Libansko leto

03.11.07

Pisanje je, dakle, krajnje sumnjiva stvar. Čitanje, svakako još sumnjivija
Najnoviji roman Miomira Petrovića „Libansko leto“ objavljen nedavno u izdanju „Lagune“, bila je jedna od najzapaženijih knjiga na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Pisan u formi ispovednog romana, „Libansko leto“ predstavlja energično, odlučno, grubo, ponegde čak drastično štivo u kome se spajaju hronične teme pripovedača Miomira Petrovića („Lisičje ludilo“, „Staklena prašina“) - fascinacija Orijentom i Bliskim istokom, istorijom, sudar muslimana i hrišćana-maronita, sunovrat pojedinca u tamne prostore bespoštedne introspekcije... Dramatis locus romana je Bejrut, Liban, ali i Levant uopšte. Levant kao mesto sudara raznih religija i kultura, sukoba i konstantne napetosti. To je priča o srpskom arhitekti srednjih godina koji dolazi u Bejrut tragom svog pokojnog oca, takođe arhitekte, koji je veći deo radnog veka gradio u Libanu. Glavni junak pokušava da pronađe sopstveni duhovni identitet na prostoru Libana, „predimenzioniranog i radikalizovanog Balkana...“
U svojim romanima često napuštate naše prostore i smeštate radnju na neku drugu geografsku širinu. Kako je nastao roman „Libansko leto“?
- Volim da pripovedam o našim problemima s pozicije drugog meridijana. Možda baš zato što mislim da „naš„ problem nije samo naš, već sam u potrazi za univerzalnom ljudskom patnjom. Možda zato što iz iskustva dramaturga i pozorišnog pedagoga znam koliko aktuelni i refleksivni mogu biti „Kralj Lir“, „Višnjik“, „Tit Andronik“ ili „Elektra“ i govoriti o „našem“ problemu. Nakon „Lisičjeg ludila“ i „Staklene prašine“, roman „Libansko leto“ nastao je spajanjem utisaka sa putovanja po Bliskom istoku i Severnoj Africi. Svojevrsni je tematski nastavak mog romana iz 2001. „Persijsko ogledalo“. Drago mi je da vlada veliko interesovanje za ovu knjigu. Liban sam posmatrao kao paralelni svet našem balkanskom svetu. Pokušao sam da podvučem paralelu između politički trusnog prostora Levanta sa istim takvim, našim, balkanskim prostorom.
O čemu je u stvari reč u ovoj knjizi?
- Reč je o sunovratu mladog srpskog arhitekte koji je pokušao da sklopi posao u Bejrutu. „Libansko leto“ je priča o preispitivanju, kroz oblake hašiša nekada čuvenih noćnih klubova, kontakt sa belosvetskim polusvetom i talogom koji se gotovo poslovično susreće na ulicama polurazrušenih gradova, pa tako i Bejruta - Venecije istoka. To je i potraga za sopstvenom etničkom DNK-slikom. Mali broj ljudi kod nas zna kako je susret hrišćana i muslimana u Libanu neverovatno inspirativan sam po sebi. Tamo ćete sresti galeriju najneobičnijih likova. Liban je zemlja gde se na svakom koraku susreću preplitanja užasa i radosti, hedonizma i smrti, mraka i svetlosti.
Poznavaoci vašeg stila kažu da ste „Libanskim letom“ napravili nekakvu vrstu zaokreta u svojoj poetici.
- Možda pre stilskog izleta jer ne mislim da je ovo poetski „kurs“ na duže staze. Uostalom, treba prepustiti izvesne odluke čitaocima. Stil je zaista nešto drugačiji nego u prethodnim romanima. Reč je o spoju kratkih refleksivnih rečenica, pisanih u gotovo naturalističkom ključu kao neka vrsta vivisekcije posrnuća, i ličnog i kolektivnog, o bliskosti potpunog predavanja životu sa smrću. Za razliku od „Persijskog ogledala“ u „Libanskom letu“ tragao sam za svojim identitetom.
Često se kaže da se u našoj sredini više piše nego što se čita. Posebno u vreme Sajma knjiga. Šta vi mislite o tome?
- Neko je jednom prilikom rekao da je pisanje krajnje sumnjiva stvar. Kasnije, u nekolikim javnim nastupima dodao sam ovoj apologiji to da je čitanje još sumnjivija stvar. Ipak, upravo ta „sumnjiva stvar“ povezuje čitaoca i pisca. Ponekad je ta veza veća i značajnija, dublja i luđa od veza koje pisac ima sa svojom porodicom ili prijateljima. Pisac stvara u svojoj osami, pokušavajući da nacrta u praznom prostoru poluosvetljene sobe tog imaginarnog čitaoca. Zamišlja svog sumnjivog i sumnjičavog čitaoca. Čitalac je još više sklon sumnji od pisca. Ponekad mi pisac i njegov čitač deluju kao dva pijanca koja lelujaju jedan prema drugom pločnikom, jedan izašavši iz donje kafane, a drugi iz gornje. Uplašite se da će onaj drugi pasti, pa i sami izgubite ravnotežu. Danas sam već deset godina „u pisanju“. Na opšte iznenađenje pisca, po objavljivanju prvog romana on na pleća prima drugi, mnogo teži kamen - to je drugi roman koji će uskoro, hteo - ne hteo, početi da piše. Svaka nova knjiga samo pojačava taj pritisak. Biti pisac znači trčati maraton. Ništa ono 100 metara sa preprekama, štafeta, 200 metara bez prepreka... Maraton! Ali sa preprekama, naravno. Pisanje je, dakle, krajnje sumnjiva stvar. Čitanje, svakako još sumnjivija!
Autor:
Mila Milosavljević

19.12.07 Večernje novosti

Ima neki halucinantni odblesak Orijenta u Libanskom letu Miomira Petrovića, dok ispisuje izazove tela i iskušenja hašiša. Agresije i građanskog rata. Ovo je knjiga, o Bejrutu. Nekakve homoerotske energije zavođenja. Mirisa muškaraca. Jastučića ispunjenih teškim znojem; mesta na divanu i rasplamsalih nargila. Pušionica i preživelih žrtvi/mučitelja bliskoistočnog geta. Hašišara i ašišara. To u Bejrutu, je sve-jedno.
Al Džumhurija al-Lubnanija. Liban. Crna rupa, koja sve usisava. A mogao bi to biti i Bagdad. I da dalje ne nabrajam! Čini se da realistički romani slikama i potkom tamne strane bliskoistočnog (pa i balkanskog) „poratnog turizma“, sve više privlače pažnju čitalaca/putnika i svetskih avanturista. Željnih priča o opasnom/opscenom životnom iskustvu nekog/nečeg drugog. No, da ne dužim. U Libanskom letu, pisac, alijas narator/arhitekta iz romana, u Bejrutu oseća hladnoću beogradskog pešačkog tunela. U kontekstu takve distopije, sve je mučno. Pa i prodaja očevih projekata. Poslednja brana njega i njegove majke od bankrota, tamo negde, u tranzicionoj Srbiji. Poverava nam se na početku pisac/narator. Dakle, reklo bi se sjajan projekat: dva masivna široka tela spojena trostrukom pasarelom. Tipična zgrada projektovana za Bliski istok? Da, treba i o ovome nešto reći: prozori kao puškarnice iz kojih se utvrda dugo može braniti. Za sada.
Petrovićevo pisanje je zavodljivo: svaki od njegova tri poslednja romana, imaju neku mračnu draž, eleganciju kao i nepresušnu erudiciju. Tu ubrajam: Lisičje ludilo, Staklenu prašinu. I Libansko leto. U ovom najnovijem, pisac ne tumači svoje i naše predstave o Orijentu, već pušta svoje misli da govore. Treba uroniti u tamni hedonium Libanskog leta. I onda, kada narator upada u svoj Bejrut haš trip. Strasti, koja se izdašno konzumira u bejrutskim čajkanama. I na ulici, gde se sreća kupuje pogledom u stranca. Ulovljenog, drogiranog pa opelješenog. A piščevo pripovedanje je kao i u hiljadu i jednoj noći: pokušava da dokuči Liban – i preko njega – sebe.
Osnovinu romana čini priča o pojedincu, naratoru/arhitekti, čoveku sa naših prostora u vremenu krize i raskola, posle rata. U zemlji, iz koje je glavni junak pobegao na bliskoistočno odredište. Od istorije međutim, nema bekstva. Pisac svojim sećanjem i povremenim vraćanjem u svoju bivšu zemlju samo potvrđuje saznanje da je istorija sa ovih prostora epizoda u životu koji se izvan nas ne događa. To je nit koja povezuje naizgled odvojene i fragmentarne priče naratora u njegovoj pomalo opsesivnoj potrazi za mrtvim ocem, arhitektom. I takođe ljubavnikom maslinaste Mari-Kler. U nerešivom ishodu, u noir sceni koja podseća na Manovog Gustava Ašenbaha i njegovu smrt u Veneciji, pisac potvrđuje da povratka više nema! U svetu neukorenjenih, Grka, Kopta, Jermena, Palestinaca i ostalih rasutih i raseljenih kao što je i sam, narator je svestan krajnosti poimanja života: od čovekog precrtavanja do traganja za iluzijom smisla.

Mirjana Marinšek Nikolić