Žena koja je čekala

01.11.04

Jedan od gostiju na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga bio je i francuski pisac ruskog porekla, Andrej Makin. Izdavačka kuća Paideia, Makinov izdavač na srpskom jeziku, za ovaj Sajam objavila je Makinov novi roman "Žena koja je čekala". Za prevod sa francuskog pobrinula se Anđa Petrović. Brojni poštovaoci Makinovog opusa prisustvovali su njegovom predstavljanju svog novog romana tokom Sajma. Za Danas, Makin je govorio o ruskoj literaturi, Bunjinu, različitim definicijama ljubavi, raznim jezicima na kojima pisac stvara, tragajući uvek za jedinstvenom, autentičnom poetikom.

Vaša doktorska disertacija, odbranjena na Univerzitetu Pariz IV, posvećena je delu velikog ruskog pisca Ivana Bunjina. U kakvom su odnosu Bunjinov i Vaš opus i zbog čega je Bunjin bio pisac čije ste delo posebno proučavali?

- Bunjin je moj najdraži autor. No, s obzirom na to da njegovo delo nije dovoljno poznato u Francuskoj, smatrao sam da je neophodno da se on francuskoj kulturi predstavi na pravi način. Dakle, moja doktorska disertacija imala je za cilj i da Bunjin u okviru francuskih kulturnih krugova, stekne status koji zaslužuje. I čitaoce, naravno.

Marina Cvetajeva, pesnikinja koja je i sama imala bilingvalno detinjistvo, govorila je da je ruski jezik za pisca i pesnika bez premca, da je najtransparentniji i da se na njemu može izreći bukvalno sve. Josif Brodski je, nekoliko decenija kasnije, pisao o tome kako je ruski jezik, zahvaljujući posebnoj unutarnjoj strukturi, jezik koji je najbliži idealnom za pisca. Podsetimo se, Brodski je pisao i na engleskom, a Cvetajeva savršeno vladala nemačkim i francuskim jezikom. Vi ste izabrali suprotno. Ruski ste zamenili francuskim. Šta Vas je navelo na taj korak?

- Čini mi se da ovoga puta ni Brodski ni Cvetajeva nisu u pravu. Verujem da ne postoje dobri i loši jezici za pisanje, postoje samo dobri i loši pisci. Dobar pisac će sjajno pisati na bilo kom jeziku na svetu. Čak i ako uzmemo hipotezu da pisac stvara na nekom od jezika koji ne spada u najraskošnije, dobar će pisac u svakom jeziku, pronaći pravu reč, pravu melodiju, pravu rečenicu.

Muzika mi se čini veoma značajnom u Vašem opusu. Jedan Vaš roman se i zove "Muzika jednog života". U kakvom su odnosu muzika i Vaše stvaralaštvo?

- Muzika je za mene izuzetno značajna, važna, inspirativna. Svaka je reč muzika. Svaka je rečenica i muzička fraza. Struktura svakog dobrog romana je polifonijska, simfonijska. Imam na umu muziku kada pišem. Stalno. Ponavljam, roman jeste forma najbliža simfonijskoj.

Dvadeseti vek obeležilo je beketovsko čekanje, čekanje u kojem preovlađuje muški princip. Vaš novi roman takođe govori o čekanju. Ovoga puta, čeka jedna žena jednog muškarca. Ovo se čekanje, očito, razlikuje?

- Da, želeo sam da napišem roman u kojem je suština čekanja - ljubav. Suština iskustva junakinje romana "Žena koja je čekala" razlikuje se, pošto je ljubav u osnovi njenog čekanja. Postavlja se pitanje da li je onaj koga ona čeka trideset godina uopšte neko ko zavređuje toliko čekanje. Na kraju romana on se i pojavljuje i mi pred sobom vidimo jednog čoveka za koga se pitamo da li zaslužuje toliku posvećenost, toliku ljubav.

Njeno čekanje ga čini živim, stvarnim, čini ga besmrtnim?

- Kroz njeno čekanje, možda je on živ više nego što je u ikada bio, njeno čekanje mu daruje vreme. I besmrtnu mladost.

Grci imaju čitav niz reči za najrazličitije vrste ljubavi, u različitim jezicima, u različitim narodima, ljubav se definiše na mnogo načina. Slažete li se da Vaši romani sadrže jednu drugu definiciju ljubavi o kojoj se malo govori i koja se retko, u sirovoj građi ovog realnog života, i uspeva da dotakne?

- Mnogo je različitih određenja ljubavi. Mnogo je definicija. Ponekad se one lepe kao etikete i ja to ne volim. U osnovi, postoje samo dve vrste ljubavi: ona koja uzima i ona koja daje.

Konferenciji za novinare prisustvovalo je, pored novinara i mnogo Vaših čitalaca. Ipak, Vi odbijate sintagmu pisac-zvezda?

- Pisci nisu zvezde i to treba razumeti. Tek posle piščeve smrti, možemo procenjivati njegove vrednosti. Moje knjige prevedene su na četrdeset dva jezika, ali mi se čini da u slovenskim zemljama među čitaocima imam poseban status. Iako su ljudska iskustva univerzalna, smatrao sam da je moj novi roman o ruskoj ženi Veri, koja čeka da se vrati neko koga voli iz rata, koji se davno završio, pre svega slovenska tema, ali su me moji čitaoci iz drugih krajeva sveta razuverili. To je, ipak, univerzalna tema. Ratovi postoje širom sveta. Ljudi u njih bivaju uvučeni često i protiv svoje volje. Kod kuće, žene ostaju i čekaju.

Zarobljene u iskustvu čekanja. Vi ste odbili da budete zatvoreni u okvire jednog jezika i prešli u drugi, francuski?

- Čovek ima u sebi onoliko ličnosti koliko jezika govori. Na konferenciji za novinare ispričao sam priču o svom današnjem saputniku iz aviona. Kad smo govorili na srpskom, on je bio nekako gord i ponosit. Na engleskom je bio poslovan i govorio je simplifikovano, mahom o novcu, na francuskom je postajao strastan, zaljubljen u ljubav, život, žene, a na ruskom - setan. Slažem se da ja u sebi imam i francuki i ruski identitet. Ali, oni u meni ne žive u borbi, već miroljubivo koegzistiraju.

Sanja Domazet

26.10.04

>>Politika

Odupreti se zaboravu

„Mene ne zanimaju velike priče već pojedinačne sudbine.”

„Onaj koji treba da dođe, doći će. Inače bi ljubav bila čaša na brzinu popijene vode...”, napisao je slavni francuski pisac Andrej Makin u svom najnovijem romanu „Žena koja je čekala”, koji je upravo za Beogradski sajam knjiga objavljen na srpskom jeziku, u izdanju „Paideje” i u prevodu Anđe Petrović.

Andrej Makin je bio gost Beograda, i na Sajmu knjiga bilo mu je veoma teško prići zbog velikog interesovanja čitalaca koji su hteli da im potpiše svoje knjige koje je, takođe, štampala „Paideja”, njegov ekskluzivni izdavač. Vidno umoran, „bombardovan” pitanjima novinara u prisustvu poštovalaca njegove proze, u „otvorenom intervjuu” na štandu Francuske, Makin je govorio o svom novom romanu, istoriji, savremenom trenutku u svetu...

„Žena koja je čekala” govori o ljubavi?

- Više nego o ljubavi. Znate, svaki francuski roman koji otvorite govori o ljubavi. Ali, ovde je reč o ljubavi koja je posebna, o ljubavi žene koja voli, a nije voljena. Ona čeka, dugo, predugo muškarca koga je volela. I to je ljubav.

Roman govori i o ratu...

- Junaci knjige su izašli iz rata, ali njime su obeleženi.

Kako?

- U Rusiji, koja je u ratu izgubila 25 miliona stanovnika svaka je porodica na jedan ili na drugi način obeležena ratom. U „Ženi koja je čekala” sve se dešava u malom selu sa mnogo žena koje su izgubile svoje muževe. Neke su čekale, neke su dobile obaveštenje da su im muževi poginuli, da su nestali i da ih više ne čekaju. Ti ljudi su umrli u potpunoj anonimnosti, ali glavna junakinja će uz njih biti sve do smrti, dakle, oni neće nestati u potpunom zaboravu. Roman govori upravo o tome kako se odupreti zaboravu.

Da li ste uzeli primer iz stvarnosti?

- U romanu je najvažnija imaginacija, ali osnova je dokumentarna, istinita. U stvarnosti, u Rusiji je zaista postojala žena koja je preživela tu dramu. A, zamislite, u Strazburu, dakle u Francuskoj, upoznao sam jednog čitaoca koji mi je rekao sledeće: „Znate, tih žena iz Rusije, o kojima pišete kako su čekale svoje muževe, pa njih ima i ovde, kod nas, u Alzasu. „Kako to?”, upitao sam, iznenađeno. Odgovorio mi je: „Vidite, Hitler je regrutovao celi jedan puk Alzašana za svoju vojsku. Zvali smo ih `Protiv svoje volje`, jer mi nismo hteli da ratujemo protiv Rusa. Ali, Nemci su ih poslali na Staljingrad. Tamo su poginuli. Njihove žene nikada nisu dobile obaveštenje o sudbini svojih muževa jer oni nisu bili Nemci, nisu bili pravi Vermaht. Bili su Alzašani. Kada je rat završen, neki od njih su završili kao ruski zarobljenici, dakle u Gulagu. A ni Staljin ih nije priznavao...” I, evo, jedna žena, u Strazburu, u Francuskoj, ne zna šta se dešava sa njenim mužem. Rat se završio, muža nema, šta da radi? Njoj je 25 godina. Da nađe novog muškarca? Nemoguće. A ako se muž vrati? Ona ima i dete sa njim. Dakle, i u Alzasu, u Francuskoj, bilo je žena koje su svoje muževe čekale celog svog života! Neke u crnini, nek su se drugi put venčale, isto kao u Rusiji. Dakle, tema je univerzalna. Siguran sam da je tako moglo biti i u Srbiji. Šta da radi ta žena, srpska žena, ako je stvarno volela svoga muža?

Istorija se u Drugom svetskom ratu surovo poigrala sa sudbinama „malih” ljudi, zar ne?

- Baš tako. Ali, znate, mene ne zanima Drugi svetski rat, mene ne zanimaju velike priče već pojedinačne sudbine. Ne interesuju me Rusi, ili Srbi ili Francuzi, već ličnosti pojedinaca. Istoričar to sebi ne sme da dopusti jer on piše o ratu uopšte, dok pisac može sebi da dozvoli da kaže: „Evo, ovaj muškarac ili ova žena koja čeka svog muža me interesuju...” Nema malih ljudi. Kada čovek počne da se interesuje za određenu osobu, ona postaje velika. Zanimljiva, prepuna konflikata. „Kamarad” Ivanov mene interesuje više nego „kamarad” Staljin, jer kamarad Staljin ima, i imaće bezbroj istoričara koji su o njemu pisali, i pisaće tomove i tomove. Ali vojnika Ivanova oni zaboravljaju. On nije zanimljiv za istoričare, ali jeste izuzetno zanimljiv za romansijere.

Ima li šanse da u savremenom svetu istoričari ostanu bez posla?

- Svet ide ka najavljenoj katastrofi. Ljudi često govore o jednoj apokalipsi, ali apokalipsi ima više: apokalipsa ekologije, velike populacije, bolesti. O ratovima, atomskim, nuklearnim da ne govorimo. Mi živimo u apokaliptičnom svetu. To ljudi ne shvataju.

Ima li nade za taj svet?

- U jednom tako složenom svetu nemoguće je biti jedini koji će njime vladati, što Amerikanci žele. To je preveliki teret za jednu zemlju. A i religije nas dele, umesto da nas ujedinjuju. Dostojevski je, međutim, rekao da će lepota spasiti svet. Treba u to verovati.

Tu je i lepota Vaših knjiga. A vas naši ljudi mnogo čitaju, vidite i sami. Da li se osećate kao zvezda?

- Ja?! Nimalo. Bil Klinton je zvezda. Ja ne.

Anđelka Cvijić

>>Novosti

Kad je ljubav na čekanju

Istaknuti francuski pisac ruskog porekla Andrej Makin (1957) po treći put u Beogradu. Ovaj mnogo nagrađivan stvaralac, dobitnik pet francuskih književnih priznanja, među kojima i Gonkurove nagrade, (za roman „Francusko zaveštanje“), došao je iz Pariza na Beogradski sajam knjiga, čiji je ove godine počasni gost Francuska. Istovremeno on je na štandu svog izdavača „Paideie“ potpisivao petu prevedenu knjigu na srpski jezik „Žena koje je čekala“. u prevodu Anđe Petrović.

U romanu glavna junakinja je Ruskinja. Drugi svetski rat je odavno završen, ali posledice užasa osećaju se i tri decenije kasnije. U čudesnom predelu ruskog severa, klija, ali se ne razvija neobično osećanje koje nikad nije ni moglo da se obnovi kao ljubav. Žena i muškarac su na suprotnim stranama, rat i mir su stvorili od njih dva sveta koji se sreću samo u magnovenju.

Sudbina pojedinca

- Čini mi se da je ova moja knjiga nešto više nego što je to ljubav - kaže Anri Makin. - Žena čeka i voli čoveka tri decenije, a da joj ljubav ne bude uzvraćena. Sve moje ličnosti u ovom delu obeležene su ratom. Rusija je izgubila tada 25 miliona ljudi. Ko je sve ostao bez ljubavi? Nisu to samo supruge, verenice, roditelji, deca, nego i bliži i daljni rođaci ubijenih, susedi. Naravno, priča može da bude i stvarna, mada je to moja romaneskna ispovest.

Vi se u svakom vašem delu gotovo obavezno vraćate Rusiji:

- Slažem se sa vama, ali je priča univerzalna. Bio sam nedavno u Strazburu i jedna žena mi je rekla da su i Francuskinje ovog kraja doživele istu sudbinu. Hitler je sve muškarce iz ove oblasti mobilisao kao Nemce i poslao ih na istočni front da se bore protiv Rusa. Mnogi su poginuli, druge je Staljin oterao u gulage. Ni Hitler za vreme rata, ni Staljin kasnije, nisu tim ženama kazali šta je sa njihovim muževima ili sinovima.

Sudbina ljudi čiave Evrope, dakle, bila je ista?

- Moderna Evropa je i rođena posle Drugog svetskog rata. To je razumljivo. I sve danas što se dešava još su posledice toga rata, čak i kod vas na Balkanu. Ali mene ne zanima istorija, nego sudbine pojedinaca. Istoričari pišu o opštim događajima, mene su se ticale pojedinačne sudbine. Kad pisac počne da se zanima za neke ličnosti, one više nisu male, one postaju važne osobe u književnosti. Naravno, ako je delo uspelo. Nekada je važniji, recimo, neki mali čovek, nego „drug“ Staljin. To ne znači da ja nipodaštavam istoriju. O „drugu“ Staljinu napisani su tomovi knjiga, a o mojim junacima tek po jedna.

Velika glupost

Kako i kao intelektualac vidite budućnost sveta?

- Svet se kreće prema katastrofi, tako bar kažu neki. Nisu samo u pitanju prenaseljenost planete, ekologija, bolesti, nego još postoji pretnja atomskog oružja. Jer, mi živimo upravo u apokaliptičnom svetu.

Zašto je to tako?

- Amerikanci žele da vladaju čitavim svetom. Ali to je velika glupost. To je nepodnošljivo opterećenje i za silu koja pretenduje da je najjača i da sve može sama. Ovo što kažem je činjenica. Nisam ja od onih koji ne vole Amerikance, ali događaje treba posmatrati nepristrasno. Nemoguće je u tako složenim svetskim i ljudskim problemima biti umišljen da sve može da sredi samo jedna sila. To bi bilo isto kao kad biste vi lično sami pokušali da upravljate čitavom Srbijom i njenom kulturom, privredom, vojskom.Šta onda da se radi, što bi rekao Černiševski?

- Dostojevski je, međutim, kazao, samo lepota će spasiti svet. Nadam se da će tako biti i da svet neće spasavati politika, religija, a najmanje ratovi...

Šta vera može da učini?

- Vera bi trebalo da ujedinjuje svet. Nažalost ona ga danas razdvaja više nego ikada ranije. Te katolici su protiv pravoslavaca, muslimani protiv hrišćana, suniti protiv šiita...

Dušan Stanković

>>Dnevnik

Reč je samo oruđe u rukama pisca

Volim da se sretnem sa čitaocima, ali ne želim da budem idol. Pravi život pisca obično počinje nakon smrti, a ja sam, zasad još živ - kaže naš sagovornik

Andrej Makin, jedan od najčitanijih pisaca u Francuskoj i kod nas, bio je najtraženiji gost Sajma knjiga u Beogradu. Na štandu Francuske, koja je ove godine imala status počasnog gosta, u vreme kad je ovaj francuski pisac ruskog porekla imao susrete s čitaocima, mnoštvo ljudi guralo se da mu stegne ruku, izrazi poštovanje i zatraži potpis na knjizi. Iako vidno premoren od susreta sa čitaocima i novinarima posle nekoliko dana boravka u Beogradu, nakon tribine na temu “Moje francusko nasleđe”, Makin je ljubazno pristao na kratak intervju za “Dnevnik”.

Najpre ste progovorili ruski, a u najranijem detinjstvu naučili ste i francuski kojim sada pišete. Da li bilingvizam pomaže piscu?

- Bilingvisti mogu lakše da sagledaju šta se krije iza jezika koji je, sam po sebi, veoma nesavršen. Pisac se obično trudi, na svom maternjem jeziku, da opiše pojmove koji u sebi imaju nešto tajanstveno, poput drugog sveta, smisla života, ljubavi, psihologije. Ali, kad ste bilingvista, uviđate koliko je sve to u zavisnosti od jezika na kom se ti pojmovi izražavaju. Zahvaljujući tome, uspevamo da shvatimo da je reč samo oruđe u rukama pisca.

Kako uspevate tako dobro da proniknete u žensku psihologiju?

- Svako od nas ima dva dela ličnosti - muški i ženski koji se nalaze u ravnoteži. Svaki muškarac u svom karakteru ima nečeg ženskog i svaka žena nečeg muškog. To nam daje mogućnost da razumemo drugi pol. Ali, postoji još nešto. Flober je govorio: “Kad sam pisao o tome kako je madam Bovari šetala sa svojim ljubavnikom, ja sam bio i madam Bovari i njen ljubavnik. Bio sam i ona i on i nebo i sunce i drvo.” Pisac se identifikuje sa svim o čemu piše i postaje lik o kojem piše.

Svakodnevni jezik vrlo često ulazi u dela savremene književnosti. Čitanje vaših romana, međutim, pravi je umetnički doživljaj. Koliko je, prema vašem mišljenju, bitan stil? -Mene najčešće hvale upravo zbog mog stila. Čitaoci i kritičari pitaju se kako to Makin uspeva da bude istovremeno klasičan i moderan. A meni je upravo i bio cilj da to postignem. Svo bogatstvo klasike treba upotrebiti za pisanje o aktuelnim temama i situacijama. To, međutim, ne znači da se rukovodim devizom “umetnost radi umetnosti”, jer sam protiv toga da vrednost dela bude samo u njegovom jezičkom aspektu. Čemu bi služilo napisati nešto samo da bi se posle divio: “Kako sam ja to lepo napisao!” Na tribini ste pomenuli da ste bili veoma nezadovoljni prevodima vaših romana na ruski. Da li ste tamo, ipak, čitani i da li ste postigli uspeh kao, recimo, u Francuskoj?-Rekao sam da su ti prevodi bili osrednji i da je jezik romana mnogo izgubio od svoje vrednosti. Međutim, snaga koja leži u radnji i likovima ostala je sačuvana. Tako da mogu da kažem da je to bio poluneuspeh. Uspeh sam postigao među frankofonima, kojih u Rusiji ima dosta, i oni me čitaju u originalu.

Da li primećujete da ste možda već nekim mladim piscima postali uzor?

-Ne tražim divljenje. To zaista nije moj cilj. Volim da se sretnem s čitaocima, da razgovaram s njima, ali ne želim da budem bilo čiji idol. Pravi život pisca obično počinje nakon njegove smrti, a ja sam, zasad, još živ.

Bojana Janjušević