Zemlja i nebo Žaka Dorma

07.07.07

Ako je pisac suviše vezan za naciju ili za ideologiju, to nije dobro. Cilj književnosti, između ostalog, jeste i da sve što je ružno sagleda u perspektivi estetike, i sve što je zlo u perspektivi etike
Posle romana "Francusko zaveštanje" ovenčanog najuglednijim književnim nagradama u Francuskoj kojim je dosegao svetsku slavu, a između ostalog i popularnost kod naše čitalačke populacije, Andrej Makin, jedan od zacelo najvećih pisaca današnjice, napisao je više značajnih književnih ostvarenja.

Reč je o piscu bogate književne, ali i životne biografije. Detinjstvo provedeno u Sibiru, susreti sa bivšim zatvorenicima iz Gulaga i nemačkih logora, žrtvama političkog terora i nacističke invazije zauvek su obeležili život mladog Makina, koji je zahvaljujući baki Francuskinji stekao iskustvo dvojezičnosti. Za svoju domovinu odabrao je Francusku, gde danas, uprkos statusu uglednog pisca ovenčanog slavom, živi u skromnom studiju od dvanaestak kvadrata. NJegov roman "Zemlja i nebo Žaka Dorma" upravo se pojavio i u srpskim knjižarama.

U romanu "Zemlja i nebo Žaka Dorma" primenili ste neobičan književni postupak, istovremeno pripovedate o sudbini glavnog junaka Žaka Dorma, ali i o nastanku samog romana koji je njemu posvećen. Otkud takav književni postupak?
- Treba znati da je reč o trećem delu trilogije. Ali to nije trilogija kao mnoge druge u kojima se linearno prati život glavnog junaka - od detinjstva i mladosti, preko zrelog doba, do starosti. Ono što je zapravo originalno, počiva u činjenici da sam ja svoju napisao uzimajući kao merilo to kako se odnosimo prema stvarnosti. Kako, na primer, polazeći od mita o Francuskoj, malo-pomalo napredujemo prema stvarnim istorijskim događajima.

Kada se pročita ova vaša povest o Žaku Dormu, nije jasno da li je to ratni ili ljubavni roman ili je istovremeno i jedno i drugo?
- A šta smo drugo u dvadesetom veku imali osim ratova i ljubavi? I to se nastavlja. Jedina stvar koja može transcendirati brojne ratne događaje jeste ljubav. Jedina priča koja daje smisao proteklom veku je ljubavna priča. To je bio vek u kome se, u etapama mira između ratova, odvijala monotona, tipično građanska egzistencija. Ali ratovi su bili ono što je trajnije obeležilo život naroda i pojedinaca. I kao da su emocije dublje što su okolnosti tragičnije.

Ko je zapravo bio avijatičar Žak Dorm?
- Kao i De Gol, Žak Dorm je imao izvesnu ideju o Francuskoj. Ali on nije bio elokventan kao Antoan de Sent Egziperi. Ono što mi se kod njega najviše dopalo jeste što je bio skromni heroj, što je potpuno nesvestan svoga herojstva i svoju misiju shvata jednostavno kao ispunjavanje moralne dužnosti. On je mnoge i najteže zadatke obavljao sa neshvatljivom lakoćom.

Vaša dela neki smatraju "uporednom analizom slovenske duše" i "Zapada bez duše", pa ipak u vašim delima isijava vera u "francusku dušu"?
- Radije bih govorio o "francuskom duhu", a to je nešto vrlo jednostavno. Prema mom mišljenju, postoje dve vrste zemalja - one koje žive u materijalnosti i utonule u konkretan istorijski ambijent, i one koje imaju izvesnu ideju o zajedničkom poreklu ili sudbini (Rusi, Srbi ili Francuzi, svejedno) i onda se kod njih, prirodno, može govoriti o duši ili duhu jedne nacije. Ima zemalja koje su potpuno utonule u materijalni komfor, to su zemlje bez duha, i u njima svakako nema potrebe ni za duhom ni za dušom nacije, niti za raspravama o njima.

Književna kritika je superlativima ocenila vrednost svih vaših dela. Piše se dosta o "vašem izuzetnom književnom temperamentu", upoređuju vas sa Dostojevskim i Prustom?
- Ja ću uvek i svuda biti stranac. Stranac sam i u Francuskoj i u Rusiji. Ako je pisac suviše vezan za naciju ili za ideologiju, to nije dobro. Pisac je neka vrsta večnog apatrida, beskućnika. Istini za volju, kritika nije uvek bila blaga prema meni. Verovatno ju je na takav sud navela prividna sirovost nekih likova, ali oni su prelazeći iz stvarnog života u književnost bivali potpuno preobraženi. Cilj književnosti, između ostalog, jeste i da sve što je ružno sagleda u perspektivi estetike, i sve što je zlo u perspektivi etike.

Mila Milosavljević

13.07.03 Politika

Izdavači postaju sve ažurniji u prevođenju najnovijih dela pisaca koji su ili potvrđeni visokim i uglednim književnim nagradama od ranije, ili su ih upravo dobili i pridružili ranije primljenim priznanjima kao što su "Buker" ili, recimo, "Gonkur"... Tako su se poslednjih nedelja pojavile knjige istaknutih stranih autora za koje bi bila nepravda ne preporučiti ih, pa makar ih mnogi čitaoci nabavili kada i njihove cene bude znatno niže, a to znači – na Beogradskom sajmu knjiga u oktobru.

Tako je "Plato" objavio roman "Bez utehe" Kazua Išigure, britanskog pisca japanskog porekla, koji nam je poznat po prethodno prevedenom romanu "Ostaci dana" za koji je dobio "Bukerovu" nagradu (prema njemu je snimljen film sa Entoni Hopkinsom i Evom Tomson, prikazivan i kod nas). Prevodilac, Nenad Tomović, lektor na Katedri anglistike Filološkog fakulteta u Beogradu, smatra da je najnovije Išigurino delo izuzetno literarno dostignuće, "na tragu Džemsa Džojsa, Semjuela Beketa, i Franca Kafke". Za britanske kritičare, ovo je delo "najfrustrirajući roman" Kazua Išigure.

Prilično tačno, jer autor "svesno ostavlja čitaoce u nedoumici", postavljajući junaka, pijanistu, u košmarno vreme, u košmarne situacije, i u odnose sa ljudima o kojima ni on, a ni čitaoci ne mogu ništa čak ni da naslute. "Bez utehe" je, u biti, roman apsurda, reklo bi se nalik Beketovom "Čekajući Godoa", napominje prevodilac.

Pesak i pena

"Narodna knjiga" je objavila "Pesak i penu" Halila Džubrana, prvu iz serije dela ovog autora koja namerava da štampa do kraja godine. Džubran je jedan od kultnih pisaca 20. veka (preveden je na više od 20 jezika), a na arapskom govornom području smatraju ga jednim od najvećih autora svih vremena. Prevođen je na srpski, a "Pesak i penu" je sa arapskog prevela Dora Spasić, koja ovo delo smešta u Džubranovu najzreliju fazu, i sa "Prorokom" i "Isusom sinom čovečijim" čini trilogiju.

"Pesak i pena" su kratki lirski zapisi najvišeg umetničkog dometa, a opremljeni su ilustracijama samog Halila Džubrana koji je, poput Vilijama Blejka, ilustrovao sopstvena dela.

"Paideja" je čitaoce obradovala najnovijim romanom Andreja Makina "Zemlja i nebo Žaka Dorma" u prevodu Anđe Petrović sa francuskog jezika. Roman je poslednji deo Makinove trilogije koju čine još i knjige "Francusko zaveštanje" i "Rekvijem za Istok" (obe takođe objavljene u "Paideji".) "Zemlja i nebo Žaka Dorma" je pre nekoliko meseci objavljen i u Francuskoj, a već se uskoro očekuje drugo izdanje (tiraž prvog je 100.000 primeraka).

Roman je "hronika romantične ljubavi" koja se završava tužno; radnja se dešava za vreme Drugog svetskog rata, a junak, francuski pilot, stvarno je postojao, i uistinu poginuo u jednoj akciji. Priča je, neko bi rekao, "lakša" u odnosu na ono što je Makin do sada pisao, ali stvarnost i fikcija za pažljivog čitaoca mnogo su teži kada se ovako "smiješano" ispijaju.

Te neznanke

"Paideja" je objavila roman još jednog francuskog pisca, Žaka Ešnoza. Delo nosi naziv "Odlazim" (prevod Jelena Jelić), a Ešnoz je za njega 1999. godine dobio Gonkurovu nagradu. Delo počinje rečju "Odlazim" koju glavni junak izgovara pre nego što će napustiti ženu i dom. Istom reči, roman se završava. Ono što je "između" govori o junakovom lutanju, o želji za samoćom, i nemirenjem jednoličnim, duhovno siromašnim životom, i konačnim shvatanjem da se prostor između dva odlaženja može ispuniti samo pustolovinom, i krajnjim osećanjem "nelagodnosti i premorenosti". Za junaka ovog romana, "odlazim" znači i neumitnost protoka vremena...

U izdanju "Stubova kulture" dolazi nam još jedan dobitnik "Gonkurove" nagrade; Patrik Modiano koji romanom "Te neznanke" (prevela Mirjana Avramović-Uaknin) zbunjuje kritičare. Da li je reč o noveli, ili o tri nezavisne duže priče? Kako god sami procenili, reč je, zapravo, o tri segmenta iz života tri žene, života u kojima se junakinje osećaju kao plen koji ne može da utiče na ono što se događa. Ta melanholična poruka da se sudbina ne može dokučiti proističe i iz piščevog vrlo uočljivog socijalnog angažmana, potvrđenog i biranjem junakinja iz siromašnog miljea i njihovog smeštanja u grad, u veliku nepoznatu sredinu u kojoj se još više osećaju nemoćno.

A. Cvijić