Vladislava Gordic Petkovic, profesor engleske i americke knjizevnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, bavi se knjizevnom teorijom, kritikom, publicistikom i prevodenjem sa engleskog. Objavila je knjizevno-kriticke studije Sintaksa tisine: poetika Rejmonda Karvera (1995) i Hemingvej: poetika kratke price (2000), knjige eseja i clanaka Korespondencija: tokovi i likovi postmoderne proze (2000), Virtuelna knjizevnost (2004) i Virtuelna knjizevnost II: knjizevnost, tehnologija, ideologija (2007) , kao i veci broj naucnih radova iz oblasti angloamericke knjizevnosti, ogleda i prikaza.
01.01.00
Danas
13.06.2000.
U cast stogodisnjice Hemingvejevog rodjenja
Kriticko citanje americkog nobelovca
Kao skroman doprinos stogodisnjici rodjenja Ernesta Hemingveja, Matica srpska je u svojoj ediciji "Studije i eseji" objavila knjigu "Hemingvej: poetika kratke price" Vladislave Gordic. Ova studija, nastala na osnovu doktorske disertacije autorke, nudi presek kritickih citanja proze slavnog americkog nobelovca, analizira Hemingvejev odnos prema biografskom i autenticnom, njegove literarne teme i tehnike, kao i pokusaje proznog eksperimenta. U centru paznje su narocito Hemingvejeva posthumno objavljena proza i odbaceni fragmenti dobro poznatih prica, koji bacaju sasvim novo svetlo na ovog kontroverznog stvaraoca.
M. M.
01.01.00
Književne novine
Jun 2000.
Ivan Radosavljević
Otkrivanje prikrivenog
Vladislava Gordić: Hemingvej. Poetika kratke priče, Matica srpska, Novi Sad 2000.
Sećam se jednog izdanja Hemingvejevih Priča o Niku: iz osnovnoškolske lektire, iz onih kola knjiga koje smo na početku svake školske godine kupovali, i koja su sadržala sve što se po programu u toku godine moralo pročitati. Sećam se, već pomalo nejasno, doduše, i utiska koji je ta knjiga u ono vreme ostavila na mene: kratke, jednostavne, razumljive priče o odrastanju i sazrevanju. Bio sam zadovoljan onim što sam pročitao, ali ne i preterano oduševljen. Nisam se zaljubio u Hemingveja, i posle tih Priča o Niku čitao sam od njega tek još ponešto, bez reda i sa još manje gorljivosti. Ne osećajući izazov -- zapravo, kao što sada znam: ne trudeći se da ga osetim -- svrstao sam tog pisca u "savladanu lektiru", i bezbrižno pošao dalje. Zato sam se pomalo iznenadio uzimajući u ruke studiju Hemingvej Vladislave Gordić, objavljenu ove godine kod Matice srpske, u ediciji "Studije i eseji". Znajući kakve knjige ulaze u tu ediciju, a još i pre znajući kako Vladislava Gordić inače piše, upitao sam se zašto je bilo potrebno ulagati tako velik i ozbiljan interpretativni napor u tumačenje nečeg tako jednostavnog. Pročitavši knjigu, dobio sam odgovor na svoje pitanje, i to odgovor koji me je naterao da se postidim sopstvene nezainteresovanosti i ležernosti.
Ova studija Vladislave Gordić bavi se kratkim pričama Ernesta Hemingveja. Na pažljivo izabranim primerima autorka istražuje Hemingvejeve poetičke osobenosti i pripovednu tehniku, svesno zapostavljajući udeo autobiografskog u njegovom pisanju, koji je u kritičkoj recepciji oduvek sasvim dovoljno naglašavan; ona se usredsređuje na odnos pripovednog glasa prema priči koju pripoveda, s pravom smatrajući da "iz odnosa pripovedača prema priči izviru sve tematske, značenjske, jezičke i strukturne osobine Hemingvejevog dela, pa i sam odnos prema autobiografskom i autentičnom", kako kaže u završnom poglavlju. Ovakav pristup naterao me je da Hemingveja pogledam iz jedne druge, meni dosad sasvim strane perspektive; u toj novoj perspektivi ovaj pisac mi se ukazao kao mnogo drugačiji, dublji i kompleksniji pripovedač nego što sam dotad mislio. Nezavisno od toga da li će se baš u svim pojedinostima i do kraja čitalac složiti s onim što ova studija tvrdi, na primerima objašnjava i dokazuje (a meni se daleko najveći deo toga čini potpuno uverljivim i odlično zasnovanim), mislim da je velika vrednost ove knjige Vladislave Gordić u tome što uspeva da čitaoca povede tamo kuda namerava (naročito ako, poput mene, tamo nikada nije bio, niti mislio da ide), te da mu razložno i argumentovano izloži i dokaže svoje tumačenje izabrane teme.
Pokazujući široko i temeljno poznavanje kako savremene naratologije, tako i kritičke recepcije Hemingvejevog dela od nastanka do danas, Vladislava Gordić analizira nekoliko njegovih najvažnijih i najpoznatijih kratkih priča, ali takođe i neke u kritici do sada zanemarene ili potcenjene, da bi Hemingveja prikazala kao autora u izuzetno velikoj meri svesnog sopstvenog pripovednog postupka, kao autora posvećenog rešavanju problema forme kratke priče i sklonog eksperimentisanju u oblikovanju teksta, čime će upravo ostvariti i neporecivo značajan uticaj na dalji razvoj kratke priče u američkoj književnosti, a preko toga i u književnosti na drugim jezicima. Verovatno najupečatljiviji primer takve analize predstavlje tumečenje priče "Švajcarskoj u čast": polemišući sa ranijim analizama, pozivajući se umesno i precizno na stavove filozofa od Platona i Aristotela, preko Vika i Hegela do Ničea, Deride i Deleza, minuciozno analizirajući tekst priče, uzimajući u obzir i odbačene rukopisne varijante nekih delova originalnog teksta, Vladislava Gordić ukazuje na ponavljanje kao oblikovni i strukturni element ove priče, koji je upravo svojom očiglednošću najčešće zaslepljivao ranije kritičare i sprečavao ih da prepoznaju njegovu ključnu ulogu u generisanju najdubljeg, ontološkog smisla priče.
Ovakvih analiza i na njima zasnovanih vrednosnih sudova u knjizi ima mnogo; čak i kada polazi od interpretativnih načela koja su u savremenoj teoriji književnosti koliko prihvaćena, toliko i osporavana (na primer, od shvatanja da je značenje teksta tek produkt igre označitelja, pa je stoga beskrajno i neuhvatljivo), kad pristupi tumačenju samog teksta i na osnovu toga izvođenju širih zaključaka o Hemingvejevoj tehnici pripovedanja, Vladislava Gordić piše ubedljivo i nadahnuto, a svoje sudove valjano potkrepljuje i korektno dokazuje: njene analize i zaključci su nepreporni. To je nesumnjiva odlika nadarenog tumača književnosti i kritičara istančanog nerva.
Poseban, i nikako najmanje važan kvalitet ove studije jeste jezik kojim autorka piše. Njene rečenice su jednostavne, pregledno organizovane i logički ulančane, nepretrpane usko stručnim žargonom preko potrebe, lišene samodopadnih stilskih egzibicija, u celini upravljene na jasno i lako razumljivo izražavanje misaonog sleda autorke. Ta čitljivost, laka prohodnost teksta nimalo ne protivreči ozbiljnoj promišljenosti i kritičko-teorijskom naboju teksta, već, naprotiv, svedoči o opuštenosti i nepretencioznosti u izlaganju koje sebi mogu dopustiti samo autori sigurni u svoje poznavanje materije i u zasnovanost sopstvenih sudova. Zbog toga će ova knjiga, iako prvenstveno namenjena stručnoj publici, sigurno imati mnogo širi krug čitalaca, u koji će relativno lako, a sa zadovoljstvom moći da se uključe i svi oni takozvani "obični čitaoci" kojima je Hemingvejeva proza bliska i draga. Ako među njima bude i neki mladi čitalac koji se s ovim piscem tek upoznaje, uveren sam u to da će mu Hemingvej Vladislave Gordić pomoći da, brže i lakše negoli nekada ja, sagleda njegove prikrivene vrednosti i vrline, i više ga zavoli.
