Grimus

07.09.06

Salman Ruždi, koji danas ima 59 godina, proveo je mnogo vremena razmišljajući i pišući o terorizmu. Razgovarao je sa novinarom “Špigla”, a NIN prenosi najzanimljivije delove tog intervjua

Gospodine Ruždi, vi kao stručnjak za terorizam ...
- Zašto mislite da mi pripada takva čast? Ja sebe uopšte ne doživljavam kao stručnjaka za terorizam.

Vašu knjigu „Bes”, sa opisom Amerike kojoj preti terorizam, koja je objavljena u proleće 2001. godine, mnogi su doživeli kao proročansku – manje-više kao predviđanje 11. septembra, i to samo nekoliko meseci pre tragedije. Vaš najnoviji roman „Klovn Šalimar” opisuje kako se jedan cirkuski akrobata iz Kašmira preobražava u teroristu. Gotovo celu jednu deceniju i sami ste životno ugroženi; prete vam iranski fanatici koji su za vašu glavu raspisali nagradu od četiri miliona dolara.
- Pa, ako mislite da je to dovoljno da bih se kvalifikovao za stručnjaka za terorizam, onda ...

Najistaknutiji britanski muslimani uputili su pismo britanskom premijeru Toniju Bleru u kome tvrde da je sve veća spremnost za posezanje za terorizmom u uzročno-posledičnoj vezi sa Bušovom i Blerovom politikom u Iraku i u Libanu. Da li mislite da je ta teza potpuno neosnovana? Drugačije rečeno, ne čini li vam se da zlodela iz Abu Grejba i čudovišni cinizam Gvantanama doprinose ekstremizmu?
- Ja svakako ne spadam u Blerove prijatelje i ubeđen sam da je bliskoistočna politika Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije uistinu kobna. Uvek ima razloga za kritiku, ima i razloga za ogorčenje. Međutim, postoji jedna stvar koja nam svima mora biti potpuno jasna: terorizam nije težnja ka ostvarenju legitimnih ciljeva pomoću neke vrste nelegitimnih sredstava. Šta god da ubice proglašavaju za svoj cilj, izvesno je da im stvaranje boljeg sveta nije cilj. Umesto toga, oni se bave ubijanjem nedužnih. Ako bi se, na primer, konflikt između Izraelaca i Palestinaca nekim čudom preko noći rešio, verujem da to ipak ne bi uticalo na smanjenje broja terorističkih napada.

Ipak, mora biti da postoje neki razlozi, ili barem nešto što služi kao okidač, za ovu stravičnu spremnost nekog čoveka da uništi živote drugih ljudi – i svoj sopstveni.
- Svojevremeno je Lenjin opisao terorizam kao buržoaski avanturizam. Mislim da je tu bio u pravu – što inače za njega nije bilo često: terorizam je upravo to. Ne smemo negirati osnovno načelo celokupne moralnosti – svaki pojedinac je odgovoran za sopstvene akcije. Čini se da su i okidači individualni. Sigurno je da vaspitanje tu ima značajnu ulogu, pošto se kroz vaspitanje može uliti taj pogrešni osećaj vlastite misije koji gura ljude u takvu vrstu “akcija”. Tome doprinosi i mentalitet krda; svi članovi jedne tako integrisane grupe uzajamno guraju jedni druge u situacije u kojima sila presuđuje. Postoji tip ličnosti koji veruje da će neka takva akcija primorati celo čovečanstvo da ga čuje i da će on na taj način postati istorijska ličnost. Onda postoji tip koga jednostavno privlači nasilje. Da, zaista mislim da tu glamur igra izvesnu ulogu.

Da li vi to stvarno mislite da je terorizam glamurozan?
- Da. Teror jeste glamurozan – to nije njegovo jedino svojstvo, ali to jeste njegovo svojstvo. Čvrsto sam uveren da među bombašima-samoubicama postoji nešto nalik na opčinjenost smrću. Na mnoge od njih uticala je pogrešno utemeljena i pogrešno usmerena predstava o nečem mađijskom što je, navodno, urođeno jednom tako bezumnom aktu. Bombaš-samoubica zahvaljujući sopstvenoj mašti tako poveruje da čini blistavo i herojsko delo, mada se, u suštini, to što on radi svodi na to da sebe besmisleno ubija i da pri tom uništava tuđe živote. Postoji jedna stvar koja se tu nikako ne sme smetnuti s uma: žrtve koje terorišu radikalni muslimani mahom su drugi muslimani.

Razume se, nema nikakvog opravdanja za terorizam i ne može ga ni biti. Ipak, ovde postoje mnoga različita polazišta. Postoji grupno nasilje kome pribegavaju nacionalisti želeći da ostvare svoje mogli bismo reći razumljive ciljeve i koristeći pri tom sva sredstva koja im stoje na raspolaganju ...
- ... a postoje i drugi kao što je Al kaida koji su sebi postavili za cilj da unište Zapad i celokupan naš način života. To je onaj oblik terorizma koji svoje prave motive prikriva iza svega onog što je negativno u današnjem svetu; pravi cilj im je zapravo napad na sve što je nama sveto. Ne može se diskutovati sa Osamom bin Ladenom i njegovim naslednicima. Sa njima ne možete zaključiti mirovni ugovor. Protiv njih se treba boriti svim raspoloživim sredstvima.

A kada je reč o ovim drugima, “nacionalističkim teroristima”, mislite li da bi trebalo da povedemo dijalog s njima?
- To zavisi od toga da li su oni spremni da se, pod izvesnim uslovima, odreknu svoje terorističke borbe. Čini se da takav pristup pokazuje bar početne pozitivne signale kada je, recimo, reč o Baskima u organizaciji ETA. Mislim da tu u znatnoj meri možemo da zahvalimo Bin Ladenu, jer baskijski vođi ne žele da budu nalik na njega. IRA je izgubila kredibilitet među sopstvenim narodom, koji više nije video nikakav smisao u nasilnoj ilegalnoj borbi i to je ono što je presudilo.
Transformisanje nekadašnjih terorističkih organizacija u političke partije – bar dugoročno gledano – ne deluje beznadežno. To bi moglo da funkcioniše i kada je reč o onim grupama kojima verski fanatizam nije primarna odlika, kao što su, recimo, Tamilski tigrovi u Šri Lanki. To je grupa koja je zapravo prva počela da koristi bombaše samoubice, a nema nikakvo versko uporište. Njihovi ciljevi su potpuno jasni: nezavisna država.

Možda vama ne treba, ali čini se da je mnogim ljudima zaista potreban neki bog. U čitavom svetu uočljiv je povratak religiji. Težnja ka duhovnosti izraženija je no ikad. Da li je to, po vašem mišljenju, negativno?
- Jeste.

To je nedvosmislen odgovor. Međutim, taj odgovor će mnogim ljudima delovati uvredljivo.
- Po mom mišljenju reč “duhovni” treba da bude stavljena na indeks zabranjenih reči za narednih, recimo 50 godina. Potpuno je neverovatno čemu se sve danas prišiva odrednica “duhovno”. Maltene imamo duhovnu torbu za laptop i duhovni šampon.

Zbog čega je islam, kao vera koja polaže pravo na premoć i propisuje veoma stroga pravila svakodnevnog života, toliko privlačan za mnoge mlade ljude?
- Ne očekujete valjda od mene objašnjenje privlačnosti islama?

Koje kompromise Zapad treba i može da učini kako bi obuzdao terorističku opasnost?
- Ja nisam čovek kompromisa. Mislim, dakle, da to pitanje postavljate pogrešnoj osobi.

Ipak, posle napada od 11. septembra, sami ste napisali da je neminovno ograničavanje prava kako bi se slobodna društva zaštitila od terorizma.
- Pri tom sam mislio na strožu kontrolu putnika u avionu i slične stvari – mislio sam, dakle, na ona ograničenja koja jesu neugodna, ali se lako mogu objasniti i shvatiti. Nisam ni pomišljao da bi se moglo dogoditi da Bušova administracija uspostavi čitavu mašineriju autoritarne države.

Da li je ona to uradila?
- O, da. U proteklih nekoliko godina bio sam predsednik PEN kluba u Njujorku. Neprestano smo morali da se hvatamo u koštac sa tim dalekosežnim napadima na građanske slobode. Većina pritužbi koje smo dobijali bile su potpuno opravdane, jer se čak nije moglo shvatiti ni na koji su način hapšenja i operacije nadzora povezani sa borbom protiv terorizma. Verujte mi, znam o čemu govorim: na sopstvenoj koži sam osetio šta znači kad vam neko preti tako da sam zaista razvio spremnost za razumevanje obaveštajnih aktivnosti i moji čuvari uživaju moje najdublje poštovanje.

Znači li to da su Buš i Bler otišli predaleko?
- To je problem sa političarima koji su po svojoj prirodi skloni autoritarnosti: čim im se pruži prilika, oni posegnu za njom. Ovde moramo biti jako pažljivi. Mislim da je duboko uznemirujuće to što angloamerička politika i arapska politika trenutno u suštini podstiču, potpomažu i potvrđuju jedna drugu – odnosno, potvrđuju sopstvene najgore predrasude. Pogledajte samo kako stoje stvari u Iraku, u Libanu. Nema ispravne strane ni u jednom od tih sukoba. Međutim, u isto vreme, potrebna nam je moralna jasnoća, nešto što uočavam da u poslednje vreme nedostaje mnogim liberalno orijentisanim ljudima, a sam spadam u liberale. Potrebno nam je da jasno razlučimo šta je dobro, a šta loše, potrebno nam je da budemo spremni da jasnim rečima branimo sopstvene vrednosti i da istovremeno ne prezamo od toga da krivca stvarno proglasimo krivim.

Posle fatve ajatolaha Homeinija, izrečene 1989. godine, gotovo čitavu deceniju ste živeli u ilegali...
- ... a upravo sam nameravao da vam zahvalim zbog toga što dosad u našem razgovoru nijednom niste upotrebili reč “fatva”...

... ali to je neizbežno, koliko god da vi tu reč mrzite.
- Da, da, znam. To je nešto što nije deo mene, a po čemu sam stekao svetsku slavu. U godinama posle toga ponekad sam imao osećaj da drugi ljudi ispisuju moju životnu priču. Ali, sve sam to već odavno ostavio za sobom. Živim slobodnim, normalnim životom, kao stanovnik Njujorka i Londona, a često putujem i u svoj rodni grad, Mumbaj (Bombaj).

Sva tri grada koja pominjete bila su izložena žestokim terorističkim napadima. Ipak, sva tri grada su pokazala otpor i žilavost i zadržala su opredeljenje za slobodan i otvoreni način života.
- Interesantno zapažanje. Možda ih upravo zbog toga toliko volim.

Da li i dalje pamtite dan kada je fatva proglašena. Da li na neki način obeležavate godišnjice?
- Kako bih mogao da izbrišem taj dan iz sećanja kada se to dogodilo na praznik Svetog Valentina. Tako bar ne zaboravim da ženi kupim cveće.

Prevod: Lj. Nedeljković