Insomnia

ji ili zemljama u kojim je samo prošlost zagarantovana, narator ispisuje u vidu svakodnevnih beleški koje su pretpostavljene veze napisanog i doživljenog sa tokovima i uticajima na umetničku praksu, literaturu, slikarstvo i filmografiju.
Ovakvi uzbudljivi dijalozi sa mislima i idejama velikana kako u ovdašnjoj, tako i u svetskoj umetničkoj tradiciji, postaju možda i najuzbudljiviji segmenti romana, koji otvaraju mogućnost da se jedna potresna Priča o strahovima od kolektivnog i individualnog nestajanja, stvarna i doživljena, sada ispriča i u okvirima fantastičnog, oniričkog diskursa ili imaginarne polemike, kako bi u krajnjoj instanci istakla dominantni simbol kao „stanje svesti“ i „stanje stvarnosti“ balkanskog žarišta na kraju drugog milenijuma – INSOMNIJU.
„U nesanici naslućujemo pravac kojim treba da krenemo, zračak istine za koju vredi da se živi. A nesanice kroz koje nas vode knjige, ponekad se graniče sa istinskim prosvetljenjem.“

„Ali... ova zemlja po kojoj gazimo preplavljena je bolom, gazimo u bolu do kolena – u današnjem, u jučerašnjem, prekjučerašnjem, u hiljadugodišnjem bolu – da se ne obmanjujemo, bol se ne rasplinjava u vremenu, jedan dečji vrisak od pre tri hiljade godina nije ništa manji od vriska koji se razlegao pre tri dana. Taj vrisak je izraz bola svakog naraštaja, svakog živog bića – ne samo čoveka. I, na kraju... ko vam je rekao da smrt, oslobađajući vas ovog sveta, može da vam donese neko smirenje?“

„Življenje na Balkanu nije život, to je slučajnost.“