Čarobnica iz Firence

30.07.09 NIN

Najnoviji roman Salmana Ruždija znatiželjnog čitaoca mo-gao bi unekoliko da podseti na Ekovog Baudolina ili Pavićevu Poslednju ljubav u Carigradu, raskošne narativne freske na teme „kostimirane” prošlosti i snage pripovedne iluzije. Ali kako je pisac proslavljene Dece ponoći ipak isuviše samosvojna pojava, možda bi se ponajpre moglo kazati da je Čarobnica iz Firence nastala združivanjem imaginativnih zamaha iz, recimo, Mavrovog uzdaha i Haruna i mora priča, dvaju različitih ostvarenja ovog savremenog maga prozne umetnosti koja predstavljaju izraz njegovog epski razuđenog i konkretizovanog dara, odnosno njegovog dara za slobodno, takoreći bajkovito izmišljanje i čaranje rečima.
U svakom slučaju, ovo nije Ruždi iz Srama ili Besa, pa ni onaj Ruždi iz Satanskih stihova, smeli i na momente beskompromisni podrivatelj tabua i civilizacijskih samoobmana, jednako spreman da se (ne)dvosmisleno naceri u lice i Istoku i Zapadu. Makar na prvi pogled, Čarobnica se ukazuje kao plod autorski rasterećenog poigravanja i „uzimanja vazduha” za nove, ambiciozne romaneskne tvorevine pomenutog tipa. Njena razbokorena priča s kraja XV i početka XVI veka vrti se oko prijateljstva, ljubavi, erosa, mađije i, da, vlasti i moći, ali na način koji pre priziva Bojarda i Ariosta negoli Makijavelija i odgovarajuću doktrinu, odnosno praksu vladanja ljudima, inače dotaknutu i delom prikazanu u ovoj nesumnjivo spektakularnoj knjizi. Kroz tu knjigu takođe defiluju ili pak samo promiču siluete Timura, Džingis-kana, Pigmaliona, Ameriga Vespučija, pape Lava X, sultana Bajazita i Džema, poznatog nam iz Andrićeve Avlije, kao i grofa Drakule, haruna al Rašida, Konstantina Janjičara iz Ostrovice, ovde zaduženog za telesnu stražu jednog od glavnih aktera, i još celog niza drugih stvarnih i imaginarnih junaka.
Spajajući zavičajni Hindustan i renesansnu Firencu, kojima u završnom delu romana pridružuje i Novi svet, tj. Ameriku, u nekoj vrsti legendarno-fantastičke fikcije u kojoj snevači prelaze iz jave u san i obratno, izmišljene žene careva postaju delotvorno prisutna bića, a famozne čarobnice se u ogledalima ukazuju samo odabranima, Salman Ruždi, čini se, pri tome zapravo oblikuje svojevrsnu istorijsku inverziju. A ona počiva na jednostavnoj zamisli da „veštičarenje ne zahteva napitke”, zato što već i „vešto upotrebljene reči imaju sasvim dovoljnu magijsku moć”, kadru da kroz slike minulosti dočara alternativnu i u izvesnom smislu utopijsku viziju jedne planetarne „kulture uključivanja” u kojoj bi, kako se na jednom mestu kaže, „sve rase, plemena, klanovi, vere i nacije postale delo jedne velike... sinkretizacije zemlje, njenih nauka, umetnosti, ljubavi, razlika, problema”.
Stoga se Čarobica iz Firence zaista legitimno može čitati i kao roman o mogućim, po pravilu propuštenim i proćerdanim istorijskim svetovima, kao Ruždijevo u isti mah majstorski i rutinerski objedinjeno „more priča” o pokušaju da se pronađe izlaz iz slepe ulice ljudske povesti, makar to bilo i u fikciji koja samosvesno balansira na samom rubu „ozbiljne” čitalačke trpeljivosti i tolerantnosti. „Kakva korist od priča koje nisu čak ni istinite?”, glasi korozivno pitanje koje sebi stalno postavlja glavni junak Haruna i mora priča i koje u neku ruku dobija odgovor u ovoj knjizi. Neveselu konstataciju iz Haruna o tome da svet nije stvoren radi zabave nego zbog kontrole, ova složena i višestruko posuvraćena priča, u kojoj moć ljubavi nadvladava moć vladanja a ljubavnice i čarobnice postaju jednako bitne kao i sami vladari, naime, popravlja i ispravlja utoliko što nas opominje na to da bi zabava trebalo da bude isto toliko važna kao i sama kontrola. U protivnom, kontrola će sasvim potisnuti i uništiti uživanje u zabavi, koju ovde donosi samo pričanje i izmišljanje i koje zapravo označava ono nasušno potrebno polje slobode.
Jasno je, prema tome, da kod pisaca kao što je Ruždi pričanje nikada nije samo puka zabava, kao što ni izmišljanje nije samo igra i poigravanje. Opremivši je grafičkim i vizuelnim dizajnom koji pre priliči nekom senzacionalističkom bestseleru nego ostvarenju slavnog dobitnika Bukera nad Bukerima, srpski izdavač Čarobnice tim gestom je, reklo bi se, pokazao da mu je bliža kontrola zabave i brzina „potrošnje” nego ovo suptilno razumevanje koje Ruždijeva knjiga nudi. To se, uostalom, jednako odnosi i na prevod koji ostavlja utisak svojevrsne „hrapavosti”, odnosno lektorske nedoteranosti, kao verovatne posledice pomenute brzine i ishitrenosti.

Tihomir Brajović

19.06.09 Glas javnosti

Nedavno se u izdanju „Alnarija“ pojavila najnovija knjiga Salmana Ruždija „Čarobnica iz Firence“. Reč je o delu gde je iz mora priča ovaj majstor pripovedanja izvukao dva blistava plena: priču o tri dečaka iz Firence kada je njom vladao Lorenco Veličanstveni, i priču o Akbaru, najvećem mogulskom vladaru, koji je osnovao i kratkovečni grad Fatepur Sikri i ustanovio čudesnu i kratkovečnu politiku verske tolerancije. Svaka je priča za sebe, i svaka na svoj način dočarava moć istorije i bajke. „Čarobnica iz Firence“ priča je o ženi koja pokušava da upravlja sopstvenom sudbinom u muškom svetu. Ona spaja dva grada koji jedva da znaju jedan za drugi - hedonističku mogulsku prestonicu u kojoj se briljantni car svakodnevno bori s pitanjima vere, želje i izdaje sinova, i jednako senzualni firentinski svet moćnih kurtizana, humanističke filozofije i nehumanog mučenja, u kom Argalijin drug iz detinjstva Il Makija - Nikolo Makijaveli - na teži način uči o pravoj brutalnosti moći. Ispostavlja se da su ta dva tako daleka sveta neobjašnjivo slična i da ženske čarolije vladaju i jednim i drugim. Ovaj raskošan roman vrvi od predivnih mladih žena, bilo istorijskih ličnosti ili izmišljenih, prelepih kraljica i neodoljivih čarobnica, zajedno sa nekoliko prostitutki i džangrizavih matorih supruga - neverovatno interesantnih ličnosti, žena koje postoje samo u odnosu na muškarce: iako autor nijednom nije loš prema ženama, one nemaju autonomno biće. Sama čarobnica, koja sve ljude pretvara u igračke svoje volje, uopšte nema svoju ličnost i postoji - bukvalno - samo tako što zadovoljava muškarce. Akbar je naziva ženom koja je izmislila svoj život, iznad svih konvencija, samo snagom svoje volje, dok ona, u stvari, i ne radi ništa sem što se prodaje onome ko najviše ponudi, a njena moć zapravo je iluzija koju joj taj muškarac dopusti.