Islednik

21.03.16

Na mestu je da kažem i to da je prelazak srpske vojske preko Albanije sulud. Onda kažem da je, pola veka kasnije, Srbija prokockala sve bonuse istorije stečene tokom dva veka i krenula za lažnim mesijom u tmine nasilja i zločina. S kojim pravom da odvedeš one klince da poginu. To je ono što je rekao Pekić u Zlatnom runu, da "svaka živa kukavica vredi više svom nacionu, nego uludo poginuli heroj". Udara u glavu. Ali, ćuti se o onome što je Pekić pisao, a nekome ne odgovara. Ne mogu pisati o jednom vremenu, a frizirati. I, tačno je, da je bila neka druga ekipa u žiriju... Ovaj žiri je vrednovao literarno, u drugom slučaju ne bih imao šanse

Ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za književnost Dragan Velikić književnik je čije su detinjstvo, mladost i sazrevanje obeležili Beograd i Pula. Autor je romana Via pula, Astragan Hamsin 51, Severni zid, Danteov trg, Slučaj Bremen, Dosije Domašenski i Ruski prozor. Ninova nagrade za roman Islednik druga je koju dobija (prva mu je pripala za Ruski prozor). U razgovoru za E-Novine i zagrebački portal Lupiga govori i o raspadu bivše Jugoslavije, o vlastitom doživljaju ratova, sredini kojoj je uputio svoj roman i temeljnoj introspekciji koja obeležava ovo delo.

*U Isledniku se prepoznaje Vaša namera da kažete šta se dogodilo na prostoru bivše Jugoslavije. Gotovo esejistički, ili nalik na političke komentare, ubacujete političke stavove. Da li Vam je to bilo teško, ili se, jednostavno nametalo? O krivici i o masovnom ćutanju stavovi su neprijatni za mnoge uši, potpuno su suprotni podrazumevajućoj nevinosti Srba i krivici drugih. Kako to ide uz najveću domaću književnu nagradu, šta znači ?

I mene je to iznenadilo, utoliko je pitanje intrigantno. Najteže je kada je pisac pametniji od knjiga - to ne valja. On onda arbitrira. Ako nema moć da suprotstavi svoju političku opciju - makar nekoj drugoj. Da zanatski to uradi.

Smatram da se u romanima Bona Via, Ruski prozor i Isednik vidi kakva je svakodnevica. U romanu Bona Via se u crnim tonovima prikazuje svakidašnjica, na to se niko nije osvrnuo. Zato što sam upakovao da to stoji; kad prođe neko vreme vidi se. Recimo, u Via Puli pišem o fojbama, u koje su partizani bacali belogradejce. Pišem i o kratkovidom političaru koji je, po mojoj verziji, odabrao Goli otok, to je Kardelj. Pojavljuje se Zejtinov, to je Uljanov, Lenjin. Da sam bio direktniji, to bi bio pamflet.

To je o romanu Via Pula rekao i sada pokojni Milan Milišić (pesnik, poginuo u granatiranju Dubrovnika 1992, prim.aut.) - nedirektnost, ali ona koja nije posledica straha. To su bitne odredice jednog vremena, daju određenu boju, ali ne daju arbitražu.


Na mestu je da kažem i to da je prelazak srpske vojske preko Albanije sulud. Kazaće mi zašto, s kojim pravom. Onda kažem da je, pola veka kasnije, Srbija prokockala sve bonuse istorije stečene tokom dva veka i krenula za lažnim mesijom u tmine nasilja i zločina. To je glumac Tihomir Stanić pročitao na dodeli nagrade. Nisam ja tu arbitrirao, ali, čemu sve to. S kojim pravom da odvedeš one klince da poginu. To je ono što je rekao Pekić u Zlatnom runu, da "svaka živa kukavica vredi više svom nacionu, nego uludo poginuli heroj". Udara u glavu. Ali, ćuti se o onome što je Pekić pisao, a nekome ne odgovara.

Treba jednom stati i reći čekaj, da vidimo da li je baš tako. Meni se tema sama nametnula. Treba se suočiti. Ne mogu pisati o jednom vremenu, a frizirati. I, tačno je, da je bila neka druga ekipa u žiriju... Ovaj žiri je vrednovao literarno, u drugom slučaju ne bih imao šanse. A mogu da zamislim kako je u književnim i drugim krugovima, "ej, vidi ti šta on piše!".


*Da su Srbi besmisleno išli kroz Albaniju, a čitave karijere se temelje na tome?

Upravo to. Ja se ne sprdam, ali na kraju, ipak, profiteri uspevaju. Setimo se "Pod okupacijom" Bore Stankovića, šta su njemu tek nameštali... Na kraju su pobedili oni koji su "pakovali" te klince iz Bosne, Srbe, slali ih na front. Ti profiteri nisu ratovali, oni su trgovali. I to mi se gadi. Ali, u literaturi nema obračuna. Mada, moram da priznam, ima nekih sitnih...


*Onako, iz meraka...

Ma, da, iz meraka, pa ko se prepozna - prepoznao se. Evo, u Isledniku je, već na prvoj strani, ministar kome drugi menjaju čarape. Taj čovek je živ i to samo dve osobe znaju, ne mogu da kažem ko je...

Postoji i sitni adrenalin, isuviše držim do onoga što radim, ne mogu da uprskam. Kada tri dana ne pišem, ponovo pročitam napisano i sutradan mogu da nastavim, jer imam intonaciju. U svakom trenutku moraš imati knjigu u sebi.

Kada sam se, nakon monografije o Puli, vratio romanu, naišao sam na Pekića, dozvao ga njegov moto, po kojem se, posle ispovesti, čovek oseća gore, jer ostaneš sa onom verzijom koja se nikome ne ispoveda. I rekao sam da odatle treba početi.

Ono gde nisam pogrešio - ne pada mi na pamet da hvalim svoj roman - je ritam. Da je ostalo sve u prvom licu, došlo bi do zamora čitaoca. I do zamora priče. Prešao sam u treće lice i taj D.V. više nije ja, nego on. I mnogi mi kažu da prema kraju priča ide brže. I to je smisao ovog isleđivanja, kao kada se traka odmotava.


To je bilo važno za strukturu. I izbacivao sam dosta toga, kao što je govorio Aleksandar Popović, "umetnost pisanja je umetnost brisanja". Najteže je osloboditi se dela koji je dobar.


*Odakle potreba da što više detalja iz svog života zabeležite? Sve, od bioskopskog repertoara do sličnih fotografija, strahova, osećaja, sentimenata, drhtaja, atmosfere... Nije Vam dovoljna pomisao da "sve to drži na programu hotelska kapela"? Da li baš mora da se nađe neko ko će sve zabeležiti, ili je to jedino Vama važno? Zbog opasnosti koja vreba u, takođe Arsenovom stihu, "u domaćim filmovima od tog nema ništa"?

Lepo je što ste pomenuli te Arsenove stihove. Ono doživljeno može da, kao što kaže Kiš, doživi "milost uobličenja". Sećam se prvih priča, izmišljanja, pa onda dođe slika iz života, neki detalj. Ali, u romanima Via Pula i Astragan, kao i u Dosijeu Domaševski, zagrebao sam po sebi. I upravo taj iskustveni talog daje mi mogućnost i adrenalin da umetnički uobličim nešto što će i čitaocu biti blisko i sa čime će se identifikovati.

Tu često pominjem Selindžera, Lovca u žitu, mislio sam da on to ispoveda, znam da nisam jedini takav čitalac. Nisam ni mislio da sve može biti izmišljeno, njegova braća, sve, a on je imao samo jednu dalju sestru, Doris. A sve je izmislio, na osnovu tačnih činjenica. Nije izmislio emociju, recimo, neko celog života želi da ima brata, a raste kao jedinac. On može da napiše fantastični roman o bratu i da se neko ko ima brata identifikuje upravo sa tim iskustvom.

Ono što je opsesija, tajna, što je duboko u nama, kada stigne dotle da ga čovek pokaže, literarno uobliči, za mene je literatura.


*U tom kontekstu, da li biste voleli da možete zabeležiti mnogo više?

Ima dovoljno onoga što uspevam da zabeležim, još nisam došao u situaciju da želim da pišem, a nemam iz čega. Konačno, ja ne štancam knjige, pišem otprilike jednu u tri godine. U principu, nikad ne pišem dok se u meni ne stvori potreba, neka opsesivna slika. Od toga krećem. Eto, aprila prošle godine stavio sam tačku na roman Islednik i nisam više ništa napisao. Sada pripremam knjigu o Beogradu, jedan deo Beograda, to će biti krajnje intimno. To je sada samo bauljanje.

Dve faze su mi najdraže u pisanju, bauljanje, kada nazirem, ni sam ne znam gde ću, njuškam. I poslednja, kada imam sve, a to još nije gotovo. Tada krećem na razboj, zatežem strune, povezujem. U jednom trenutku, roman oživi, kao dete u četvrtom mesecu, to nije nikakva mistifikacija. Ako je pisac od integriteta, onda neće to da izda, knjiga ima svoje zakonitosti i tera pisca da se po njima vlada.


*Neki delovi Islednika podsećaju na stvaralaštvo Danila Kiša. Potreba da se, gotovo manijakalno sve zabeleži, poput onoga što je Kiš nagovestio u Enciklopediji mrtvih. Tu je i odsustvo sveščice sa opisima hotela, pa "pismo ili sadržaj" na kraju romana, u obraćanju majci. Mislim da je reč o nečemu što je, na najbolji način, posveta autoru i njegovom delu, i ukomponovanost Kiša u Vaš roman?


Da, Kiš je pisac koji je na mene mnogo uticao, obeležio je moje formativne godine pisanja (to je sada moderno reći). Jednostavno, Kiš je abeceda, i dalje jedan od mojih omiljenih pisaca. Kasnije su i neki drugi pisci uticali na mene, upoznao sam Pekića, Tišmu, pa sam se njima bavio, ali Kiš je pisac čiji je literarni doživljaj sveta meni jako blizak.

Kada su nam obili vagon, nestala je ta njena sveščica sa opisima, što sam ja tek kasnije primetio kao važan momenat.



*Ona je dobila status molitvenika...

Jeste. A brzo sam stigao do onog pisma na kraju koje ste nazvali "pismo ili sadržaj", to je pismo ocu...


*Da, u Peščaniku...

Ne treba zaboraviti, jedna od tema romana je i demencija. Dakle, postoji strah junaka da bi mogao da je nasledi od majke. Možda nije nezanimljiv i podatak da moj sin specijalizira neurologiju i da ga zanima upravo demencija, da je sa svojom bakom, mojom majkom, provodio sate i sate pričajući o toj bolesti. To su detalji koji nisu fikcija, ali imaju posebnu čar kada ih ubacim u fikciju. Pomislio sam "Vidi, ovo k"o u Peščaniku", ali nije mi bilo važno. U romanu Danteov trg postoji čitavo poglavlje u kojem je Kiš književni junak. Prepliće se. A moja bliskost sa Kišom je vera u literaturu, u smislu da, ako literatura i ne može mnogo, bez nje ja ne bih mogao nikako. Podseća me na njegov razgovor sa jednim piscem kome je rekao, parafraziram, "Pa, nije sve fantastika, nije sve igra!"


*Kaže i "zašto, zapravo, pisati o nečemu što se uistinu nije dogodilo"?

Tako je. Ali ima još nešto. Ostao je zvuk. Dobar pisac kad se upiše, on tetovira čitaoca. To su neke tetovaže i ja ne bežim od njih. Na jednom mestu u Isledniku kažem "dugo sam se spremao za zanat spisateljski".

Kad počinjem roman, nemam priču, ona nastaje sama po sebi, imam neke prizore. Hteo sam da, nakon romana Bona via, pošto se u poslednjem poglavlju pojavljuje dokumentarni film o mojoj porodici, sledeći roman nastavim tamo gde sam završio prethodni. U onom slučaju, bila je priča o porodici, sada je bila majka. Ali, naizgled. U početku je to bio roman o majci. A zapravo sam imao ideju da napišem roman o Puli, kao gradu svog odrastanja šezdesetih i sedamdesetih godina.

Ono što me uvek fascinira je vreme koje je prošlo. Volim, tako, da se šetam Londonom, jer je to London kakvog ne poznajem. Kada sam tamo živeo, istina samo četiri i po meseca, malo sam ga poznavao. Pa mi je bilo fascinantno, grad, njegova topografija. Danas London, nisam dugo bio, sigurno nema veze sa onim, nekadašnjim.

U književnom delu imamo fiksirano vreme i prostor. I to je mene zanimalo u romanu Islednik, ali se to širilo. Nisam se zadovoljio porodičnom pričom, ali su mi se uporno javljale disperzivne teme. Porodica Hiterot, vlasnici Crvenog otoka pored Rovinja, njihova besmislena smrt. Istovremeno, imam u porodičnoj istoriji strica koji je poginuo kao komesar Sićevačkog partizanskog odreda. To su besmislene smrti, a kad imamo određeni broj godina, vidimo da istorija koja se upiše kao zvanična, zapravo, i nije takva.

I, nisam pisao da bih ispravio porodične priče. Roman Islednik je roman o migracijama, kretanju. A postoje i rečenice - dobar čitalac to mora da otkrije - koje nisu fikcija. To su nosači, rečenice sećanja, one su kao oni držači, betonski stubovi. Dvadeset - trideset godina prolazim pored nekih motiva i nisam ih doživljavao kao nukleuse pripovetke ili romana. Mislim da svaki čovek to ima. U mom životu je to događaj iz 1958. - selidba iz Beograda u Pulu, otac je bio vojno lice. U Vinkovcima je opljačkan teretni vagon u kojem su bile naše stvari. Nakon toga, sledeća je 1991. moji roditelji se vraćaju iz Pule, ostavljaju vikendicu u koju će se useliti neki dobrovoljac. Kad čovek ima 50 ili 60 godina, to se rasprostire.

Došli smo u Pulu, bili tri dana u hotelu dok nam se krečio stan, otac je dugo hodao u uniformama, jer su opljačkali sanduk sa njegovim odelima. I onda se pojavljuje komšinica koja kaže mojoj majci: "Ah, gospođo, ostavite to, meni je ceo grad izgoreo". Kasnije saznajem da je ona iz Soluna koji je izgoreo u požaru. To su ti stubovi, ali da bi oni postali roman, treba da prođu godine.



*Opšta mesta dobijaju život?

Tačno, zato ovo i jeste isleđivanje, ti punktovi kad se uvežu tvore jedan roman.

Zaista sam dugo pisao, najpre nisam bio zadovoljan, pa sam rukopis ostavio. U međuvremenu sam napisao monografiju o Puli, sa fotografom Igorom Zirojevićem. Onda sam se vratio romanu prišao tekstu iz off-a, i, odjedanput mi se otvorila verzija koja je zadovoljavala moje umetničke kriterijume. I dopisivao sam je još godinu dana.


*Odavno već možemo da govorimo o značajnom delu Vaše poetike, stilu koji podrazumeva opise gradova, ne baš česte u domaćoj književnosti. Utoliko Islednik podseća i na roman Astragan?

Složio bih se, s tom razlikom što Islednik, u odnosu na Astragan, ima psihologiju likova. Astragan je iz mog ranijeg perioda, kada pisac, zapravo, izmišlja. Uvek mi je bilo apstraktno, kada pisac kaže da je neki lik "iz života". Meni je život bio neupotrebljiv, izmišljao sam svoje priče. Nisam izmišljao topografiju, ali nije mi padalo na pamet da stvaram likove. Urar Maleša iz Islednika je devedeset odsto on. Kažem da što sam stariji, manje izmišljam. Odjednom shvatiš da su to gotovi likovi, a pitanje romana je pitanje strukture, povezivanja.

Astragan nema psihologiju likova. Ali, tačno, i Astragan i Islednik imaju neku noar atmosferu, kretanje. U Astraganu dolazi moj junak, koji je moj alter ego, nakon toga ide onaj čulni doživljaj grada. Prostora gde je hiljade ljudi živelo.


*Podseća na Pekićevog Arsenija Njegovana. Grad, mesto u kojem živimo. Dotle su bile sve nekakve uvale, vrtače, livade...

Tačno, evo, sada smo u nekadašnjoj Srpsko-hrvatskoj banci (zgrada u kojoj razgovaramo, prim. aut.). Tu su ljudi bludili, prolazili, ne može to da nema uticaja na nas, na nama poznati svet. Možda smo mi visibabe u odnosu na višu inteligenciju koja je mimo nas. Naša stvarnost? To je možda stvarnost nekog kukca. On isto ima neku svoju stvarnost.

Bez ikakve mistifikacije, prostori u kojima se vekovima slagala prisutnost ljudi, za mene imaju neku magiju.


Islednik jeste porodični roman, ali je i roman o migracijama 20 veka. Koje, eto, sada, tek u 21. veku bivaju aktuelne.


*Zanimljiva je Vaša ideja iz romana, to da čovek, sazrevanjem, valjda, dolazi u poziciju da "zatvara poglavlja" tamo gde se to ne radi? Kada to, majka prestaje sa uživanjem, kako kažete, ili još preciznije, postoji li neko ko uživa kroz svakog od nas?

To nije samo pitanje zrelosti. Pitanja su vezana za moju majku, ona je želela da sve unapred uradi, da je mogla, bacila bi đubre unapred. Ili, pitanje učiteljice. To vezujem za pitanje realizma, koje je i moj najveći problem. Ako imam pticu, što moram da joj nađem granu na kojoj će da peva. Baš me briga, neka peva gde hoće!

Znači, to je pobuna, jedna od mnogih malih. Šta me briga gde se završava poglavlje, završiću ga ovde, "Trassss!" Kad lupim - tu je kraj. To je sazrevanje, kad čovek nije više majmun. Šta, junak je otvorio vrata, ko kaže da mora da prođe kroz njih. Okovi realizma, kao u bajkama, priča o tri brata, pa pripovedač ispriča sve o prvom...


*Gradacija...

Jeste, gradacija, uvek me to nerviralo, dosadno, beži s time. Onda se otkačim, pobunim. To je, zapravo, isleđivanje sebe samog. Kažem, čekaj, čoveče, nisi se pobunio, moraš da se pobuniš, makar i u nekim godinama kasnije.


*Skraćena verzija intervjua objavljena je u zagrebačkoj Lupigi

02.08.18 Blic

Polifonijski roman nagrađivanog srpskog pisca o odrastanju i svođenju računa. Veliki broj stranica Dragan Velikić posvećuje Solunu, koji opisuje s osećajnošću i retkom preciznošću, piše Anastatis Vistonitis u Kulturnom dodatku lista "To Vima".
Važni prozni pisci, ali i pesnici sa Balkana polako postaju poznati i u našoj zemlji zajedno sa drugim još uvek nepoznatim autorima iz centralne Evrope. To se posebno odnosi na pisce iz bivše Jugoslavije, koji većinom u svojoj svesti ostaju Jugosloveni uprkos raspadu zemlje. A upravo ta svest se odslikava u njihovim knjigama čiji se geografski i kulturni prostor ne može omeđiti državnim granicama.
Srpski prozaista Dragan Velikić, rođen 1953, upravo je takav pisac. A njegov nagrađivani roman „Islednik“, objavljen 2015, koji je nedavno izašao u prevodu na grčki u izdanju „Kastanjotisa“, jeste odličan primer takve knjige. Prisustvovao sam promociji ovog romana pre dve godine u Zagrebu. Tržište knjiga u bivšoj Jugoslaviji u velikoj meri je ostalo jedinstveno. „Islednik“ je ambiciozan, višeslojni i višeglasni roman. U izvesnoj meri on je i prikrivena autobiografija. Islednika, glavnog junaka romana, vest o smrti majke zatiče u Budimpešti. Taj događaj će mu promeniti život, tj. život kakav je do tada živeo, a kojeg počinje da se priseća od detinjstva provedenog u Puli, pa sve do sadašnjeg trenutka.
“Prizivanje sećanja”, drugim rečima, jeste isleđivanje koje vodi samospoznaji. Ko je bio, koga je sve u životu sreo, kakvu su ulogu imali u njegovom životu, ko je on danas. A zajedno sa junacima kroz roman defiluje i mnoštvo mesta bivše Jugoslavije: Srbije i Hrvatske i posebno poluostrva Istre, između Tršćanskog i Kvarnerskog zaliva, u kojoj se nalazi jedan od najlepših primorskih gradova Sredozemlja – Opatija, staro letovalište austrijske aristokratije. U blizini je i Pula (na italijanskom Pola), gde je jednu godinu u ogranku škole “Berlic” predavao Džojs. Ili Rovinj (u kojem Velikić ima kuću) i mnoštvo drugih gradova koji čine jednu topografiju skladno ukomponovanu sa antropografijom romana. Ukoliko su čitaocu bliski gradovi i mesta koje Velikić opisuje, knjiga će ga očarati, ali ništa manje neće očarati i čitaoca kojem su prostori kroz koje pisac vodi svoje likove potpuno nepoznati.
U romanu se pored pripovedača javljaju još dva glavna lika – oba ženska: majka naratora, koja je imala dominantnu ulogu u njegovom životu, i njena prijateljica Liza Benedeti iz Soluna (stvarna ličnost), koja je vodila uzbudljiv i izuzetno zanimljiv život. Veliki broj strana Velikić posvećuje Solunu, opisujući ga s osećajnošću i retkom preciznošću. Majstorski se kreće kroz prostor i vreme, seća se, priziva uspomene, iznosi sud. Od sećanja i likova koje opisuje (simbolični likovi poput Maleša, odanog Titovog časovničara) gradi drugu domovinu pošto ona u kojoj je rođen i odrastao više ne postoji. Ali za istinskog pisca, čedo Mnemosine, sve što je postojalo postoji i dalje, a za stilistu kakav je Velikić sećanje predstavlja ključ samospoznaje. Ovaj u suštini usamljenički postupak pripovedača obeležen je pokušajem da se oslobodi destruktvnog uticaja majke i porodičnog okruženja. Sećanje, međutim, nije samo prizivanje prošlosti, već i svođenje računa i sud. „Kako je jednoličan bio svet u glavi desetogodišnjaka!“, kaže nam autor. A nešto dalje se pita: „Kojem su to svetu pripadali moji roditelji? Kako jadno izgleda danas.“ Iz čega sledi da sećanje nije uvek blagonaklono. A u svetu stalnih promena i kretanja sve što se događa posmatrano sa distance dobija novedimenzije, naročito kada spoznamo da, iako se svet u suštini ne menja, nikada nije isti jer ni život nije onakav kakav je bio.
"Islednik“ je roman odrastanja, ali i svođenja računa. Jer kako to lepo kaže pisac, „život je širi od svake priče.“ Pa makar bio i „velika zabluda“, pa makar postao i „pogled sadašnjosti setan i okrutan.“
Neću otkriti od čega je umrla pripovedačeva majka. Jer bih time pokvario majstorsku igru sećanja i zaborava na kojoj se roman temelji. Pripovedač se seća, ali elegičan ton, posebno na poslednjim stranicama romana, postavlja pitanje: da li je bolje sećanje ili zaborav? Umetnost je na strani sećanja, ali ga život u jednom delu ukida. I to se ne odnosi samo na ljude, već i na oblasti i zemlje. Govoreći tako o gradovima u Istri, njegova majka kaže: „Nekada je sve ovo bila Italija. Cela Rijeka (nekada italijanski grad Fiume, koji danas pripada Hrvatskoj), Opatija, Kvarnerski zaliv, sve to nekad je pripadalo Italiji.“ I odmah zatim dodaje: „Zemlje su kao ljudi, rađaju se i umiru.“ Raspad bivše Jugoslavije izazvao je politički šok u Evropi čije se posledice i danas teško mogu u potpunosti sagledati. Međutim, u ovom izvanrednom romanu, pored čisto pripovedačkog umeća, kroz priče koje Velikić komponuje prikazan je i strahovit kulturni šok koji su pretrpeli stanovnici svih republika bivše Jugoslavije, kao i jedan nimalo beznačajan deo centralne Evrope. Na njegovom platnu ključno mesto ima i Grčka (ne samo zato što veliki deo govori o Solunu), zbog čega budi dodatno interesovanje grčkog čitaoca.
(Tekst preuzet iz Kulturnog dodatka lista „To Vima“, 1. 7. 2018. Prevod s grčkog: Gordana Radaković)

15.03.16 Polja

Za romaneskno pripovedanje od vitalnog je značaja pitanje odnosa između književne fikcije i mimezisa, drugim rečima, da li fikcija podražava, odnosno modeluje stvarnost tj. život. Uzmemo li da je stvaranje replike sveta cilj književne fikcije, podražavanje i modelizacija čine neizostavne aspekte koji je bitno određuju. Čitaočevo zadovoljstvo u tekstu se, prema tome, zasniva na osnovu uverljivosti fikcionalne modelacije, budući da je, kako to ističe ŽanMari Šefer, podražavanjeprivid samo pokretač mimezisa koji nam omogućava da uđemo u taj svet ludičke varke.1 O odnosima ova dva modusa, o stvarnosti i fikciji, životu i smrti, i reperkusijama gubitka, govori ovogodišnji dobitnik NINove nagrade za književnost, roman Islednik Dragana Velikića (1953).
Roman Islednik bavi se odnosom književnosti i života, rehabilitovanjem prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ovim ostvarenjem Dragan Velikić još jednom je pokazao težinu nošenja sa stvarnošću, tj. životom i fikcijom, i problemom povlačenja jasne granice kao razlike između oba modusa. Pripovedač, koji deli ime sa autorom romana, vraća se u prošlost ne bi li uspeo da pronađe i utvrdi da (li) se kraj ili zametak kraja nalazio još na samom početku – najranijem detinjstvu.
Evokativnokonfesionalni ton romana zamagljuje granicu između pripovednog i autorovog glasa, kada intertekstualnim (B. Pekić, A. Tišma, V. Gombrovič, G. Gazdinov, E. M. Remark), biobibliografskim relacijama i određenjima Velikić uspostavlja dijalog sa svojim prethodnim romanima, pomoću kojih, usled nedostatka fabule iz porodičnog kruga, doziva izvesne događaje, likove, uspomene i toponime koji će upotpuniti priču.
Kompozicija, raspored romaneskne građe i pojedinih epizoda fragmentarno razbijenih i raštrkanih po romanu, metodom kaleidoskopskog prelamanja i mozaičkim slaganjem narativnih jedinica doprinosi sagledavanju i boljem razumevanju prethodno ispripovedanih segmenata. U pitanju je strategija ili postupak prisutan u prethodnom Velikićevom romanu, Bonavia, u kojem poslednje, deveto poglavlje, baca sasvim drugačije svetlo na teret ispripovedanog, a gde se, vrlo indikativno, nalazi klica romana Islednik.
Islednik je roman o gubitku. Multiplikovanom gubitku, iz kauzalnog niza: sveska, demencija, smrt. Jedna od vodećih koordinatnih tačaka pripovedanja u romanu predstavlja gubitak kovčežića sa intimnim sadržajem pripovedačeve majke: pismima i sveskom u koju je beležila svoja putovanja, gradove i imena hotela u kojima je boravila. Gubitak sveske doveden je u vezu sa majčinim gubitkom pamćenja, demencijom koja će je sa smrću supruga sasvim obuzeti i dovesti do konačne neminovnosti. Momenat majčine smrti biva propraćen naratorovim osećajem krivice, strahom od demencije i transferom tereta gubitka, koji se posle njene smrti udvostručava i iznova doziva kroz naratorovo pamćenje majčine ekstatičnosti na vest o pokradenoj intimnoj imovini („Obijen vagon u Vinkovcima – to je prva reakcija na maminu smrt“). Nakon majčine smrti, kako će mu na jednom mestu u romanu odbrusiti sestra, narator je postao sam sebi majka („Ti si onda postao sam sebi mama“). Odsustvom oca i sestre iz romana sugeriše se na njihovu odsutnost iz života pripovedača. Otud će, usvojene fobije, navike, rutine i rituali, ukratko, sve ono što mu je u vezi sa majkom smetalo i od čega je pokušavao da se tokom čitavog svog života sačuva, paradoksalno, doprineti da sećanje na majku i višak njenog prisustva ostanu prisutni u njemu i nakon njene smrti: figurom imaginarnog, projektovanog, optužujućeg roditelja kao manifestacije osećaja krivice koji će ga pritiskati na isleđivanje sebe samog. Roman tako dobija oblike bespoštedne borbe sa ličnom životnom lenjošću uma kao rezultatom neselektivnog prihvatanja činjenica serviranih od strane autoriteta roditelja, od kojeg ostaje preteći i opominjući pounutarnjeni glas majke („Teret prećutanog jednom se mora istovariti. Da nije tako, zar bismo uopšte pisalij“).
Majka u romanu predstavljena je kao korektiv stvarnosti i metafora minulog vremena; spona sa prošlošću naspram naratora koji je metafora sadašnjosti, umornog društva, kraja ideolgija i snova o boljem svetu i optimizmu. Posredstvom lika majke, kao donkihotovskog borca za pravdu i istinu, koja vodi bitke već u startu izgubljene, pripovedač ističe psihološki profil jednog vremena, zemlje i ljudi kojih više nema. U Isledniku tako svedočimo o insistiranju na postojanju paralele i prepletenosti između lične istorije i opšte istorije, intimnog i istorijskog pamćenja, ličnog i ideološkog; istorije država i gradova, istorije civilizacija i pojedinačnih života. S jedne strane, smrt majke biće povod za ispovednu priču i sećanja iza kojih izbijaju novija ovdašnja istorijska previranja, dok će, s druge strane, povod za pripovedanje o majci stvoriti prostor za pripovedanje o sebi, kada sve može da se dovede u pitanje i sve postaje podložno preispitivanju, reinterpretaciji i prevrednovanju.
Da bi pokrio velik vremenski etalon, naracija teče kroz blokove prošlosti, kadriranje emotivnog i intimnog: putovanje kroz vreme i prostor – u tri glavna vremenska toka – period detinjstva od selidbe na dan obijanja vagona u Vinkovcima i tokom odrastanja u Puli (1958. i dalje); u godinu smrti majke (2000); vreme pripovedanja tj. priče o majci (2012) („vreme prošlo živi u vremenu sadašnjem“). Čitalac se tako u romanu, osim kroz prostorne odrednice (gradove, hotele), kreće i kroz vremenske etape: od Pule do Soluna i Zejtinlika, od Prvog svetskog rata do raspada Jugoslavije; od hotelâ u državama bivše Jugoslavije do sobe gerontološkog centra u Beogradu i majčinog raspada pamćenja – kompromitovanog, nepouzdanog sećanja lične prošlosti/istorije. Kako se ispostavlja, sadašnjost pisma romana Islednik proziva vreme depresivaca i „luzera“, oportunista i pasivnih političkih subjekata. Njihova pobeda nakon raspada Jugoslavije neće biti pobeda jedne ideologije, nego trijumf mentaliteta: odraz ljudskog negativnog potencijala („U međuvremenu, ljudi sa plaže zavladali su svetom. Sada su svuda. Na aerodromima i kruzerima, u bankama i parlamentima. Zaseli su po ministarstvima, akademijama, univerzitetima, u bolnicama, filmskim studijima, pozorištima. Svet je postao posed karikatura. Đavo je suvišan, prevara je opšte stanje“).
Pripovedač je u isto vreme i akter i svedok svoje oživljene prošlosti („Sam sebi treće lice“; „Bio je istovremeno i posmatrač i posmatrani“), dok se budućnost otkriva kao produžetak sadašnjosti. Majka kao naratorov antipod predstavlja fikcionalizovanu stvarnost, a narator fikciju u fikciji. Majka i narator (sin) kao dve strane medalje čine suprotne verzije istih događaja koje koegzistiraju bez pouzdanih dokaza ili znaka o saglasnosti. Posredi je fikcionalizovano modelovanje, fikcija u fikciji – napor da se vlastiti život predstavi putem književne fikcije, odnosno, kreiranje stvarnog života u priči/fikciji. Ovo za posledicu ima neprestano vraćanje pripovedanja ka samome sebi, ne bi li se u toj usmerenosti ispravile anomalije sećanja, odnosno jezika. Ostaje otvoreno pitanje kako je u današnjem dobu tako nešto moguće.
U romanu uočavamo četiri narativna sloja: prvi je priča o majci (tj. naratoru), drugi je priča o Jugoslaviji, treći umetnuta priča o Lizeti (grafički obeležena kurzivom) i četvrta je priča o priči – metanarativ (naracija samosvesnog pripovedača o naratoru priče o majci, Jugoslaviji i Lizeti). Na jednoj ravni roman oponaša pseudokonfesionalnu autobiografiju ili pseudoautobiografsku fikciju, dok se na drugoj odvija fikcionalizovana povest Lizete, susetke iz perioda detinjstva provedenog u Puli. Paralelni metanarativ o Lizeti prati narativ o istraživanju i sakupljanju građe za roman o majci. Lizeta kao glavni sporedni junak romana Islednik svojom reduciranom pričom utiče na bolje i bliže razumevanje i upoznavanje sa majčinim, odnosno naratorovim životom. Narator fikcionalizuje skladištene uspomene, oskudnu dokumentaciju i činjenice vezane za njen misteriozan život i zagonetnu, ali tragičnu smrt. Lizetin svet je, s obzirom na nedostatak detalja iz života, dopisan: njene želje, snovi, putevi itd. Roman o Lizeti, kako je maločas rečeno, markiran kurzivom, kao roman u nastajanju, a koji bi majka volela da čita („Piši o Lizeti [...] Bila je živa u životu i njen život je roman“) (sličan postupak pripovedanja primenio je David Albahari u romanu Cink). Otud u Isledniku obilje (pseudo)biografskih elemenata, privatnih i intimnih detalja o Lizeti, koju će pripovedač predstaviti kao slobodniju, otvoreniju, blagu i srdačnu osobu – sve ono što pripovedačeva majka nije bila. Zasnovani na sećanju iz pulskog detinjstva, opisi Lizetinog stana i fotografija poslužiće mu da pokuša da rekonstruiše njen život: detinjstvo i ranu mladost provedenu u Solunu koji je napustila radi školovanja, druženje sa ćerkom veleposednika Hiterota i Lizetin boravak kod njih u Trstu. Prisećanje velikog zemljotresa koji je, za vreme njenog školovanja, pogodio kvart u Solunu gde su stanovali Lizetini roditelji, glavna je odrednica pripovesti o Lizeti.
Pripovedanje o snažnom prisustvu i uticaju majke na pripovedačev odgoj i detinjstvo provedeno u Puli, zapravo je pokušaj da se oslobodi majčinog autoriteta pod zastavom matrijarhata („Teret prećutanog jednom se mora istovariti. Da nije tako, zar bismo uopšte pisalij“). Pisanje se konstituiše kao kompenzovanje uskraćenosti, „preskočenog“ života
„pod paskom strogog majčinog odgoja“, dok se težina ispovesti implicira metaforom kofera, kao nemogućnosti da se rastereti suvišnog prtljaga – sekundarnih, sporednih sećanja
– na koji ga u jednom autopoetičkom pasažu romana podseća (duhovni) otac kakvog nikada nije imao, Aleksandar Tišma („Iz patološke potrebe za redom nastajao je najveći mogući nered. Taj nered se taložio u meni“; „Prtljag, moj Velikiću. Nikako da se otarasite viška stvari“). Početak deponovanja prtljaga, stvari sa viškovima smisla i značenja manje je uslovljen empatijom prema majčinom gubitku od kojeg se ona nikada neće oporaviti, a više iz osećaja dužnosti i lične traume. Višak prtljaga materijalizovan je, dakle, autopoetički, artikulisanom ekstenzivnom naracijom, katalogizovanjem mesta, događaja i popisivanjem pojedinosti, što odgovara preventivnoj borbi protiv gubitka pamćenja i početka demencije, zbog usvojenih majčinih praksi („Zatočenik imperativa odgovornosti, dokraja posvećen zadatku anticipiranja svega što bi moglo da se dogodi“). Rekonstrukcija sećanja iz detinjstva na osnovu intimnog prtljaga – fotografija, predmeta, starih dnevničkih zapisa, repetitivnošću slika, razgovora sa drugim licima, epizoda i iskaza – istovremeno sugerišu proveru pamćenja, ali i to da ne smemo da se umorimo od ponavljanja. Međutim, usled nedostatka fakata, fotografija i drugih dokumenata, kao i u nedostatku ličnog iskustva, narator vlastitu priču kalemi tuđim iskustvima kako bi uspeo da progovori o sebi („Otvoriće nov fajl, sve likove sakupiti na jednom mestu“).
Roman Islednik može, dakle, da se posmatra kao pokušaj da se ispripovedaju pojedinačne sudbine. Pripovedajući o mnogim životima, o mnoštvu egzistencija – bilo onih živih u sećanjima, kao mogućnosti, ili onih promašenih, koje su mogle da se dogode drugačije (majčinoj, strica Dragomira, Lizete, porodice Hiterot, urara Josipa Maleše, pa, najzad, i samog naratora) – pripovedač implicira da je svaki život tek jedan od mogućih života („Živeti istovremeno u različitim egzistencijama. Zato pišem, jer samo pisanjem mogu dosegnuti te živote, i na posredan način ih proživljavati“). Povratkom u Pulu pokušaće da koncipira roman o majci, pritom ne odustajući od namere da pohvata konce Lizetinog života i istorijat veleposednika Hiterotovih kao građe za roman u nastajanju. Sporadične imaginarne posete Solunu, koje su mu u detinjstvu darovale predah od majčine usidrenosti u stvarnost i svakodnevicu, zameniće realnom posetom Solunu, uostalom, kad odlazi i u Pulu, četrdeset godina kasnije.
Promenom fokalizacije Velikić doprinosi da varka u romanu menja svoju funkciju. To se odvija elegantnim prelaskom sa homodijegetskog (prvo lice) – kada se autor pretvara da je neko drugi ko daje istinite iskaze – na heterodijegetsku naraciju (treće lice) – kada se pretvara da daje istinite iskaze. Ovakvu podelu, u svojoj Retorici proze, Vejn But je nazvao „podrazumevani pisac (piščevo ’drugo ja’)“2 i „dramatizovani“, odnosno „nedramatizovani pripovedač“ – „posmatrač i pripovedač protagonista“, odnosno „nepouzdani ili implicitni autor“, dok je Džonatan Kaler, parafrazirajući iskaz Rolana Barta, kazao da „pisanje postaje uistinu pisanje jedino onda kad sprečava da se odgovori na pitanje ’Ko govorij’“3 Tako se, dakle, pripovedanje u prvom licu odnosi na identitet pripovedača, ali ne i čin pripovedanja, dok je u pripovedanju iz trećeg lica zapaženo kombinovanje dve perspektive: interna i eksterna fokalizacija. Zahvaljujući internoj fokalizaciji, koja čitaocu omogućava poistovećivanje i saživljavanje sa subjektivnom doživljajnošću, promena perspektive na eksternu fokalizaciju – kada se čitalac poistovećuje sa naratorovim glasom ili kao neko kome se narator obraća – čini se manje primetnom. Za autobiografsku fikciju romana Islednik značajno je da se retko fokalizuje na iskustvo junakanaratora, za razliku od faktualne autobiografije koja se više služi glasom pripovedača kome autor pozajmljuje biografiju i podudara se na ontičkom planu. S tim u vezi, promena roda ili perspektive utiče na razlikovanje u pogledu stilskog uobličavanja, što je postignuto podelom na trodelnu kompoziciju romana. Prvi deo romana obuhvata naratorovo sećanje na majku, njen život, ličnost, karakter i život sa njom, kroz anegdote, frekventne poštapalice i poslovičan govor dignut na nivo mudrosti. Isleđuje se matrijarhat snažne autoritativne žene, savršenstvo njenog pamćenja opsednuto prošlošću i talenat za pripovedanjem; njen anticipatorski potencijal i pripovedački instinkt, fotografsko pamćenje i smisao za detalj, nijansu, sliku; konzervativnost po pitanju života kome je pokušavala da podari ljubav i smisao veličanjem svakodnevice i stvarnosti; paranoidnost, strah od života, sveprisutni osećaj ugrožene subjektivnosti i tendencija preokretanja grešaka u pozitivnu vrednost za opravdanje načina postupanja. Mnoštvo majčinih priča unutar prvog dela romana slivaju se u jednu, osnovnu priču.
U drugom delu deo romana uslediće prelazak na treće lice, odnosno prelazak sa upravnog na neupravni govor, a s tim i prelazak na analitički stil, isleđivački diskurs upravljen promenom fokalizacije kojom kao da se proveravaju prethodno artikulisani sećanje, slike i događaji pripovednog prvog lica. Reč je o pokušaju objektivnog sagledavanja, osvetljavanja istine bez lažiranja, simuliranja ili ulepšavanja, pod maskom pouzdanog, sveznajućeg pripovedača. Pukotinama u sećanju svedoče pukotine u tekstu i pripovedanju, nelinearnost priče, dominacija fragmenta, digresije, umetnute epizode, što takođe znatno utiče na promenu pripovedanja. Mnoštvo autopoetičkih iskaza rasutih po romanu prekidaju ili usporavaju priču, i na izvestan način sugerišu teškoću pripovedanja.
Najzad, u trećem i poslednjem delu romana, poglavlje počinje i završava se konfesionalnim pismom majci u kojem narator proglašava početak svoje demencije i poraz ljudskih vrednosti. Nameće se zaključak da nema rehabilitacije od zaborava i dezorijentisanosti unutar lične istorije, a da fikcija, paradoksalno, postaje poslednje utočište i jedina moguća stvarnost.
Pozajmljivanjem vlastitog imena i biografskih detalja naratoru romana, ističe se „ideološki“ status autora Dragana Velikića (atribucija) kao regulatora fikcije i pluralnost ega (alter egâ) funkcije-autor,4 implicira sličnost sa svojim junacima, najpre onim koga imenuje majkom, jer, budući da je i sam u godinama kada svodi bilans svog života i još uvek može da se seća, opravdava svoj ulazak i bivanje temom priče koju nastoji da prisvoji, tj. ispripoveda (apro- prijacija diskursa, naspram imovinske aproprijacije). Ovo se sluti učestalim eskapadama, fleševima, sekvencama i osvrtima na događaje koji su se zbili pre četrdeset godina. Ti događaji tangiraju iz jednog prostog razloga – sve priče, sve dobro utemeljene priče, unose ili dozivaju umiranje: gubitak kovčežića anticipira demenciju koja anticipira smrt. Smrt majke slika je i suočavanje sa vlastitom smrću. Odraz stvarnosti koja je jedna i nedeljiva, jedina pouzdana stvarnost. Majčina razboritost, sabranost, racionalnost i pragmatičnost tokom života, sa napredovanjem bolesti utiče na održivost ovih kvalifikativa. Njen govor postaje (pseudo)fikcionalizovan, za razliku od njene smrti koja u pripovedaču predstavlja tačku okreta ka faktualoj građi, dok samo opiranje koherentnosti priče može da se tumači kao autorovo/naratorovo opiranje smrti.
Ispovedni, duboko lični pristup i uplivi autobiografskih elemenata nisu vrednosna kategorija estetske uspelosti romana Islednik Dragana Velikića, već su to kriterijumi uverljivosti i verodostojnosti, udeo mogućeg i zamislivog koji svoju potvrdu nalaze u doslednosti modelovanog fikcionalnog sveta izgrađenog na osnovu fragmentarne i fraktalne stvarnosti sa kojom povlači analogije. Opredeljenjem za postupak samoogoljavanja, samootkrivanja i izloženosti, pripovedač nam ukazuje na jednu i mnoštvo mogućih priča, sudbina i egzistencija od kojih bi svaka mogla da bude njegova („Svuda oko sebe osećao je nevidljivo prisustvo drugih. Da li je vlasnik jedne biografije, ili je sazdan od više njihj Čije živote živij Zašto događaje koji nemaju nikakve veze sa njegovim životom proživljava kao da su deo porodične istorijej“). Do teme, do objekta pripovedanja, u Isledniku, kako se da uočiti, stiže se uvek preko druge teme, posredno.
Romanom Islednik Dragan Velikić isleđuje kongruentnost života i pisanja, egzistencije i pripovedanja, sežući za njihovim smislom fikcijama o početku i kraju; isleđuje pouzdanost i nepouzdnost sećanja, donesene odluke, učinjene izbore i povučene poteze, čije konsekvence nastoji da rastumači. Pokušavajući da reši misteriju sadržaja izgubljenog majčinog intimnog kovčežića, Velikićev pripovedni glas poniranjem u vreme, prostorne odrednice, faktičnosti i sećanja postaje zagonetka samom sebi. Time kao da se opcrtava nužna korelativnost između fikcionalnog sveta i sveta koji imenujemo našom stvarnošću, koju istovremeno i nadograđujemo fikcionalnim. Prošlost se u romanu vraća kao ispunjenje egzistencije i osvetljavanje/opravdavanje postupaka učinjenih pod senkom stroge autoritativne majke i njenog neprestanog, suvišnog prisustva.

Branislav Živanović

13.07.15 Dnevnik - Novine i časopisi

Krajem prošle nedelje, književniku Draganu Velikiću je uručena nagrada “Kočićevo pero” za roman “Islednik” (izdanje “Lagune”). Predsednik žirija Nikola Vukolić ističe da je „u delu kriminalističkog naslova
Velikić objedinio dva literarna postupka: da život opisuje ali ga i tumači, a sve to čini na jedan sasvim nov, neuobičajen, originalan način, strpljivošću pronicljivog inspektora koji svoja minuciozna zapažanja ispisuje sa subjektivnim belinama vlastitog ali i zajedničkog ljudskog pamćenja, jer ista stvarnost nije identična za sve ljude“. On je ocenio da će „Islednik“ sigurno naći čitaoce i u publici koja pretenduje na zanimljivost i koja čita u opštoj pandemoniji nečitanja, ali i među kultivisanim literarnim sladokuscima, kritičnim i zahtevnim.
Zanimljiv i za dosadašnji romaneskni Velikićev opus poprilično intiman roman koji bi mogao da se, najkraće, sažme u tri teze; kao svojevrsna istraga sopstvenog života (pripovedača, ali i pisca?), traktat o smrti bližnjeg, i klasična problematizacija aksioma “majka i ja” (istina je da pisci čeće pribegavaju sintagmi “otac i ja”). Jureći, a bez žurbe, za slikama, to jest fotografijama u kojima se snovidno, ali precizno smenjuju topografske kote, kao i portreti junaka romana, jednako koliko i života, naš vredni i umešni pripovedač uspeva da dočara ozbiljnu potragu za vremenom koje ne sme biti izgubljeno, šarmantnom i ubedljivom metodom pripovedanja tima Prustovog “kolačića”.
Velikić je stvorio prepoznatljiv i ubedljiv literarni svet, o čemu je i sam govorio kada se zahvaljivao na nagradi, kada je, kao omaž velikom klasiku, ispričao da je, tek što je pošao u školu, u ediciji „Srpska književnost u sto knjiga“, pod rednim brojem 46, pronašao knjigu „Izabrane stranice“ Petra Kočića. Pošto je pročitao pripovetku priču „Jablan“, knjiga pod brojem 46 još dugo je bila jedina koju je čitao iz biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“.
- Svaki pisac – izjavio je Velikić - priželjkuje da stvori prepoznatljiv literarni svet za koji ne važe pravila zemaljskih katastara, svet u kojem je upisano iskustvo čitave jedne egzistencije. To je ono čemu se u potaji pisac nada. Kočić je u tome uspeo. Više od toga nema.
Đorđe Pisarev

Vijore se zastave
Dve godine je Vila “Marija” bila vojni hotel pod imenom “Central”, u kojem su živeli engleski oficiri. Pričalo se se da je za vreme rata tu bio bordel zatvorenog tipa, koji je, nakon kapitulacije Nemačke, preko noći postao hotel za visoke oficire. U septembru 1947. godine izvršena je primopredaja grada. Moj otac, mladi poručnik Jugoslovenske ratne mornarice, stoji na palubi tenkonosca na ulazu u pulsku luku. Anglo-američke trupe napuštaju grad. Usledilo je narodno veselje. Sa zvučnika po terasama i stubovima ulične rasvete ođekuju govori, partizanske pesme i marševi. Vijore se zastave. Parole po zidovima. Panoi sa likovima narodnih heroja. Euforija ovekovečena u filmskim žurnalima na platnima bioskopa širom zemlje koja je konačno zaokružila svoju teritoriju.
(Odlomak iz romana „Islednik”)

10.07.15 Žan Žan

Najnovija knjiga Dragana Velikića predstavlja po svojoj strukturi veoma složen, lirski obojen roman, u kojem se prepliću i ukrštaju mnogi motivi i tematski krugovi: odnos glavnog junaka, pisca, sa majkom; sećanje na detinjstvo i odrastanje; preispitivanje vlastitog života; traganje za identitetom, za sopstvenim svesnim i nesvesnim korenima; strah od demencije; rasprava o prirodi sećanja i smislu pisanja.
Smrt majke izbacuje pisca iz ležišta, prekida rutinu života, uključuje samosvest i goni ga ka samospoznaji. Njena smrt u domu za stare pokreće u njemu lavinu sećanja i nagoni ga na samoanalizu, koja otkriva bolne istine: da jede jela koja ne voli, da priča ono što ne misli, da radi ono što ne voli, da živi život koji nije njegov. Strogo majčino vaspitanje oblikovalo ga u ranom detinjstvu kada, još nezrelog uma, nije mogao da joj suprotstavi. Isleđivanje života i ličnosti majke, zapravo je traganje pisca (naratora) za sobom, traganje za svojom tajnom, vlastitim identitetom, za nevidljivim korenima svojih interesovanja, nadanja, ljubavi, briga i teskoba, za razumevanjem svojih nerazumljivih i nerazumnih odluka.
Samoanalizom on dolazi do otkrića majčinog nasleđa u sebi samome, do dubokih tragova njenog autoritarnog, krutog vaspitanja, do njenih principa ugrađenih u njegov um, do njenih ubeđenja za koja je verovao da su njegova (rigidna odgovornost, savesnost, predostrožnost). "Čitavog života pokušavam da se oslobodim šinjela realizma koji mi je mama navukla", konstatuje narator. Cilj ove relativno duge i bolne samoanalize i jeste da se oslobodi majke, da je pobedi u sebi, da postane slobodan od njenih nevidljivih mentalnih okova, od skrivenog programa koji je usadila u njegov um. Osloboditi se majke, znači ubiti majku u sebi samome.
Kako samoanaliza odlazi u dubinu, junak u sebi otkriva ne samo majku, nego i čitavu beskrajnu nemu povorku davno umrlih predaka, koje, zajedno sa njihovim životnim pričama, nosi sa sobom. Sinopsis za njegovu životnu priču napisan je još davno pre njegovog rođenja. Urođeni, apriorni obrasci ponašanja, mišljenja i osećanja upravljaju njegovim životom iz podzemlja, dok on naivno veruje da je on sam režiser i glavni glumac u svom filmu. Arhetipsko nasleđe neumitno određuje koga ćemo voleti i mrzeti, kakvu ćemo profesiju odabrati, kako ćemo i koliko živeti, od čega ćemo bolovati i umreti.
Sećanje na ličnu prošlost nije ni verno, niti pouzdano, naprotiv, ono je nepouzdano, varljivo. Ono nije prosta reprodukcija nego rekonstrukcija, transformisanje onoga što je bilo i dodavanje izmišljenog, stvaranje onoga što nije bilo. "Sećanje je proizvodilo samo sebe", kaže narator. Ono je retuširanje prošlosti, njeno dorađivanje, dopisivanje, osmišljavanje. Prošlost je uvek otvorena za nova viđenja, za dodavanje i oduzimanje. "Prošlost nikada nije završena, stalno se dorađuje", dodaje. I pored svih ovih procesa koji izopačavaju naše pamćenje prošlosti, ipak, najveći neprijatelj sećanja je demencija, Alchajmer razara pamćenje i bitno ometa isleđivanje vlastite prošlosti. Njega se glavni junak panično plaši. Strah od demencije, strah je od izdaje vlastitog pamćenja, gubitka sećanja koje je osnov i sržličnog identiteta.
Pisac, glavni junak, koji sluti prve nagoveštaje starosti, pita se kako je postao to što jeste. "Da li sam postao pisac zahvaljujući nestanku mamine sveske u Vinkovcima? Mama nikad nije prežalila taj gubitak. A ja sam samo želeo da nastavim porodičnu hronologiju boravaka u hotelima. Impresionirala me važnost vođenja evidencije o noćenjima izvan vlastitog doma".
Pisanje je pokušaj da se potencijalne, još neispričane priče spasu od zaborava, da se ono važno što se doživelo izbavi od nepovratne propasti. Ljudi zauvek nestaju, ali ostaju njihove fotografije, predmeti, zapisi, uspomene. Detektiv-pisac traga za ovim tragovima, sakuplja ih, uređuje i pravi priču. Pisanje je magija vaskrsavanja života ljudi davno iščezlih i njihovo čuvanje u zapisanom sećanju. Još kao dečak je naslutio ono što će decenijama kasnije jasno formulisati: "sećanje čini minule svetove postojećim i u njihovoj fizičkoj odsutnosti". Pisanje romana je "pokušaj da se nekoliko kadrova svakodnevice dovede u uzročno-posledični sled, da se oslobodi priča koja postoji kao što postoji skulptura u komadu neobrađenog kamena".
Pisanje je i svojevrsno ispovedanje, oslobađanje potisnutog, skrivenog, mračne tajne. U romanu Tišma kaže svom mlađem kolegi: "Teret prećutanog jednom se mora istovariti. Da nije tako, zar bismo uopšte pisali? A vi nikako da se tog posla poduhvatite?".
Roman Islednik majstorski je napisan, maksimalno sažeto. Velikićs minimum reči postiže maksimalni literalni efekat. Njegova rečenica savršeno je skrojena, skladna, jasna, nabijena značenjem. Opisi su mu precizni, a dobro odabrani detalji dočaravaju atmosferu i raspoloženje likova. Njegov izvrsni smisao za izbor fragmenta, dar za karakterističan detalj, "nije ništa drugo do urođeni instinkt da se pod maskom sporednog prepozna suština".
Na nekoliko mesta pisac, kao uzgred, varira temu razglednica i slika boje sepije. Ta smeđa boja koja se viđa na starim fotografijama, postaje metafora sećanja koje sve davno prošlo boji osobenom bojom koja izaziva setu i melanholično raspoloženje. Tako obojeni bojom sepije prizori prošlosti dobijaju mekoću i poseban prigušeni sjaj. Nižu se nostalgična sećanja na detinjstvo, mladost, na vlastiti neosetno potrošeni život. "Prošlost je sve dublja, budućnost sve plića".
Melanholična atmosfera u završnici romana prerasta u pesimističko viđenje sudbine čoveka našeg doba. Piščeva poslednja poruka mrtvoj majci, sažeto glasi: Pobedili su varvari. Trijumf gomile ravnodušnih, tupih, anomičnih ljudi. Ljudi sa plaže zavladali su svetom. /.../. Đavo je suvišan, prevara je opšte stanje.
Samo sećanjem i pisanjem možemo se boriti protiv varvara i zaborava. To nam ostaje kao slabašna i varljiva nada.

01.07.15 Vreme

Život kao građa literature, književnost kao grupisanje u smisleni poredak reči rasutog tereta presnog života? Sklizak, a neodoljiv teren, mnogi su se na njemu uzdigli, još mnogiji slupali. Ako se isuviše približiš "životu", osobito sopstvenom, eto te na koračić od književno neupotrebljive privatnosti, puke ispovednosti po špranci one banalne mudrolije da je "svaki život jedan roman" (možda – ali ne dobar roman!); ako se, pak, odviše udaljiš od "života", eno te u zamci zagušljive odlikaške papirnatosti od koje i muve krepavaju. Gde je mera, granica? Prepune su knjižare ishoda traganja za njom. Ko nađe najidealniji balans, napisaće najbolju knjigu ikada nastalu. Naravno, nikada se taj ili ta neće roditi.
Narator novog romana Dragana Velikića Islednik predstavlja nam se kao lice Velikić Dragan, od oca Voje i majke Bube, pisac, rođen u Beogradu, odrastao u Puli; to su samo najprepoznatljivije generalije, a i štošta drugo upućuje čitaoca na maksimalno redukovanje "fikcionalnog" koje može podneti tekst koji se i dalje s punim pravom naziva beletrističkim. Prostije rečeno, sve upućuje na dosledno autobiografsku zasnovanost priče, a ponajviše diskretne "didaskalije" samog pisca, koji neku vrstu programsko-autopoetičkog načela ili naputka za pisanje (a onda i čitanje) ove knjige pronalazi u dijalozima s majkom, pred njenu smrt: ona mu prebacuje da u svojim romanima "stalno nešto izmišlja" i da bi bilo bolje da ne beži od sopstvenog života i ljudi koji ga tvore; kao da time izbegava da plati jedan dug koji pisac ne bi smeo izbeći da plati na toj zamišljenoj književno-životnoj carini. Velikić otuda ispisuje Islednika kao svojevrsni dug ili omaž majci, tragajući za manje vidljivim poglavljima njenog života koja su opredelila i njegov, počev od činjenice da je uopšte nastao, a "lako" se moglo dogoditi da ga ne bude. Traganja za onim što jeste, onim što je mogao biti, ili onim što je moglo biti da ga nikada nije ni bilo, vode ga od Beograda do Pule (možda i više nego ikada u tom najpulskijem opusu ne samo srpske nego i relevantne hrvatske književnosti!), Rovinja, Raše, Rijeke – koja se pokazuje kao ključni, žuđeni grad jedne alternativne, nedogođene lične i porodične povesti – Soluna (do kojeg vodi paralelni pripovedni tok, kao jedna od onih amblematskih srednjoevropskih i balkanskih životnih istorija, ovaj put formativno ključne pulske komšinice), Novog Sada, Budimpešte... Dakle, dobro prepoznatljivim velikićevskim stazama, a pri tome ipak ne proizvodeći čitalačku zamorenost i otuđujuće osećanje "već viđenog".
Istovremeno, narator Velikić, u drugom delu romana, napadnut je od sopstvene sestre (pretpostavljam, takođe s real-life imenom) koja je slučajno pročitala odlomak iz prvog dela, objavljen u književnom časopisu, da nema nikakvog prava da piše o porodičnoj privatnosti na taj način, pri tome proizvoljno određujući šta će da istakne, a šta da prećuti. Sestrinska je "recenzija", dakle, obrnuta od majčinske: po njoj, problem s piscem nije što izmišlja previše, nego premalo. Na kraju mu čak "zabrani" da nju uopšte spominje, što ovaj dakako prekrši...
Nije to po sebi novo ni neobično. Ali, kad, recimo, David Albahari u svojim pričama navodi kako mu njegova žena kaže ovo ili ono, mi mu kao takoreći doktrinarnom postmodernisti "ne verujemo", to jest "njegovu ženu" doživljavamo isključivo kao fikcionalan lik, slabo ga povezujući s osobom koja je sklopila građanski brak s licem Albahari Davidom. Velikićev Islednik u tom smislu produbljuje trend prisutan i u prethodnom romanu Bonavia, a koji ide u suprotnom pravcu: bilo da je to samo vešto oblikovana književna iluzija ili ne, skloni smo da ga čitamo onako kako se čitaju bazično nefikcionalna spisateljska "svođenja računa" sa samim sobom, a i sa bližnjima, ponajviše roditeljima. U tom je smislu Bonavia na jedan način, a Islednik na drugi, zapravo duboko intimistička i intimna (što nikako nije isto što i privatna) inventura "onoga što me je oblikovalo", a najbližeg recentnijeg srodnika u našim novijim književnostima treba joj tražiti u Ocu i Rodu Miljenka Jergovića – mada tu sličnosti uglavnom prestaju, jer se radi o dvojici vanserijskih pisaca bitno različitih senzibiliteta.
Mada sva od sećanja – ili upravo zato – ova je knjiga lajtmotivski zapravo knjiga o zaboravu, ili o strahu pred njim, ne o zaboravu kao izabranoj životnoj nehajnosti, nego o postepenoj ali nepovratnoj dekompoziciji sećanja, samim tim i života kojeg nema bez subjektove svesti o njemu kao o celini, a koju donosi bolest, ona Alchajmerova; od nje je patila naratorova majka, od nje strepi i sam pripovedač, opsednut od malena popisivanjem i sortiranjem bića, stvari i pojava (koje navodno baš potencijalni Alchajmerovci najviše vole). Zato je sam narator zapravo taj naslovni islednik: onaj koji pokušava i majčin i svoj i okolne živote da nekako spase od tog ništavila, da ga oblikuje u "kutiju olovnih slova" kao najpouzdaniji lek protiv nestanka. Islednik je uzbudljiv, moćan roman književne i životne dozrelosti; u svakom slučaju, treba nekada i majku poslušati.