Francusko zaveštanje

01.10.98

Rec
Oktobar 1998
#38

Cebutikinov samovar

CETRDESETOGODISNJI DOKTOR knjizevnih nauka i bivsi profesor Pedagoskog instituta u Novgorodu Andrej Makin napisao je do sada cetiri romana; prva tri (Kci heroja Sovjetskog Saveza /1990/, Ispovest gresnoga stegonose /1992; kod nas preveden 1996/ i Dok Amur tece /1994/) napisao je na svom maternjem, ruskom jeziku. U Rusiji, medjutim, te knjige nisu objavljivane stampani su samo francuski prevodi, svi kod uglednih pariskih izdavaca. Poslednjih desetak godina Makin zivi u Francuskoj, a svoj najnoviji roman, Francusko zavestanje (1995) napisao je i na jeziku svoje nove domovine. Za tu knjigu, u godini kad je objavljena, dobio je dve najznacajnije francuske knjizevne nagrade: nagradu "Gonkur" i nagradu "Medici". Godinu dana kasnije, jugoslovenski citalac premece po rukama sivu knjigu prestiznog Zadruginog "Kola", i pita se: je li to remek-delo savremene knjizevnosti na francuskom jeziku?

Nema nikakve sumnje u to da je Makin izuzetno vest pisac, cak i dobar pisac, temeljno nacitan, visoko pismen u najplemenitijem smislu reci. Svaka stranica Francuskog zavestanja svedoci o tome: pripovedanje u prvom licu tece sigurno i glatko, dobro kontrolisano i odmereno u svakom trenutku; preplice se nekoliko pripovednih tokova, nekoliko vremenskih ravni, i jos najmanje dve ravni od kojih je jedna realisticka (odnosno, ravan stvarnih dogadjaja unutar "sveta" ovog romana), a druga mastovna ili fantazijska (ravan dogadjaja i dozivljaja koji se u "svetu" ove knjige nisu "zaista" dogodili, ali cine deo sadrzaja pripovedaceve svesti), I podjednako relevantna. Sve ove ravni imaju svoje narativne ritmove, kljucne, naglasene, nenaglasene delove i pauze, i svi se oni smenjuju i pletu u sledu koji kao konacan rezultat daje nepogresivo izatkano tkivo romana koji se cita sa nepodeljenom paznjom, pa i uzivanjem.

Vestinu ovakvog pisanja do savrsenstva je, medjutim, razvio vec Tolstoj, da ne idemo dalje. Tu vestinu Makin je izvanredno asimilovao i ovde primenio, ali to je ujedno i sva zasluga koja mu se moze priznati. Nema se tu, jasno je, puno sta ni zameriti: nisu isuvise mnogobrojni dobri nacini za pisanje romana, te ako ne zeli da rizikuje i eksperimentise, a pri tom se izlozi opasnosti da bude dosadan, naporan ili necitljiv, romanopisac se manje-vise mora kretati nekom od dobro poznatih i vec davno ugazenih staza. Nedostatak originalnosti na planu osnovne tehnike pripovedanja nadoknadjuje se na drugim planovima.

No, ozbiljnije primedbe moraju se Makinu uputiti cim pocne govor o temama i motivima koje je upotrebio da napise Francusko zavestanje. Kad se oni zajedno pobroje, skoro da se dobije kompletan tematsko-motivski inventar svetske knjizevnosti, sve u jednoj knjizi! Tu je prica o nekoliko generacija u zivotu porodice ciji je poslednji izdanak sâm pripovedac (odnosno, nesto nalik na takozvani "gradjanski roman"); zatim, bildungsroman u cijem je sredistu, opet, pripovedac prica, dakle, o njegovom razvoju od detinjstva do zrelosti, o preprekama na putu sazrevanja, o sticanju vestine pravljenja kompromisa, i o konacnom uklapanju u svet odraslih. Seksualno sazrevanje i prva seksualna iskustva mogu se izdvojiti u poseban ciklus u Zavestanju, ukljucujuci tu I razmatranja (ne diskurzivna, naravno, vec primerena zanru) sustine zenskog, kao i sustine coveka uopste, a narocito ruskog coveka: beskonacno velika sposobnost za dobro, kao i za zlo, glavni je nalaz Makinovih razmatranja. (Do slicnog rezultata dosao je, nesto ranije, i Dostojevski.) Zaokruzenu manju tematsku celinu takodje cini i odnos pripovedaca sa jednim od svojih skolskih drugova, koji je neka vrsta plemenitog divljaka, iz djacke zajednice izopstenog zbog siromastva, slabog marenja za skolu I odbijanja da prihvati ustaljene norme ponasanja. Taj lik u romanu sluzi da pravi kontrapunkt pripovedacu, podsecajuci ga na ciste, bazicne vrednosti i moralne norme u trenucima kad se ovaj zanese u visine perverznog intelektualizma; osim toga, ucestvuje u njegovom seksualnom razvoju i sticanju saznanja o prirodi zena (egzemplarna je scena u kojoj njih dvojica gledaju ljubavni cin prostitutke s dvojicom vojnika, gde je pripovedac prisiljen da skace s jednog prozora na drugi, jer kroz jedan vidi samo nezainteresovano lice zene, a kroz drugi samo njenu straznjicu uz koju se pripija vojnik), a jos ima i neosporan knjizevni senzibilitet, kojim pripovedaca navodi da se prvi put okusa u vestini pripovedanja. (Kad vec pominjemo seks, znacajno mesto u knjizi zauzimaju i silovanja; da ne nabrajamo sve aktere i zrtve, dovoljno je reci da tih cinova ima dovoljno da ih proglasimo za opsesivni motiv Zavestanja.)

Dalje, ovo je i rusko-disidentski roman, koji govori o strahotama staljinizma i logorskom teroru, a donekle je i istorijski roman, iz kojeg citalac moze saznati odredjene pojedinosti o toku dva svetska rata i politickim istorijama Rusije i Francuske. Tu je i saznanje, na poslednjim stranicama romana, o sopstvenom rodjenju i identitetu (usvojeno dete, nepoznata majka, tajna sopstvenog rodjenja zvuci poznato?); videcemo u knjizi i locus amoenus usred beskrajne tajge, kao i dajdzestirano traganje za iscezlim vremenom, I njegovo nalazenje: za razliku od Prusta, koji je tome posvetio hiljade stranica svog zivotnog dela, nasem ripovedacu je ovde dovoljno da se malo zamisli, koncentrise na neku sliku i vec je tamo, sa jednovremeno prisutnom potpunoscu svesti, svih cula I kognitivnih sposobnosti, sto cak ni velikom Prustu nije sasvim uspevalo. Osvajanje izgubljenog vremena, naravno, i ovde koincidira s pocetkom pripovedaceve literarno-stvaralacke aktivnosti.

Konacno, Zavestanje predstavlja pravu poslasticu za sve komparatiste koji se bave izucavanjem rusko-francuskih knjizevnih, politickih, drustvenih i inih veza. Pripovedaceva baka (drugi najvazniji lik romana) je Francuskinja, i kroz njene price glavni lik stice saznanja o toj voljenoj, zudjenoj, sanjanoj zemlji, zemlji svog dalekog porekla, zemlji ciji je jezik jedan od njegova dva maternja. Suocavanje s onim francuskim u sebi, uostalom, predstavlja i kljucni deo odrastanja bildungs-junaka. Sve francusko u romanu ima jasno pozitivan predznak (cak dotle da su ruske babe u romanu uvek ruzne i bespolne, a francuska baba je lepa, seksualno pozeljna cak i u starosti), pa ga treba samo saznati, shvatiti i osvojiti za sebe to je, ukratko, avantura glavnog junaka.

Tesko je, na koncu, oteti se utisku o ulagivanju francuskom citaocu i svojevrsnom pomanjkanju dobrog ukusa kod Andreja Makina. Sve bi, mozda, bilo u redu da je ovu knjigu napisao u Rusiji, na ruskom jeziku. Ovako, nazalost, kao da se Makin upitao: "Sta treba da radim da dobijem "Gonkura"?", porazmislio, i u svoj roman stavio sve sto je mislio da treba, i mozda jos ponesto, za svaki slucaj. Ocigledno, stvar je upalila nagrade su stigle, ali roman zbog njih ne deluje ni trunku manje papirnato i s proracunom konstruisano. Slabo pomazu i istinski lepi, lirski pasazi u kojima se opisuje stepa u predvecerje, i tako dalje.

. Citalac se seca: Cebutikin je lik iz Cehovljeve drame Tri sestre, koji na proslavu imendana jedne od sestara, u ciju je majku bio neuspesno zaljubljen, donosi kao poklon samovar, cime izaziva opste zgrazanje. Samovar je, naime, kod Rusa tradicionalno bracni poklon, i, koliko god to bilo iskreno i s dobrom namerom, strasno je neumesno dati ga cerki nekadasnje, neostvarene ljubavi, pa jos za imendan. Tako nekako (kao nezeljen, preteran izraz ljubavi, koji je neugodno primiti, a neprijatno odbiti) i ovaj Makinov roman pada u francusku knjizevnost poput Cebutikinovog samovara, ma sta o tome mislili ziriji "Gonkura" i "Medicija". Mozda, uostalom, nisu citali Cehova:

. Ulazi Cebutikin, za njim vojnik sa srebrnim samovarom; sum iznenadjenja i nezadovoljstva.
OLGA (pokrivajuci lice rukama). Samovar! To je uzasno!

Ivan Radosavljevic