Kriza medija i mediji krize

27.02.14

Građanin ne veruje ni da je sudstvo nezavisno, ni da se lekari drže Hipokratove zakletve, ni da je hrana koju jedemo zdrava, ni da mafija nije stigla do vrhova vlasti

U savremenom društvu novinar je najamnik i njegov gazda, ako drži i cipelarnicu ili pekaru – prema njemu ima iste obaveze i odnos kao prema obućaru ili pekaru, piše Slobodan Reljić u svojoj novoj knjizi „Kriza medija i mediji krize”, koja se upravo pojavila u izdanju „Službenog glasnika”, u biblioteci „Društvo i nauka”. Reljić tri decenije radi kao profesionalni novinar. Bio je glavni i odgovorni urednik NIN-a, od 2002. do 2009, a sada je pomoćnik glavnog urednika „Večernjih novosti”. Magistrirao je na temu „Četvrti stub demokratije – politikološko-sociološki aspekt”, a doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, s tezom „Promena karaktera medija u savremenom kapitalizmu: uzroci, akteri, posledice”.

Dvadeseti vek je počeo Zolinim „Optužujem”, što je sinonim za građansku hrabrost i istinu, a završio se strašnim medijskim manipulacijama. Cilj, očigledno, opravdava sva sredstva?
Kad sam radio na ovoj studiji nisam mogao da se otmem utisku da se u 20. veku svet mnogo hvalio slobodom štampe, a da je rezultat sve veća kontrola. Jedino su metodi mekši. Danas nemate cenzuru, ali nema ni potrebe, jer je mehanizam tako napravljen da se već u redakciji prave „dobre vesti”. Mediji su tu zbog profita. Objektivno informisanje je roba koja se razmenjuje za usluge političarima i kompanijama. Ti prećutiš – oni plate. Ako kažeš, oni te skinu sa liste klijenata. Nijedan vlasnik neće tolerisati vesti koje mu donose gubitak. I na delu je – ogoljena propaganda.

Pominjete medijsku manipulaciju Si-En-Ena i Bi-Bi-Sija sa lažnim grobnicama u Temišvaru (1989). Posle smo i mi doživeli Markale, Račak...
U međunarodnim odnosima, ratovima i revolucijama mediji, pre svega zapadni, samo su falanga, uz svoju diplomatiju i vojsku. Objektivnost je tu samo davno ugasla zvezda čiji odsjaj stiže kasnije. Stvar je do apsurda doveo Putin, kad je stvorio ruski Si-En-En – „Raša tudej”. Sve je isto. Ljudi na licu mesta, vesti 24 sata, savršen engleski, samo je interpretacija događaja potpuno suprotna Si-En-Enu. Tako je Asad na Si-En-Enu zločinac, a na „Raša tudej” državnik. Bumerang efekat jeste da je „Raša tudej” najgledanija strana stanica u Njujorku ili Londonu. To je danas vest. Čista propaganda.

Saznali smo i da nije bilo „masakra na Tjenanmenu”, sem u zapadnim medijima. Šta reći o moralu novinara koji plasiraju takve vesti?
O moralu se može govoriti dok postoji slobodni novinar. Da piše o onome što je video i onako kako misli. Ali novinar je sveden na najamnika, a život njega i porodice zavisi od te najamnine. Novinarska hrabrost danas je čista ludost. Izveštaji Voltera Kronkajta su 1968. bili dokaz predsedniku SAD da se treba povući iz Vijetnama, a deceniju kasnije, 1982, on je otpušten, jer su se njegovi pogledi razlikovali od zvaničnih. Ko će posle toga novinara na početku karijere učiti da bude hrabar i da se drži kodeksa. To je znao i Džejms Majls iz Bi-Bi-Sija, koga su očigledno nenovinarski razlozi naveli da pošalje lažnu vest s Tjenanmena. A svetu je ostalo da čeka „Vikiliks” da sazna da „masakra”, koji je poslužio u specijalnom ratu, nije ni bilo.

U kojoj meri su mediji „rušili” Berlinski zid?
Rušenje Berlinskog zida je, u osnovi, bila opereta. Dezinformisanje je bilo topovska priprema za rušenje. I tu jeste od značaja to što su tada zapadni mediji imali veći kredibilitet na istočnoj strani od domaćih medija. Ali, od tada su oni to poverenje ubrzano i beskrupulozno trošili: u Zalivskom ratu, u Avganistanu, Iraku... I mi smo mogli da uživo gledamo šta je to u razaranju SFRJ. Ali, laži se uvek osvete. Danas je kredibilitet zapadnih medija malo viši od onih u Istočnoj Nemačkoj.

Šta je ostalo od slobodne štampe, četvrtog stuba demokratije?
Vrlo malo. Zato sada imamo medije koji ne mogu da budu od pomoći društvu koje je usred velike svetske krize. To je paradoks. Viktor Igo je govorio da je štampa „majka svih revolucija”, to jest korenitih, istorijskih promena. To je, uz pravo na pobunu, bilo najveće dostignuće zapadnog društva: sposobnost da se „velikom diskusijom”, kako to naziva Jirgen Habermas, dođe do izlaza. To je iščezlo. Mediji su korporacije i, kao banke, recimo, glavni su branioci stanja status kvo.

Kako običan čitalac ili gledalac da razluči šta je laž, a šta istina?
Nije lako, ali mislim da je on od toga i digao ruke. To je za demokratsko društvo porazno. Poslovična je izreka: nemam snage to više da gledam. I okreću se zabavi, sportu, serijama, rijalitijima. Posledica je da građanin ne veruje ni da je sudstvo nezavisno, ni da se lekari drže Hipokratove zakletve, ni da je hrana koju jedemo zdrava, ni da mafija nije stigla do vrhova vlasti, ni da političari vode državu u dobrom pravcu. Laž se širi kao karcinom. I teško se leči.

Koliko su mediji kumovali zbivanjima u Ukrajini?
U Ukrajini su maske pale. Zapadni mediji ne nalaze da u rušenju legalne vlasti ima ičega za brigu, navija se otvoreno za Klička i Timošenko, trpe se i nacističke organizacije dok rade posao. Ruski mediji brinu za istočni deo Ukrajine. Dijalog je zamro. Bar za javnost. Politika ulazi u sferu mračnih nagodbi. Mi postajemo brojevi, a možda uskoro i topovsko meso.

Kakvo je stanje u domaćim medijima?
Mislim da je teško. Sem ponekog tabloida i poneke komercijalne televizije, svi naši mediji su u predbankrotnom stanju... Govori se o privatizaciji kao rešenju, što je potpuni apsurd. Koji bi to privatni vlasnik mogao biti zainteresovan za korektno informisanje Srba? Ja ne mogu da zamislim takvog. Eventualno bi neko mogao da uloži neku paru da nas još više zaluđuje ili da svoje usluge ponudi nekom političaru ili tajkunu. To nikog ne brine.

Menjaju li mediji svest birača u predizbornim kampanjama?
Tu je pre cilj da se birač drži pod vodom i dovede u stanje da zaokružuje na listiću bez razmišljanja. Kao kad dođe u prodavnicu i uzme ono čime je najčešće bombardovan sa ekrana. Nema razlike između prodaje političara i prodaje „koka-kole”. Zato se naši političari sete slobode štampe tek kad odu sa vlasti i shvate da ih se birač ne može setiti zato što ih nema na televiziji.

Zoran Radisavljević