguraciju koja se - i to je mali književno-kulturološki fenomen - po svoj prilici doživljava kao premalo lokalno (samo)dovoljna i (samo)razumljiva, epski razbarušena i veličajna, odnosno afektivno uznesena da bi bila prihvaćena kao reprezentativno “naša” i stoga “zrela” za puno javno vrednovanje. I tako, dok nekim piscima dodeljujemo NIN-ovu ili “Vitalovu” nagradu već za prvi roman, a drugima - primera je dosta - i za neki od njihovih (naj)slabijih romana, dotle autora poput Velikića, sada već decenijama, strpljivo čekamo da spisateljski sazri ili, u najnovije vreme, čak da napiše svoju najbolju knjigu! Svejedno je, pri tom, je li ovde na delu politika dvostrukih literarnih aršina ili prećutno dobronamerno “podešavanje kriterijuma” prema meri piščevog dara, rezultat je isti: i Dosijeu Domaševski, knjizi autorskog pročišćavanja, istančavanja i svođenja, koja se drugom čitanju po pravilu ukazuje podsticajnijom i intrigantnijom negoli prvom, sleduje, izgleda, udes Velikićevih prethodnih romana, što znači da će pre ostati nedočitana nego odista pročitana i prepoznata do kraja.

Tihomir Brajović

31.08.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Palimpsest je bio klasičan i nužan postupak u nastajanju starih tekstova. Na pergamentu i papirusu, posle brisanja, upisivan je novi tekst. Događalo se to zbog štednje i nedostatka ovih dragocenih podloga. No, šta se desilo ? Stari rukopisi su izbijali na površinu, a samo infracrveni zraci pokazuju ih u svom originalu. Nanošenje i skidanje slojeva su i omiljen postupak u stvaranju književnih dela, posebno onih postmodernističkih.
Dragan Velikić (Beograd, 1953) ne samo što je u nizu zapaženih romana afirmisao ovaj omiljeni postupak/trik nego je i svaku pojedinačnu sudbinu sveo na palimpsest u kome slojevi proviruju i deluju po zakonima prvobitnog zapisa/teksta. Za njega postoji samo stvarnost knjiga/fikcije, ali su mu polazišta gotovo uvek u dokumentu, pa i ličnom dnevniku koji se uvek može otvoriti na bilo kojoj stranici. Sagledavanje ostvarenih i neostvarenih života u (ne)providnoj prošlosti jeste otkrivanje važnih tačaka/čvorova. Tako se slaganjem kamenčića i dodavanjem mlazova peska zatvara životna piramida.
I u novom romanu «”Dosije Domaševski”» Velikić je u centar stavio rekonstrukciju sudbine, ovoga puta građevinara/fantaste, vojnog službenika Viktora fon Domaševskog rođenog 1821. godine u Vadovicama (kotar Tarnov) u Galiciji. Sin plemića bez imovine penzionisan je prevremeno, na svoj zahtev u činu majora, 1862. i napustio vojnu službu. Sve ostalo je u zagradama suvih činjenica unapređenja, odlikovanja, prekomandi, incidenta u Puli, veštine crtanja planova i potpune neshvaćenosti u svom vremenu.
Uvodeći u ovaj glavni tok i siže niz rukavaca Velikić sa pozicija postapokaliptičnog hedonizma projektuje sva lica sveta u rasponu od gotovo vek i po, dopisujući se i sa vremenom sadašnjim. No kako snovi ne staju u testament, sve je varljiva igra u kojoj dominira bezdan sveta koga ništa ne može popraviti. Sve velike naracije vode u isključivost i patetiku, a Velikić je poslednji pisac koji bi tako nešto poželeo i učinio.
Kao preteča i sledbenik visokog modernizma on demistifikuje sve tvrđave smisla i uživa u apsolutnoj relativizaciji ne samo istorije nego i svake pojedinačne sudbine. Tek dolaskom u rodni grad Adam Vasić, posle četvrt veka jasnije vidi građevine, ljude, odnose. Dugogodišnje taloženje događaja rađa emocije koje ga bacaju u nove vrtloge i neizvesnosti. Prošli i sadašnji život je samo varljiva pretpostavka koju treba prekomponovati, a nikako prihvatiti kao nešto stvarno i moguće.
I eto večnog vraćanja istog, a tek zapisano donosi katarzične elemente. Otuda i potraga za dosijeom Viktora Domaševskog. Do nekih saznanja se ovde dolazi samo «izmeštanjem iz sebe samog». To je mehanizam koji se ovde stalno varira i nameće kao iole sigurnosni vodič i kompas. Ali i posle svega ostaje Selinov moto sa početka romana: - Nije moguće sve objasniti na osnovu činjenica, ideja i reči. Postoji, mimo toga, i sve ono što se ne zna, i sve ono što se nikada neće saznati.

M. Živanović

15.06.03 Politika

Beogradski "Stubovi kulture" objavili su tri nova prozna dela, dva romana i jednu zbirku pripovedaka. Prvi roman, "Camera obscura", potpisuje lekar kardiolog, i književnik Goran Milašinović; drugi, "Dosije Domaševski", napisao je Dragan Velikić, dok je knjiga pripovedaka "Drugi jezik" delo Davida Albaharija.

"Camera obscura" je "kratak roman o dugom vremenu", kako kaže književni kritičar i urednik "Stubova" Gojko Božović. Milašinovićevi junaci, sećajući se, prolaze i kroz vekove i kroz ogromne prostore: sve to zahvata vreme od 18. veka u Vojvodini iz koje Srbi, bežeći, stižu do Rusije da bi u 20. veku, posle političkih burnih zbivanja, preko Beograda otišli do Amerike gde se priča o "obećanoj zemlji" završava 11. septembra 2001. godine.

Goran Milašinović je za jednog od glavnih junaka izabrao naučnika Uroša Majstorovića koji je živeo u 18. veku i koji je, prema autorovim rečima, stvarni izumitelj fotografije. Majstorović, čiji je život trajao koliko i celi 18. vek, borio se da se za dela naših naučnika na pravi način čuje u svetu jer je većina njih, budući da potiču iz malih naroda, uglavnom zapostavljana. Za Božovića, roman Gorana Milašinovića "Camera obscura" istoriju - koja nam je, što je dalja, maglovitija - čini jasnijom nego mnogi udžbenici što o njoj govore.

Dosije Domaševski

I glavni junak romana "Dosije Domaševski" Dragana Velikića lik je iz stvarnosti. Viktor Domaševski je graditelj, u vreme Austro-ugarske nesuđeni projektant luke u Puli, koji je misteriozno nestao i na čijoj sudbini, kombinujući je sa sudbinom našeg savremenika Adama Vasića, rođenog u Puli, Velikić gradi priču o neumitnosti onoga što se u nama, i oko nas zbiva.

Pokušaj pisca da rekonstruiše boravak Domaševskog u Puli, i njegov tajanstveni nestanak, prepliće se sa sećanjima Adama Vasića na vreme koje se "poklopilo" sa raspadom bivše Jugoslavije.

U "Dosijeu Domaševski" Gojko Božović otkriva ukrštenost priča kroz koje pisac istražuje nove prostore, i proširuje granice spoznaje, što postaje Velikićev lični stil koji ga sve više izdvaja od drugih autora.

Drugi jezik

Nova zbirka priča "Drugi jezik" Davida Albaharija predstavlja, prema mišljenju Gojka Božovića, prekid sa prethodnim periodom "u kojem se autor suočio sa pitanjem istorije što je ’provalila’ u naše živote početkom 90-ih godina". U pričama iz "Drugog jezika" (neke od njih su prethodno objavljene u periodici), David Albahari se vraća malim temama iz svakodnevice, koje u njegovoj interpretaciji postaju velike.

Mnogi junaci priča su Indijanci, a kako autor objašnjava, razlog tome je što su oni prisutni u sredini u kojoj živi (David Albahari je početkom 90-ih napustio zemlju i otputovao u Kanadu). Kao belac, priznaje, postiđen je kada vidi "bedu u kojoj živi ovaj narod koji je nekada bio važan deo istorije Severne Amerike". Impresioniran i time što živi u kraju u kojem je jedno vreme boravio i legendarni indijanski poglavica "Bik koji sedi", Albahari je, kako kaže, zgrožen kada vidi kako se potomci tog poglavice danas mogu videti na ulicama pijani ili drogirani. Priče "Drugi jezik" su i nastale tako što je pisac bio okružen "drugim jezikom"...

A.C.

29.05.03 Glas javnosti

Roman "Dosije Domaševski" (Stubovi kulture) Dragan Velikic nije planirao da napiše. Na nedavnom predstavljanju te, zamalo nepostojece, knjige rekao je i to da je prvi put napisao, takoreci, linearnu knjigu, zaobilazeci ovaj put "sopstveni postupak koji se sastoji u razbijanju ogledala a zatim skupljanju delica".

Prica o Viktoru Domaševskom, svojevremeno cuvenom graditelju koji nije uspeo da napravi luku u Puli, pa istim poslom krenuo za Buenos Aires, gde nikada nije stigao jer je nestao, preplice se sa pricom o Adamu Vasicu, ciji je otac Teodor bio duvac stakla, a on sam povratnik u vreme koje je prošlo.

Roman je, u stvari, nastao iz razgovora sa izdavacem iz Hamburga, koji je, citajuci Velikiceve knjige prevedene na nemacki, od pisca poželeo jednu pricu, ili esej, ili bilo šta o moru. Velikic je prvo odbio, ali ipak "Dosije" je poceo da se ispisuje i to cini se odmah, u pišcevoj svesti koje ni sam nije bio svestan, (tako nekako, tome slicno).

To što knjiga pocinje recima Luja-Ferdinana Selina: "Nije moguce sve objasniti na osnovu cinjenica, ideja i reci. Postoji, mimo toga, i sve ono što se ne zna, i sve što se nikada nece saznati" jedino može da znaci da ce u ovom, po obimu nevelikom romanu (neka se ne plaše strašljivci!), i o tome biti reci. O neispisanom, neiskazanom, neobjašnjivom, nesaznatljivom...

LJ. P.

24.05.03 Glas javnosti

U izdavackoj kuci "Stubovi kulture" u ponedeljak izlazi novi roman Dragana Velikica "Slucaj Domaševski", rekao je za "Glas" urednik ove kuce Gojko Božovic. To je prica o Viktoru Domaševskom, graditelju luke u Puli koji je nestao u vihoru istorije na putu za Buenos Aires gde je takode trebalo da izgradi luku, kaže Božovic. Ali, dodaje on, "to je roman i o našem prostoru i vremenu u kojem živimo".

Ova knjiga ce takode biti objavljena i u Nemackoj pocetkom jeseni, u prevodu Berbel Šulte, kod izdavaca Ulštajn iz Berlina.
Roman ce biti predstavljen u utorak u 12 sati u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda.

LJ. P.