Tomislav Osmanli makedonski pisac, scenarista, dramaturg, teoretičar medija i esejista, rođen je u Bitolju 1956. Autor je dvadesetak knjiga proze, publicistike, dramskih tekstova, scenarija. Njegova studija Film i političko (1981) prva je makedonska teorijska knjiga posvećena sedmoj umetnosti. Strip, zapis ljudskog lika (2002) prva je makedonska teorijska knjiga posvećena devetoj umetnosti. Svetiljka za Hanuku, judeo-balkanske priče i novele (2008), dobila je nacionalnu nagradu „Majstori proze“. Roman XXI proglašen je makedonskim Romanom godine (2010).
Komad Dvoje u Edenskom vrtu (Two in Eden, 1998) postavljen je na sceni teatra John W. Gainse u Njuportu, selektovan i prikazan na pozorišnom festivalu Blue Ridgeu Ričmondu.
Igrani film Anđeli na otpadu (Angels of the Dumps, 1995), rađen po njegovom scenariju, bio je prikazan na međunarodnim festivalima u Kairu, San Dijegu, Beogradu, Puli, Podgorici, Rimu, kao i na dvodnevnom programu Američkog filmskog instituta (AFI) u Nacionalnom bioskopu u Kenedi centru u Vašingtonu.
Dela Tomislava Osmanlija objavljena su na mnogim jezicima – engleskom, francuskom, srpskom, ruskom, grčkom, hrvatskom, ladino, poljskom, rumunskom, bugarskom.
08.07.18
Tomislav Osmanli: Ovo je doba senki
Devet tokova priče i blizu pedeset i pet likova ukršta se i sučeljava u romanu “Iza ugla” Tomislava Osmanlija, jednog od najpoznatijih i najzanimljivijih makedonskih pisaca danas.
Ovo delo izuzetne književne građe i zavidne erudicije objavio je beogradski “Albatros Plus”, u odličnom prevodu Zorana Ž. Paunovića koji je na srpski preveo i prethodno Osmanlijevo prozno ostvarenje, “XXI”, u izdanju “Derete” 2015. Tomislav Osmanli (1956) piše prozu i drame, bavi se teorijom medija, filmom i stripom, a gotovo u svakom žanru dobitnik je značajnih priznanja. Drama “Dvoje u Edenu” postavljena je u teatru “John W. Gainse” u SAD. Prevodi sa engleskog i novogrčkog, a njegova su dela prevedena na brojne jezike, od engleskog do arapskog i ladino.
Koordinate romana “Iza ugla” protežu se od antičkih vremena do 21. veka, i od Amerike kroz Evropu sve do Balkana; od događaja, tu su i “NATO” bombardovanje SR Jugoslavije, i etničko čišćenje Albanaca sa Kosova. Kao u šahu, autor pomera svoje junake bilo da su učesnici u balkanskoj krizi, finansijski moguli koji “vuku konce” svetske politike ili ljudi koji su samo pioni u tim političko-ekonomskim igrama.
* Da li sugerišete da čovek ratove i nasilje uvek pretpostavlja dobroti i empatiji?
– Hvala vam na tom pitanju. Ono je suštinsko što se tiče i diferenciranja fokusa moja dva romana koji se bave, ali i poigravaju ljudskim ćudima, senkama i vremenskim tokovima. Dok sam se u svom prvom romanu “XXI”, koji nosi ime ovog stoleća, bavio potragom za iščilelom dobrotom, gostoprimljivošću, čojstvom, empatijom… kao osnovnim etičkim i mentalitetnim svojstvima svih balkanskih naroda, i to na samom pragu n/ovog veka, u narednom romanu “Iza ugla” više sam se, i određenije bavio ratovima, bombardovanjem Srbije i Crne Gore, kosovskom izbegličkom krizom, stradanjem hiljada ljudi u bosanskom bratoubilačkom ratu… Svim tim likovima i dušama koji se pojavljuju u romanu te zalaze iz epohe u epohu, iz priče u priču, iz samog života u svet hiljada utihnulih senki nekada živućih ljudi iz svih balkanskih nacija i religija, oba pola i svih mogućih uzrasta, a koji i danas zaludno jezde nebom ovog starog kontinenta. Ovo je doba senki. Ovih naših, tužnih, ućutalih senki što, neumirene, kolaju nebom Jevrope, kao i onih naseljenih u protekcionističkim konzervativnim državama. Ali i u pojedincima podlih i opakih poimanja moći.
Nekad bismo takvo doba nazvali epohom dekadencije. Ovo je novo vreme, vreme destrukcije. Odgovaram – retorički – na vaše sadržajno pitanje: Pa, jesu li se vremena u nečemu promenila? Je li čovek današnjice spokojniji, bezbedniji, srećniji? Jesu li novi vladari bolji, humaniji, brižljiviji no u Makijavelijevim opisima? Je li ovo doba altruizma, mira, prosperiteta, bezbednosti, ozarenosti, slobode…
* Mislite li da je došao kraj strahotama na Balkanu?
– A koji su uzroci nesreće na Balkanu? Takozvani balkanizam, je li tako? Pa je li završen proces deoba u manje i svadljive neefikasne države, ili često suprotstavljene socijalne grupe? Ako to jeste slučaj, onda smo mi doista u epohi “Vodolije”. Ali koliko ja vidim, posvud po ovim brdovitim predelima seva i grmi. Izjavama, spinovima, gnevom, sporadičnim nesrećama… Je l’ ovde neko sluša pesmu? Normalno da ćemo, ovakvi, žnjeti što prirodne što “HARP-ovane” oluje.
* Kako gledate na države nastale krahom SFRJ? Jeste li jugonostalgičar?
– Ne biti nostalgičar nakon krvavog kraja prošlog stoleća i populističkog, “istoriomaničnog”, etnofiletističkog, da ne kažem šovenskog početka ovoga, bilo bi zaslepljenost ili suludost. Sada nam se serviraju recepti za poboljšanje radnih, ljudskih i etničkih prava. Potpuno hipokritski. Njima se više ne bavi država već nevladine organizacije, razdrobljeni sindikati, socijalne grupe… Serviraju nam se recepti novog konzervativno ogrezlog kapitalizma, nama, koji dolazimo iz zemlje u kojoj su se slobodno govorili, proklamovali, štampali, emitovali, glumili… jezici svih etniciteta, u kojoj smo bili suvereni, uživali svetski ugled – posebno od 1960-ih godina – iako smo bili socijalistička država, mada posebne, puno slobodnije vrste, zemlja iz koje se slobodno putovalo diljem sveta, čak i iza onog starog, “Berlinskog”, ne ovog novog, konzervativnog “zida”… Dakako, jesam jugonostalgičar. To mi je intelektualnije, slobodnije, pa i ljudskije.
* Koju igru vode svetski moćnici?
– Igru tronova. Bergmanovski šah (iz njegovog paradimatičnog filma “Sedmi pečat”) sa ratom i mirom. Sa sudbinama ljudi i država. Uništavanjem starih kultura. Destrukcijom zavičaja i otadžbina. Ova je stvarnost tronova nadmoćnih, i stvarnost koja boli i bezočno uništava nemoćni deo sveta. Pri tome kričeći humane parole po principu “Izgradimo ono što uništavamo”. Ajde to se nekako i može… ali šta je sa ljudima, sa ubijenim starcima, silovanim ženama, ugušenim žiteljima starih gradova, podavljenom decom na obalama “Mediterana”, tog dramatičnog “Odisejevog mora” koje jeste “pontus”, most, jer spaja toliko mnogo divnih kultura, ali koje danas reskije, žestokije, okrutnije deli svet na dva nepomirljiva dela.
* Vaš roman liči na (prozne) filmske rezove u kojima koristite i fantastiku i humor; koliko oni nevolje čine lakšim?
– Mogu samo da olakšam psihološko konzumiranje složenije stukturisanog štiva. Inače sam, scenarista, kao i davnašnji ljubitelj stripa. Čak sam, između svoje dvadeset četiri knjige, autor i dveju knjiga posvećenih upravo tim domenima (“Film i političko”, 1982. i “Strip – zapis ljudskog lika”, 1987), objava koje su utrle staze teorijskih knjiga u “Sedmoj”, odnosno u “Devetoj umetnosti” u Makedoniji. Obe te narativne discipline podrazumevaju i montažne pristupe, i upečatljive slikovitosti, a kao i sama književnost, i osećaj pripovedačkih ritmova. Možda je otud i vaš utisak koji bi, inače, činio čast i značajnijim piscima no što sam ja.
* U knjigu uvodite seobu duša. Da li i one imaju taj zadatak?
– Duše su sastavni deo svih kultura. Da ne podsećam koliko su prisutne u našoj, gde obeležavamo i posebne dane posvećene dušama. One su antropološka težišta kultura, svojevrsni onostrani aspekat ljudskosti i deo svekolikog postojanja čovečanstva koje ne želi da zaboravi svoje pretke, svoje uzore, ali ni svoje zločince, u zabludi ili u gnevu… Duše su deo totaliteta postojanja, te su i prirodni deo fantastičkih prosedea i narativa. One su i “Subjektivitet” i “Drugost”. One su tu, da nas podsete na nas same i naše ambivalentnosti: na naše prizive i izlive slobode, ali i na naše strahove i nasleđena ograničenja.
* Šta nas čeka iza zida (zidova) koje podižemo prema svemu što je „Drugo“?
– Ukoliko se umesto potčinjavanja kolektivnom i individualnom “Egu” ne opredelimo za filantropske i solidarističke – pre svega, ljudske i komšijske vrednosti – mi nikad nećemo pojmiti “Drugost”. Čeka nas entropijska “palingenesija”, čeka nas večno ponavljanje iste samourušavane duševnosti. U sebi se obitava, ali se samo u sebi ne živi.
Anđelka Cvijić
14.07.19 Danas
Put kojim ide svet
Od davnina do danas, jedno od najtežih pitanja koje muči ljudski rod jeste: “Šta je glavna odlika ljudske civilizacije?“
Optimisti će, sa velikim adutom u rukavu, reći – industrijske revolucije i nove tehnologije koje su iz temelja promenile, i danas menjaju svet. Tačno, roboti koji su svakog dana sve savršeniji preuzeće koješta u svoje mehaničke ruke i zameniti čoveka u mnogo čemu, a on će se, možda, već za par decenija nastaniti na Mesecu i približiti drugim planetama koje bude ocenio mogućim za život.
A šta ćemo sa suživotom na ovoj planeti? Kakogod prethodno bilo neporecivo, isti optimisti ne mogu da negiraju da su, više od svakog napretka, ljudsku civilizaciju obeležili mržnja, ratovanja i haos. Visokosofisticirani um Zemljana, koji je stvorio najvrednije tekovine, istovremeno je tvorac najnehumanijih, najnecivilizovanijih nepočinstava koja se nemilosrdno usavršavaju i sprovode nad drugima koji ne mogu da se brane.
Koliko je harmoniju međuljudskih odnosa teško ostvariti, a još teže održati je, toliko ju je, bezmalo dok se trepne, lako uništiti. Zašto, i u ime čega čovek ispoljava tu sadističku potrebu da svoju snagu demonstrira nad nemoćnim? Ovom zagonetkom se filozofi bave od antike do 21. veka, a pisci ili raščlanjuju njene aspekte ili je sveobuhvatno posmatraju kroz vreme i istoriju, tražeći u korenu opšte neljudskosti nepromenljivi obrazac ljudskog ponašanja.
Tim, težim putem krenuo je Tomislav Osmanli, jedan od najboljih savremenih makedonskih pisaca, a knjiga u kojoj pratimo tragove njegovih koraka je roman Iza ugla (Albatros Plus, 2017). Osmanli (Bitolj, 1956) je našim čitaocima poznat po romanu XXI (Dereta, 2015), a ove godine u izdanju Prometeja iz Novog Sada izašla mu je Zbir-ka-priča, sa podnaslovom Elegije i groteske. Apsurdi u prozi; sve tri knjige sjajno je sa makedonskog na srpski preveo Zoran Ž. Paunović.
Roman Iza ugla zamišljen je ambiciozno, i dosledno je ostvaren kao polifono delo, sa devet tokova priče i blizu pedeset pet likova, od kojih svi savršeno funkcionišu samostalno, ali i u jedinstvu. Ono što im daje sklad i uravnoteženost jesu ideje jednog od najznačajnijih filozofa antičkog doba, Pitagore, koji je izveo korenitu promenu stava o duhovnom biću: za Pitagoru ono nije smrtno, već u telu boravi samo privremeno, a cilj njegovog trajanja u tom trošnom ramu jeste da stremi ostvarenju moralnog, za šta će u narednim životima biti nagrađivan. Stari filozof i matematičar time je oblikovao ideju o metempsihozi, stalnim inkarnacijama duše čije seobe imaju za cilj da se usavrše i ostvare harmoniju sveta.
Shodno tome, a uzimajući Pitagoru i njegove učenike kao simbol trajanja te usklađene simetrije koja vlada kosmosom, Osmanli ideju o metempsihozi ugrađuje u svoj roman Iza ugla tako što duše antičkih mislilaca ulaze u tela današnjih ljudi, uglavnom uzaludno pokušavajući da im otvore oči i ukažu na najbitnije načelo našeg postojanja, a to je uravnoteženost sopstva sa principima dobra.
Radnja romana teče od Balkana i Evrope do Rusije i Amerike, a vremenski je ograničena antičkim dobom i poslednjom godinom 20. veka, obeleženom NATO bombardovanjem SRJ, tom surovom završnicom građanskog rata koji je etničkim čišćenjima u Bosni i na Kosovu stavio tačku na postojanje SFRJ.
U toj godini Osmanlijevi junaci su: profesor nacrtne geometrije u Skoplju; članovi skopljanske porodice u kojoj je sin kompjuterista simbol novih (izgubljenih) generacija, a otac (izgubljenih) u prošlosti hipi pokreta i rokenrola; američki kaplar koji iz vojne baze u Avijanu preko satelitskih snimaka prati bombardovanje SR Jugoslavije, voajerski zumirajući ceo svet, pa i svoju devojku koja ga u Americi vara; tu su, naravno, i članovi najužeg dela Saveta za spoljnu politiku SAD, oni moćnici koji zbog ličnog profita otvaraju i zatvaraju ratne frontove u svetu dok im se pred očima, u rođenoj zemlji, dešavaju masakri poput onog u Kolumbajnu.
Pa zar ta poslednja zima 20. veka jednom moralnom filozofu iz antičkog doba, za koga sledbenici tvrde da je bio prosvećeni državnik i učitelj političkog života, nije izazov da svet upozori na opšte posrnuće? Mogu li Pitagorina duša, i duše njegovih učenika zastrašenih budućnošću da spasu šta se spasiti može tako što će današnjim ljudima uporno šaputati da hrle ka provaliji? Roman Tomislava Osmanlija drži upravo taj strah od onoga što se približava, što stoji iza ugla, što – ako oslušnemo istoriju možemo izbeći.
Zato nam je potreban oslonac, zato se Pitagora i duše koje ga prate sele iz svog vremena u 21. vek ne bi li nas dozvali pameti da spremni dočekamo ono što nam stiže.
Osmanli zadivljujuće suvereno ukršta živote svojih junaka sa idejama pitagorejskog bratstva. Zaista, ali zaista se retko nailazi na roman u kojem gotovo da ne postoji višak; sve je u savršenom skladu sa osnovnom humanističkom zamisli o životu bez moćnika koji vladaju drugima.
Tako ozbiljnu temu pisac je, pretresajući Balkan odakle se osnovna priča razvija i koncentrično širi kroz prostor i vreme, začinio detaljima kakvi su kritički odnos prema neodesnici; prema tranziciji najizopačenijeg tipa u bivšim istočnim zemljama u kojima se rađaju novi bogataši, i večni siromasi spremni da žrtvuju deo sopstvenog tela kako bi porodici priuštili neku crkavicu; prema carstvu osame i iluziji ljubavi.
Da bi umanjio gorčinu svoje proze Osmanli se sjajno brani humorom kojim senči ono što se događa njegovim junacima, u suštini sve samim usamljenicima. Taj humor čas pršti, čas je zatomljen, ali je uvek prisutan kao odgovor na strahote kojima svedočimo ovde, svuda i sada u svetu što, uprkos svekolikom duhovnom i materijalnom razaranju, i dalje opstaje kao amalgam dragulja duha civilizacije.
Složeni roman Iza ugla Tomislava Osmanlija odlikuju prefinjeni, otmeni stil, mudro osmišljene duge rečenice za čiju je lepotu na srpskom svakako zaslužan i prevodilac; imaginacija, duhovitost, erudicija, gotovo filmska promena vremenskih planova, brzina kojom se smenjuju scene pod budnom pažnjom pisca… sve su to osobine ovog dela koje je dodatno obogaćeno umnim esejističkim pasažima o filozofiji, matematici i književnosti.
I, šta na kraju u ovom egoističnom svetu pruža utehu? Preobraćenje sopstva van svake sumnje, na koje će nas uvek opominjati apokaliptična scena pomračenja sunca nad Ženevom, u kojoj na tamnom nebu šagalovski lete jata duša svih nevinih žrtava Starog i Novog kontinenta, kroz svoje večne inkarnacije „potvrđujući na taj način da je ovo jedan, iznenada smanjen i, u suštini, nepromenjen svet podjednako napaćenih duša“. Onih koje su već Iza ugla, očekujući nas, urazumljene.
Anđelka Cvijić
