Dželat ljubavi

08.02.13 Danas

Pisao sam već o Jalomovoj prozi ili književnosti. Bio sam u dilemi da li da insistiram na književnosti, ali sam odustao iz jednostavnog razloga, jer ovaj psihijatar (u istoriji književnosti nije malo psihijatara koji su bili i književnici, kao, na primer Laza Lazarević u književnosti na srpskom jeziku, što je neočekivano malo poznata činjenica), koliko mi je poznato, nije pisao poeziju niti je komentariše u svojim romanima, što je, po mom mišljenju, neobično. Zanimljivo je da je ovaj psihijatar svoje romane uglavnom pisao o filozofima. Da podsetim na njegov roman o Ničeu (Dan kada je Niče plakao), ili na roman o Spinozi (Problem Spinoza). To je verovatno razlog što su ovi osrednji romani, a sve je roman, postali bestseleri! I inače mislim da ovaj odnos između filozofije, psihijatrije i same književnosti nije (česta) tema nijedne posebne discipline. U pitanju je interdisciplinarni problem. Zato sam i pisao o njima. Roman o Ničeu je bolji, možda zbog poznate Ničeove „bolesti“, ako je to bila bolest? Ima mnogo napisa o Ničeu, poslednji je, recimo, onaj Slobodana Divjaka u kome Divjak ponavlja potpuno pogrešan stereotip u tumačenju Ničea kao „filozofa-naciste“. Ludi Niče - nacista, što je možda jedna od najvećih zabluda u istoriji filozofije. Kojoj je, kao što je pozato, u velikoj meri doprinela njegova sestra, ispravljajući originalni tekst njegove Volje za moć!
Krvnik ljubavi je, dakle, zbirka novela (pripovetki) koja je naslov dobila po najobimnijoj priči iz ove zbirke. U svakom slučaju, mislim da je ova zbirka novela u književnom smislu slabija od Jalomovih romana koji su već postali bestseleri. I to u vreme u kome se književnost potiskuje baš kao i filozofija. Kako bih rekao, sve manje se čita, a sve više gleda. To je sociološka osnova prevlasti medija nad književnošću i filozofijom u naše medijsko doba.
Šta je osnovna Jalomova ideja ili credo u ovim pričama? To je, po svemu sudeći, poznati Sokratov moto, koji ovde citira sam Jalom: da „neistražen život nije vredan življenja“, naravno, u Jalomovoj interpretaciji. Pri tome sam Jalom polazi, po mom mišljenju, od pitanja: Kako saznati emocije i da li smo mi to uopšte u stanju? To opet otvara stari problem odnosa između naših pojmova i emocija. Odnosno, filozofije i psihijatrije koji je tako malo i retko bio predmet ozbiljnog istraživanja. U radikalnoj varijanti, nisam siguran u kojoj meri je sam Jalom pristalica (ove) teorije koja glasi: emocije su sve što postoji pošto pojmovi nisu ništa drugo nego artikulisane emocije, što je uostalom i cilj, ili jedan od ciljeva savremene pshijatrrije.
O ovoj savremenoj „volji za znanjem“ od koje polazi i Irvin Jalom pisao je i Mišel Fuko, recimo, u Nadzirati i kažnjavati, ali Jalom ovde ne govori o „granicama psihijatrije“ kao Fuko. Ono što ga zanima je pre svega jedno „via regija“ ili put u život, pošto je njegov cilj kao terapeuta da bolesnog čoveka vrati u život, ili „izleči“, što naravno nije jednostavno, pošto je prethodno potrebno pacijentove „emocije vezati za jarbol razuma“, kako se na jednom mestu izrazio Jalom, što je očigledna aluzija na poznato Odisejevo „izbavljenje“.
U tom pogledu svi smo u sličnim iskušenjima. To bi mogla da bude i poruka Jalomovih priča, imajući u vidu svu težinu njegovog zadatka. Jer, kao što je poznato, projekat sa tzv. antipsihijatrijom Alberta Bazalje, na žalost, nije uspeo. To Jalomovoj knjizi samo daje na značaju.
Evo zato jedne ilustracije na kraju ovog osvrta iz priče pod naslovom Terapijska monogamija, koja već ovim naslovom sažima Jalomovo shvatanje psihijatrije kao bezuslovne odanosti pacijentu, pre svega.
„Imam četrdeset pet godina. Ceo svoj život sam bila mentalno bolesna. Odlazim kod psihijatra od svoje dvanaeste godine i ne mogu da funkcionišem bez njih. Moraću da pijem lekove do kraja svog života. Najviše čemu mogu da se nadam da ne završim u mentalnoj bolnici. Nikada me nisu voleli. Nikada neću imati dece. Nikada nisam imala dugotrajnu vezu sa muškarcem, niti ikakvu nadu da ću je ikada imati. Nemam kapacititeta za zasnivanje prijateljstva. Niko me ne zove na rođendan. Moj otac koji me je zlostavljao kad sam bila dete je mrtav. Moja majka je luda, ograničena žena i svakog dana sve više ličim na nju. Moj brat je proveo veći deo svog života u mentalnoj bolnici. Nemam talenata, nikakvih naročitih veština. Uvek ću raditi ropske poslove. Uvek ću biti siromašna i uvek ću trošiti veći deo svoje plate na psihijatrijsko lečenje.“
Kao što vidite, u ovoj bolesnoj ispovesti nema pitanja. Zato pročitajte ove novele. Zbog ovih pitanja kojih nema. Zbog života kojeg više nema. Ili možda vašeg „puta u život“. Uostalom, tako malo znamo o psihijatriji i ovom „via regia“. O ovom putu u život. Ponekad iznenađuje Jalomova iskrenost i, možda, pre svega njegovo osećanje nemoći u nastojanju da izgradi neki odnos sa ljudima koji ne mogu bez njegove pomoći, kao pomenuta Mari. To je korisno i zanimljivo jer tako malo znamo o psihijatrima i inače.Uostalom, ni sam Jalom ne nudi odgovore nego pitanja.

Nenad Daković

10.09.05 Danas

Pavo Haviko
Hrabro, Ovidije
KOV, 2004 izbor i prevod s finskog Čedomir Cvetković
Poezija, samo je poezija moja jedina domovina, a o njoj da govorim, to je moja ljubavnica što kroz pesmu procvetava
Ćel Askilsen
Ništa za ništa
Geopoetika, 2005
Ćel Askilsen jedan je od vodećih majstora norveške kratke priče. U Norveškoj ga mediji ponekad nazivaju i "piscem nad piscima". Izbor predstavljen u zbirci Ništa za ništa obuhvata celokupno dosadašnje stvaralaštvo Ćela Askilsena, od 1953. do 1999. godine, koje su za srpsko izdanje preveli s norveškog: Ivana Bojović, Branka Jovanović, Milena Marjanović, Branka Mojsilović, Vladimir Novaković, Tanja Rajković, Nataša Ristivojević, Mirna Stevanović i Marija Vučinić.
Iako ove priče pripadaju različitim periodima piščevog stvaralaštva, sve ih vezuje zajednička atmosfera pastozne emocionalne otuđenosti, tuge imanentne svakoj egzistenciji i svakovrsna otuđenost, u kojoj junaci priča, čak i kad uspeju da pronađu drugog, više nikada ne mogu da pronađu sebe. Jezik kojim Askilsen piše je pregnantan, gust, a građenje priča je, po rečima samog pisca, nalik na "stavljanje kamena na kamen". Askilsen kao pisce koji su na njega uticali navodi Rob Grijea i Kloda Simona, a tvrdi da i "ružne priče mogu biti veoma lepe kada se raščlane". Ako se složimo sa Borhesovom konstatacijom da se u "romanima piše o onom što je moguće , a u pričama o onome što je nemoguće ispričati", u Askilsenovim pričama će nas sačekati jedan tajnoviti svet u kome više niko ne prepoznaje sivilo, pošto je sve sivo, u kome niko ne oseća da nema ljubavi i svrhe, jer ih odavde već nema. Stvaran svet. Pa ipak, ovo nisu priče lišene nade. Uostalom, svi istinski pisci, pa i Askilsen, znaju da je književnost možda i najjači dokaz da nada postoji.
Irvin D. Jalom
KRVNIK LJUBAVI
Plato, 2005.
prevela
Marija Stamenković
Krvnik ljubavi je jedna od onih retkih knjiga koje nam u isto vreme sugerišu misteriju i poeziju psihoterapeutskih procesa. Najbolji terapeuti su barem malo pesnici. Sa ovom lepo skovanom knjigom Irvin Jalom je uživao nešto od njihovog statusa", kaže o ovom delu književnica Erika Džong. Irvina Jaloma naša čitalačka publika zna po delu "Kad je Niče plakao", a "Krvnik ljubavi" je Jalomova zbirka psihoterapeutskih novela, u kojima autor sa nežnošću, ali i neprekidnom introspekcijom opisuje sedam pacijenata sa kojima se susreo, tok i krajnji ishod analize, baš kao i sopstvena osećanja (kontratransfer) i uzbudljiva iskustva i dileme koje su ga pri tim susretima pohodile. Irvin Jalom, profesor je psihijatrije na Stenford univerzitetu, a napisao je i monumentalno delo Teorija i praksa grupne psihoterapije. Krvnik ljubavi je po svemu neobična i inspirativna knjiga. Čitalac će se u njoj susresti sa najrazličitijim ljudskim sudbinama, iskustvima, strahovima, strepnjama, stremljenjima. Ali i sa brojnim dilemama onoga ko je s druge strane, ko pažljivo sluša, tumači i želeći da pomogne, sam biva emocionalno uvučen u magiju stvarnog života, uvek bogatijeg od svake imaginacije, literature i filmske umetnosti. Krvnik ljubavi jeste pitka, ali nikako jednostavna i lagana knjiga. Možda je možemo uporediti sa monumentalnim delom Trumana Kapota Muzika za kameleone. Jedan čovek, Irvin Jalom, sate i sate provodi slušajući svakovrsne istorije - ljudske, političke, socijalne, ljubavne. I uporno želi da nikada ne postane - ubica ili krvnik bilo kog oblika ljubavi u životu svojih pacijenata, ali i u svom. Ova knjiga dokaz je njegovog uspeha i u tome.
Karl Segan,
En Drajan
Seni zaboravljenih predaka
Laguna 2005 preveo Borislav Stanojević
Širom sveta poznati naučnik, Karla Segan i spisateljica En Drajan, napisali su Seni zaboravljenih predaka, delo koje je priča o korenima ljudske vrste, o tome kako su ljudi postali ono što jesu i onakvi kakvi jesu. Seni zaboravljenih predaka zapravo je i uzbudljiva saga koja počinje nastankom Zemlje, pri čemu i ovog puta Segan, kao i u gotovo svim svojim delima, započinje novu sažetu, elegantnu i izazovnu raspravu. Ova knjiga odgovara na čitav niz najrazličitijih pitanja, a uz humor i dramu pokazuje da mnoge naše ključne crte - samosvest, tehnologija, porodične veze, priklanjanje autoritetima, razum, etika, ksenofobija, potiču iz duboke prošlosti, a da na njih baca svetlost naše srodstvo sa drugim životinjama. Seni zaboravljenih predaka zapravo su uzbudljivo putovanje kroz prostor i vreme, a Segan i Drajanova nas vode kroz prekretnice u istoriji evolucije i kreću tragom porekla agresivnosti, seksualnosti, humanizma, prevlasti. Anglosaksonski mediji su kao najuzbudljiviji deo ove knjige istakli poglavlja koja se bave originalnim istraživanjem veze između osobina primata i ljudi. Seni zaboravljenih predaka poziv su na putovanje u zemlju u kojoj ne postoje konačni odgovori, ali postoji bezbroj uzbudljivih pitanja. Seganova dela na Zapadu zovu i "trujumfom popularne nauke". Ona su, takođe, i trijumf radoznalosti.