12.06.07
Dijalog s imaginarnim čitaocem
Miomir Petrović
U prestižnoj ediciji “Meridijani”(svetsko lice srpske književnosti), beogradska “Laguna” uskoro će objaviti najnoviji-osmi roman Miomira Petrovića “Libansko leto”.U istoj bibliteci pojavila su se i prethodna dva:”Lisičije ludilo (2005) i “Staklena prašina” (2006). Miomir Petrović (1972) spada u najzanimljivije srpske prozaiste mlađe generacije-ne samo po veštini pripovedanja, već i po erudiciji. Magistrirao je dramaturgiju, radio je u Ateljeu 212 i u Narodnom pozorištu, a do skora je predavao studentima. Autor je pet drama (većina je izvođena), jedne knjige teatroloških ogleda i sedam romana.
Kada će se pojaviti vaš najnoviji roman “Libansko leto”? Kako ga preporučujete starim, a kako novim čitaocima, pitali smo Petrovića?
- Čitaoci koji prate moj rad u proteklih sedam romana u “Libanskom letu” će pronaći energičan, odlučan rukopis i fascinaciju Orijentom sličnu fakturi romana “Persijsko ogledalo” iz 2001. godine, kaže Petrović. U ovom slučaju dramatis locus romana je Bejrut, Liban ali i Levant uopšte. Levant kao mesto sudara raznih religija i kultura, sukoba i konstantne napetosti. Kada sam počeo da pišem “Libansko leto” delovalo je da se taj region smirio a sada vidimo nove sukobe između muslimana i hrišćana–Maronita, pod senkom Izraela.
Radite li nešto za teatar?
- Ne. Već sa 23 godine sam bačen u vatru pozorišta. Ipak, moram priznati da sam se sa olakšanjem opredelio za prozu, za ničim sputani, tihi i dostojanstveni dijalog sa imaginarnim čitaocem. NJihov broj potvrđuje da taj dijalog nikako nije monolog. Pozorište je žrtva estradizacije i to žrtva koja je dobrovoljno, zbog malo sujete i jeftinih drangulija, pristala na takav tretman. Pozorištu je najteže, ono je sada negde između kabarea i predizbornog mitinga.
Roman će se pojaviti verovatno početkom septembra, a pisan je u mnogo ličnijem ključu od prethodna dva. To je priča o srpskom arhitekti srednjih godina koji dolazi u Bejrut tragom svog pokojnog oca, takođe arhitekte, koji je veći deo svog radnog veka gradio u Libanu. Glavni junak pokušava da pronađe sopstveni duhovni identitet na prostoru Levanta, “predimenzioniranog i radikalizovanog Balkana”, dakle, politički, egzistencijalno i kulturološki trusnog područja. Tamo, svi problemi našeg društva deluju manje strašno i manje pogubno. To je i roman o duhu Bliskog istoka na kome sam, tokom devedesetih, često boravio. Ipak, “Libansko leto” nije autobiografski roman u bukvalnom smislu, iako je svaki savremeni roman u stvari autobiografski.
Rekoste nedavno da je estrada zavladala svim poljima kreativnosti. Ima li, ipak, brendova u našoj savremenoj kulturi (literaturi)?
- Budimo oprezni sa terminima. Nije zadatak umetnosti da bude brend a pogotovo ne nacionalni. Te odrednice - kultno, generacijsko, kontraverzno, kao nekada avangardno - znače nešto samo onima koji ih izgovaraju i pri tome osećaju slatko samozadovoljstvo navodnog prepoznavanja kvaliteta. Sami umetnici, pa čak i oni koje drugi kite takvim epitetima se, da otkrijem jednu tajnu, podsmevaju u sebi takvim rečima. Nije estrada zavladala kulturom nego nomenklaturom koja kulturu komesarski određuje i vrednuje. Tako, kada bi verovali samo medijima, ispada da ova zemlja ima dva do tri pisca, dva glumca i četiri reditelja.
Šta savetujete vašim studentima, mimo stručnih predavanja? Vide li oni svoju budućnost u ovoj, ili nekoj drugoj zemlji?
- Od 1998. se bavim pedagogijom i priznajem da sam dugo odolevao. Poslednjih godina ne nalazim potrebu da širim lažni optimizam, te ih savetujem da svoju šansu potraže u inostranstvu. U zemlji koja je tako duboko politizovana kao naša, u kojoj je, pored politike, druga slamka spasa nepotizam – malo koji mladi umetnik može da ima šansu. Deca slavnih roditelja je još i imaju, deca anonimnih – gotovo nikakvu.
Umetnički komesari kod nas nemaju zadatak da stvore ambijent polivalentne umetničke atmosfere već da se pobrinu da oni politički neupotrebljivi prestanu da snimaju, izlažu, objavljuju. Piscima i glumcima je najteže, jezik je njihov usud. Pored toga ih, razume se, savetujem da “ne prodaju veru za večeru” i da je umetnička etika iznad opšte etike. S druge strane pokušavam da im prenesem ideju čestitosti. Moj primer nije tako loš. Napravio sam taman toliki uspeh koliko nisam bio spreman da činim one kompromise (političke, moralne, seksualne) zbog kojih ne može da se mirno spava.
Radmila Lotina
05.02.07
Traganje za identitetima
Miomir Petrović
Miomir Petrović slovi na domaćoj književnoj sceni za jednog od najistaknutijih pisaca mlađe generacije. Dramaturg po obrazovanju i po profesiji, magistar teatrologije, u svoju bibliografiju upisao je nekoliko zapaženih dramskih ostvarenja :"Vagabund u gradskom vrtu", "Argivski incident", "Demijurg", "Apendidž" i "Čopor", kao i romane "Sakaćenje romana", "Pankration", "Samomučitelj", "Persijsko ogledalo", "Arhipelag", "Lisičje ludilo" i "Staklena prašina", koji poslednjih meseci pleni pažnju čitalačke publike.
Knjiga prati tri paralelne priče, arheološku potragu za mitskom crkvom, potragu za ljubavlju i potragu za spasenjem duše.
Za razliku od prethodnih, ovo delo je veoma složeno, kompleksno, višeslojno. Koja je centralna tema vašeg romana?
- U ovom romanu bavim se svojom stalnom temom, a to je unutrašnji prelom, duševna fraktura u odnosu na spas sveta, društva i zajednice. Ovaj roman, kao i drugi moji romani ima tri priče. Arheološku potragu za izgubljenom crkvom, koja možda i ne postoji, dakle, potragu za duhovnim identitetom. Drugi nivo je priča koja predstavlja potragu za duševnim identitetom. Treći je naizgled tragična priča o Magdaleni Simonović, devojci ratniku, što je potraga za istorijskim identitetom.
"Staklena prašina" za razliku od vaših prethodnih romana odiše optimizmom?
- Svetlost na kraju tunela proizilazi od odbacivanja viših autoriteta kod glavnog junaka. Negde duboko smatram da je to ono što nam u društvenom smislu nedostaje na ovim prostorima. Imati veru u sopstvenu prirodu, osetiti dostojanstvo sopstvenog postojanja u odnosu na druge, ne pevati horski, okupljati se pod zastavama, glasno pričati o jednoj političkoj opciji, a intimno glasati za sasvim drugu, sve zbog detinjastog srpskog straha da možemo da budemo odbačeni.
U kojoj meri je ovde utkano autobiografsko, a u kojoj meri je književna fikcija?
- Meni su Rodos i Grčka intimno značajni. To je moje balkansko uporište jer je to država sa istim koktelom problema kao i kod svih drugih balkanskih država, ali s kojima se ona vešto nosi mudrošću stare rase prilikom hvatanja u koštac s tim problemom. Ostrvo je istovremeno i katoličko i pravoslavno i muslimansko, turističko i monaško, rečju magijsko.
Koliko je bilo teško da podržite ljubavnu dimenziju romana u odnosu na pomenuta tri plana?
- To je ljubavni roman i avanturistički i politički triler istovremeno. LJubav je u ovom romanu izlaz iz sveopšteg mraka, ali ne i obećana zemlja. Ona je samo nešto malo svetlije, istinitije u životu, u odnosu na društvo koje izvan romana doživljavam kao izvor zla. Ta klaustrofobija ljudske zajednice, koja je smeštena na ostrvu, rezultira jednim kavezom u kojem se zveri ujedaju jer čuvar zaboravlja da ih nahrani.
Koliko vam je posao pisca olakšan, budući da ste po obrazovanju dramaturg?
- Smatram to jako dobrim životnim izborom, sada, posle deset knjiga. Školujući se za dramaturga učite zanat, ekonomičnost literarnog stvaralaštva, učite da na najkraći, najsažetiji način dođete do pravog cilja, da stvaralačko lutanje svedete na minimum. To pokušavam da prenesem i svojim studentima. Dinamičan sam, volim izobilje, po prirodi sam sklon baroknoj strukturi i volim da puno radim - a dramaturgija je artikulacija energije.
Šta mislite o današnjoj situaciji u izdavaštvu?
- To je posledica sveukupne situacije u našem društvu, a ta situacija je prilično užasavajuća. Uvek je bilo i biće dobrih izdavača, ali je još više onih kojima je izdavaštvo samo sredstvo za postizanje nekih drugih, političkih i nadasve ličnih ciljeva. Mnogo je i pisaca koji imaju isti takav odnos prema sopstvenom stvaralaštvu - zašto ne bi bilo i takvih izdavača.
Da li je teško biti pisac danas i ovde i može li se živeti od toga?
-Uvek je teško biti pisac. Bilo gde i bilo kada. Ovde i sada teško je biti umetnik. Ovo je doba estradnih vrednosti, lake i brze potrošnje. Ozbiljna umetnost uvek polemiše sa svojim vremenom i kritikuje ga. Postoji jedna dobra Deridina misao. On, otprilike, kaže da je intelektualac prestao da bude intelektualac onog momenta kada je postao (malo)građanin!
Zašto je premalo naših pisaca koji su prisutni u inostranstvu, kada imamo toliko kvalitetnih pisaca?
- Svet ne može da apsorbuje toliku koncentraciju potreba za umetničkim izražavanjem sa tako malog prostora i važnije, na tako "malom" jeziku. Pogledajte sa koliko dobrih savremenih pisaca se mogu pohvaliti mnogo veće kulture (Švedska, Norveška, arapske zemlje, Daleki istok...)! S druge strane, u zemlji koja nema definisanu ni nacionalnu, ekonomsku, a kamoli kulturnu strategiju u inostranstvo "odlaze" dela podobnih i poslušnih. Čast izuzecima, kao što su, na primer, David Albahari ili Zoran Živković.
Da li savremeni pisac, pisac današnjice treba samo da prepričava stvarnost, prepisuje je, ili pak izmišlja?
- Protivnik sam feljtonizma i senzacionalizma. Književnost mora biti refleksivna i u dijalogu sa svojim vremenom, ali tri hiljade godina pismenog stvaralaštva nas uči da postoje izražajna sredstva koja nisu banalna. Suština je u podtekstu i kontekstu pisane reči. Pisac današnjice se ne razlikuje od klasičnog pisca. Ili je virtuoz ili je politikant!
USPEŠNO IZBEGAVANJE NAGRADA
Kakav odnos imate prema nagradama?
-Uspešno se izbegavamo! Šalim se, imao sam samo 24 godine kada sam dobio, tada još uvek prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za mlade. Otada ih ne jurim (nekoliko puta u užem izboru, a NIN-ovu nagradu i nagradu "Meša Selimović"), a ni one mene. U poslednjih nekoliko godina nagrade se manje dodeljuju za književnost, a malo više za podobnost i poslušnost. Pisati znači komunicirati s istomišljenicima, ali i ubeđivati neistomišljenike da prihvate vaše argumente i postanu istomišljenici. Nagrada je kada dođem po prvi put u nečiju kuću i vidim na polici knjige "Pankration", "Samomučitelj", "Persijsko ogledalo", "Arhipelag" ili... "Lisičje ludilo". To mi se desilo nekoliko puta i tada sam se stvarno osetio nagrađenim za svoj trud.
Mila Milosavljević
13.10.06
Ljubav nije obećana zemlja
Miomir Petrović o novom romanu "Staklena prašina"
Izdavačka kuća "Laguna" upravo je objavila najnoviji roman Miomira Petrovića "Staklena prašina". Roman prati tri paralelne priče, arheološku potragu za mitskom crkvom, potragu za ljubavlju i potragu za spasenjem duše. Za razliku od prethodnih, ovo delo je veoma složeno, kompleksno, višeslojno. Koja je centralna tema vašeg romana?
U ovom romanu bavim se svojom stalnom temom, a to je unutrašnji prelom, duševna fraktura u odnosu na spas sveta, društva i zajednice. Ovaj roman kao i drugi moji romani ima tri priče. Arheološku potragu za izgubljenom crkvom koja možda i ne postoji, dakle, potragu za duhovnim identitetom. Drugi nivo je priča, koja predstavlja potragu za duševnim identitetom. Treći je naizgled tragična priča o Magdaleni Simonović, devojci ratniku, što je potraga za istorijskim identitetom.
"Staklena prašina" odiše optimizmom. Svetlost na kraju tunela proizilazi od odbacivanja viših autoriteta kod glavnog junaka. Negde duboko smatram da je to ono što nama u društvenom smislu nedostaje na ovim prostorima. Imati veru u sopstvenu procenu, osetiti dostojanstvo sopstvenog postojanja u odnosu na druge, ne pevati horski, okupljati se pod zastavama, glasno pričati o jednoj političkoj opciji, a intimno glasati za sasvim drugu, sve zbog detinjastog srpskog straha da možemo da budemo odbačeni. Kao što stalno govorimo o Srbiji koja je ostala bez Crne Gore, umesto da govorimo o jadnoj Crnoj Gori koja je ostala bez Srbije.
U kojoj meri je autobiografsko utkano, a koliko je književna fikcija?
Svaki roman pisan u prvom licu je u većoj ili manjoj meri autobiografski. Meni su Rodos i Grčka intimno značajni. To je moje balkansko uporište jer je to država sa istim koktelom problema kao i kod svih drugih balkanskih država, ali s kojima se ona vešto nosi mudrošću stare rase prilikom hvatanja u koštac s tim problemom. Ostrvo je istovremeno i katoličko i pravoslavno i muslimansko, turističko i monaško, rečju magijsko.
Koliko je bilo teško da podržite ljubavnu dimenziju romana s obzirom na pomenuta tri plana?
To je ljubavni roman i avanturistički i politički triler istovremeno. Ljubav je u ovom romanu izlaz iz sveopšteg mraka, ali ne i obećana zemlja. Ona je samo nešto malo svetlije, istinitije u životu, u odnosu na društvo koje kroz van romana doživljavam kao izvor zla. Ta klaustrofobija ljudske zajednice koja je smeštena na ostrvu, rezultira jednim kavezom u kome se zveri ujedaju jer čuvar zaboravlja da ih nahrani. Savremeni Robinson Kruso nije osoba koja na pustom ostrvu čezne za civilizacijom, već urbani čovek koji čezne za pustim ostrvom.
Mila Milosavljević
11.09.06
Živimo u kući strave
Miomir Petrović
IZMEĐU izdavača "Lagune" i Akademije umetnosti BK, gde predaje dramaturgiju, Miomira Petrovića bukvalno hvatamo u letu, u Resavskoj ulici. Njegova jedanaesta knjiga, novi roman "Staklena prašina" tek izašao iz štampe.
Roman je u dva sloja, dva narativna nivoa. Sa jedne strane čitamo o potrazi za davno izgubljenim hramom Svetog Pavla na Rodosu. Nosilac priče je Matija Latinović, srpski arheolog koji zajedno sa međunarodnim timom pokušava da otkrije mitski hram.
Otkrijte nam šta je drugi sloj priče?
- Jedan od monaha koji kao fizička snaga pomaže na arheološkom lokalitetu, takođe Srbin, želi da se poslednji put ispovedi glavnom junaku o razlozima svog zamonašenja, jer ubrzo treba da pređe u drugi manastir u kome je na snazi zavet doživotne tišine, ćutanja. I tu počinje drugi sloj romana. To je priča o ratnoj prošlosti porodice Simonović, priča koja ima veze sa nama, sa trenutkom u kome živimo.
Znači da su u pitanju dve potrage koje se prepliću?
- Da, roman je priča o dva iskopavanja, materijalnom i duševnom, a kada se susretnu ona stvaraju duhovno iskopavanje. U tom trouglu leži, uslovno rečeno, misaoca, filozofska potka romana. Kažete sve ima veze trenutkom u kome živimo. Pa kako vidite.
TRENUTAK U KOME ŽIVIMO
- ŽIVIMO u bezvlašću, u vremenu koje je tragičan pokazatelj da mi sami, ali i državotvorno, jako teško funkcionišemo. Kao strana koja je pobeđena u ratovima to nije iznenađujuće. Ipak, iznenađujuće je koliko smo skloni autodestrukciji.
Možete li ovu tvrdnju da nam ilustrujete nekim primerom?
- U mentalnom smislu prosečan dnevnik na bilo kojoj televiziji izgleda kao kuća strave i užasa i to ne zato što se nešto neviđeno užasno dešava, nego što je medijima hobi skandalizovanje. Sami sebe prepadamo, a onda se pitamo zašto mladi ljudi nemaju žar u očima.
Sada progovarate kao profesor?
- Školski TV program stare Jugoslavije zamenila je Grand parada. Smatram da su mladi ljudi na ovim prostorima intelektualno, mentalno, duhovno inferiorniji nego ikad.
Koliko krivice za takvo stanje snosi umetnost?
- Kao i mediji, umetnost samo proizvodi nove mediokritete. Čast izuzecima. Šta mladi čitaju? Najčešće "sveto trojstvo" savremene srpske književnosti: Sloba, Beda, Tranzicija. Ambiciozne literarne ideje u kvazi potrošačkom društvu deluju kao nepotrebne. Umetnik je ovde dozvolio da bude inferioran, a u tome su mu pomogle nevladine organizacije koje znaju sve. Pitanje glasi: Čemu onda intelektualci?
BEZ KOMENTARA
SVUDA na svetu umetnost ne misionari. Njen cilj je da samo ilustruje trenutak kakav je i da ne daje nikakav komentar, a pogotovu ne revolucionarni.
PROZA ZA FILM
MNOGI govore da je moja proza filmična. Film jeste senzibilitet našeg sveta, mi mislimo na filmski način i savremeni roman to lepo dokazuje.
B. ĐORĐEVIĆ
