Jedan dan : i druge priče o psihoterapiji

„Najvažnija stvar koju ja, ili bilo koji drugi terapeut možemo da uradimo jeste da pružimo autentičan odnos, blagotvoran za klijente, iz koga će oni uzimati šta god im je potrebno. Zavaravamo se ako mislimo da je faktor izlečenja neki određeni čin, bilo da je to interpretacija, predlog, imenovanje nečega ili umirivanje klijenta.Iznova i iznova su klijenti u ovim pričama nalazili dobrobit na načine koje nikako nisam mogao predvideti. Jedan klijent mi je pripisao zaslugu da sam bio svedok kako ga je značajna osoba ocenila kao značajnu osobu. Osećaj jedne klijentkinje da je stvarnost iscepkana popravljen je potpuno autentičnim susretom sa terapeutom. Jedna druga shvata da se život stvarno živi u sadašnjem trenutku. Život drugog jednog klijenta se promenio tako što sam ga uputio na organizatora kućanskih poslova. Medicinska sestra je upoznata sa boljom stranom svoje ličnosti. Neaktivna spisateljica je pronašla svoj izraz. Poslednji dani jedne klijentkinje dobijaju smisao kada postaje pionir smrti svojim prijateljima i porodici. Jedan klijent, koji je i sam terapeut, shvata da dijagnoza može da oteža i iskrivi shvatanje. Jedan drugi pronalazi sebe kopirajući ponašanje drevnog mislioca. U svakom od ovih slučajeva sam osmislio ili naleteo na jedinstven pristup svakom klijentu, koji se ne bi mogao pronaći u priručniku za terapeute. Pošto možda nikad ne ustanovimo s preciznošću kako smo nekome pomogli, mi terapeuti smo naučili da bez problema živimo uz tu misteriju kada se pridružujemo klijentima na njihovom putu ka samootkrivanju.Ja pišem za one među vama koji su istinski zainteresovani za ljudsku psihu i lični razvoj, za mnoge čitaoce koji će se identifikovati sa vanvremenskim egzistencijalnim krizama opisanim u ovim pričama, kao i za osobe koje razmišljaju o uključivanju u psihoterapiju ili su usred nje. Nadam se da će ove priče o ponovnom uzimanju života u svoje ruke pružiti ohrabrenje onima koji se bore sa sopstvenim demonima.Takođe, imam snažnu želju da mladi terapeuti pronađu nešto vredno u ovom delu. Ova zbirka od deset priča bi trebalo da pruži opipljive pouke iz psihoterapije, koje obično nisu dostupne u današnjim obrazovnim programima. Većina obrazovnih programa danas (često pod pritiskom akreditovanih odbora ili osiguravajućih kompanija) pruža poduku samo za kratke, „empirijski potkrepljene" terapije, koje se sastoje iz vrlo određenih tehnika koje se primenjuju u različitim dijagnostičkim kategorijama, kao što su depresija, poremećaji ishrane, napadi panike, bipolarni poremećaj, zavisnosti ili fobije. Zabrinut sam da će ovakvo trenutno fokusiranje u edukaciji na kraju rezultirati gubljenjem iz vida celokupne osobe i da će humanistički, holistički pristup, koji sam koristio u radu s ovih deset klijenata, uskoro izumreti. Iako istraživanja o efikasnoj psihoterapiji konstantno pokazuju da je terapijski odnos najbitniji faktor koji određuje ishod, tekstura, stvaranje i razvoj ovog odnosa su retko u fokusu obučavanja na fakultetskim programima.Nadam se da u ovim pričama uspevam da pokažem kako se uspešno može koristiti fokusiranje na ovde i sada. Uporno skrećem pažnju na vezu sa klijentom: često proveravam kako se odvija proces, raspitujem se o stanju našeg kontakta u toku seanse, pitam klijente da li imaju nešto da me pitaju, tražim da pronađu komentare našeg odnosa u snovima. Ukratko, nikada ne propuštam da najveću pažnju poklonim razvoju iskrene, transparentne veze, koja će biti od pomoći i meni i njima.Takođe se nadam da će ove priče povećati svest terapeutâ o egzistencijalnim temama. U svih deset priča, na klijente gledam kao na ljude koji pate od problema koji izmiču tradicionalnoj kategorizaciji. Mlad čovek pokušava da odagna strah od smrti putem seksualne vitalnosti, stariji čovek, koji se rve sa ograničenjima što ih donosi starost, hvata se mladalačke spontanosti jer mu ona donosi neograničene vidike, klijentkinja koja umire traži smisao, medicinska sestra daje savete drugima ali ne može da pomogne sebi, jedna osoba čezne za lepšom prošlošću, druga pokušava da kompenzuje odsustvo osećaja za sebe tako što se usađuje u moje sećanje.Mnogo više klijenata se bori s egzistencijalnim pitanjima nego što se obično misli. Klijenti u ovim pričama se nose sa strahom od smrti, gubitkom voljenih osoba i konačnim gubitkom sebe, s pitanjem kako da smisleno prožive život, kako da se bore sa starošću i gubitkom životnih mogućnosti, s izborima, s fundamentalnom izolovanošću. Da bi mogli pružiti pomoć, terapeutima je potreban osećaj za egsistencijalna pitanja i oni moraju da dođu do formulacije toga šta muči klijente i šta mora da se uradi, i to se mora radikalno razlikovati od formulacija koje nude klinički terapeuti drugih orijentacija."