Nikuda ne idem

16.06.19 Danas

U pripovetkama Rumene Bužarovske ne događa se, uglavnom, ništa, a i to što se dogodi bolje da se nije dogodilo.
Da pripovedačica i njen Nino (priča Vaza) nisu otišli kod prijatelja koji tek što su dobili bebu, pripovedačica se ne bi napila, ne bi izvređala svoje domaćine i ne bi počela da im razbija stvari.

Da se Elena nije udala za privlačnog, uljudnog i ispraznog Amerikanca, nastojeći, između ostalog, da utekne iz balkanske bede (Sika), ne bi, izjedena nezadovoljstvom, pomislila da je Balkan, svemu uprkos, (ipak) prihvatljiv i da je u redu vratiti se. Da se Vesna, površna i nesrećna profesorska univerziteta (Osmi mart), nije napila i održala govor na studentskom protestu, ne bi je uočili ljudi iz američke ambasade i ne bi, na proslavi Dana žena, napravila skandal.

Ništa od svega toga nije, zapravo, previše strašno i u nekoj bi se drugačijoj podeli karata svaka od tih epizoda, vremenom, preselila u anegdotu, u jednu od onih priča koje se pričaju da bi se društvo zabavilo, ali ima nečeg zaista strašnog u tome što ništa od ovoga nije strašno nego je očekivano, poznato i, najzad, neizbežno, kao u grčkoj tragediji, samo bez ikakve uzvišenosti i posvećenosti. I tako iz priče u priču, iz nedogađanja u nedogađanje, u nizu crnih pripovedačkih bisera koji bole dok se čitaju.

Nije bilo lako osloboditi se osećaja da je zbirku priča Rumene Bužarovske Moj muž (Booka 2017) teško nadmašiti, te bi se malo koji čitalac pobunio da je, posle prve knjige, dobio (nemoguće) obećanje kako će skopska spisateljica u narednoj zbirci da ponovi kvalitet prethodnih pripovedaka.

Nikuda ne idem, međutim, zbirka je još složenijih i još tananijih tekstova, a da se ovaj komparativ (složenije, tananije) ne odnosi na kvalitet: nije reč o još boljim pričama, nego o razvijanju poetike nedogađanja do zasićenja i paradoksa. I nedogađanje je događaj (eto paradoksa), ali događaj nedogađanja je poput crne rupe: dok se njihovi životi hlade, poput umornih zvezda, likovi propadaju u ambis sopstvenih nemoći, povlačeći sa sobom i sve one koji im se nađe u dometu.

Dok u prethodnoj zbirci još i možemo pronaći nekakvo opravdanja za žene sapete kleštima patrijarhata, bez predaha izložene muškom besu, bezobrazluku i gluposti, ovde nema ni opravdanja ni utehe: svako je ostavljen da se sam nosi sa sobom i sopstvenim uneređenim životom, kako zna i ume, a uglavnom ne ume. Možda je (i to samo možda) jedini izuzetak Ivana, junakinja priče Kupine, prema kojoj niko nikada nije imao milosti. Naprotiv. Ali čak ni Ivana nije nevina.

Ona ne pruža otpor nasilju, mrcvarenju, gluposti, čime daje mučaljivi pristanak za sve što joj se događa, a ne događa joj se ništa lepo. Nije nevin ni Riste (Tu sam, nikuda ne idem), besni, zadrigli muškarac kome ne pada na pamet da je, možda, ponešto i sam doprineo entropiji koja ga mrvi. Zbog toga će Riste, kao i dobar deo likova, da posegne za prvim ko mu se nađe pri ruci u ovom slučaju za ostarelom majkom i da ga temeljito izmrcvari, iz čiste nemoći.

Junaci Rumene Bužarovske nesmirene su duše koje ili beže, ili bi želele da pobegnu, jedino što ne znaju tačno od čega beže i zbog čega, niti kuda. Ako već beže, rade to bezglavo, energiju ulažući uglavnom u to da pronađu dobre izgovore za sopstvene pogrešne izbore. Oni nisu u stanju da shvate do koje mere se društvo poigrava njima, a odakle počinje njihova odgovornost za sve nedaće koje ih, neumoljivo, sustižu.

Nije, naravno, greh što su pogrešili, ali jeste što krotko pristaju na posledice svojih grešaka. Priča Čeroki crvena, ispričana iz vizure dečaka koji, naizgled, ne razume mnogo toga te zato govori dečje svedeno i direktno podseća na zgradu s koje, zahvaljujući tananom pripovedanju, otpada malter, te se pred našim očima pomalja gola konstrukcija jednog uzaludnog života, zastrašujuće iskrivljena, poduprta izgovorima, fantazijama i besom.

Izbegli iz Makedonije u Feniks (Arizona), nadajući se boljem životu koji, međutim, nikako da dođe, odrasli ne shvataju da je, u dečjim očima, njihov odnos svojevrsni igrokaz u kojem se smenjuju loše skriveni očaj i razarajuća nemoć. Ponekad je Bužarovskoj dovoljna jedna rečenica, čak samo aluzija, majstorska petlja, da bi nam izmakla sav prostor očekivanja i, kao u ovoj majstoriji, ponudila perspektivu obrazovane žene koja pristaje na poniženje, samozatajitost, na primitivnog muža i na mirenje s besmisleom da bi… da bi šta? Kao i ova rečenica pitanje ostaje da visi okačeno o sebe samo.

To što je nečiji život besmislen neće nosioca tog života da opravda, niti će ga načiniti bezimenim herojem “običnog života”, mučenikom malih ljudskih sudbina i žrtvom višnjih sila, ili ga, barem, Bužarovska neće takvim načiniti, kao što ni Anton Pavlovič Čehov nije pružao ruku svojim junacima čak i kada su se klatili nad ponorom jer nije njegov posao da im pomaže već ih je nežno i pouzdano, poput Harona, prevodio na drugu obalu, ostavljajući nam, kao opomene, kao odbačene ljušture, njihove priče.

Anton je Pavlovič bio najveći, a Rumena Bužarovska đavolski je dobra, toliko dobra da bi se i osetljivi ruski lekar osetio odlično u njenom društvu

Ivan Milenković

13.06.19 Vreme

Bio je nedavno onaj književni festival, Krokodil, i na njemu, među inima, a zbijeni u isto veče, jedan pisac koji nije došao i jedna spisateljica koja je došla. Mnogi su došli tamo zbog onog koji nije došao, pa su besni napustili objekat kad su shvatili da onaj zbog kojeg su došli nije došao i da neće doći. Oni koji su ostali, mnogi od njih, rekao bih, ostali su nekako ponajviše zbog one koja je došla: zbog Rumene Bužarovske. I došli bi, naravno, i da nikada nije ni najavljen onaj koji naposletku nije došao, jer šta oni mare za njega, došao-ne došao, ako je ona tu? Okej, on je malo veća zvezda, ali ona malo bolje piše. Pri čemu nije da on ne piše dobro, i nije da ona nije zvezda.

Rumena Bužarovska (r.1981), to valjda znate, piše priče. Radi i još ponešto, recimo, predaje američku književnost na univerzitetu u Skoplju: blago njenim studentima, ali nama drugima je to nešto manje važno. Ono što nam je bitno jeste ono što izlazi s njenim imenom na koricama. A to je, evo, već četvrta zbirka priča; ona debitantska nije se probila izvan Makedonije, ali zato su ove potonje redom prevođene na naš jezik, i tamo gde se ovaj zove srpski, i tamo gde se zove hrvatski, a ni bosanski i crnogorski nisu mnogo zaostajali. Slovenci su je, pak, takođe dosta prevodili, tako da se može reći da je Bužarovska samonikla i autentična književna zvezda postjugoslovenskih literatura, a da je pri tome daleko premlada da bi bila nekakav "zaostatak" iz jugoslovenskih vremena koji krčmi staru slavu stazama mladosti svoje, što je jedan veliki plus u priči o ovom književno-recepcijskom fenomenu, i da pri tome ne postoje nikakvi bitni vanknjiževni razlozi, povodi ili epifenomeni njene slave, što je drugi veliki plus, a ima ih još.

Kako sam o dvema njenim prethodnim knjigama pisao na nekim drugim mestima, s one strane bajakovske duge, radoznale mogu samo uputiti na internetsku pretragu neizvesnog ishoda, uz uverenje da je Bužarovska ipak već dovoljno poznata da joj neki detaljan "uvod u lik i delo" i nije neophodan. Njena nova zbirka Nikuda ne idem (prevela Irena Šentevska; Booka, Beograd 2019) sastoji se od sedam priča – u sadržaju ih je navedeno šest; brljotina netipična za ovog izdavača – u proseku, rekao bih, nešto dužih (onako, nabokovljevski...) nego ranije, što već ukazuje na izvesno dalje usložnjenje autorskog izričaja. Ali, nije li jedan od velikih kvaliteta Rumeninih priča, na kojem sam i sam insistirao kad god mi se pružila prilika, to da ih ona finalno oblikuje svojevrsnim sažimanjem (bar takav utisak ostavlja na čitaoca; nismo joj inače virili u laptop) i tesanjem dok ne nestanu svi mogući viškovi i balasti? O da, i upravo ništa od te velike i dragocene vrline nije izostalo ni kod njenih novih priča, tako da to što su u proseku duže i što se doimaju još razvijenijim i složenijim samo govori o tome da njen uspon – koji smo s radošću nagovestili – do alis-monroovskih visina nije prekinut; pre će biti da je ubrzan.

Drugi veoma vidljiv pomak dešava se na tematsko-motivskoj ravni, utoliko što su sve ove priče "internacionalizovane" na najbolji i književno, baš koliko i kulturološki (tj. značenjski, recepcijski...) najproduktivniji način. To neće reći da su izmeštene u nekakav apstraktno-internacionalni fizički i kulturni prostor (e ne bi li tako tobože lakše prodrle do mitskog "svetskog čitaoca", valjda onog koji kupuje paperback knjige u aerodromskim papirušnicama) nego da se sve do jedne ostvaruju u relacijama između, recimo, makedonskih emigranata u Americi, Engleskoj i drugde i njihovih nesporazuma kako s okruženjem u koje su prispeli, tako i s onim koje su napustili, ili s privremenim ili trajnim povratnicima iz dalekog sveta, koji u mestu u kojem više ne razaznaju prave životne koordinate pokušavaju da uspostave nekakav nemogući i neostvarivi životni kontinuitet, ili u relacijama "domovinskog" pripovedača sa ljudima koji su otišli nekuda daleko, ne samo u fizičkom smislu, te naposletku, u traumatično-tragikomičnim odnosima nešto pretencioznijih "domorodaca" sa "dobronamernim kolonizatorima", celom onom svitom diplomata, humanitarnih i en-dži-o radnika, stranih dopisnika i slične muške i ženske glavate gospode koja odrađuje svoju šihtu među nama balkanskim urođenicima.

No, najdublja sonda istraživanja Bužarovske, dakako, smeštena je u području muško-ženskih relacija i mnogovrsnih teško podnošljivih aporija tzv. građanskog braka, ali i u identitarnim, odnosno pitanjima samospoznaje i samopoštovanja njenih junakinja, žena mahom iz (polu)intelektualnih slojeva, izdanaka blažene socijalističke srednje klase (koja se rasula kojekuda u svakom smislu) u potrazi za čvršćim utemeljenjem u domaćem, zavičajnom svetu, verbalno i dizajnom možda i izašlom iz najzagušljivih odaja kafkijanskog zamka Patrijarhata, ali ne mnogo više od toga, ili u belom svetu u kojem dolazi do izražaja njena dubinska nesigurnost, vrišteći provincijalizam, ili neartikulisani angst vodeći ka slomu ili oslobođenju – češće onom prvom.

Bužarovska je, dakle, vrhunski pripovedač intimne introspektivnosti i sociokulturne opservativnosti, dok u najboljima od ovih priča – a među ovih sedam nema ni jedne koja bi se zvala barem prosečnom ili tek solidnom: sve su daleko iznad čak i najkvalitetnije "konfekcijske" prozne produkcije – autorka dotiče uistinu filozofski spektar prigušeno melanholičnih promišljanja i uvida o ljubavi, vernosti, samostatnoj, sebičnoj vrlini i ubogom, samozatajnom grehu i mnogo čemu drugome sa čime se sudaramo gazeći kroz srču sopstvenih života, neretko bosi, pijani, mahniti i slepi. U tom je smislu teško izbežno ne izdvojiti (polu)naslovnu priču Tu sam. Nikuda ne idem, jednu od onih koje se bez premišljanja nose na poslovično "pusto ostrvo", ono na koje nikada nećemo dospeti, mada bi nam to možda koristilo, naročito ako je snabdevanje knjigama tamo koliko-toliko uredno.

Sve u svemu, Onaj Koji Nije Došao propustio je više od vas: uz ovu knjigu, vi ste svoju dozu serotonina dobili na najbolji mogući način.

teofil pančić